Медијска представљања часописа Жички благовесник (април-јун 2026)
Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа су јавности представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:
Васкршњи број Жичког благовесника (април–јун 2026)
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (април-јун 2026). Рубрику посвећену празнику Васкрсења Христовог чине четири текста. Протојереј Александар Јевтић у тексту ‘’Сараспињање и саваскрсење човека’’ разматра тему човековог учешћа у богочовечанском етосу Цркве. Позивајући се на увиде из светоотачке литературе, као и из области психологије и књижевности, аутор указује да човек не може мимоићи искуство туге и радости, али је питање какав одговор ће дати на ове изазове. Охристовљење нас не ослобађа страдања, већ их оплемењује и дарује снагу да се крст изнесе до краја. По речима о. Александра Шмемана: циљ нашег живота није сагледавање нашег смирења и врлине, већ спознаја Христовог кеносиса у Очовечењу које се збило ради нашега спасења. У тексту „Крст – од стуба срама до знака победе’’ ђакон Филип Зеленовић читаоцима предочава улогу коју је крст имао у искуству јудејског народа, као и у античко време. Упућује на важне историјско-социолошке аспекте, као и на медицинске увиде о томе какве су муке подносили они који су разапињани. Текст се завршава указивањем на значај крста: ‘’Данас је знак крста знак одрицања од себе, жртве, смирења, љубави и победе. Он је данас постао сила и слава, оружје победе, радост хришћанима. А таквим га је учинила љубав Христова. Управо Љубав Христова, а не само Његова смрт на Крсту, учинила је од стуба срама знак победе. Љубав према грешницима, неправедницима, злочинцима, љубав према свима.’’ Јереј Андреј Чиженко у тексту ‘’Шта је то Антипасха или зашто је потребна друга Пасха?’’ (у преводу са руског који је сачинио г. Небојша Ћосовић) читаоци могу пронаћи историјско и богословско објашњење Антипасхе, познатије као Томина недеља. Позивајући се на речи Светог Игњатија Брјанчанинова, аутор указује да смо и ми данас учесници догађаја сусрета Светог апостола Томе са Васкрслим Христом, о чему најбоље сведоче Господње речи упућене Томи о блаженству оних који не видеше, а вероваше. Клајв Стејплс Луис у тексту ‘’Шта нам је чинити са Исусом Христом?’’ (у преводу са енглеског који је сачинио вероучитељ Милорад Васиљевић) на веома оригиналан начин тумачи јеванђелска места која нам предочавају на који начин су се савременици односили према Христу. Као историчар књижевности, аутор указује да су неспретна поистовећивања јеванђелских текстова са легендама, која поједини писци дају. Упечатљиви детаљи у приповедању као стилска особеност, сем у појединим деловима Платонових Дијалога, нису познати све до савремене реалистичке форме приповедања у књижевности. Рубрика Богословље, историја, култура започиње текстом ‘’За душом цвећа’’ Преподобног Аве Јустина Ћелијског. Овде нам Ава предочава логосност света присутну у разним врстама цвећа, које, свака на свој начин, саучествују у крсно-васкрсној позицији човека. Катихета Бранислав Илић у тексту ‘’Литургија у животу апостолске заједнице’’ указује на значај Тајне Вечере коју је Господ савршио са апостолима, а коју су они потом наставили да савршавају кроз сабрања посећивана Духом Светим. Анализом апостолских списа износи увиде који нам предочавају суштинску важност Евхаристије у животу ране хришћанске заједнице. Посебне осврте чине на посланице Светог апостола Павла које обилују описима евхаристијских сабрања. Протонамесник Дарко Несторовић у тексту ‘’Значај богослужења за живот свештеника’’ нас подсећа на мноштво светописамских, богослужбених и светоотачких поука које свештеницима треба да сачињавају путоказ у вршењу ове узвишене службе. Износи упечатљив пример догађаја који се збио у ваљевском крају након Другог светског рата. Наиме, свештеник Живко Тодоровић је од свог млађег саслужитеља у току Литургије чуо да он сумња да се хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову. Пред причешћивање народа, млади свештеник се унезверен вратио са путиром у олтар, позивајући проту Живка да види да су унутра заиста крв и месо. Прота му је рекао да скине одежду и иде у ћошак олтара да моли од Господа опроштај за неверовање, а и он се молио усрдно да се крв и месо врате у првобитни вид хлеба и вина како би могао да причести народ и заврши Свету Литургију. Милош Павловић у тексту ‘’Највеће чудо Светог Саве’’ истиче да су нам кроз Житија светитеља Саве која су сачинили Теодосије и Доментијан позната бројна чуда која је светитељ чинио како за земног живота, тако и по смрти. Овај текст је, према речима аутора, посвећен највећем чуду које је Сава учинио, а које се често не сматра чудом. То је чин добијања аутокефалије за српску Архиепископију, који је издејствован у веома тешким и компликованим историјским околностима. Вишња Костић и Ана Црепуљаревић у тексту ‘’Из дубине срца… Могућа читања бајки „Себични џин“ и „Срећни принц“ Оскара Вајлда, конципираном у форми књижевног дијалога, предочавају нам детаље из наведених дела која указују на страдално искуство многослојевите личности Оскара Вајлда, као и његово коначно приклањање узвишеном Лику Христовом као једином смислу страдалног света и човека кроз сву историју. Уколико имамо у виду да се до данас изоставља део посвећен Христу у бајки Себични џин, онда је важност овог текста још већа јер нам указује колико то штети пуноћи разумевања ове бајке са којом се деца сусрећу у веома раном узрасту. У Рубрици Психолошке теме, психолог Милош Благојевић у тексту ‘’Адолесценција, идентитет и психосоматика’’ износи битне моменте периода адолесценције (од 12. до 18. године) који се тичу различитих промена које појединац доживљава. Поред сазревања мозга, на емоционалном пољу дешавају се многе промене које је неопходно разумети. Аутор поручује: ‘’Најважнији задатак овог доба била би изградња идентитета која подразумева одговор на питања ко сам ја?, које су моје вредности?, шта желим у животу? и сл. Због тога млади у овом добу истражују различите улоге, вредности и уверења и зато долази до конфузије улога, лутања, експериментисања са изгледом, музиком и идеологијама, као и потребе за независношћу од родитеља, што често доводи до конфликта, посебно ако ни родитељи сами не знају одговоре на наведена питања и нису у стању да на одговарајући начин помогну детету да се снађе у овом бурном периоду.’’ У рубрици Прикази читаоци могу прочитати приказе нових наслова из издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Ђакон др Ивица Чаировић, Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325) (историјске и богословске перспективе), Краљево: ЕУО, 2025. написао је протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Свети Владика Николај Охридски и
НОВО У ИЗДАВАШТВУ ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ
Џон Бер: „Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији“ Издаваштво Епархијe жичке богатије је за још једно научно издање: Џон Бер: Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији, (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2026. стр. 480). Наслов оригинала: John the Theologian and his Paschal Gospel: A Prologue to Theology, Oxford University Press, May 20, 2019. Преводилац овог капиталног издања је др Дарко Крстић, а уредник издања протојереј др Слободан Јаковљевић. Књига оца Џона Бера представља значајан допринос савременом православном богословљу, у коме се на особен и продубљен начин сагледава богословска порука Јеванђеља по Јовану. Полазећи од пасхалне перспективе, аутор отвара темељна питања хришћанске вере, указујући на унутрашњу повезаност Писма, Предања и богословског мишљења. Српско издање ове књиге објављено је по лиценци, уз сагласност издавача Oxford University Press, у чијем је издању оригинално дело први пут публиковано. На тај начин домаћем читаоцу постаје доступно једно од значајнијих савремених богословских остварења, које у овом тренутку има посебан значај за развој православне егзегезе. Насупрот доминантним токовима појединих савремених егзегетских приступа, нарочито оних који су се обликовали у оквирима немачке егзегетске школе, ова књига нуди богословље утемељено у литургијском и пасхалном искуству Цркве, враћајући тумачење Писма његовом изворном, црквеном контексту. Ово издање доноси, поред основног текста, и посебан предговор аутора написан за српско издање, као и поговор преводиоца, који је настао у непосредном дијалогу са аутором током рада на преводу. На тај начин читаоцу се пружа додатни увид како у ауторску намеру, тако и у преводилачки приступ и разумевање текста. Надамо се да ће ово издање допринети продубљенијем разумевању јовановске теологије и подстаћи даље богословско промишљање у нашем црквеном и академском простору. ПРЕДГОВОР АУТОРА СРПСКОМ ИЗДАЊУ Велика ми је радост да видим српско издање моје књиге Јован Богослов и Његово Пасхално Јеванђеље. Сваки превод је много више од простог преношења речи из једног језика у други: то је место сусрета између различитих духовних предања, интелектуалних навика и културних искустава. У том смислу, ова књига није само студија о Јовану Богослову и дубокоумном пасхалном богословљу његовог Јеванђеља, већ такође и мост између научног дела реализованог у једном контексту и заједничког хришћанског наслеђа које превазилази границе језика и времена. Проучавање Јовановог Јеванђеља увек је био сусрет са извором изванредне богословске храбрости и духовне дубине. Јованово сведочанство о Христу као о вечној Речи и светлости која обасјава свет, представља јединствен поглед унутар Новога Завета. Међутим, оно што сам желео да постигнем у овој књизи било је то да покажем да Јованово богословље није апстрактно размишљање о божанским истинама, већ је неодвојиво повезано са Пасхалним ритмом живота ранохришћанске заједнице. Тврдим да у самом срцу Јовановог Јеванђеља лежи Пасха – не само као историјски догађај, већ такође као богословска матрица која обликује начин на који Јован сагледава, сећа се и сведочи о Христу. Српско богословско предање – нарочито његова рецепција великих Отаца Цркве као и неслућене литургијске дубине Православног предања – поседује истанчану осетљивост за тајну Пасхе, њен есхатолошки карактер и њену преображајну силу у животу Цркве. Због тога ми је нарочито драго да је сада ова књига доступна и на српском језику. Искрено се надам да ће њени нови српски читаоци, духовно обликовани богатим литургијским и Христоцентричним приступом богословљу, препознати у Јовановом Јеванђељу оно што наставља да ме зачуђује: јединство историје и откривења, догађаја и значења, Крста и славе, смрти и живота. При писању ове књиге циљ ми је био да понудим једно читање текста Јовановог Јеванђеља које узима за озбиљно његову литерарну сложеност, као и његов богословски израз, црквени контекст и историју рецепције. У бројним савременим тумачењима, Јован је схватан првенствено кроз призму хеленистичке мисли или мистичког симболизма, док је занемариван Пасхални карактер његовог сведочанства. Моја намера је била управо супротна: да покажем да Јованово Јеванђеље не може да буде истински схваћено осим ако се чита као спис који је рођен на основу Пасхалног искуства – искуства које је истовремено историјско и литургијско, заједничко и дубоко лично. Христово Васкрсење, као средиште Пасхалног откривења, није само врхунац приче о Христу, већ основни принцип који прожима сваки њен део. Стога ми причињава велико задовољство чињеница да српски читаоци сада могу да истражују све ове теме у оквирима свог богословског и духовног контекста. Српско православно искуство, које је током векова пажљиво чувало пасхалну динамику богослужбеног живота, представља плодно тло за пасхалну рецепцију Јовановог Јеванђеља. Верујем да сусрет између мог истраживања и вашег живог предања може да отвори нове путеве тумачења, па можда чак и да продуби она питања која сам само дотакао у овој књизи. Такође желим да изразим захвалност преводиоцу и издавачу. Превођење неког богословског дела никада није чисто технички задатак; оно захтева осетљивост на нијансе, усредсређеност на контекст и способност да се пренесе не само садржај већ и тон, стил и унутрашњи ток аргументације, као и, у случају ове књиге, додатна сложеност различитих облика размишљања, нарочито оног карактеристичног за Феноменологију. Надам се да ће читаоци приметити труд преводиоца да верно пренесе енглески текст на српски језик, чувајући не само његове главне идеје, већ и дух који је водио њиховом обликовању. Ако ова књига подстакне барем неке читаоце да поново открију Христолошку силу Јовановог сведочанства, да јасније сагледају однос између Пасхе и Јеванђеља, или да у својој духовној пракси осете како Јован блиско повезује прошлост, садашњост и будућност у личности Распетог и Васкрслог Господа, сматраћу да је њена сврха остварена. У Јовановом Јеванђељу Христос нас позива да „дођемо и видимо“ (1, 39), да закорачимо у простор откривења где светлост преображава таму и где живот разбија окове смрти. Овај позив превазилази границе културā и језикā и веома сам радостан да сада одјекује и у овом српском издању. ПОГОВОР ПРЕВОДИОЦА Књига професора Бера „Јован Богослов и његово Пасхално Јеванђеље“ представља неуобичајену појаву у свету богословља на српском језику. Пре свега, то је због њене ширине изражене у коришћењу разних и разнородних научних дисциплина и њихово довођење у дијалог са текстом Јовановог Јеванђеља. Бер се у њој првенствено ангажује у класичним библијским студијама, што је и очекивано с обзиром на наслов књиге, уз обилато коришћење и анализу старогрчког текста Јеванђеља. Међутим, за разлику од већине савремених
Лист Храм бр. 120, Православно схватање васпитања и образовања, Митрополит Амфилохије (Радовић)
Ново издање Епархије жичке: Свети Владика Николај Охридски и Жички, “Речи између неба и земље“
Вероватно ће се читалачка публика запитати које је ово дело, када такав наслов у богатом, поштованом и читаном стваралаштву Светог Владике Николаја, нису до сада пронашли. Имамо радост да је пред нама једно ново дело српског Златоуста, настало као зборник текстова које је писао за епархијски часопис “Преглед Цркве Епархије Жичке“ (1920-1938) и “Жички благовесник“ (1939-1941). Похрањени у старим бројевима часописа, тешко доступни јавности, сада су пред нама ови текстови у зборнику као дивној ризници бисера – “ђердану од мерџана“ (николајевски речено). Многи од њих су, благословом нашег Митрополита жичког Г. Јустина, а у издању ЕУО-а Епархије жичке, први пут објављени после изворног публиковања. Приређивач издања је протојереј Александар Р. Јевтић, уредник протојереј др Слободан Јаковљевић, а рецензент архимандрит др Дамјан (Цветковић). Часопис “Преглед Цркве Епархије Жичке“ је покренут 1919. прегалаштвом сâмога Светог Владике који је тада устоличен у трон Епископâ жичких. Поред празничних посланица, остављао је записе о храмовима, ликовима свештеника и монаха, писао духовне поуке, записе и појашњења о историјским и савременим догађајима. У бројевима часописа који од 1939. носи име “Жички благовесник“ налази се велики број текстова посвећених друштвеним темама и упозорењима на ратни вихор који се спремао и потом погодио свет. У овом зборнику налазе се текстови који су објављивани најчешће изворно у Прегледу Цркве Епархије Жичке (1919 – 1938), касније Жичком благовеснику (1939 – 1941). Мањи број текстова су објављивани у другим часописима на простору Краљевине Југославије или чак Америке, али је тадашње ревносно уредништво часописа сматрало да их због Николајевог ауторства треба објавити поново (наравно уз навођење извора). Зборник је конципиран у седам поглавља: Божићне посланице, Васкршње посланице, Празничне беседе, Духовне поуке, Поуке свештенству, Знамените личности, У огледалу историје. Опширан и садржајан предговор са појашњењем контекста настанка текстова и тадашњим животним околностима Владике Николаја, под насловом “Свети Владика Николај Охридски и Жички – на свом, не на туђем послу“, потписује протојереј Александар Јевтић. Уводну реч архимандрита др Дамјана (Цветковића) преносимо Вам у целости: “Читајући овај зборник, најснажнији утисак и осећање јесте захвалност, а свака реч почиње и завршава се – благодарењем Богу. Благодаримо Му што је нашем народу подарио Светог Владику Николаја, пророка и апостола ХХ века, који је као Епископ охридски и жички напасао своје словесно стадо и оставио дубоки траг у животу Цркве, на помесном али и на васељенском нивоу. Свети Јустин Ћелијски је рекао да је Владика Николај „највећи човек после Светога Саве“, и да су „на небу Српске Цркве, два највећа сунца – Свети Сава и Свети Владика Жички Николај.“ И још је додао: „Владика Николај је пети Еванђелист Српскога рода. Свака његова реч – мало Еванђеље, свака његова књига – Благавест.“ Ове богонадахнуте речи сведоче да је Николајево дело надвремено, да је он остао највећи духовни вођ нашега народа после Светога Саве. У Жичи, посвећеној Христу Спаситељу, освећеној подвизима и страдањима житеља њених, вековном светосавском трону и духовном средишту српског народа, служио је и Свети Владика Николај. Он је Жичу и обнављао, а та обнова је била симбол васкрсења српског народа након Првог светског рата, али је била и симбол страдања које је убрзо поново отпочело. Са трона жичких архиепископа Владика Николај је неуморно, речју и делом, настављао пут Светог Саве, обнављао светосавску харфу чије су жице одзвањале мелодијама вере, наде и љубави. Иако је живео у бурним временима, окружен недаћама и искушењима, Владика Николај никада није одустајао: мисионарио је, проповедао, тешио, опомињао, и попут старозаветних пророка грмео је против сваке неправде и зла, и као јеванђелски човек проносио радосну вест о Христу, Једином Човекољупцу, не само свом народу него и шире, по свету. Конкордатска криза, притисци са разних страна, политичке оптужбе и прогон, суровост ратних година и нацистички логор – све су то била тешка искушења, али га нису поколебала. У свему томе он је остајао доследан: непоколебиви сведок истине Христове и свенародни Владика. Речи Светог Николаја и данас одјекују снажно и савремено, као да су написане за наше време, то су речи које буде успавану савест, које опомињу на опасности, али још више теше, охрабрују и упућују на Христа као Јагње Божије и Победитеља смрти. Пред вама је зборник текстова Светог Владике Николаја, непознатих широј јавности, текстова публикованих у часопису Епархије жичке (Преглед Цркве Епархије Жичке – Жички благовесник), али који нису сви обухваћени досадашњим Сабраним делима и књигама. Нарочит значај овог зборника лежи у чињеници да додатно расветљава личност и дело Светог Владике Николаја, и доприноси бољем разумевању његових познатих и верном народу веома омиљених дела. Поред беседа и чланака ту су и текстови који су одраз историјског тренутка и показују колико је Свети Владика био укључен, не само у црквени, него и у друштвени живот, нарочито у оним догађајима у којима су се црквена и друштвена питања преклапала. Управо у овом тренутку, када се наш народ суочава са искушењима, духовним раслабљењем и изазовима савременог доба, значај овог зборника постаје још већи. Он нас враћа коренима, подсећа на оно што је трајно и непоколебиво, и даје нам снагу да у временима сумње и страха поново пронађемо пут вере, јединства и наде. Ове беседе нису само духовно наслеђе – оне су живи лек за данашње ране нашег народа. У њима је и одговор на многа питања која нас муче, и путоказ како да останемо народ Божији у свету који често заборавља на Бога. Велика је милост Божија што и у данашње време, имамо доброг пастира на овој истој, жичкој катедри; пастира који ревносно чува своје стадо, стара се о свакоме и омогућава нам да живимо и делујемо у миру и духовној сигурности. Живећи и служећи у таквом уређењу, а побуђен значајем, актуелношћу и лепотом ових беседа Светог Николаја, протојереј Александар Јевтић је упркос бројним и захтевним обавезама, нашао снаге и љубави да прикупи и обради све ове текстове. Својим трудом и ревношћу приближио нам је реч Светог Владике Николаја. Томе су знатно допринеле и помогле допуне и појашњења уредника овог издања – протојереја Слободана Јаковљевића. Надамо се и верујемо да ће овај зборник текстова Светог Владике Николаја бити подсетник свима на пример доброг пастира који је неуморно служио своме народу. Нека нас реч Светог Владике Николаја и данас крепи, бодри и
Лист Храм бр. 119, Баћушка Олег Стењајев: Шта нам поручује родослов Христов?
ТВ представљања Жичког благовесника (јануар-март 2026)
Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (јануар-март 2026) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.
Божићни број Жичког благовесника (јануар-март 2026)
Уочи Рождества Христовог читалачка јавност имаће прилику да се у новом броју Жичког благовесника (јануар-март 2026) упозна са неким од важних аспеката овог великог празника из домостроја спасења човека и света. Четири текста из рубрике У сусрет Божићу имају управо ту улогу. Протојереј Александар Јевтић у тексту „Христов силазак са неба – наш узлазак на небо“ истиче важност актуализације питања христологије и антропологије, покушавајући да читаоце суочи са егзистенцијалним питањима: „Какав бисмо одговор дали да нас неко запита шта је то што је Господ Исус Христос учинио конкретно за нас, не за неког другог? Да ли бисмо причали о Његовом животу у прошлом времену или бисмо имали да кажемо нешто како се Он дотакао нас, како смо Га упознали или како се са Њим као пријатељи дружимо?“ Баћушка Олег Стењајев нам у тексту „Шта нам поручује родослов Христов?“ указује на занимљивост да се у родослову који наводе јеванђелисти помиње неколико порочних жена. Ово објашњава Христовом жељом да спасе свет од робовања смрти и греху, као и чињеницом да није дошао ради здравих већ ради болесних. Поред онтолошке димензије спасења, указује и на мотивациони значај оваквог чина – нико не мора да буде очајан због лоше генетике или недостатака које је претрпео током васпитања, јер Христос и то разуме и прихвата дајући човеку увек шансу. Јереј Немања Матејић, парох вички, у тексту „Учење о Богочовеку у теологији Светога Јустина Ћелијског“ указује на насушну важност коју Ава Јустин приписује личности Богочовека Христа. „Сладчајши Исус“ за њега није израз јефтиног религијског пијетизма, већ утеха у горкој стварности света препуног страдања. Из сопственог искуства сведочи: „Знате, ја без Свете Литургије не бих могао радити Житија Светих и остала дела. После Свете Литургије сам способан и оран за посао, а када не служим те радости немам, нити снаге имам.“ Јереј Милутин Лекић, парох негбински, у „Беседи на Богојављење“ пише о овом празнику који је изворно био прослављан са Божићем као део теофаније Бога Свете Тројице. Поред старозаветних јављања, пуноћа спасења се извршава у личности Христа. Позивајући се на светоотачка тумачења, указујући на светотајински значај догађаја Богојављења кроз утемељење Свете Тајне Крштења, аутор закључује: „Сам догађај Богојављења, на реци Јордану, нема само историјски, већ свевременски и дубински значај за нас и наше спасење. То подразумева да ми морамо радити на томе да у нашем срцу дође до Богојављења да бисмо могли да исповедамо веру у Бога Живог и Истинитог, Једног у Тројици, Оца, Сина и Светога Духа.“ У наставку, читаоци имају јединствену прилику да на српском језику прочитају превод са грчког Акатиста Пресветој Богородици Мироносици из Манастира Светог Николаја са острва Андроса у Грчкој. Преводилачким даром г. Јовице Стефановића прелепи поетски искази молитвеног заноса са побожних медитеранских страна дају могућност читаоцу да доживи блискост љубави Богородичне према нама на један посебан начин. Рубрика Богословље, књижевност и култура доноси садржински разнолике текстове. Др Владан Тријић пише о текстовима насталим у немањићко време, о њиховим рукописима, необичним путевима којима су до нас дошли и местима где се данас налазе. Монахиња Христина (Стојановић) у тексту „Повратак у будућност (садашњост или прошлост). Фрагменти из преписке са вештачком интелигенцијом“ враћа нас у 1989. и са дечаком који путује кроз време у филму Повратак у будућност долази до садашњости у којој започиње разговор са вештачком интелигенцијом. Окосницу разговора чине питања на који начин је креиран саговорник AI и да ли ће покушати да нам замени ближњег. Указујући на значај личности и заједнице у теолошком учењу, као и важност приближавања овога савременом човеку, закључује: „Међутим, права комуникација, она истинска, предањска, не настаје у самоћи интелектуалне конструкције, већ у сусрету. У оном односу између двоје или више у којима је Господ „међу њима“, где настаје могућност за истинско изненађење. То је простор у коме се надограђујућа благодат пројављује у међусобном разговору, да преобрази реч у сведочанство, а разумевање у љубав и исцели ране и обогати неслућено. У таквом односу, који није симулакрум већ живи дар, открива се лице другог, и тиме — лице Божије.“ Александра Мијаиловић у тексту „Претпразничко вече“ код Алексе Шантића подсећа на великог писца кога су дивне успомене из детињства на породично прослављање Божића надахнуле да самоћу коју је доживео у старости подноси као искупљену кроз поетско стваралаштво. Стихови песама се јављају као његова породица која га спасава од малодушности и очајања. Александра Димитријевић у тексту „Ода српској Боки Светог Владике Николаја Жичког и Охридског“ анализира сећања Владике Николаја на време проведено у Манастиру Савини од 1902. до 1904. забележена у књизи Моје успомене из Боке. Једноставна и силна побожност верног народа, слике прелепе природе, као и јеванђеоски пример служења Владике бококоторског Герасима (Петрановића), несумњиво су утицали на младог Николу који је тек требало да постане Николај. Проф. Горан Јанићијевић пише о изложби „Позоришне лутке Косовског завета“. Аутор пројекта проф. др Ана Миловановић је кроз стваралаштво и уметничко извођење, експресионизам ликова, на један сврсисходан и убедљив начин повезала етику и естетику. Рубрика Психолошке теме доноси текст „О детињству и могућем почетку настанка психосоматских проблема“, психолога Милоша Благојевића. Аутор указује на многе непрепознате механизме понашања одраслих који могу негативно утицати на емоционални развој деце, стварајући предуслове за настанак разних болести. Иако ово није препознато као породично насиље, последице нису занемарљиве јер се код деце оформљује лажни селф који ће им у будућности стварати низ проблема на личном и социјалном плану. Стога, аутор бележи: „један од начина да се настала празнина отклони је приближавање аутентичности, а до тога нас може довести запитаност о стварима које у нама изазивају радост и шта је то што чини да наше срце заигра.“ Рубрика Веронаука доноси нам текстове вероучитеља, ђака основаца и средњошколаца на различите теме. Вероучитељ Ивана Стевовић пише о дечјем иконопису кроз пројекат „Кад свеци марширају“ који је реализован током школске 2024/25. године у ОШ „Момчило Настасијевић“ у Г. Милановцу. Деца која су била укључена у овај пројекат имала су прилику да се на несвакидашњи начин, кроз сликарски прибор упознају са житијима светаца и детаљима о Православљу. Милутин Јовановић, ученик Медицинске школе из Чачка, у тексту „Духовна поетика Молитви на језеру“ издваја и пред читаоца предлаже поуке из овог надахнутог дела Светог Владике Николаја. Посебно истиче Владикино упућивање на духовну љубав која преображава овоземаљску љубав, па закључује: „Свети Владика се удостојио ове љубави и њоме је светлео другима. Својим изражајним поетичним језиком, он ствара емотивну везу између читаоца и текста, позивајући
Ново у издаваштву Епархије жичке: Ђакон др Ивица Чаировић, Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор
ђакон др Ивица ЧаировићСвети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325)(историјске и богословске перспективе), Краљево 2025 У години јубилеја, када обележавамо 1700 година од одржавања Првог васељенског сабора, Епархија жичка постала је богатија за још једно значајно издање. Овим делом придружујемо се прослави великог и историјски важног догађаја, дајући свој допринос очувању његовог теолошког и историјског значаја. Нова монографија др Ивице Чаировића (1976), који је ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, са научним фокусом на општој историји Цркве, представља плод дугогодишњег, темељног и систематичног научног истраживања историје Цркве, раног хришћанства и развоја саборности у првим вековима. Дело је посвећено једном од најзначајнијих периода у историји хришћанства — владавини цара Константина Великог и одржавању Првог васељенског сабора у Никеји 325. године, кључног за формулисање православне вере и за будуће обликовање целокупне црквене историје. Фокус студије је на историјско-богословским условима у којима се развијала Црква на прелазу из 3. у 4. век, као и на личности Светог цара Константина Великог, чије је тридесетогодишње царевање умногоме обликовало будућност хришћанства и читаве европске цивилизације. Полазећи од политичких, социјалних и духовних околности пред Милански едикт, Чаировић реконструише сложену мрежу односа између римске државе, хришћанских заједница, богословских спорова и процеса унутрашњег уређивања Цркве. Аутор у свом делу истиче да се Свети цар Константин Велики појављује као личност која уме да чита историјски тренутак што ће утицати на његову одлуку да се определи за саборни начин решавања црквених спорова. Кроз анализу помесних сабора на Западу и Истоку, као што су Елвира, Арл, Анкира и Неокесарија, аутор показује да се већ пре Никејског сабора обликовала богата канонска пракса и да је Црква у првим деценијама 4. века настојала да изгради унутрашњи поредак упркос спољашњим притисцима и догматским спорењима. У таквом контексту, Први васељенски сабор 325. године појављује се као кулминација сложених процеса, а не као изоловани догађај. Чаировић подробно приказује Константинову улогу у самом сазивању и одржавању Сабора, наглашавајући да цар, иако није учествовао у богословским расправама, делује као гарант мира и јединства, подстичући оце да формулишу вероисповедање које ће постати темељ православног богословља. Кроз читав текст аутор настоји да избегне идеолошка и поједностављена тумачења Константинове личности, представљајући га као владара који је еволуирао кроз лична искуства, политичке потребе и сусрет са хришћанством. Књига је стилски уједначена, научно утемељена и богословски проницљива, а истовремено приступачна широј читалачкој публици. Својом свеобухватношћу и прецизношћу представља значајан допринос изучавању ране црквене историје, улоге Константина Великог и значаја Никејског сабора, те се може сматрати драгоценим извором за истраживаче, студенте и све заинтересоване за најраније векове хришћанства. Иако је заснована на сложеној анализи извора, књига је написана јасно, богословски надахнуто и стилски изграђено. Такође, књига је веома детаљна и богата цитатима извора. Веома је важно истаћи и улазак у шири академски дијалог, будући да се дело ослања и на савремену европску и англофонску научну литературу. Једина могућа замерка могла би бити да се читаоцима који први пут улазе у тему обим извора и дубина анализе може учинити захтевним, али је то истовремено и највећа научна вредност рада. Рецензенти – протојереји-ставрофори проф. др Радомир Поповић, проф. др Владимир Коцвар и проф. др Џон Бер – препознали су у овој студији узоран модел академске истраживачке методологије и потпуно свеже тумачење контекста Никејског сабора Монографија Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325) ђакона др Ивице Чаировића, представља једну од најсвеобухватнијих и најстудиознијих савремених монографија на српском језику о личности цара Константина и о значају Никејског сабора. Ово је дело које ће бити корисно истраживачима, студентима богословља, свештенству, али и свима који желе да продубе разумевање најважнијих темеља хришћанске вере и црквене историје. протојереј др Слободан Јаковљевић Уредник издаваштва Епархије жичке
Медијска представљања часописа Жички благовесник (април-јун 2026)
Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа су јавности представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:
Васкршњи број Жичког благовесника (април–јун 2026)
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (април-јун 2026). Рубрику посвећену празнику Васкрсења Христовог чине четири текста. Протојереј Александар Јевтић у тексту ‘’Сараспињање и саваскрсење човека’’ разматра тему човековог учешћа у богочовечанском етосу Цркве. Позивајући се на увиде из светоотачке литературе, као и из области психологије и књижевности, аутор указује да човек не може мимоићи искуство туге и радости, али је питање какав одговор ће дати на ове изазове. Охристовљење нас не ослобађа страдања, већ их оплемењује и дарује снагу да се крст изнесе до краја. По речима о. Александра Шмемана: циљ нашег живота није сагледавање нашег смирења и врлине, већ спознаја Христовог кеносиса у Очовечењу које се збило ради нашега спасења. У тексту „Крст – од стуба срама до знака победе’’ ђакон Филип Зеленовић читаоцима предочава улогу коју је крст имао у искуству јудејског народа, као и у античко време. Упућује на важне историјско-социолошке аспекте, као и на медицинске увиде о томе какве су муке подносили они који су разапињани. Текст се завршава указивањем на значај крста: ‘’Данас је знак крста знак одрицања од себе, жртве, смирења, љубави и победе. Он је данас постао сила и слава, оружје победе, радост хришћанима. А таквим га је учинила љубав Христова. Управо Љубав Христова, а не само Његова смрт на Крсту, учинила је од стуба срама знак победе. Љубав према грешницима, неправедницима, злочинцима, љубав према свима.’’ Јереј Андреј Чиженко у тексту ‘’Шта је то Антипасха или зашто је потребна друга Пасха?’’ (у преводу са руског који је сачинио г. Небојша Ћосовић) читаоци могу пронаћи историјско и богословско објашњење Антипасхе, познатије као Томина недеља. Позивајући се на речи Светог Игњатија Брјанчанинова, аутор указује да смо и ми данас учесници догађаја сусрета Светог апостола Томе са Васкрслим Христом, о чему најбоље сведоче Господње речи упућене Томи о блаженству оних који не видеше, а вероваше. Клајв Стејплс Луис у тексту ‘’Шта нам је чинити са Исусом Христом?’’ (у преводу са енглеског који је сачинио вероучитељ Милорад Васиљевић) на веома оригиналан начин тумачи јеванђелска места која нам предочавају на који начин су се савременици односили према Христу. Као историчар књижевности, аутор указује да су неспретна поистовећивања јеванђелских текстова са легендама, која поједини писци дају. Упечатљиви детаљи у приповедању као стилска особеност, сем у појединим деловима Платонових Дијалога, нису познати све до савремене реалистичке форме приповедања у књижевности. Рубрика Богословље, историја, култура започиње текстом ‘’За душом цвећа’’ Преподобног Аве Јустина Ћелијског. Овде нам Ава предочава логосност света присутну у разним врстама цвећа, које, свака на свој начин, саучествују у крсно-васкрсној позицији човека. Катихета Бранислав Илић у тексту ‘’Литургија у животу апостолске заједнице’’ указује на значај Тајне Вечере коју је Господ савршио са апостолима, а коју су они потом наставили да савршавају кроз сабрања посећивана Духом Светим. Анализом апостолских списа износи увиде који нам предочавају суштинску важност Евхаристије у животу ране хришћанске заједнице. Посебне осврте чине на посланице Светог апостола Павла које обилују описима евхаристијских сабрања. Протонамесник Дарко Несторовић у тексту ‘’Значај богослужења за живот свештеника’’ нас подсећа на мноштво светописамских, богослужбених и светоотачких поука које свештеницима треба да сачињавају путоказ у вршењу ове узвишене службе. Износи упечатљив пример догађаја који се збио у ваљевском крају након Другог светског рата. Наиме, свештеник Живко Тодоровић је од свог млађег саслужитеља у току Литургије чуо да он сумња да се хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову. Пред причешћивање народа, млади свештеник се унезверен вратио са путиром у олтар, позивајући проту Живка да види да су унутра заиста крв и месо. Прота му је рекао да скине одежду и иде у ћошак олтара да моли од Господа опроштај за неверовање, а и он се молио усрдно да се крв и месо врате у првобитни вид хлеба и вина како би могао да причести народ и заврши Свету Литургију. Милош Павловић у тексту ‘’Највеће чудо Светог Саве’’ истиче да су нам кроз Житија светитеља Саве која су сачинили Теодосије и Доментијан позната бројна чуда која је светитељ чинио како за земног живота, тако и по смрти. Овај текст је, према речима аутора, посвећен највећем чуду које је Сава учинио, а које се често не сматра чудом. То је чин добијања аутокефалије за српску Архиепископију, који је издејствован у веома тешким и компликованим историјским околностима. Вишња Костић и Ана Црепуљаревић у тексту ‘’Из дубине срца… Могућа читања бајки „Себични џин“ и „Срећни принц“ Оскара Вајлда, конципираном у форми књижевног дијалога, предочавају нам детаље из наведених дела која указују на страдално искуство многослојевите личности Оскара Вајлда, као и његово коначно приклањање узвишеном Лику Христовом као једином смислу страдалног света и човека кроз сву историју. Уколико имамо у виду да се до данас изоставља део посвећен Христу у бајки Себични џин, онда је важност овог текста још већа јер нам указује колико то штети пуноћи разумевања ове бајке са којом се деца сусрећу у веома раном узрасту. У Рубрици Психолошке теме, психолог Милош Благојевић у тексту ‘’Адолесценција, идентитет и психосоматика’’ износи битне моменте периода адолесценције (од 12. до 18. године) који се тичу различитих промена које појединац доживљава. Поред сазревања мозга, на емоционалном пољу дешавају се многе промене које је неопходно разумети. Аутор поручује: ‘’Најважнији задатак овог доба била би изградња идентитета која подразумева одговор на питања ко сам ја?, које су моје вредности?, шта желим у животу? и сл. Због тога млади у овом добу истражују различите улоге, вредности и уверења и зато долази до конфузије улога, лутања, експериментисања са изгледом, музиком и идеологијама, као и потребе за независношћу од родитеља, што често доводи до конфликта, посебно ако ни родитељи сами не знају одговоре на наведена питања и нису у стању да на одговарајући начин помогну детету да се снађе у овом бурном периоду.’’ У рубрици Прикази читаоци могу прочитати приказе нових наслова из издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Ђакон др Ивица Чаировић, Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325) (историјске и богословске перспективе), Краљево: ЕУО, 2025. написао је протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Свети Владика Николај Охридски и
НОВО У ИЗДАВАШТВУ ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ
Џон Бер: „Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији“ Издаваштво Епархијe жичке богатије је за још једно научно издање: Џон Бер: Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији, (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2026. стр. 480). Наслов оригинала: John the Theologian and his Paschal Gospel: A Prologue to Theology, Oxford University Press, May 20, 2019. Преводилац овог капиталног издања је др Дарко Крстић, а уредник издања протојереј др Слободан Јаковљевић. Књига оца Џона Бера представља значајан допринос савременом православном богословљу, у коме се на особен и продубљен начин сагледава богословска порука Јеванђеља по Јовану. Полазећи од пасхалне перспективе, аутор отвара темељна питања хришћанске вере, указујући на унутрашњу повезаност Писма, Предања и богословског мишљења. Српско издање ове књиге објављено је по лиценци, уз сагласност издавача Oxford University Press, у чијем је издању оригинално дело први пут публиковано. На тај начин домаћем читаоцу постаје доступно једно од значајнијих савремених богословских остварења, које у овом тренутку има посебан значај за развој православне егзегезе. Насупрот доминантним токовима појединих савремених егзегетских приступа, нарочито оних који су се обликовали у оквирима немачке егзегетске школе, ова књига нуди богословље утемељено у литургијском и пасхалном искуству Цркве, враћајући тумачење Писма његовом изворном, црквеном контексту. Ово издање доноси, поред основног текста, и посебан предговор аутора написан за српско издање, као и поговор преводиоца, који је настао у непосредном дијалогу са аутором током рада на преводу. На тај начин читаоцу се пружа додатни увид како у ауторску намеру, тако и у преводилачки приступ и разумевање текста. Надамо се да ће ово издање допринети продубљенијем разумевању јовановске теологије и подстаћи даље богословско промишљање у нашем црквеном и академском простору. ПРЕДГОВОР АУТОРА СРПСКОМ ИЗДАЊУ Велика ми је радост да видим српско издање моје књиге Јован Богослов и Његово Пасхално Јеванђеље. Сваки превод је много више од простог преношења речи из једног језика у други: то је место сусрета између различитих духовних предања, интелектуалних навика и културних искустава. У том смислу, ова књига није само студија о Јовану Богослову и дубокоумном пасхалном богословљу његовог Јеванђеља, већ такође и мост између научног дела реализованог у једном контексту и заједничког хришћанског наслеђа које превазилази границе језика и времена. Проучавање Јовановог Јеванђеља увек је био сусрет са извором изванредне богословске храбрости и духовне дубине. Јованово сведочанство о Христу као о вечној Речи и светлости која обасјава свет, представља јединствен поглед унутар Новога Завета. Међутим, оно што сам желео да постигнем у овој књизи било је то да покажем да Јованово богословље није апстрактно размишљање о божанским истинама, већ је неодвојиво повезано са Пасхалним ритмом живота ранохришћанске заједнице. Тврдим да у самом срцу Јовановог Јеванђеља лежи Пасха – не само као историјски догађај, већ такође као богословска матрица која обликује начин на који Јован сагледава, сећа се и сведочи о Христу. Српско богословско предање – нарочито његова рецепција великих Отаца Цркве као и неслућене литургијске дубине Православног предања – поседује истанчану осетљивост за тајну Пасхе, њен есхатолошки карактер и њену преображајну силу у животу Цркве. Због тога ми је нарочито драго да је сада ова књига доступна и на српском језику. Искрено се надам да ће њени нови српски читаоци, духовно обликовани богатим литургијским и Христоцентричним приступом богословљу, препознати у Јовановом Јеванђељу оно што наставља да ме зачуђује: јединство историје и откривења, догађаја и значења, Крста и славе, смрти и живота. При писању ове књиге циљ ми је био да понудим једно читање текста Јовановог Јеванђеља које узима за озбиљно његову литерарну сложеност, као и његов богословски израз, црквени контекст и историју рецепције. У бројним савременим тумачењима, Јован је схватан првенствено кроз призму хеленистичке мисли или мистичког симболизма, док је занемариван Пасхални карактер његовог сведочанства. Моја намера је била управо супротна: да покажем да Јованово Јеванђеље не може да буде истински схваћено осим ако се чита као спис који је рођен на основу Пасхалног искуства – искуства које је истовремено историјско и литургијско, заједничко и дубоко лично. Христово Васкрсење, као средиште Пасхалног откривења, није само врхунац приче о Христу, већ основни принцип који прожима сваки њен део. Стога ми причињава велико задовољство чињеница да српски читаоци сада могу да истражују све ове теме у оквирима свог богословског и духовног контекста. Српско православно искуство, које је током векова пажљиво чувало пасхалну динамику богослужбеног живота, представља плодно тло за пасхалну рецепцију Јовановог Јеванђеља. Верујем да сусрет између мог истраживања и вашег живог предања може да отвори нове путеве тумачења, па можда чак и да продуби она питања која сам само дотакао у овој књизи. Такође желим да изразим захвалност преводиоцу и издавачу. Превођење неког богословског дела никада није чисто технички задатак; оно захтева осетљивост на нијансе, усредсређеност на контекст и способност да се пренесе не само садржај већ и тон, стил и унутрашњи ток аргументације, као и, у случају ове књиге, додатна сложеност различитих облика размишљања, нарочито оног карактеристичног за Феноменологију. Надам се да ће читаоци приметити труд преводиоца да верно пренесе енглески текст на српски језик, чувајући не само његове главне идеје, већ и дух који је водио њиховом обликовању. Ако ова књига подстакне барем неке читаоце да поново открију Христолошку силу Јовановог сведочанства, да јасније сагледају однос између Пасхе и Јеванђеља, или да у својој духовној пракси осете како Јован блиско повезује прошлост, садашњост и будућност у личности Распетог и Васкрслог Господа, сматраћу да је њена сврха остварена. У Јовановом Јеванђељу Христос нас позива да „дођемо и видимо“ (1, 39), да закорачимо у простор откривења где светлост преображава таму и где живот разбија окове смрти. Овај позив превазилази границе културā и језикā и веома сам радостан да сада одјекује и у овом српском издању. ПОГОВОР ПРЕВОДИОЦА Књига професора Бера „Јован Богослов и његово Пасхално Јеванђеље“ представља неуобичајену појаву у свету богословља на српском језику. Пре свега, то је због њене ширине изражене у коришћењу разних и разнородних научних дисциплина и њихово довођење у дијалог са текстом Јовановог Јеванђеља. Бер се у њој првенствено ангажује у класичним библијским студијама, што је и очекивано с обзиром на наслов књиге, уз обилато коришћење и анализу старогрчког текста Јеванђеља. Међутим, за разлику од већине савремених
Лист Храм бр. 120, Православно схватање васпитања и образовања, Митрополит Амфилохије (Радовић)
Ново издање Епархије жичке: Свети Владика Николај Охридски и Жички, “Речи између неба и земље“
Вероватно ће се читалачка публика запитати које је ово дело, када такав наслов у богатом, поштованом и читаном стваралаштву Светог Владике Николаја, нису до сада пронашли. Имамо радост да је пред нама једно ново дело српског Златоуста, настало као зборник текстова које је писао за епархијски часопис “Преглед Цркве Епархије Жичке“ (1920-1938) и “Жички благовесник“ (1939-1941). Похрањени у старим бројевима часописа, тешко доступни јавности, сада су пред нама ови текстови у зборнику као дивној ризници бисера – “ђердану од мерџана“ (николајевски речено). Многи од њих су, благословом нашег Митрополита жичког Г. Јустина, а у издању ЕУО-а Епархије жичке, први пут објављени после изворног публиковања. Приређивач издања је протојереј Александар Р. Јевтић, уредник протојереј др Слободан Јаковљевић, а рецензент архимандрит др Дамјан (Цветковић). Часопис “Преглед Цркве Епархије Жичке“ је покренут 1919. прегалаштвом сâмога Светог Владике који је тада устоличен у трон Епископâ жичких. Поред празничних посланица, остављао је записе о храмовима, ликовима свештеника и монаха, писао духовне поуке, записе и појашњења о историјским и савременим догађајима. У бројевима часописа који од 1939. носи име “Жички благовесник“ налази се велики број текстова посвећених друштвеним темама и упозорењима на ратни вихор који се спремао и потом погодио свет. У овом зборнику налазе се текстови који су објављивани најчешће изворно у Прегледу Цркве Епархије Жичке (1919 – 1938), касније Жичком благовеснику (1939 – 1941). Мањи број текстова су објављивани у другим часописима на простору Краљевине Југославије или чак Америке, али је тадашње ревносно уредништво часописа сматрало да их због Николајевог ауторства треба објавити поново (наравно уз навођење извора). Зборник је конципиран у седам поглавља: Божићне посланице, Васкршње посланице, Празничне беседе, Духовне поуке, Поуке свештенству, Знамените личности, У огледалу историје. Опширан и садржајан предговор са појашњењем контекста настанка текстова и тадашњим животним околностима Владике Николаја, под насловом “Свети Владика Николај Охридски и Жички – на свом, не на туђем послу“, потписује протојереј Александар Јевтић. Уводну реч архимандрита др Дамјана (Цветковића) преносимо Вам у целости: “Читајући овај зборник, најснажнији утисак и осећање јесте захвалност, а свака реч почиње и завршава се – благодарењем Богу. Благодаримо Му што је нашем народу подарио Светог Владику Николаја, пророка и апостола ХХ века, који је као Епископ охридски и жички напасао своје словесно стадо и оставио дубоки траг у животу Цркве, на помесном али и на васељенском нивоу. Свети Јустин Ћелијски је рекао да је Владика Николај „највећи човек после Светога Саве“, и да су „на небу Српске Цркве, два највећа сунца – Свети Сава и Свети Владика Жички Николај.“ И још је додао: „Владика Николај је пети Еванђелист Српскога рода. Свака његова реч – мало Еванђеље, свака његова књига – Благавест.“ Ове богонадахнуте речи сведоче да је Николајево дело надвремено, да је он остао највећи духовни вођ нашега народа после Светога Саве. У Жичи, посвећеној Христу Спаситељу, освећеној подвизима и страдањима житеља њених, вековном светосавском трону и духовном средишту српског народа, служио је и Свети Владика Николај. Он је Жичу и обнављао, а та обнова је била симбол васкрсења српског народа након Првог светског рата, али је била и симбол страдања које је убрзо поново отпочело. Са трона жичких архиепископа Владика Николај је неуморно, речју и делом, настављао пут Светог Саве, обнављао светосавску харфу чије су жице одзвањале мелодијама вере, наде и љубави. Иако је живео у бурним временима, окружен недаћама и искушењима, Владика Николај никада није одустајао: мисионарио је, проповедао, тешио, опомињао, и попут старозаветних пророка грмео је против сваке неправде и зла, и као јеванђелски човек проносио радосну вест о Христу, Једином Човекољупцу, не само свом народу него и шире, по свету. Конкордатска криза, притисци са разних страна, политичке оптужбе и прогон, суровост ратних година и нацистички логор – све су то била тешка искушења, али га нису поколебала. У свему томе он је остајао доследан: непоколебиви сведок истине Христове и свенародни Владика. Речи Светог Николаја и данас одјекују снажно и савремено, као да су написане за наше време, то су речи које буде успавану савест, које опомињу на опасности, али још више теше, охрабрују и упућују на Христа као Јагње Божије и Победитеља смрти. Пред вама је зборник текстова Светог Владике Николаја, непознатих широј јавности, текстова публикованих у часопису Епархије жичке (Преглед Цркве Епархије Жичке – Жички благовесник), али који нису сви обухваћени досадашњим Сабраним делима и књигама. Нарочит значај овог зборника лежи у чињеници да додатно расветљава личност и дело Светог Владике Николаја, и доприноси бољем разумевању његових познатих и верном народу веома омиљених дела. Поред беседа и чланака ту су и текстови који су одраз историјског тренутка и показују колико је Свети Владика био укључен, не само у црквени, него и у друштвени живот, нарочито у оним догађајима у којима су се црквена и друштвена питања преклапала. Управо у овом тренутку, када се наш народ суочава са искушењима, духовним раслабљењем и изазовима савременог доба, значај овог зборника постаје још већи. Он нас враћа коренима, подсећа на оно што је трајно и непоколебиво, и даје нам снагу да у временима сумње и страха поново пронађемо пут вере, јединства и наде. Ове беседе нису само духовно наслеђе – оне су живи лек за данашње ране нашег народа. У њима је и одговор на многа питања која нас муче, и путоказ како да останемо народ Божији у свету који често заборавља на Бога. Велика је милост Божија што и у данашње време, имамо доброг пастира на овој истој, жичкој катедри; пастира који ревносно чува своје стадо, стара се о свакоме и омогућава нам да живимо и делујемо у миру и духовној сигурности. Живећи и служећи у таквом уређењу, а побуђен значајем, актуелношћу и лепотом ових беседа Светог Николаја, протојереј Александар Јевтић је упркос бројним и захтевним обавезама, нашао снаге и љубави да прикупи и обради све ове текстове. Својим трудом и ревношћу приближио нам је реч Светог Владике Николаја. Томе су знатно допринеле и помогле допуне и појашњења уредника овог издања – протојереја Слободана Јаковљевића. Надамо се и верујемо да ће овај зборник текстова Светог Владике Николаја бити подсетник свима на пример доброг пастира који је неуморно служио своме народу. Нека нас реч Светог Владике Николаја и данас крепи, бодри и
Лист Храм бр. 119, Баћушка Олег Стењајев: Шта нам поручује родослов Христов?
ТВ представљања Жичког благовесника (јануар-март 2026)
Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (јануар-март 2026) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.
Божићни број Жичког благовесника (јануар-март 2026)
Уочи Рождества Христовог читалачка јавност имаће прилику да се у новом броју Жичког благовесника (јануар-март 2026) упозна са неким од важних аспеката овог великог празника из домостроја спасења човека и света. Четири текста из рубрике У сусрет Божићу имају управо ту улогу. Протојереј Александар Јевтић у тексту „Христов силазак са неба – наш узлазак на небо“ истиче важност актуализације питања христологије и антропологије, покушавајући да читаоце суочи са егзистенцијалним питањима: „Какав бисмо одговор дали да нас неко запита шта је то што је Господ Исус Христос учинио конкретно за нас, не за неког другог? Да ли бисмо причали о Његовом животу у прошлом времену или бисмо имали да кажемо нешто како се Он дотакао нас, како смо Га упознали или како се са Њим као пријатељи дружимо?“ Баћушка Олег Стењајев нам у тексту „Шта нам поручује родослов Христов?“ указује на занимљивост да се у родослову који наводе јеванђелисти помиње неколико порочних жена. Ово објашњава Христовом жељом да спасе свет од робовања смрти и греху, као и чињеницом да није дошао ради здравих већ ради болесних. Поред онтолошке димензије спасења, указује и на мотивациони значај оваквог чина – нико не мора да буде очајан због лоше генетике или недостатака које је претрпео током васпитања, јер Христос и то разуме и прихвата дајући човеку увек шансу. Јереј Немања Матејић, парох вички, у тексту „Учење о Богочовеку у теологији Светога Јустина Ћелијског“ указује на насушну важност коју Ава Јустин приписује личности Богочовека Христа. „Сладчајши Исус“ за њега није израз јефтиног религијског пијетизма, већ утеха у горкој стварности света препуног страдања. Из сопственог искуства сведочи: „Знате, ја без Свете Литургије не бих могао радити Житија Светих и остала дела. После Свете Литургије сам способан и оран за посао, а када не служим те радости немам, нити снаге имам.“ Јереј Милутин Лекић, парох негбински, у „Беседи на Богојављење“ пише о овом празнику који је изворно био прослављан са Божићем као део теофаније Бога Свете Тројице. Поред старозаветних јављања, пуноћа спасења се извршава у личности Христа. Позивајући се на светоотачка тумачења, указујући на светотајински значај догађаја Богојављења кроз утемељење Свете Тајне Крштења, аутор закључује: „Сам догађај Богојављења, на реци Јордану, нема само историјски, већ свевременски и дубински значај за нас и наше спасење. То подразумева да ми морамо радити на томе да у нашем срцу дође до Богојављења да бисмо могли да исповедамо веру у Бога Живог и Истинитог, Једног у Тројици, Оца, Сина и Светога Духа.“ У наставку, читаоци имају јединствену прилику да на српском језику прочитају превод са грчког Акатиста Пресветој Богородици Мироносици из Манастира Светог Николаја са острва Андроса у Грчкој. Преводилачким даром г. Јовице Стефановића прелепи поетски искази молитвеног заноса са побожних медитеранских страна дају могућност читаоцу да доживи блискост љубави Богородичне према нама на један посебан начин. Рубрика Богословље, књижевност и култура доноси садржински разнолике текстове. Др Владан Тријић пише о текстовима насталим у немањићко време, о њиховим рукописима, необичним путевима којима су до нас дошли и местима где се данас налазе. Монахиња Христина (Стојановић) у тексту „Повратак у будућност (садашњост или прошлост). Фрагменти из преписке са вештачком интелигенцијом“ враћа нас у 1989. и са дечаком који путује кроз време у филму Повратак у будућност долази до садашњости у којој започиње разговор са вештачком интелигенцијом. Окосницу разговора чине питања на који начин је креиран саговорник AI и да ли ће покушати да нам замени ближњег. Указујући на значај личности и заједнице у теолошком учењу, као и важност приближавања овога савременом човеку, закључује: „Међутим, права комуникација, она истинска, предањска, не настаје у самоћи интелектуалне конструкције, већ у сусрету. У оном односу између двоје или више у којима је Господ „међу њима“, где настаје могућност за истинско изненађење. То је простор у коме се надограђујућа благодат пројављује у међусобном разговору, да преобрази реч у сведочанство, а разумевање у љубав и исцели ране и обогати неслућено. У таквом односу, који није симулакрум већ живи дар, открива се лице другог, и тиме — лице Божије.“ Александра Мијаиловић у тексту „Претпразничко вече“ код Алексе Шантића подсећа на великог писца кога су дивне успомене из детињства на породично прослављање Божића надахнуле да самоћу коју је доживео у старости подноси као искупљену кроз поетско стваралаштво. Стихови песама се јављају као његова породица која га спасава од малодушности и очајања. Александра Димитријевић у тексту „Ода српској Боки Светог Владике Николаја Жичког и Охридског“ анализира сећања Владике Николаја на време проведено у Манастиру Савини од 1902. до 1904. забележена у књизи Моје успомене из Боке. Једноставна и силна побожност верног народа, слике прелепе природе, као и јеванђеоски пример служења Владике бококоторског Герасима (Петрановића), несумњиво су утицали на младог Николу који је тек требало да постане Николај. Проф. Горан Јанићијевић пише о изложби „Позоришне лутке Косовског завета“. Аутор пројекта проф. др Ана Миловановић је кроз стваралаштво и уметничко извођење, експресионизам ликова, на један сврсисходан и убедљив начин повезала етику и естетику. Рубрика Психолошке теме доноси текст „О детињству и могућем почетку настанка психосоматских проблема“, психолога Милоша Благојевића. Аутор указује на многе непрепознате механизме понашања одраслих који могу негативно утицати на емоционални развој деце, стварајући предуслове за настанак разних болести. Иако ово није препознато као породично насиље, последице нису занемарљиве јер се код деце оформљује лажни селф који ће им у будућности стварати низ проблема на личном и социјалном плану. Стога, аутор бележи: „један од начина да се настала празнина отклони је приближавање аутентичности, а до тога нас може довести запитаност о стварима које у нама изазивају радост и шта је то што чини да наше срце заигра.“ Рубрика Веронаука доноси нам текстове вероучитеља, ђака основаца и средњошколаца на различите теме. Вероучитељ Ивана Стевовић пише о дечјем иконопису кроз пројекат „Кад свеци марширају“ који је реализован током школске 2024/25. године у ОШ „Момчило Настасијевић“ у Г. Милановцу. Деца која су била укључена у овај пројекат имала су прилику да се на несвакидашњи начин, кроз сликарски прибор упознају са житијима светаца и детаљима о Православљу. Милутин Јовановић, ученик Медицинске школе из Чачка, у тексту „Духовна поетика Молитви на језеру“ издваја и пред читаоца предлаже поуке из овог надахнутог дела Светог Владике Николаја. Посебно истиче Владикино упућивање на духовну љубав која преображава овоземаљску љубав, па закључује: „Свети Владика се удостојио ове љубави и њоме је светлео другима. Својим изражајним поетичним језиком, он ствара емотивну везу између читаоца и текста, позивајући
Ново у издаваштву Епархије жичке: Ђакон др Ивица Чаировић, Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор
ђакон др Ивица ЧаировићСвети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325)(историјске и богословске перспективе), Краљево 2025 У години јубилеја, када обележавамо 1700 година од одржавања Првог васељенског сабора, Епархија жичка постала је богатија за још једно значајно издање. Овим делом придружујемо се прослави великог и историјски важног догађаја, дајући свој допринос очувању његовог теолошког и историјског значаја. Нова монографија др Ивице Чаировића (1976), који је ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, са научним фокусом на општој историји Цркве, представља плод дугогодишњег, темељног и систематичног научног истраживања историје Цркве, раног хришћанства и развоја саборности у првим вековима. Дело је посвећено једном од најзначајнијих периода у историји хришћанства — владавини цара Константина Великог и одржавању Првог васељенског сабора у Никеји 325. године, кључног за формулисање православне вере и за будуће обликовање целокупне црквене историје. Фокус студије је на историјско-богословским условима у којима се развијала Црква на прелазу из 3. у 4. век, као и на личности Светог цара Константина Великог, чије је тридесетогодишње царевање умногоме обликовало будућност хришћанства и читаве европске цивилизације. Полазећи од политичких, социјалних и духовних околности пред Милански едикт, Чаировић реконструише сложену мрежу односа између римске државе, хришћанских заједница, богословских спорова и процеса унутрашњег уређивања Цркве. Аутор у свом делу истиче да се Свети цар Константин Велики појављује као личност која уме да чита историјски тренутак што ће утицати на његову одлуку да се определи за саборни начин решавања црквених спорова. Кроз анализу помесних сабора на Западу и Истоку, као што су Елвира, Арл, Анкира и Неокесарија, аутор показује да се већ пре Никејског сабора обликовала богата канонска пракса и да је Црква у првим деценијама 4. века настојала да изгради унутрашњи поредак упркос спољашњим притисцима и догматским спорењима. У таквом контексту, Први васељенски сабор 325. године појављује се као кулминација сложених процеса, а не као изоловани догађај. Чаировић подробно приказује Константинову улогу у самом сазивању и одржавању Сабора, наглашавајући да цар, иако није учествовао у богословским расправама, делује као гарант мира и јединства, подстичући оце да формулишу вероисповедање које ће постати темељ православног богословља. Кроз читав текст аутор настоји да избегне идеолошка и поједностављена тумачења Константинове личности, представљајући га као владара који је еволуирао кроз лична искуства, политичке потребе и сусрет са хришћанством. Књига је стилски уједначена, научно утемељена и богословски проницљива, а истовремено приступачна широј читалачкој публици. Својом свеобухватношћу и прецизношћу представља значајан допринос изучавању ране црквене историје, улоге Константина Великог и значаја Никејског сабора, те се може сматрати драгоценим извором за истраживаче, студенте и све заинтересоване за најраније векове хришћанства. Иако је заснована на сложеној анализи извора, књига је написана јасно, богословски надахнуто и стилски изграђено. Такође, књига је веома детаљна и богата цитатима извора. Веома је важно истаћи и улазак у шири академски дијалог, будући да се дело ослања и на савремену европску и англофонску научну литературу. Једина могућа замерка могла би бити да се читаоцима који први пут улазе у тему обим извора и дубина анализе може учинити захтевним, али је то истовремено и највећа научна вредност рада. Рецензенти – протојереји-ставрофори проф. др Радомир Поповић, проф. др Владимир Коцвар и проф. др Џон Бер – препознали су у овој студији узоран модел академске истраживачке методологије и потпуно свеже тумачење контекста Никејског сабора Монографија Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325) ђакона др Ивице Чаировића, представља једну од најсвеобухватнијих и најстудиознијих савремених монографија на српском језику о личности цара Константина и о значају Никејског сабора. Ово је дело које ће бити корисно истраживачима, студентима богословља, свештенству, али и свима који желе да продубе разумевање најважнијих темеља хришћанске вере и црквене историје. протојереј др Слободан Јаковљевић Уредник издаваштва Епархије жичке