Лист Храм бр. 124, ВИДОВДАН – КОНТИНУИТЕТ НЕМАЊИЋКОГ ОПРЕДЕЉЕЊА ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО
Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2026)
У сусрет световидном празнику Видовдану, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2026). Тематска празнична рубрика доноси пет текстова који из различитих углова сагладавају значај Видовдана. Текст „Светолазаревски завет као израз теодулије“ је настао као осврт на чувену књигу Светог Владике Николаја Охридског и Жичког – Српски народ као Теодул. Протојереј Александар Јевтић у овом тексту истиче да је служење било врлина којом су српски владари из светородне лозе Немањића оплемењавали свој живот и били овенчавани светитељством. Монаштво је било „матура свих осталих служби“, па је њихов пример био основа за угледање потчињенима, као и целом народу. Кнез Лазар се потписивао као и његови претходници са „раб Божији“. Овај христолошки израз био је модел који је из богослужбеног искуства пренет у свакодневни и културолошки друштвени образац. Протојереј-ставрофор Светолик Марковић у тексту „Видовдан – континуитет немањићког опредељења за Царство Небеско“ износи веома важан увид по коме чувена изрека Светог кнеза Лазара Земаљско је за малена царство, а Небеско од сад и до вјека, није случајно настала. Она је израз животног искуства и вишевековног опредељења светитеља из владарске лозе Немањића да изнад привремених овоземаљских интереса ставе искање Царства Небескога и вечног живота. То је видљиво у њиховим житијима и литерарном стваралаштву, а о чему проналазимо трагове и инспирацију све до најновијих књижевних остварења која се баве темом средњовековља. Протојереј Бојан Сујић пише о Храму Светог великомученика кнеза Лазара и свих српских мученика и новомученика на брду Љубићу код Чачка. Иако је ово место најпознатије по боју из 1815. у коме је страдао велики број српских устаника предвођених Танаском Рајићем, у току Другог светског рата велики број Срба је овде пострадао од окупационих немачких снага, али и од комуниста. Због дивне позиције са које се види скоро цео град Чачак, као и мученичке историје овог места, блаженопочивши Владика жички Хризостом изабрао је ово место за подизање новог храма. Архитекта Предраг Ристић учинио је да сваки детаљ спољашњости и унутрашњости храма носи поруку како црквеног искуства, тако и мученичког етоса српског народа. Др Драган Хамовић у тексту „Кнез Лазар и Косово у Сеобама Црњанског“ нам предочава прекоречко искуство Црњанског о љубави према свом народу и служењу туђој аустријској војсци, па примећује: „Очито да је таква дуготрајна позиција изазивала у свести српских граничара дубоку, често драматичну подвојеност: служити иноверног цара и бранити своје крваве повластице, као и успомену на свете владаре и изгубљену државу и отаџбину.“ Видовданска идеја прати истакнуте српске војводе, нарочито Павла и Вука Исаковића, по друмовима Аустрије и Русије, чинећи их вечитим бескућницима и сањарима које нико не разуме када говоре о важности догађаја из 1389. и потреби да се на Косово једном врате. Секретар руског посланства Волков прекида Павла Исаковича када овај, на питање зашто жели у Росију, одговор почне – од Косова: „То је интјересно, каже, али то су већ чули! Господин Николај Черњев, премијер‑секретар, не може више ока да, због њих, склопи. Почео је да сања Мурата и цара Лазара, на Косову.“ Хамовић закључује: „Остаје у књижевном пројекту Црњанског неостварен мотив који би речену иронију надишао. У замишљеној завршној књизи Сеоба, сведочи остарели Црњански, гроф Рајевски – чији су српски корени утврђени – дошао би као добровољац у Србију у Српско-турском рату 1876. године. Враћа се у заветни простор да у далекој постојбини погине у боју на Ђунису, вођен дубоким призивом којим су вођени и негдашњи Исаковичи.“ Вишња Костић у тексту „Радосна туга сусрета косовско-метохијских (или Осмех и суза Косова)“ описује искуства са поклоничких путовања косовскометохијским светињама, од Бањске, Грачанице, Газиместана, Призрена, Дечана, Пећаршије преко Девича, Зочишта, Гориоча, Соколице, Будисаваца до Брњака. Износи осећања са којима се посетиоци енклава у Хочи или Ораховцу суочавају у сусретима са мештанима и њиховом децом. На крају нам преноси поруку кустоса манастира Дечани – само нам долазите. Долазите у миру и без страха! У рубрици Из живота Епархије жичке доносимо извештај о посети Патријарха српског Г. Порфирија и ватопедског игумана архимандрита Јефрема Манастиру Жичи, 27. маја 2026. Ту је и беседа Митрополита Г. Арсенија коју је за наш часопис са грчког превео г. Јовица Стефановић, као и беседа игумана Јефрема. Рубрику Психолошке теме чине два текста. Психолог Бојана Димитријевић пише о узроцима, симптомима и лечењу душевних болести. Она бележи да о узроцима душевних обољења можемо говорити са медицинског, психолошког или духовно-хришћанског аспекта, иако се они међусобно нужно не искључују. Упркос напредовању науке, етиологија многих психичких поремећаја и душевних обољења остаје нејасна. Потребно је разликовати узрок и симптоме. Приликом разрешавања интрапсихичког и/или интерперсоналног конфликта, симптоми често могу мењати власнике, па је тако неопходан опсежнији приступ усмерен ка узроцима и дубљим структурама, који ће довести до нестанка симптома. Психолог Милош Благојевић у тексту „Када храна постане извор задовољства“ доноси важан и занимљив спој увида из светоотачке литературе (најпре Лествице Светог Јована Лествичника) и савремених психолошких и неуролошких истраживања. Анализирајући тему задовољства коју доноси уживање у храни указује на процесе који се дешавају на релацији стомак-мозак, улогу црева, лучење допамина, кортизола, серотонина. Потреба за слаткишима потиче из много скривенијих разлога, које аутор између осталог објашњава: „Познато је да када смо под хроничним стресом наше надбубрежне жлезде непрекидно луче кортизол. Овај хормон има задатак да мобилише брзу енергију – глукозу – како би нахранио мозак и мишиће за потенцијалну борбу или бег. Међутим, када стрес прерасте у стално стање, тело улази у фазу исцрпљености и панично тражи начин да ублажи анксиозност. Наша жудња за слатким тада заправо представља суптилан, еволутивно усађен покушај мозга да се „самоизлечи”. Иако Свети Јован Лествичник није могао да зна оно што се данас у науци зна о биохемијским процесима и лучењу хормона, очигледно да је из подвижничког искуства закључио да тешка и слатка храна, као и преједање, раслабљују ум и доводе како до штете по тело, тако и по остатак човековог душевно-духовног бића. У рубрици Књижевни кутак проф. српског језика и књижености Александра Мијаиловић у тексту „Божије–тражитељи или боготражитељи“ пише о роману Кућа Марије помоћнице, аутора Ивана Цанкара. У њему се радња одвија у прихватилишту где живе девојчице са развојним проблемима. Описује се однос њихове родбине према
Лист Храм бр. 123, АДОЛЕСЦЕНЦИЈА, ИДЕНТИТЕТ И ПСИХОСОМАТИКА
Лист Храм бр. 122, Доследност Светог Саве, Свети Николај Охридски и Жички
Медијска представљања часописа Жички благовесник (април-јун 2026)
Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа су јавности представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:
Васкршњи број Жичког благовесника (април–јун 2026)
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (април-јун 2026). Рубрику посвећену празнику Васкрсења Христовог чине четири текста. Протојереј Александар Јевтић у тексту ‘’Сараспињање и саваскрсење човека’’ разматра тему човековог учешћа у богочовечанском етосу Цркве. Позивајући се на увиде из светоотачке литературе, као и из области психологије и књижевности, аутор указује да човек не може мимоићи искуство туге и радости, али је питање какав одговор ће дати на ове изазове. Охристовљење нас не ослобађа страдања, већ их оплемењује и дарује снагу да се крст изнесе до краја. По речима о. Александра Шмемана: циљ нашег живота није сагледавање нашег смирења и врлине, већ спознаја Христовог кеносиса у Очовечењу које се збило ради нашега спасења. У тексту „Крст – од стуба срама до знака победе’’ ђакон Филип Зеленовић читаоцима предочава улогу коју је крст имао у искуству јудејског народа, као и у античко време. Упућује на важне историјско-социолошке аспекте, као и на медицинске увиде о томе какве су муке подносили они који су разапињани. Текст се завршава указивањем на значај крста: ‘’Данас је знак крста знак одрицања од себе, жртве, смирења, љубави и победе. Он је данас постао сила и слава, оружје победе, радост хришћанима. А таквим га је учинила љубав Христова. Управо Љубав Христова, а не само Његова смрт на Крсту, учинила је од стуба срама знак победе. Љубав према грешницима, неправедницима, злочинцима, љубав према свима.’’ Јереј Андреј Чиженко у тексту ‘’Шта је то Антипасха или зашто је потребна друга Пасха?’’ (у преводу са руског који је сачинио г. Небојша Ћосовић) читаоци могу пронаћи историјско и богословско објашњење Антипасхе, познатије као Томина недеља. Позивајући се на речи Светог Игњатија Брјанчанинова, аутор указује да смо и ми данас учесници догађаја сусрета Светог апостола Томе са Васкрслим Христом, о чему најбоље сведоче Господње речи упућене Томи о блаженству оних који не видеше, а вероваше. Клајв Стејплс Луис у тексту ‘’Шта нам је чинити са Исусом Христом?’’ (у преводу са енглеског који је сачинио вероучитељ Милорад Васиљевић) на веома оригиналан начин тумачи јеванђелска места која нам предочавају на који начин су се савременици односили према Христу. Као историчар књижевности, аутор указује да су неспретна поистовећивања јеванђелских текстова са легендама, која поједини писци дају. Упечатљиви детаљи у приповедању као стилска особеност, сем у појединим деловима Платонових Дијалога, нису познати све до савремене реалистичке форме приповедања у књижевности. Рубрика Богословље, историја, култура започиње текстом ‘’За душом цвећа’’ Преподобног Аве Јустина Ћелијског. Овде нам Ава предочава логосност света присутну у разним врстама цвећа, које, свака на свој начин, саучествују у крсно-васкрсној позицији човека. Катихета Бранислав Илић у тексту ‘’Литургија у животу апостолске заједнице’’ указује на значај Тајне Вечере коју је Господ савршио са апостолима, а коју су они потом наставили да савршавају кроз сабрања посећивана Духом Светим. Анализом апостолских списа износи увиде који нам предочавају суштинску важност Евхаристије у животу ране хришћанске заједнице. Посебне осврте чине на посланице Светог апостола Павла које обилују описима евхаристијских сабрања. Протонамесник Дарко Несторовић у тексту ‘’Значај богослужења за живот свештеника’’ нас подсећа на мноштво светописамских, богослужбених и светоотачких поука које свештеницима треба да сачињавају путоказ у вршењу ове узвишене службе. Износи упечатљив пример догађаја који се збио у ваљевском крају након Другог светског рата. Наиме, свештеник Живко Тодоровић је од свог млађег саслужитеља у току Литургије чуо да он сумња да се хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову. Пред причешћивање народа, млади свештеник се унезверен вратио са путиром у олтар, позивајући проту Живка да види да су унутра заиста крв и месо. Прота му је рекао да скине одежду и иде у ћошак олтара да моли од Господа опроштај за неверовање, а и он се молио усрдно да се крв и месо врате у првобитни вид хлеба и вина како би могао да причести народ и заврши Свету Литургију. Милош Павловић у тексту ‘’Највеће чудо Светог Саве’’ истиче да су нам кроз Житија светитеља Саве која су сачинили Теодосије и Доментијан позната бројна чуда која је светитељ чинио како за земног живота, тако и по смрти. Овај текст је, према речима аутора, посвећен највећем чуду које је Сава учинио, а које се често не сматра чудом. То је чин добијања аутокефалије за српску Архиепископију, који је издејствован у веома тешким и компликованим историјским околностима. Вишња Костић и Ана Црепуљаревић у тексту ‘’Из дубине срца… Могућа читања бајки „Себични џин“ и „Срећни принц“ Оскара Вајлда, конципираном у форми књижевног дијалога, предочавају нам детаље из наведених дела која указују на страдално искуство многослојевите личности Оскара Вајлда, као и његово коначно приклањање узвишеном Лику Христовом као једином смислу страдалног света и човека кроз сву историју. Уколико имамо у виду да се до данас изоставља део посвећен Христу у бајки Себични џин, онда је важност овог текста још већа јер нам указује колико то штети пуноћи разумевања ове бајке са којом се деца сусрећу у веома раном узрасту. У Рубрици Психолошке теме, психолог Милош Благојевић у тексту ‘’Адолесценција, идентитет и психосоматика’’ износи битне моменте периода адолесценције (од 12. до 18. године) који се тичу различитих промена које појединац доживљава. Поред сазревања мозга, на емоционалном пољу дешавају се многе промене које је неопходно разумети. Аутор поручује: ‘’Најважнији задатак овог доба била би изградња идентитета која подразумева одговор на питања ко сам ја?, које су моје вредности?, шта желим у животу? и сл. Због тога млади у овом добу истражују различите улоге, вредности и уверења и зато долази до конфузије улога, лутања, експериментисања са изгледом, музиком и идеологијама, као и потребе за независношћу од родитеља, што често доводи до конфликта, посебно ако ни родитељи сами не знају одговоре на наведена питања и нису у стању да на одговарајући начин помогну детету да се снађе у овом бурном периоду.’’ У рубрици Прикази читаоци могу прочитати приказе нових наслова из издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Ђакон др Ивица Чаировић, Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325) (историјске и богословске перспективе), Краљево: ЕУО, 2025. написао је протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Свети Владика Николај Охридски и
НОВО У ИЗДАВАШТВУ ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ
Џон Бер: „Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији“ Издаваштво Епархијe жичке богатије је за још једно научно издање: Џон Бер: Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији, (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2026. стр. 480). Наслов оригинала: John the Theologian and his Paschal Gospel: A Prologue to Theology, Oxford University Press, May 20, 2019. Преводилац овог капиталног издања је др Дарко Крстић, а уредник издања протојереј др Слободан Јаковљевић. Књига оца Џона Бера представља значајан допринос савременом православном богословљу, у коме се на особен и продубљен начин сагледава богословска порука Јеванђеља по Јовану. Полазећи од пасхалне перспективе, аутор отвара темељна питања хришћанске вере, указујући на унутрашњу повезаност Писма, Предања и богословског мишљења. Српско издање ове књиге објављено је по лиценци, уз сагласност издавача Oxford University Press, у чијем је издању оригинално дело први пут публиковано. На тај начин домаћем читаоцу постаје доступно једно од значајнијих савремених богословских остварења, које у овом тренутку има посебан значај за развој православне егзегезе. Насупрот доминантним токовима појединих савремених егзегетских приступа, нарочито оних који су се обликовали у оквирима немачке егзегетске школе, ова књига нуди богословље утемељено у литургијском и пасхалном искуству Цркве, враћајући тумачење Писма његовом изворном, црквеном контексту. Ово издање доноси, поред основног текста, и посебан предговор аутора написан за српско издање, као и поговор преводиоца, који је настао у непосредном дијалогу са аутором током рада на преводу. На тај начин читаоцу се пружа додатни увид како у ауторску намеру, тако и у преводилачки приступ и разумевање текста. Надамо се да ће ово издање допринети продубљенијем разумевању јовановске теологије и подстаћи даље богословско промишљање у нашем црквеном и академском простору. ПРЕДГОВОР АУТОРА СРПСКОМ ИЗДАЊУ Велика ми је радост да видим српско издање моје књиге Јован Богослов и Његово Пасхално Јеванђеље. Сваки превод је много више од простог преношења речи из једног језика у други: то је место сусрета између различитих духовних предања, интелектуалних навика и културних искустава. У том смислу, ова књига није само студија о Јовану Богослову и дубокоумном пасхалном богословљу његовог Јеванђеља, већ такође и мост између научног дела реализованог у једном контексту и заједничког хришћанског наслеђа које превазилази границе језика и времена. Проучавање Јовановог Јеванђеља увек је био сусрет са извором изванредне богословске храбрости и духовне дубине. Јованово сведочанство о Христу као о вечној Речи и светлости која обасјава свет, представља јединствен поглед унутар Новога Завета. Међутим, оно што сам желео да постигнем у овој књизи било је то да покажем да Јованово богословље није апстрактно размишљање о божанским истинама, већ је неодвојиво повезано са Пасхалним ритмом живота ранохришћанске заједнице. Тврдим да у самом срцу Јовановог Јеванђеља лежи Пасха – не само као историјски догађај, већ такође као богословска матрица која обликује начин на који Јован сагледава, сећа се и сведочи о Христу. Српско богословско предање – нарочито његова рецепција великих Отаца Цркве као и неслућене литургијске дубине Православног предања – поседује истанчану осетљивост за тајну Пасхе, њен есхатолошки карактер и њену преображајну силу у животу Цркве. Због тога ми је нарочито драго да је сада ова књига доступна и на српском језику. Искрено се надам да ће њени нови српски читаоци, духовно обликовани богатим литургијским и Христоцентричним приступом богословљу, препознати у Јовановом Јеванђељу оно што наставља да ме зачуђује: јединство историје и откривења, догађаја и значења, Крста и славе, смрти и живота. При писању ове књиге циљ ми је био да понудим једно читање текста Јовановог Јеванђеља које узима за озбиљно његову литерарну сложеност, као и његов богословски израз, црквени контекст и историју рецепције. У бројним савременим тумачењима, Јован је схватан првенствено кроз призму хеленистичке мисли или мистичког симболизма, док је занемариван Пасхални карактер његовог сведочанства. Моја намера је била управо супротна: да покажем да Јованово Јеванђеље не може да буде истински схваћено осим ако се чита као спис који је рођен на основу Пасхалног искуства – искуства које је истовремено историјско и литургијско, заједничко и дубоко лично. Христово Васкрсење, као средиште Пасхалног откривења, није само врхунац приче о Христу, већ основни принцип који прожима сваки њен део. Стога ми причињава велико задовољство чињеница да српски читаоци сада могу да истражују све ове теме у оквирима свог богословског и духовног контекста. Српско православно искуство, које је током векова пажљиво чувало пасхалну динамику богослужбеног живота, представља плодно тло за пасхалну рецепцију Јовановог Јеванђеља. Верујем да сусрет између мог истраживања и вашег живог предања може да отвори нове путеве тумачења, па можда чак и да продуби она питања која сам само дотакао у овој књизи. Такође желим да изразим захвалност преводиоцу и издавачу. Превођење неког богословског дела никада није чисто технички задатак; оно захтева осетљивост на нијансе, усредсређеност на контекст и способност да се пренесе не само садржај већ и тон, стил и унутрашњи ток аргументације, као и, у случају ове књиге, додатна сложеност различитих облика размишљања, нарочито оног карактеристичног за Феноменологију. Надам се да ће читаоци приметити труд преводиоца да верно пренесе енглески текст на српски језик, чувајући не само његове главне идеје, већ и дух који је водио њиховом обликовању. Ако ова књига подстакне барем неке читаоце да поново открију Христолошку силу Јовановог сведочанства, да јасније сагледају однос између Пасхе и Јеванђеља, или да у својој духовној пракси осете како Јован блиско повезује прошлост, садашњост и будућност у личности Распетог и Васкрслог Господа, сматраћу да је њена сврха остварена. У Јовановом Јеванђељу Христос нас позива да „дођемо и видимо“ (1, 39), да закорачимо у простор откривења где светлост преображава таму и где живот разбија окове смрти. Овај позив превазилази границе културā и језикā и веома сам радостан да сада одјекује и у овом српском издању. ПОГОВОР ПРЕВОДИОЦА Књига професора Бера „Јован Богослов и његово Пасхално Јеванђеље“ представља неуобичајену појаву у свету богословља на српском језику. Пре свега, то је због њене ширине изражене у коришћењу разних и разнородних научних дисциплина и њихово довођење у дијалог са текстом Јовановог Јеванђеља. Бер се у њој првенствено ангажује у класичним библијским студијама, што је и очекивано с обзиром на наслов књиге, уз обилато коришћење и анализу старогрчког текста Јеванђеља. Међутим, за разлику од већине савремених
Лист Храм бр. 120, Православно схватање васпитања и образовања, Митрополит Амфилохије (Радовић)
Ново издање Епархије жичке: Свети Владика Николај Охридски и Жички, “Речи између неба и земље“
Вероватно ће се читалачка публика запитати које је ово дело, када такав наслов у богатом, поштованом и читаном стваралаштву Светог Владике Николаја, нису до сада пронашли. Имамо радост да је пред нама једно ново дело српског Златоуста, настало као зборник текстова које је писао за епархијски часопис “Преглед Цркве Епархије Жичке“ (1920-1938) и “Жички благовесник“ (1939-1941). Похрањени у старим бројевима часописа, тешко доступни јавности, сада су пред нама ови текстови у зборнику као дивној ризници бисера – “ђердану од мерџана“ (николајевски речено). Многи од њих су, благословом нашег Митрополита жичког Г. Јустина, а у издању ЕУО-а Епархије жичке, први пут објављени после изворног публиковања. Приређивач издања је протојереј Александар Р. Јевтић, уредник протојереј др Слободан Јаковљевић, а рецензент архимандрит др Дамјан (Цветковић). Часопис “Преглед Цркве Епархије Жичке“ је покренут 1919. прегалаштвом сâмога Светог Владике који је тада устоличен у трон Епископâ жичких. Поред празничних посланица, остављао је записе о храмовима, ликовима свештеника и монаха, писао духовне поуке, записе и појашњења о историјским и савременим догађајима. У бројевима часописа који од 1939. носи име “Жички благовесник“ налази се велики број текстова посвећених друштвеним темама и упозорењима на ратни вихор који се спремао и потом погодио свет. У овом зборнику налазе се текстови који су објављивани најчешће изворно у Прегледу Цркве Епархије Жичке (1919 – 1938), касније Жичком благовеснику (1939 – 1941). Мањи број текстова су објављивани у другим часописима на простору Краљевине Југославије или чак Америке, али је тадашње ревносно уредништво часописа сматрало да их због Николајевог ауторства треба објавити поново (наравно уз навођење извора). Зборник је конципиран у седам поглавља: Божићне посланице, Васкршње посланице, Празничне беседе, Духовне поуке, Поуке свештенству, Знамените личности, У огледалу историје. Опширан и садржајан предговор са појашњењем контекста настанка текстова и тадашњим животним околностима Владике Николаја, под насловом “Свети Владика Николај Охридски и Жички – на свом, не на туђем послу“, потписује протојереј Александар Јевтић. Уводну реч архимандрита др Дамјана (Цветковића) преносимо Вам у целости: “Читајући овај зборник, најснажнији утисак и осећање јесте захвалност, а свака реч почиње и завршава се – благодарењем Богу. Благодаримо Му што је нашем народу подарио Светог Владику Николаја, пророка и апостола ХХ века, који је као Епископ охридски и жички напасао своје словесно стадо и оставио дубоки траг у животу Цркве, на помесном али и на васељенском нивоу. Свети Јустин Ћелијски је рекао да је Владика Николај „највећи човек после Светога Саве“, и да су „на небу Српске Цркве, два највећа сунца – Свети Сава и Свети Владика Жички Николај.“ И још је додао: „Владика Николај је пети Еванђелист Српскога рода. Свака његова реч – мало Еванђеље, свака његова књига – Благавест.“ Ове богонадахнуте речи сведоче да је Николајево дело надвремено, да је он остао највећи духовни вођ нашега народа после Светога Саве. У Жичи, посвећеној Христу Спаситељу, освећеној подвизима и страдањима житеља њених, вековном светосавском трону и духовном средишту српског народа, служио је и Свети Владика Николај. Он је Жичу и обнављао, а та обнова је била симбол васкрсења српског народа након Првог светског рата, али је била и симбол страдања које је убрзо поново отпочело. Са трона жичких архиепископа Владика Николај је неуморно, речју и делом, настављао пут Светог Саве, обнављао светосавску харфу чије су жице одзвањале мелодијама вере, наде и љубави. Иако је живео у бурним временима, окружен недаћама и искушењима, Владика Николај никада није одустајао: мисионарио је, проповедао, тешио, опомињао, и попут старозаветних пророка грмео је против сваке неправде и зла, и као јеванђелски човек проносио радосну вест о Христу, Једином Човекољупцу, не само свом народу него и шире, по свету. Конкордатска криза, притисци са разних страна, политичке оптужбе и прогон, суровост ратних година и нацистички логор – све су то била тешка искушења, али га нису поколебала. У свему томе он је остајао доследан: непоколебиви сведок истине Христове и свенародни Владика. Речи Светог Николаја и данас одјекују снажно и савремено, као да су написане за наше време, то су речи које буде успавану савест, које опомињу на опасности, али још више теше, охрабрују и упућују на Христа као Јагње Божије и Победитеља смрти. Пред вама је зборник текстова Светог Владике Николаја, непознатих широј јавности, текстова публикованих у часопису Епархије жичке (Преглед Цркве Епархије Жичке – Жички благовесник), али који нису сви обухваћени досадашњим Сабраним делима и књигама. Нарочит значај овог зборника лежи у чињеници да додатно расветљава личност и дело Светог Владике Николаја, и доприноси бољем разумевању његових познатих и верном народу веома омиљених дела. Поред беседа и чланака ту су и текстови који су одраз историјског тренутка и показују колико је Свети Владика био укључен, не само у црквени, него и у друштвени живот, нарочито у оним догађајима у којима су се црквена и друштвена питања преклапала. Управо у овом тренутку, када се наш народ суочава са искушењима, духовним раслабљењем и изазовима савременог доба, значај овог зборника постаје још већи. Он нас враћа коренима, подсећа на оно што је трајно и непоколебиво, и даје нам снагу да у временима сумње и страха поново пронађемо пут вере, јединства и наде. Ове беседе нису само духовно наслеђе – оне су живи лек за данашње ране нашег народа. У њима је и одговор на многа питања која нас муче, и путоказ како да останемо народ Божији у свету који често заборавља на Бога. Велика је милост Божија што и у данашње време, имамо доброг пастира на овој истој, жичкој катедри; пастира који ревносно чува своје стадо, стара се о свакоме и омогућава нам да живимо и делујемо у миру и духовној сигурности. Живећи и служећи у таквом уређењу, а побуђен значајем, актуелношћу и лепотом ових беседа Светог Николаја, протојереј Александар Јевтић је упркос бројним и захтевним обавезама, нашао снаге и љубави да прикупи и обради све ове текстове. Својим трудом и ревношћу приближио нам је реч Светог Владике Николаја. Томе су знатно допринеле и помогле допуне и појашњења уредника овог издања – протојереја Слободана Јаковљевића. Надамо се и верујемо да ће овај зборник текстова Светог Владике Николаја бити подсетник свима на пример доброг пастира који је неуморно служио своме народу. Нека нас реч Светог Владике Николаја и данас крепи, бодри и
Лист Храм бр. 124, ВИДОВДАН – КОНТИНУИТЕТ НЕМАЊИЋКОГ ОПРЕДЕЉЕЊА ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО
Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2026)
У сусрет световидном празнику Видовдану, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2026). Тематска празнична рубрика доноси пет текстова који из различитих углова сагладавају значај Видовдана. Текст „Светолазаревски завет као израз теодулије“ је настао као осврт на чувену књигу Светог Владике Николаја Охридског и Жичког – Српски народ као Теодул. Протојереј Александар Јевтић у овом тексту истиче да је служење било врлина којом су српски владари из светородне лозе Немањића оплемењавали свој живот и били овенчавани светитељством. Монаштво је било „матура свих осталих служби“, па је њихов пример био основа за угледање потчињенима, као и целом народу. Кнез Лазар се потписивао као и његови претходници са „раб Божији“. Овај христолошки израз био је модел који је из богослужбеног искуства пренет у свакодневни и културолошки друштвени образац. Протојереј-ставрофор Светолик Марковић у тексту „Видовдан – континуитет немањићког опредељења за Царство Небеско“ износи веома важан увид по коме чувена изрека Светог кнеза Лазара Земаљско је за малена царство, а Небеско од сад и до вјека, није случајно настала. Она је израз животног искуства и вишевековног опредељења светитеља из владарске лозе Немањића да изнад привремених овоземаљских интереса ставе искање Царства Небескога и вечног живота. То је видљиво у њиховим житијима и литерарном стваралаштву, а о чему проналазимо трагове и инспирацију све до најновијих књижевних остварења која се баве темом средњовековља. Протојереј Бојан Сујић пише о Храму Светог великомученика кнеза Лазара и свих српских мученика и новомученика на брду Љубићу код Чачка. Иако је ово место најпознатије по боју из 1815. у коме је страдао велики број српских устаника предвођених Танаском Рајићем, у току Другог светског рата велики број Срба је овде пострадао од окупационих немачких снага, али и од комуниста. Због дивне позиције са које се види скоро цео град Чачак, као и мученичке историје овог места, блаженопочивши Владика жички Хризостом изабрао је ово место за подизање новог храма. Архитекта Предраг Ристић учинио је да сваки детаљ спољашњости и унутрашњости храма носи поруку како црквеног искуства, тако и мученичког етоса српског народа. Др Драган Хамовић у тексту „Кнез Лазар и Косово у Сеобама Црњанског“ нам предочава прекоречко искуство Црњанског о љубави према свом народу и служењу туђој аустријској војсци, па примећује: „Очито да је таква дуготрајна позиција изазивала у свести српских граничара дубоку, често драматичну подвојеност: служити иноверног цара и бранити своје крваве повластице, као и успомену на свете владаре и изгубљену државу и отаџбину.“ Видовданска идеја прати истакнуте српске војводе, нарочито Павла и Вука Исаковића, по друмовима Аустрије и Русије, чинећи их вечитим бескућницима и сањарима које нико не разуме када говоре о важности догађаја из 1389. и потреби да се на Косово једном врате. Секретар руског посланства Волков прекида Павла Исаковича када овај, на питање зашто жели у Росију, одговор почне – од Косова: „То је интјересно, каже, али то су већ чули! Господин Николај Черњев, премијер‑секретар, не може више ока да, због њих, склопи. Почео је да сања Мурата и цара Лазара, на Косову.“ Хамовић закључује: „Остаје у књижевном пројекту Црњанског неостварен мотив који би речену иронију надишао. У замишљеној завршној књизи Сеоба, сведочи остарели Црњански, гроф Рајевски – чији су српски корени утврђени – дошао би као добровољац у Србију у Српско-турском рату 1876. године. Враћа се у заветни простор да у далекој постојбини погине у боју на Ђунису, вођен дубоким призивом којим су вођени и негдашњи Исаковичи.“ Вишња Костић у тексту „Радосна туга сусрета косовско-метохијских (или Осмех и суза Косова)“ описује искуства са поклоничких путовања косовскометохијским светињама, од Бањске, Грачанице, Газиместана, Призрена, Дечана, Пећаршије преко Девича, Зочишта, Гориоча, Соколице, Будисаваца до Брњака. Износи осећања са којима се посетиоци енклава у Хочи или Ораховцу суочавају у сусретима са мештанима и њиховом децом. На крају нам преноси поруку кустоса манастира Дечани – само нам долазите. Долазите у миру и без страха! У рубрици Из живота Епархије жичке доносимо извештај о посети Патријарха српског Г. Порфирија и ватопедског игумана архимандрита Јефрема Манастиру Жичи, 27. маја 2026. Ту је и беседа Митрополита Г. Арсенија коју је за наш часопис са грчког превео г. Јовица Стефановић, као и беседа игумана Јефрема. Рубрику Психолошке теме чине два текста. Психолог Бојана Димитријевић пише о узроцима, симптомима и лечењу душевних болести. Она бележи да о узроцима душевних обољења можемо говорити са медицинског, психолошког или духовно-хришћанског аспекта, иако се они међусобно нужно не искључују. Упркос напредовању науке, етиологија многих психичких поремећаја и душевних обољења остаје нејасна. Потребно је разликовати узрок и симптоме. Приликом разрешавања интрапсихичког и/или интерперсоналног конфликта, симптоми често могу мењати власнике, па је тако неопходан опсежнији приступ усмерен ка узроцима и дубљим структурама, који ће довести до нестанка симптома. Психолог Милош Благојевић у тексту „Када храна постане извор задовољства“ доноси важан и занимљив спој увида из светоотачке литературе (најпре Лествице Светог Јована Лествичника) и савремених психолошких и неуролошких истраживања. Анализирајући тему задовољства коју доноси уживање у храни указује на процесе који се дешавају на релацији стомак-мозак, улогу црева, лучење допамина, кортизола, серотонина. Потреба за слаткишима потиче из много скривенијих разлога, које аутор између осталог објашњава: „Познато је да када смо под хроничним стресом наше надбубрежне жлезде непрекидно луче кортизол. Овај хормон има задатак да мобилише брзу енергију – глукозу – како би нахранио мозак и мишиће за потенцијалну борбу или бег. Међутим, када стрес прерасте у стално стање, тело улази у фазу исцрпљености и панично тражи начин да ублажи анксиозност. Наша жудња за слатким тада заправо представља суптилан, еволутивно усађен покушај мозга да се „самоизлечи”. Иако Свети Јован Лествичник није могао да зна оно што се данас у науци зна о биохемијским процесима и лучењу хормона, очигледно да је из подвижничког искуства закључио да тешка и слатка храна, као и преједање, раслабљују ум и доводе како до штете по тело, тако и по остатак човековог душевно-духовног бића. У рубрици Књижевни кутак проф. српског језика и књижености Александра Мијаиловић у тексту „Божије–тражитељи или боготражитељи“ пише о роману Кућа Марије помоћнице, аутора Ивана Цанкара. У њему се радња одвија у прихватилишту где живе девојчице са развојним проблемима. Описује се однос њихове родбине према
Лист Храм бр. 123, АДОЛЕСЦЕНЦИЈА, ИДЕНТИТЕТ И ПСИХОСОМАТИКА
Лист Храм бр. 122, Доследност Светог Саве, Свети Николај Охридски и Жички
Медијска представљања часописа Жички благовесник (април-јун 2026)
Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа су јавности представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:
Васкршњи број Жичког благовесника (април–јун 2026)
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (април-јун 2026). Рубрику посвећену празнику Васкрсења Христовог чине четири текста. Протојереј Александар Јевтић у тексту ‘’Сараспињање и саваскрсење човека’’ разматра тему човековог учешћа у богочовечанском етосу Цркве. Позивајући се на увиде из светоотачке литературе, као и из области психологије и књижевности, аутор указује да човек не може мимоићи искуство туге и радости, али је питање какав одговор ће дати на ове изазове. Охристовљење нас не ослобађа страдања, већ их оплемењује и дарује снагу да се крст изнесе до краја. По речима о. Александра Шмемана: циљ нашег живота није сагледавање нашег смирења и врлине, већ спознаја Христовог кеносиса у Очовечењу које се збило ради нашега спасења. У тексту „Крст – од стуба срама до знака победе’’ ђакон Филип Зеленовић читаоцима предочава улогу коју је крст имао у искуству јудејског народа, као и у античко време. Упућује на важне историјско-социолошке аспекте, као и на медицинске увиде о томе какве су муке подносили они који су разапињани. Текст се завршава указивањем на значај крста: ‘’Данас је знак крста знак одрицања од себе, жртве, смирења, љубави и победе. Он је данас постао сила и слава, оружје победе, радост хришћанима. А таквим га је учинила љубав Христова. Управо Љубав Христова, а не само Његова смрт на Крсту, учинила је од стуба срама знак победе. Љубав према грешницима, неправедницима, злочинцима, љубав према свима.’’ Јереј Андреј Чиженко у тексту ‘’Шта је то Антипасха или зашто је потребна друга Пасха?’’ (у преводу са руског који је сачинио г. Небојша Ћосовић) читаоци могу пронаћи историјско и богословско објашњење Антипасхе, познатије као Томина недеља. Позивајући се на речи Светог Игњатија Брјанчанинова, аутор указује да смо и ми данас учесници догађаја сусрета Светог апостола Томе са Васкрслим Христом, о чему најбоље сведоче Господње речи упућене Томи о блаженству оних који не видеше, а вероваше. Клајв Стејплс Луис у тексту ‘’Шта нам је чинити са Исусом Христом?’’ (у преводу са енглеског који је сачинио вероучитељ Милорад Васиљевић) на веома оригиналан начин тумачи јеванђелска места која нам предочавају на који начин су се савременици односили према Христу. Као историчар књижевности, аутор указује да су неспретна поистовећивања јеванђелских текстова са легендама, која поједини писци дају. Упечатљиви детаљи у приповедању као стилска особеност, сем у појединим деловима Платонових Дијалога, нису познати све до савремене реалистичке форме приповедања у књижевности. Рубрика Богословље, историја, култура започиње текстом ‘’За душом цвећа’’ Преподобног Аве Јустина Ћелијског. Овде нам Ава предочава логосност света присутну у разним врстама цвећа, које, свака на свој начин, саучествују у крсно-васкрсној позицији човека. Катихета Бранислав Илић у тексту ‘’Литургија у животу апостолске заједнице’’ указује на значај Тајне Вечере коју је Господ савршио са апостолима, а коју су они потом наставили да савршавају кроз сабрања посећивана Духом Светим. Анализом апостолских списа износи увиде који нам предочавају суштинску важност Евхаристије у животу ране хришћанске заједнице. Посебне осврте чине на посланице Светог апостола Павла које обилују описима евхаристијских сабрања. Протонамесник Дарко Несторовић у тексту ‘’Значај богослужења за живот свештеника’’ нас подсећа на мноштво светописамских, богослужбених и светоотачких поука које свештеницима треба да сачињавају путоказ у вршењу ове узвишене службе. Износи упечатљив пример догађаја који се збио у ваљевском крају након Другог светског рата. Наиме, свештеник Живко Тодоровић је од свог млађег саслужитеља у току Литургије чуо да он сумња да се хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову. Пред причешћивање народа, млади свештеник се унезверен вратио са путиром у олтар, позивајући проту Живка да види да су унутра заиста крв и месо. Прота му је рекао да скине одежду и иде у ћошак олтара да моли од Господа опроштај за неверовање, а и он се молио усрдно да се крв и месо врате у првобитни вид хлеба и вина како би могао да причести народ и заврши Свету Литургију. Милош Павловић у тексту ‘’Највеће чудо Светог Саве’’ истиче да су нам кроз Житија светитеља Саве која су сачинили Теодосије и Доментијан позната бројна чуда која је светитељ чинио како за земног живота, тако и по смрти. Овај текст је, према речима аутора, посвећен највећем чуду које је Сава учинио, а које се често не сматра чудом. То је чин добијања аутокефалије за српску Архиепископију, који је издејствован у веома тешким и компликованим историјским околностима. Вишња Костић и Ана Црепуљаревић у тексту ‘’Из дубине срца… Могућа читања бајки „Себични џин“ и „Срећни принц“ Оскара Вајлда, конципираном у форми књижевног дијалога, предочавају нам детаље из наведених дела која указују на страдално искуство многослојевите личности Оскара Вајлда, као и његово коначно приклањање узвишеном Лику Христовом као једином смислу страдалног света и човека кроз сву историју. Уколико имамо у виду да се до данас изоставља део посвећен Христу у бајки Себични џин, онда је важност овог текста још већа јер нам указује колико то штети пуноћи разумевања ове бајке са којом се деца сусрећу у веома раном узрасту. У Рубрици Психолошке теме, психолог Милош Благојевић у тексту ‘’Адолесценција, идентитет и психосоматика’’ износи битне моменте периода адолесценције (од 12. до 18. године) који се тичу различитих промена које појединац доживљава. Поред сазревања мозга, на емоционалном пољу дешавају се многе промене које је неопходно разумети. Аутор поручује: ‘’Најважнији задатак овог доба била би изградња идентитета која подразумева одговор на питања ко сам ја?, које су моје вредности?, шта желим у животу? и сл. Због тога млади у овом добу истражују различите улоге, вредности и уверења и зато долази до конфузије улога, лутања, експериментисања са изгледом, музиком и идеологијама, као и потребе за независношћу од родитеља, што често доводи до конфликта, посебно ако ни родитељи сами не знају одговоре на наведена питања и нису у стању да на одговарајући начин помогну детету да се снађе у овом бурном периоду.’’ У рубрици Прикази читаоци могу прочитати приказе нових наслова из издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Ђакон др Ивица Чаировић, Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325) (историјске и богословске перспективе), Краљево: ЕУО, 2025. написао је протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Свети Владика Николај Охридски и
НОВО У ИЗДАВАШТВУ ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ
Џон Бер: „Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији“ Издаваштво Епархијe жичке богатије је за још једно научно издање: Џон Бер: Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији, (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2026. стр. 480). Наслов оригинала: John the Theologian and his Paschal Gospel: A Prologue to Theology, Oxford University Press, May 20, 2019. Преводилац овог капиталног издања је др Дарко Крстић, а уредник издања протојереј др Слободан Јаковљевић. Књига оца Џона Бера представља значајан допринос савременом православном богословљу, у коме се на особен и продубљен начин сагледава богословска порука Јеванђеља по Јовану. Полазећи од пасхалне перспективе, аутор отвара темељна питања хришћанске вере, указујући на унутрашњу повезаност Писма, Предања и богословског мишљења. Српско издање ове књиге објављено је по лиценци, уз сагласност издавача Oxford University Press, у чијем је издању оригинално дело први пут публиковано. На тај начин домаћем читаоцу постаје доступно једно од значајнијих савремених богословских остварења, које у овом тренутку има посебан значај за развој православне егзегезе. Насупрот доминантним токовима појединих савремених егзегетских приступа, нарочито оних који су се обликовали у оквирима немачке егзегетске школе, ова књига нуди богословље утемељено у литургијском и пасхалном искуству Цркве, враћајући тумачење Писма његовом изворном, црквеном контексту. Ово издање доноси, поред основног текста, и посебан предговор аутора написан за српско издање, као и поговор преводиоца, који је настао у непосредном дијалогу са аутором током рада на преводу. На тај начин читаоцу се пружа додатни увид како у ауторску намеру, тако и у преводилачки приступ и разумевање текста. Надамо се да ће ово издање допринети продубљенијем разумевању јовановске теологије и подстаћи даље богословско промишљање у нашем црквеном и академском простору. ПРЕДГОВОР АУТОРА СРПСКОМ ИЗДАЊУ Велика ми је радост да видим српско издање моје књиге Јован Богослов и Његово Пасхално Јеванђеље. Сваки превод је много више од простог преношења речи из једног језика у други: то је место сусрета између различитих духовних предања, интелектуалних навика и културних искустава. У том смислу, ова књига није само студија о Јовану Богослову и дубокоумном пасхалном богословљу његовог Јеванђеља, већ такође и мост између научног дела реализованог у једном контексту и заједничког хришћанског наслеђа које превазилази границе језика и времена. Проучавање Јовановог Јеванђеља увек је био сусрет са извором изванредне богословске храбрости и духовне дубине. Јованово сведочанство о Христу као о вечној Речи и светлости која обасјава свет, представља јединствен поглед унутар Новога Завета. Међутим, оно што сам желео да постигнем у овој књизи било је то да покажем да Јованово богословље није апстрактно размишљање о божанским истинама, већ је неодвојиво повезано са Пасхалним ритмом живота ранохришћанске заједнице. Тврдим да у самом срцу Јовановог Јеванђеља лежи Пасха – не само као историјски догађај, већ такође као богословска матрица која обликује начин на који Јован сагледава, сећа се и сведочи о Христу. Српско богословско предање – нарочито његова рецепција великих Отаца Цркве као и неслућене литургијске дубине Православног предања – поседује истанчану осетљивост за тајну Пасхе, њен есхатолошки карактер и њену преображајну силу у животу Цркве. Због тога ми је нарочито драго да је сада ова књига доступна и на српском језику. Искрено се надам да ће њени нови српски читаоци, духовно обликовани богатим литургијским и Христоцентричним приступом богословљу, препознати у Јовановом Јеванђељу оно што наставља да ме зачуђује: јединство историје и откривења, догађаја и значења, Крста и славе, смрти и живота. При писању ове књиге циљ ми је био да понудим једно читање текста Јовановог Јеванђеља које узима за озбиљно његову литерарну сложеност, као и његов богословски израз, црквени контекст и историју рецепције. У бројним савременим тумачењима, Јован је схватан првенствено кроз призму хеленистичке мисли или мистичког симболизма, док је занемариван Пасхални карактер његовог сведочанства. Моја намера је била управо супротна: да покажем да Јованово Јеванђеље не може да буде истински схваћено осим ако се чита као спис који је рођен на основу Пасхалног искуства – искуства које је истовремено историјско и литургијско, заједничко и дубоко лично. Христово Васкрсење, као средиште Пасхалног откривења, није само врхунац приче о Христу, већ основни принцип који прожима сваки њен део. Стога ми причињава велико задовољство чињеница да српски читаоци сада могу да истражују све ове теме у оквирима свог богословског и духовног контекста. Српско православно искуство, које је током векова пажљиво чувало пасхалну динамику богослужбеног живота, представља плодно тло за пасхалну рецепцију Јовановог Јеванђеља. Верујем да сусрет између мог истраживања и вашег живог предања може да отвори нове путеве тумачења, па можда чак и да продуби она питања која сам само дотакао у овој књизи. Такође желим да изразим захвалност преводиоцу и издавачу. Превођење неког богословског дела никада није чисто технички задатак; оно захтева осетљивост на нијансе, усредсређеност на контекст и способност да се пренесе не само садржај већ и тон, стил и унутрашњи ток аргументације, као и, у случају ове књиге, додатна сложеност различитих облика размишљања, нарочито оног карактеристичног за Феноменологију. Надам се да ће читаоци приметити труд преводиоца да верно пренесе енглески текст на српски језик, чувајући не само његове главне идеје, већ и дух који је водио њиховом обликовању. Ако ова књига подстакне барем неке читаоце да поново открију Христолошку силу Јовановог сведочанства, да јасније сагледају однос између Пасхе и Јеванђеља, или да у својој духовној пракси осете како Јован блиско повезује прошлост, садашњост и будућност у личности Распетог и Васкрслог Господа, сматраћу да је њена сврха остварена. У Јовановом Јеванђељу Христос нас позива да „дођемо и видимо“ (1, 39), да закорачимо у простор откривења где светлост преображава таму и где живот разбија окове смрти. Овај позив превазилази границе културā и језикā и веома сам радостан да сада одјекује и у овом српском издању. ПОГОВОР ПРЕВОДИОЦА Књига професора Бера „Јован Богослов и његово Пасхално Јеванђеље“ представља неуобичајену појаву у свету богословља на српском језику. Пре свега, то је због њене ширине изражене у коришћењу разних и разнородних научних дисциплина и њихово довођење у дијалог са текстом Јовановог Јеванђеља. Бер се у њој првенствено ангажује у класичним библијским студијама, што је и очекивано с обзиром на наслов књиге, уз обилато коришћење и анализу старогрчког текста Јеванђеља. Међутим, за разлику од већине савремених
Лист Храм бр. 120, Православно схватање васпитања и образовања, Митрополит Амфилохије (Радовић)
Ново издање Епархије жичке: Свети Владика Николај Охридски и Жички, “Речи између неба и земље“
Вероватно ће се читалачка публика запитати које је ово дело, када такав наслов у богатом, поштованом и читаном стваралаштву Светог Владике Николаја, нису до сада пронашли. Имамо радост да је пред нама једно ново дело српског Златоуста, настало као зборник текстова које је писао за епархијски часопис “Преглед Цркве Епархије Жичке“ (1920-1938) и “Жички благовесник“ (1939-1941). Похрањени у старим бројевима часописа, тешко доступни јавности, сада су пред нама ови текстови у зборнику као дивној ризници бисера – “ђердану од мерџана“ (николајевски речено). Многи од њих су, благословом нашег Митрополита жичког Г. Јустина, а у издању ЕУО-а Епархије жичке, први пут објављени после изворног публиковања. Приређивач издања је протојереј Александар Р. Јевтић, уредник протојереј др Слободан Јаковљевић, а рецензент архимандрит др Дамјан (Цветковић). Часопис “Преглед Цркве Епархије Жичке“ је покренут 1919. прегалаштвом сâмога Светог Владике који је тада устоличен у трон Епископâ жичких. Поред празничних посланица, остављао је записе о храмовима, ликовима свештеника и монаха, писао духовне поуке, записе и појашњења о историјским и савременим догађајима. У бројевима часописа који од 1939. носи име “Жички благовесник“ налази се велики број текстова посвећених друштвеним темама и упозорењима на ратни вихор који се спремао и потом погодио свет. У овом зборнику налазе се текстови који су објављивани најчешће изворно у Прегледу Цркве Епархије Жичке (1919 – 1938), касније Жичком благовеснику (1939 – 1941). Мањи број текстова су објављивани у другим часописима на простору Краљевине Југославије или чак Америке, али је тадашње ревносно уредништво часописа сматрало да их због Николајевог ауторства треба објавити поново (наравно уз навођење извора). Зборник је конципиран у седам поглавља: Божићне посланице, Васкршње посланице, Празничне беседе, Духовне поуке, Поуке свештенству, Знамените личности, У огледалу историје. Опширан и садржајан предговор са појашњењем контекста настанка текстова и тадашњим животним околностима Владике Николаја, под насловом “Свети Владика Николај Охридски и Жички – на свом, не на туђем послу“, потписује протојереј Александар Јевтић. Уводну реч архимандрита др Дамјана (Цветковића) преносимо Вам у целости: “Читајући овај зборник, најснажнији утисак и осећање јесте захвалност, а свака реч почиње и завршава се – благодарењем Богу. Благодаримо Му што је нашем народу подарио Светог Владику Николаја, пророка и апостола ХХ века, који је као Епископ охридски и жички напасао своје словесно стадо и оставио дубоки траг у животу Цркве, на помесном али и на васељенском нивоу. Свети Јустин Ћелијски је рекао да је Владика Николај „највећи човек после Светога Саве“, и да су „на небу Српске Цркве, два највећа сунца – Свети Сава и Свети Владика Жички Николај.“ И још је додао: „Владика Николај је пети Еванђелист Српскога рода. Свака његова реч – мало Еванђеље, свака његова књига – Благавест.“ Ове богонадахнуте речи сведоче да је Николајево дело надвремено, да је он остао највећи духовни вођ нашега народа после Светога Саве. У Жичи, посвећеној Христу Спаситељу, освећеној подвизима и страдањима житеља њених, вековном светосавском трону и духовном средишту српског народа, служио је и Свети Владика Николај. Он је Жичу и обнављао, а та обнова је била симбол васкрсења српског народа након Првог светског рата, али је била и симбол страдања које је убрзо поново отпочело. Са трона жичких архиепископа Владика Николај је неуморно, речју и делом, настављао пут Светог Саве, обнављао светосавску харфу чије су жице одзвањале мелодијама вере, наде и љубави. Иако је живео у бурним временима, окружен недаћама и искушењима, Владика Николај никада није одустајао: мисионарио је, проповедао, тешио, опомињао, и попут старозаветних пророка грмео је против сваке неправде и зла, и као јеванђелски човек проносио радосну вест о Христу, Једином Човекољупцу, не само свом народу него и шире, по свету. Конкордатска криза, притисци са разних страна, политичке оптужбе и прогон, суровост ратних година и нацистички логор – све су то била тешка искушења, али га нису поколебала. У свему томе он је остајао доследан: непоколебиви сведок истине Христове и свенародни Владика. Речи Светог Николаја и данас одјекују снажно и савремено, као да су написане за наше време, то су речи које буде успавану савест, које опомињу на опасности, али још више теше, охрабрују и упућују на Христа као Јагње Божије и Победитеља смрти. Пред вама је зборник текстова Светог Владике Николаја, непознатих широј јавности, текстова публикованих у часопису Епархије жичке (Преглед Цркве Епархије Жичке – Жички благовесник), али који нису сви обухваћени досадашњим Сабраним делима и књигама. Нарочит значај овог зборника лежи у чињеници да додатно расветљава личност и дело Светог Владике Николаја, и доприноси бољем разумевању његових познатих и верном народу веома омиљених дела. Поред беседа и чланака ту су и текстови који су одраз историјског тренутка и показују колико је Свети Владика био укључен, не само у црквени, него и у друштвени живот, нарочито у оним догађајима у којима су се црквена и друштвена питања преклапала. Управо у овом тренутку, када се наш народ суочава са искушењима, духовним раслабљењем и изазовима савременог доба, значај овог зборника постаје још већи. Он нас враћа коренима, подсећа на оно што је трајно и непоколебиво, и даје нам снагу да у временима сумње и страха поново пронађемо пут вере, јединства и наде. Ове беседе нису само духовно наслеђе – оне су живи лек за данашње ране нашег народа. У њима је и одговор на многа питања која нас муче, и путоказ како да останемо народ Божији у свету који често заборавља на Бога. Велика је милост Божија што и у данашње време, имамо доброг пастира на овој истој, жичкој катедри; пастира који ревносно чува своје стадо, стара се о свакоме и омогућава нам да живимо и делујемо у миру и духовној сигурности. Живећи и служећи у таквом уређењу, а побуђен значајем, актуелношћу и лепотом ових беседа Светог Николаја, протојереј Александар Јевтић је упркос бројним и захтевним обавезама, нашао снаге и љубави да прикупи и обради све ове текстове. Својим трудом и ревношћу приближио нам је реч Светог Владике Николаја. Томе су знатно допринеле и помогле допуне и појашњења уредника овог издања – протојереја Слободана Јаковљевића. Надамо се и верујемо да ће овај зборник текстова Светог Владике Николаја бити подсетник свима на пример доброг пастира који је неуморно служио своме народу. Нека нас реч Светог Владике Николаја и данас крепи, бодри и