Категорија: СПЦ

„Ускликнимо с љубављу светитељу Сави српске цркве и школе светитељској глави“ Прослава Светог Саве, првог српског Архиепископа у Ратини започела је Светом Литургијом у нашој Цркви Светог Јована Крститеља. Било је много школске деце као и деце из вртића који су молитвено присуствовали Литургији са својим родитељима, наставницима и васпитачицама. Мноштво деце је приступило Светој тајни причешћа. Након Свете Литургије деца су са својим протама и наставницима узнели молитве и пререзали славски колач у част првог српског просветитеља и учитеља.   Са својом наставницом српског језика Мирјаном Обреновић, васпитачицом Јеленом Вучинић као и са наставницом музичког васпитања Драганом Адамовић, деца су извела пригодан светосавски културно-уметнички програм у цркви. Отац Драган је у својој беседи честитао славу дечици као и читавом српском роду нагласивши значај празновања Светог Саве за нас Србе. Старешина цркве прота Милош Васиљевић је благословио малишане да буду успешни и марљиви у свом даљем школовању, поделивши учесницима светосавске поклоне. После је славље настављено у Основној школи „Доситеј Обрадовић“ резањем славског колача. Директор школе Драган Јовановић је поздравио све присутне и зажелео ученицима да буду добри и марљиви, а запосленима да буду успешни у свом даљем раду. Потом је уследила додела светосавских награда најбољим ученицима школе. Славље је настављено пригодним светосавским културно-уметничким програмом. Трипо Данило Спахић

У недељу по Богојављењу на Оданије празника, када наша Света Црква прославља Свете мученике Ермила и Стратоника, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Г. Јустин благоизволео је посетити древни Манастир Вољавчу и служити Свету Архијерејску Литургију. Епископу су саслуживали Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, умировљени свештеници протојереји ставрофори Мирољуб Јосифовић и Првослав Богдановић, који иначе служе у овој Светој обитељи, затим старешина цркве у Мрчајевцима јереј Александар Пешић, војни свештеник при 98. ваздухопловној бригади Војске Србије у Лађевцима јереј Владимир Благојевић, као и протођакон Александар Грујовић. Игуманија ове Свете обитељи високопреподобна мати Теодора са сестрама приредила је величанствен дочек Епсикопу, дочек какав доликује ономе који столује на престолу Светог Саве. Под сводовима манастирског храма посвећеног Светој преподобној мати Параскеви могао се осетити предукус Царства небеског, јер су мати и сестре уз помоћ верног народа учинили посебан угођај нашим чулима, а све у славу Божију, како бисмо могли што усрдније сви као један заблагодарити Господу. То је приметио наш Владика Јустин који се на крају евхаристијског сабрања захвалио свима присутнима, игуманији и сестрама, појцима Ивану Трајковићу, Драгани Арсић и Теодори Стојковић, као и брату Богољубу Теофиловићу, чијим је трудом озвучење беспрекорно функционисало. По прочитаној јеванђељској перикопи, Преосвећени се обратио часном свештенству, богољубивом монаштву, браћи, сестрама и драгој деци речима: „Ево нас данас у првој недељи по Богојављењу када нам Господ после свих догађаја који су били везани за наше спасење, које поживесмо од рођења Господа, Његовог обрезања којим испуни Стари завет, собом донесе Нови савез, савез у љубави. Затим смо прослављали Богојављење, где је Господ Христос дошао на Јордан Јовану да га крсти. На Јордану Јован је крштавао народ водом и они су притом исповедали грехе своје и долазили да приме благодат. Господ долази не да каје своје грехе, јер он греха није учинио, нити се било шта зло нађе у устима његовим. Савршени Бог и савршени човек. Није дошао ни да прими благодат, јер је он пун благодати као син Божији, превечни Син у савезу са Оцем и Духом, Цар царева и Господар Господара. И сада када смо завршили овај благословени период у коме нисмо постили телесно осим Крстовдана, да се покаже да треба да се пости када је пост, када је то Црква прописала, а када дође време да се прослави, прослављамо Господа и храном својом, са благодарношћу и разумевањем, када храна није ради угађања и пиће ради опијања, него све у славу Божију. Данас Господ долази у крајеве Завулонове и Нефталимове у Капернаум, како су пророци говорили, а то је Галилеја незнабожачка. Ту народ сеђаше у тами и сенци смрти, јер не познаше Бога. Били су немарни за старозаветне обичаје и закон, а ко је немаран у малом, немаран је и у великом. Долази Господ да и њима проповеда и говори реч коју је и Јован на Јордану говорио народу: Покајте се, јер се приближи Царство небеско. Другим речима, живели сте до сада у тами и сенци смрти, ево долази светлост, истина и живот. Тај живот можете да примите само покајањем и преумљењем. Оно што сте до сада сматрали вредним и да вам је корисно, то сада треба добровољно да одбаците и да кажете да је то таштина над таштинама. Као апостол Павле, који је некада био Савле, када је пригрлио истиниту веру и живот хришћански, он је за свој пређашњи живот рекао да је ништа у сравњењу са Богом који даје смисао овога живота. Изнад свега Господ је дошао да нам дарује живот вечни. Јесте да после Њега ми и даље умиремо, јер смо саздани од земље. Али и та земља када се освешта Именом Божијим, кроз Свете тајне, када ми уткамо себе кроз Свето причешће, кроз пост, молитву, истинити живот, када уткамо у себе Христа не можемо ни ми бити смртни, јер тамо где је Христос, тамо нема смрти. Баш као што је и Христос био положен у гроб, али је после трећег дана васкрсао, јер није било могуће да Господар живота буде држан у смрти, у гробу! Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, којима је Христос светлост живота, пут, истина и правда, ми не можемо вечно умрети. Привремено да, јер је Господ тако устројио, да не би грех остао вечан. Ми овде имамо задатак да овом земљом и овим привременим животом, задобијемо Царство небеско, које су наши прародитељи својом слободном вољом изгубили прекршивши заповест Божију да не окушају плодове са дрвета познања добра и зла. Господ је још тада нас људе учио да теба да се клонимо ствари које нису добре за нас. Када уђемо у промисао Божији и живимо по Богу, нама много тога бива јасније. Много нам бива чистије да знамо ко смо и шта смо, шта треба да чинимо и овде већ имамо предукус раја. Рај је тамо где је мир и радост у Духу Светоме. Ако тај мир и радост у Духу Светоме не осећамо баш никада овде на Земљи, него нам је само мука, чемер, јад, немаштина и све чиме су људи данас побеђени, онда на жалост нисмо примили правога истинитога Духа, који се појављује и дише где хоће и чини само оно што је на нашу корист. Оно што није на нашу корист, оно нам Господ Бог не допушта, бар нама хришћанима. Другима који су изабрали другачији начин живота, нешто и допусти, да не би имали изговора да кажу да су проживели овде на свету и ништа нису добили. Добио си по срцу своме, како каже псалмопојац Давид, добио си сладости и занимације овога света, шта си тражио, то си добио. Али ако ми тражимо Царство небеско, зашто да се везујемо за привремено кад нас чека вечни живот? Нико од нас не може да гарантује колико ће овде на Земљи живети, нити колико ће га здравље држати. Пошто смо ми у рукама Божијим, потребно је тако и да се владамо, да сав живот свој Христу Богу предамо. Када предамо свој живот, прохтеве и вољу Богу, онда Бог наш живот усмерава, води и руководи до Царства небеског. Има ту искушења, тешкоћа и болести, али тешком муком се задобија Царство Христово. Нека Господ Бог, Син мира, утехе

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Г. Јустина и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко – призренског Г. Г. Теодосија, дана 25. јануара 2020. године у Рашки, одржани су Литија и Молебан подршке за православни народ и светиње у братској Црној Гори. За организацију су се побринуле Црквена општина Рашка и Црквена општина Никољача. Усвајањем срамног и антихришћанског закона, подржаног од безбожне власти, православни народ у Црној Гори се нашао у тешким временима. Благодат Духа Светога и љубав Бога Оца окупила је бројно свештенство, монаштво и народ на молитву и заједничарење. Свако искушење ја на спасење, подстицај да се вера учврсти, ојача и истраје на путу истине, не губећи наду да се неразумни уразуме, силни смире, а безбожни обоже и приведу покајању. У Храму Светог Саве у Супњу, с почетком у 17 часова, служена је вечерња молитва, након које је кренула Литија ка Храму Светог архангела Гаврила у Рашки. Предвођена монаштвом, свештеницима и огромним бројем верника, Литија се кретала кроз град носећи иконе и друга црквена обележја, певајући и молећи се Богу. Молебан је служен у Храму Светог архангела Гаврила, након којег се сабраном народу обратио игуман Манастира Сопоћани архимандрит отац Теоктист. Он је рекао: “Неко је решио у Црној Гори да поништи један народ ударивши на његову Цркву. Почели су прво да бришу његово име, па су затим ударили на његову културу, затим су кренули на језик, а онда мислећи да су много јаки, да им нико ништа не може, не слушајући вапај мајке Цркве, не слушајући свој народ, изгласали су један несрећни и нељудски закон… Урадили су да се подигне Црна Гора, урадили су да васкрсне српски народ. Подигао се наш народ заједно са нашом Црквом, заједно са нашим Митрополитом Амфилохијем, који са Епископима у Црној Гори, свештенством и монаштвом, мирно вапију пред Богом да их избави од ове муке. И зато ми вечерас, заједно са њима, подигнимо наше молитве ка Господу, ка Мајци Божијој, ка свима светима. Једино тако подржавајући Свете Оце, подражавамо и нашег Светог Саву… Морамо нашем народу да пружимо подршку, да кажемо да нису сами, да их волимо и да се молимо за њих“. У наставку, уприличено је пригодно послужење за присутне. Ђакон Владимир Јовановић

У петак, 24. јануара 2020. године, два дана уочи прослављања највећег српског светитеља, Светог Саве првог архиепископа српског, одржано је, милошћу Божијом и залагањем свештенослужитеља Епархије жичке, концертно вече хора „Радујсја“ из Белорусије у Храму Преображења Господњег на Златибору. Молитвеном наступу присуствовало је свештенство из различитих крајева епархије као и верни народ, који је упркос хладном времену и помало суровим условима Златибора смогао снаге за духовно окупљање под окриљем цркве наше Свете. Матица црква је била пуна њене духовне деце, удова Христових који су, не ретко, са сузама пратили предивна славословља Господу Христу и његовим делима. У нашим срцима су се, несумњиво, родили плодови Духа, љубав, радост и мир. Белоруски хор се одликовао изванредном техником певања, предивно уједначеном бојом гласова као и одличним избором композиција, који су златиборској публици држали пажњу до последњег минута наступа. О значају духовне музике, усмерене према етичким а не естетским принципима писано је још у време античке философске мисли. Почевши од Платона који је њену природу везао за њену ирационалност. Преко Логоса Христа који је њену битност потврдио на евхаристијској вечери када је „отпојао хвалу“. Преко великог Дамаскина који је на принципу отеловљења Христовог, уобличио еклисиолошке и антијеретичке доктрине у поетичне стихове и сјединио их са мелодијама, несумњиво Божанског порекла, које никога не остављају равнодушним, својом неземаљском неизрецивошћу прожимају срца оних који су кадри за вечност. Овакве духовне утехе посебно су нам потребне у овом постмодерном времену, оптерећеном телесним хедонизмом као идолом нашег времена, као нешто што ће подстаћи нашу душу уз помоћ чула на животу Христу, који јесте, Царство Божије, иконизовано у цркви. По завршетку молитвеног концерта, настојатељ храма на Златибору јереј Ненад Ивановић љубазно се захвалио присутном народу на пажњи, уз жељу да се његова духовна паства, што чешће окупља и заједничари у цркви Божијој. Огњен Јузбашић, апсолвент Православног богословског факултета у Београду

Храм Вазнесења Господњег у Чачку, у сарадњи са „Светосавским Свечаностима“, угостио је протонамесника Александра Јевтића који је у параклису Саборне цркве одржао предавање „Депресија – ако је светлост у вама тама“. Одржавање предавања организовао  је старешина Саборне цркве у Чачку протојереј Марко Мирковић са братством. У препуном богослужбеном простору, који је најугоднији домаћин за сва духовна предавања, предавач је пред бројним свештенством, уз појање хора „Вазнесењски“ и пред небројеним посетиоцима одржао духовно предавање испуњен харизмом везаном за тему која је све присутнија у нашим животима. Јереј др Слободан Јаковљевић је отворио предавање и најавио предавача.   Да депресија није болест само модерног човека јасно је било још из самог уводног слова где је споменут први јеврејски цар Саул. Познаваоцима Старог Завета блиско је сећање на цара који је свој пут властодржја започео угодно да би лагано почео да мења расположење и да тоне у адске поноре. Упркос покушајима да разгали душу слушањем младог Давида који поје уз харфу пао је у очај који се завршава покушајем убиства потоњег цара Давида и самоубиством Саула. Велика је несрећа што је развојни пут депресије управо овакав како је приказан, од очаја и патње до фаталног краја, било самоубиством било убиством. О депресији пише још Хипократ спомињући меланхолију као „црну жуч“, жуч која се излива у мозак и мења стање свести. Колико је ова древна изведба била тачна сведочи то што је и медицински потврђено да се мозак мења, да у њему постоје сложени биохемијски процеси повезани са нивоом и преносом одређених хормона, као и чињеница да се ментално стање човека трансформише након можданог удара. После такве трагедије мозак покушава да се обнови, али неретко промене које су настале у систему мозга доводе до великих промена у понашању. Предавач је нагласио да се кроз целокупан развој људске мисли спомиње депресија која је у уској вези са душом. Но, о овој проблематици тек ће опширније писати чувени Фројд. Међутим, Фројд наилази на критике како атеистичких, тако и религијских мислилаца. Код њега је душа изведена као носилац понашања. Атеисти га критикују зато што постојање душе није потврђено егзактно, а теолози га критикују зато што душевна стања  исувише упрошћава и користи непримерене слике и речи у опису болести. Фројд је одређене религијске ритуале и понашања појединих верника тумачио као маскиране опсесивно-компулсивне поремећаје, који се преко религије покушавају легализовати и тиме се не лечити. Примећујући да је Фројд често претеривао у оценама о религији, Јеротић пише да је у сличним ситуацијама имао право, јер је потврђено присуство тзв. рационализација одређених психичких поремећаја кроз религијско маскирање појединаца. Вековима је хришћанство било кроз сарадњу у вези са медицином, све док западна црква није почела да психичке болести подводи под демоноиманост и да такве болесне људе спаљује под изговором да су слуге демона. Медицина се од тог тренутка одваја од цркве. Медицина и право постају надлежни за менталне поремећаје.   Стручњаци би рекли, нагласио је предавач, да депресија полако осваја прво место међу болестима у 21. веку. Многобројни називи за њу (потиштеност, очајање, безвољност, апатија, малодушност, униније, чамотиња…) доказују колико је присутна у искуству људи. Латентна је, подмукла и често је оболели не препознају. У тзв. коморбидности, повезаности је са многим другим физичким и психичким обољењима. Фармакоиндустрија бележи енормне приходе од продаје антидепресива. Тако је основни проблем утврдити када је она узрок, а када последица. У случајевима болести зависности, често се испоставља да када се пацијент одвоји од опијата, истовремено постане депресиван. То значи да је различитим видовима зависности покушавао да лечи депресију, па када је остао без њих показао је своје примарно обољење – депресију. Протонамесник Александар изложио је да постоје различите врсте депресија, као и њихови узроци. Врсте се разликују по интензитету, од стања налик анксиозности и различитим неурозама, па све до тешких облика психоза, све до потпуне инвалидности. По узроку, депресије су ендогене и реактивне. Ендогене су повезане са генетиком и биохемијским процесима. Реактивне су везане за начин одговора на спољашње изазове. Стрес, као симбол нашег убрзаног друштвеног живота и времена, представља главни увод у депресију. Различити су покушаји дефинисања депресије. Увек су ограничени и условни, као и све дефиниције. Као и сваки ментални поремећај, депресија представља ненормалан начин комбиновања мисли, емоција, понашања и односа. Упечатљива је дефиниција са једног медицинског симпосиона, где се депресија описује као: стање у коме се тугује због онога што је повод за тугу, а не радују због онога што је повод за радост. Она је тиме дисбаланс/неравнотежа радости и туге, који су нормална стања када су у право време. Свети Максим Исповедник је дао опис стања које данас зовемо депресија: то је одсуство радости, које одликује туга због прошлости и страх од будућности. Дакле, депресивна особа је она која не уме да живи сада! Ако бисмо се још позвали на Свете Оце видели бисмо да је депресија заборав љубави Божју, крах идеала, безнађе. Односно, када се човек удаљи од идеала Божје љубави он остаје празан јер губи ону водиљу која га напаја животом. Логично, човек мора да има идеале којима тежи, јер на овај начин остварује покретљивост духа и избегава лењост која га лагано може одвести у депресивни облик понашања. Материјалистички концепт религију оптужује за “метафизичку интоксикацију“ људи, не схватајући колико их без Бога оставља рањивима пред суровостима живота. Постоје многи видови лечења депресије, различите терапије. Когнитивна терапија настоји да дисциплинује мисли, јер се у њима види и узрок и лек депресије. Овде је отворено поље за дијалог са подвижничким искуством Цркве, које открива важност борбе са мислима. Молитва се препоручује као лек, али и прихватање кроз њу воље Божије. Наше жеље су, неретко, повезане са оним што је неоствариво и није засновано на “таленату“ који нам је Господ дао. Неостваривање наших жеља нас клизаво води ка падању у ту адску таму безвољности и патње. Светоотачки списи нас упозоравају на зао дух унинија и безвољности где наше биће стаје и престаје да се развија, а то га неминовно води у патњу депресије. Не смемо заборавити ни ђавола као “шаптача“ (по речима Светог Пајсија Светогорца) који је ту да нам стално шапуће и поставља погрешне идеале и жеље. Неиспуњење тих идеала, неретко, има страшан,

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Г. Јустина у Чајетини је одржан Молебан са литијом улицама ове варошице 22. јануара 2020. године са почетком у 17 часова. Молебан и литију организовало је братство Храма Светог архангела Гаврила у Чајетини. Присуствовало је свештенство из околних парохија, сестринство Манастира Дубраве са својим духовником о. Данилом и мноштво верног народа из Чајетине и околних места. Хладно јануарско вече није спречило народ да пружи подршку страдалном и обесправљеном православном народу Црне Горе. Благодат Духа Светога и Љубав Бога Оца окупила је народ на  молитву и заједничарење. Након молебана који је служен у Храму Светог архангела Гаврила свештенство, монаштво и верни народ литијски су прошли улицама Чајетине појући. Јереј Петар Лазић се по завршетку литије сабраном народу испред храма обратио, захваливши  се свештенству, монаштву и народу Чајетине и Златибора што су дошли и окупили се у толиком броју да, осим из храма и са улица Чајетине, упуте молитве Господу и покажу да, осим духовно, и физички подржавају страдални, мученички православни народ Црне Горе. Такође је поручио да је свима нама стало до светиња које православни народ Црне Горе брани и да ћемо остати уз њих и њихове светиње. У наставку, свештенство и верни народ су се послужили топлим напицима и уз дружење још неко време остали испред храма у Чајетини благодарећи Богу за све. Jереј Бојан Сујић

„Ако сам Ја са вама ко ће против вас?“                                      (кондак Спасовдана) У тешким временима страдања када се црни облак безбожне власти, лажне цркве и њених пророка наднео над Црном Гором претећи да отме и затре све што је православно, свештенство архијерејског намесништва моравичког са верним народом Ивањице и околних места пружили су своју подршку живом организму живога Бога верном народу Црне Горе у борби за очување српских православних светиња.   У Храму Светог цара Константина и царице Јелене у среду 22. 01. 2020. године са почетком у 17:00 часова служен је Молебни канон Пресветој Богородици. Након молитве старешина храма протојереј Синиша Раденковић обратио се речима да смо сведоци усвајања антихришћанског и антицивилизацијског закона који није ни прва ни последња неправда учињена хришћанима, и да на то морамо бити спремни да одговоримо. На крају је посебно истакао важност вере као наше победе која нас је држала и сачувала кроз векове. Предвођени свештеницима велики број сабраних верника кренуо је у молитвени ход улицама града носећи свеће, иконе и друга црквена обележја молећи се и уздајући се у милост Божију да силнике смири, неразумне уразуми и безбожнике приведе покајању. Црква је наковањ о који многи чекићи безбожништва ево више од две хиљаде година ударју. Чекићи се истрошише а Црква Христова коју ни врата паклена неће надвладати и даље је у пуном сјају.   Недаће које су задесиле верни народ у Црној Гори треба све да нас тргну из духовне поспаности и учврсте у вери и борби за наше светиње. „Да ли ће се у битку ићи не одлучује се по томе колика сила прети, већ колика се светиња брани“. Молитва је наше „Овим побеђуј“ и свако ко је изабрао Христову страну изабрао је и Победника и у овој борби и страдању за српске православне светиње, јер ако је Он са нама ко ће против нас. Ђакон Иван Ћурчић

На празник Светог Јована Крститеља, Пророка и Претече Господњег, у жичкој Спасовој цркви, Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин. Саслуживали су архимандрити Дамјан (Цветковић),  Јаков (Лазовић), Сава (Илић), протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, као и протођакон Александар Грујовић.     Његово Преосвештенство Епископ жички Јустин обратио се сабраном народу који је испунио овај Свети храм. У својој беседи, подсетио је на страдања хришћана кроз историју, а потом је говорио о садашњим приликама у Црној Гори насталим због доношења тзв. Закона о слободи вероисповести.     Своју беседу започео је честитајући крсну славу свима који славе, поручујући им: „Да заблагодаримо Господу што нам је од Божића до дана данашњег дао изобилну радост. Ово су дани када смо прослављали велике догађаје, значајне за спасење нас људи. Као што знамо, ми хришћани, где је много радости, где је много лепог, ту је и оно што је тешко. Без тога не бисмо могли да напредујемо.“ Владика је затим нагласио да је Црква Божија прва која осети муке и невоље које се догађају у свету, зато што је Црква Тело Христово, а Христос је увек присутан и на земљи. Сада, када се читава Света Тројица нама јавила на Јордану, и ми осећамо Њено присуство које нас чува и закриљује. Њој треба да благодаримо што до сада нисмо подносили невоље које превазилазе наше моћи. У наставку своје беседе, Архипастир Епархије жичке нагласио је да смо ми као хришћани заједно живели са другим конфесијама одувек, јер ми нисмо они којима неко смета. Нама само смета грех у нама и против тога се боримо. Ми нисмо против других људи. Напротив, ми се молимо за њих, да их Бог просветли, зато што Господ неће да било ко пропадне, и неће ничију смрт, него да се сви људи спасу. Међутим, сада је дошло до сукоба оних који верују и оних који не верују, који хоће да покваре истину, да поремете односе које је Господ Бог установио. Поновивши речи светитеља Божијих који кажу: „Не тражи мучеништво, не истичи се у овоме свету“, Епископ Јустин је са посебним усрђем поручио да смо дужни да се успротивимо када неко хоће да наруши истину и гони Цркву. „Због свега горе реченог, наставио је Епископ жички, дошло је време да се поделимо, не по нашем хтењу, већ зато што се они деле од једне, саборне и апостолске Цркве, и гоне је. Да је само ненавиде, било је и биће. Међутим, они отворено гоне Цркву, тобоже под видом неких праведних закона. Нема праведног закона, ако није закон Божији на првом месту. Тек тада могу људски закони да се уреде, да се уреде односи међу људима.“ На крају своје беседе, Његово Преосвештенство Г. Г. Јустин похвалио је сва молитвена сабрања за нашу страдалну Цркву у Црној Гори, захваливши се свима који су на празник Богојављења узели учешћа у Литији која је одржана у Краљеву упркос зими и мразу, тако сведочећи истину. Сестринство манастира    

Дана 19. 1. 2020. године Господње када наша Света Црква прославља Богојављење, крштење Господа Исуса Христа и дан када се Бог јавио као Света Тројица, у Храму Светог архангела Гаврила у Гучи служена је Света Литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Милун Ивановић, архијерејски намесник драгачевски и којом је започет целодневни програм прославе празника. Након Свете Литургије којој је присуствовао велики број верног народа у порти храма вршено је освећење воде након чега се јереј Милун Стефановић, старешина храма обратио окупљенима. У 11 часова ка реци Бијелици кренула је литија са свештенством, пливачима и верним народом а њој је претходило послужење које је организовано у порти. Након молитве и благослова који су примили, пливачи су се спремили да витешки запливају за Часни крст у ледом окованој реци. Мноштво окупљеног народа радосно је поздравило победника, седамнаестогодишњу Машу Топаловић, уједно јединог женског учесника. Након доделе награда, свечаним ручком завршен је целодневни програм који је благословом Божијим и нашег Епископа организовала Црквена општина Гуча уз несебичну помоћ и подршку општине Лучани и Туристичке организације ,,Драгачево“. Ђакон Александар Јаћовић

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина на празник Богојављења, када прослављамо догађај крштења Господњег на Јордану, у Краљеву су одржани Литија и Молебан за нашу страдалну Цркву у Црној Гори. Време које је наговештавало падавине није спречило велики број Краљевчана да присуствују овом догађају. Испред Цркве Свете Тројице сабрао се верни народ са својим свештенством да у молитвеном ходу, уз лепе песме из духовног наслеђа наше Цркве и народног стваралаштва, прође централним улицама града. Украшена сабрањем свенародним, окићена иконама, децом у народним ношњама и са гуслама, Литија је предвођена свештенством и монаштвом Епархије жичке. Учествовали су и представници власти  и јавних институција Града Краљева, предвођени начелником Рашког округа г. Небојшом Симовићем и градоначелником Краљева г. др Предрагом Терзићем. Целокупан призор учинио је, уистину, да се може поносно рећи да су Краљевчани показали да могу да буду пример како треба да изгледа једно сабрање достојно предака који су на овим просторима стварали темеље средњовековне Цркве и државе. Пред Храмом Светог Саве, присутнима се беседом обратио архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Упечатљивим речима предочио је слику тренутног стања у Црној Гори. Истакао је да наша Црква опстаје тамо вековима на светосавским темељима. Њих су постављале и надограђивале многе генерације, да би дивне светиње предали нама својим потомцима. Данас је на нама да не дозволимо да нам отму ону што је наше, јер смо пред примером предака дужни да и ми наредним генерацијама исто у наслеђе оставимо. Позвао је на молитву за заштиту светиња, изражавајући наду да ће властодршци у Црној Гори у будућности доћи к себи и вратити се на прави пут кроз покајање. Савле је гонио Цркву, али кроз јављање Господ га је учинио покајником и великим апостолом Цркве. Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски и Свети Симеон Дајбабски, са многим другим подвижницима и духовним горостасима који су обележили просторе у Црној Гори, позивају на братски мир и јединство у нашој Светој Цркви која је заједничка Мајка. Свето Писмо нам поручује да од Бога нико није јачи, и да је Његов заклон уздигнут високо, тако да се Црква никога не плаши јер је Бог у њој био, јесте и биће у векове. Богојављенским поздравом Бог се јави, отац Љубинко је завршио обраћање присутнима, који су громогласно одговорили: Ваистину се јави! У наставку, под сводовима Светосавског храма који је био препун народа, а овога пута мали да прими све који су испунили пространу храмовну порту, служен је Молебан. У архијерејском трону древне светосавске  Епархије жичке био је Епископ Јустин. Дивним појањем жичких монахиња и краљевачког свештенства молитва је постала умилна, благопријатна  и једнодушна. Трократно Господи помилуј било је аутентично сведочанство да наш народ није заборавио своју припадност богослужбеном бићу Цркве као заједнице различитих дарова које Дух Свети на изградњу Цркве као Тела Христовог излива на све нас. Након одслуженог Молебана, сабрању се речима духовне поуке обратио Владика Јустин. Рекао је: “Овде смо да дамо подршку нашој страдалној и обесправљеној браћи у Црној Гори. Ми нисмо могли да бирамо када ће нас ово зло задесити, али знамо да ми хришћани морамо увек да будемо спремни јер дани нашег живота на земљи нису наши. Они су избројани и у рукама су Божијим. Зато, ми знамо, да смо дужни да молитвом призивамо благодат Божију на народ и отаџбину нашу. Знамо да нас искушења спремају за Царство Божије. Господње су речи: Који претрпи до краја, тај ће се спасти. Ми смо тога свесни као хришћани. Ово су дани велике радости кроз празнике Цркве. Данас је Богојављење, када се Света Тројица пројавила на Јордану. Сутра прослављамо Светог Јована Крститеља и Претечу, највећег међу рођенима од жене. Он је за Истину пострадао. Био је пријатељ Божији, који пред Престолом Божијим све нас молитвено заступа. Он, многи мученици и исповедници, верујемо, заштитиће наш народ у Црној Гори. Много је страдања било у историји наше Цркве. Данас, и ми у том страдању учествујемо. Важно је само да се определимо да будемо на правој страни. Она је тамо где је Господ Бог. Њему нека је слава са Оцем и Духом Светим у векове векове. Амин.“ Богојављење године 2020. остаће упамћено у историји Краљева као догађај када је молитвом за страдалну нашу Цркву у Црној Гори пројављено дивно јединство Цркве Божије која наш народ чини Божијим народом у времену које све више богобораца широм света показује, али истовремено сведочанство Цркве поставља за светлост свету. Протонамесник Александар Р. Јевтић Фото: М. Радовановић, Г. Шљивић