Категорија: СПЦ

Дана 15. априла 2026. године, у Храму Свете Тројице у Краљеву, молебаном за призив Светог Духа, којим је началствовао Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит нишки и Администратор Епархије жичке, Господин Арсеније, уз саслужење архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана манастира Вазнесења, протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског заменика, протојереја-ставрофора Милоша Босића, архијерејског намесника ужичког, протојереја Ивана Радовановића, в.д. секретара ЕУО-а и ђакона Горана Вучковића, секретара Црквеног суда, отпочела је редовна скупштина Савета Епархије жичке. Седница Савета Епархије жичке одржана је у просторијама ЕУО-а, где је сабране најпре поздравио Администратор Епархије жичке и Митрополит нишки Господин Арсеније, са захвалношћу за њихов труд и долазак. На овогодишњој седници господин Небојша Барловац је изабран за потпредсеника ЕУО-а, протојереј Иван Радовановић и господин Милан Деспотовић су изабрани за секретаре, док су за овераче записника изабрани протојереј-ставрофор Љубинко Костић и господин Небојша Барловац. У даљем току седнице в.д. секретар ЕУО-а, протојереј Иван Радовановић, поднео је извештај о раду Епархијског Управног Одбора Епархије жичке током 2025. године.

У уторак Светле недеље, 14. априла 2026. године, у Цркви Свете Тројице у Краљеву, свештеном евхаристијском прославом је началствовао Администратор Епархије жичке и Архиепископ и Митрополит нишки Господин Арсеније, уз саслужење Епископа месаоријског Господина Григорија, викара Архиепископа Кипарског Господина Георгија. Такође, Високопреосвећеном Митрополиту су саслуживали протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик, протојереј Саша Ковачевић, архијерејски намесник жички, јереј Владе Капларевић, из Епархије нишке, протојереј Иван Радовановић, в.д. секретар ЕУО-а, протојереј Дејан Марковић, старешина Храма Светог Саве у Краљеву, протојереј Мирољуб Попадић, старешина Храма Свете Тројице у Краљеву, протођакон Ђорђе Филиповић, ђакон Горан Вучковић и ђакон Филип Зеленовић. У Светој Литургији узела је учешће и заједница поклоника која је са Епископом Григоријем дошла са Кипра да се поклони нашим светињама.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ O ВАСКРСУ 2026. ГОДИНЕ ПОРФИРИЈЕправославни Архиепископ пећки,  Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне  Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Реч Божја, Јеванђеље Христово, духовна ризница Цркве Божје, из које се десницом Господњом у срца наша сеју семена вечнога живота, препуна је истина скривених у Богу. То нису апстрактне идеје него речи које се испуњавају у нашим животима. Међу њима су и речи којима нас Господ упозорава на времена у којима ће се узети мир са земље (Откр. 6, 3 – 4), када ћемо чути ратове и гласове о ратовима, јер ће устати народ на народ и царство на царство (Мат. 24, 6 – 7 и Лук. 21, 9 – 10). Ове речи, које су многим поколењима наших предака звучале као упозорење на будућа времена и њихова најава, данас су стварност у којој живимо. Видимо немире међу народима, слушамо гласове о ратовима и сведоци смо ратова, страдањâ и неизвесности у свету. Док небо парају трагови ракетâ смрти, а у ушима узнемиреног човечанства одјекују звуци сирена које најављују разарања и страдања, из дубинâ празног Христовог гроба чује се глас анђела, сведока Васкрсења, који поручује женама мироносицама, а преко њих и свима нама, као и сваком људском бићу: „Не бојте се!” (Мат. 28, 5). Страх не одгони од нас само анђео него, пре и више од њега, Онај Који је укинуо страх од смрти, која јесте суштински разлог за сваки страх. Смрћу смрт победивши, Васкрсли Богочовек Христос нам се такође обраћа речима: „Не бојте се!” (Мат. 28, 10). Тако охрабрени, знамо да застрашујући догађаји наших дана нису последња реч историје него позив на будност и утврђење у Богу. Шта нам говоре данашњи знаци времена? Иако је празни Христов гроб победио силу свакога гроба и показао да ниједан гроб нема последњу реч, у историји и у нашој стварности и даље постоје живи гробови испуњени мржњом, себичношћу, страстима и самољубљем. Препознајемо их у мрачним људским срцима, у неограниченој себичности, у медијима који шире неистину, у ратовима, у свим нашим страстима и гресима против љубави Божје. Ти гробови, упркос Васкрсењу Христовом, непрестано изопачују и руже сâм живот као бесцен-дар љубави Божје. Један од најпотреснијих примера такве стварности јесте чињеница да се последице данашње светске кризе, нажалост, мере хладним економским показатељима, мерилима трговаца земаљских (ср. Откр. 18, 3), — финансијским губицима, поремећајима и падовима на берзама и тржиштима, — док у дубокој сенци тих прорачуна остају људске трагедије: смрт невиних, страдање деце и унесрећеност милионâ људи. Управо таква перспектива, у којој се материјална добит ставља испред људског живота, није само довела до ратова и неправди — она се њима и учвршћује. То је велики пораз нас људи. Свет у коме живимо све је нестабилнији, а човек све уплашенији. Системи вредности се организовано и присилно мењају, притом у смеру антивредности. Обећања и уговори који су свечано потписивани брутално се газе. Сазнање о таквим вероломствима изазива насиље и све веће поделе међу народима, док се политички и културолошки јаз продубљује. На рушевинама умирућих цивилизација цвета духовна неизвесност и губитак смисла. Зашто се у том свеопштем мраку не препознаје и не види Васкрсли Господ? Одговор на то питање већ је дат у самом Јеванђељу. Васкрслог Богочовека Христа нису одмах могли да препознају ни Његови ученици и непосредни следбеници. Марија Магдалина Га је видела крај празнога Гроба, не знајући да је то Господ Исус Христос (Јов. 20, 14). Препознала Га је пошто јој се обратио именом: „Марија!” (Јов. 20, 16). Исто тако, апостоли Лука и Клеопа нису препознали Господа (Лук. 24, 16) на путу у Емаус него „при ломљењу хлеба” (Лук. 24, 35), када их је Господ причестио. Васкрслога Господа нису препознали ни апостоли док је са обале Тиверијадског мора посматрао њихов безуспешни риболов (Јов. 21, 4). Препознали су Га тек пошто су, послушавши Његову заповест, бацили мрежу са десне стране лађе и ухватили много риба (Јов. 21, 6 – 7). Препознали су га у чуду као духовном простору у коме се сусрећу и целивају сила Божја и вера људска. Нису Га апостоли препознали ни у недељним сабрањима иза затворених врата: једном су, уплашени, помислили да виде духа (Лук. 24, 37), а други пут су на основу ранâ од клинова и копља поверовали у стварност Васкрсења и Његово присуство (Јов. 20, 27). Васкрсли Богочовек Христос налазио се међу њима, али они нису били у стању да Га одмах препознају на општељудске начине, до тада њима познате. Тајна непрепознавања није остала само догађај из далеке прошлости, везан за прве дане по Васкрсењу Спасовом; она је стварност која траје до данашњег дана. Да бисмо видели и препознали Васкрслога Господа, није довољан обичан људски вид. Неопходно је ново, духовно сагледавање — дар одозго, светодуховско искуство. Другим речима, неопходно је да уђемо у однос са Њим да би нам Он даровао познање Самога Себе. Тако је Својим ученицима Луки и Клеопи Господ, на крају, отворио очи и даровао им духовни вид да би Га познали (Лук. 24, 31), а апостолима сабраним иза затворених врата отворио ум да би разумели пророштва Светог Писма (Лук. 24, 45) и оно што се са Господом имало збити. То што Васкрсли Христос није био одмах препознат не значи да се Он скривао од људи него да је поштовао њихову слободу. На тај начин је поново показао и потврдио оно што је човеку од почетка даровано: слобода да се определи за Бога и да Му из те слободе верује и служи. Христос није људском роду наметнуо истину Васкрсења него ју је положио у простор вере. Шта би било да се Васкрсли јавио Пилату, стао пред Синедрион или се појавио на јерусалимским трговима? Тада би благовест о Васкрсењу постала демонстрација силе и моћи, а сама истина била би, на известан начин, наметнута. Уместо тога, Господ се јавља онима који Га љубе и тиме утемељује нове начине препознавања и прихватања истинског живота. Који су то начини и како савремени човек може да доживи ту стварност? Савремени човек

На Велику среду 9. априла 2026. године у Храму Светог Саве у Краљеву извршена је Света тајна Јелеосвећења, свештенство Храма Светог Саве је освештаним уљем помазало све присутне са молитвеном жељом да помазање буде на исцељење душе и тела.

У среду Четврте недеље поста, 18. марта 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит нишки и администратор Епархије жичке Г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију Пређеосвећених Дарова у Храму Вазнесења Господњег у Чачку. Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су: архимандрит Тимотеј Миливојевић, игуман манастира Вазнесења у Овчарско-кабларској клисури, протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јеромонах Орсисије Ивановић, настојатељ манастира Свете Тројице у Дучаловићима, протојереј-ставрофор Милун Ивановић, архијерејски намесник драгачевски, протојереј Никола Вучетић, архијерејски намесник љубићки, протојереј Ђорђе Лазаревић, парох вазнесењски и ђакон Никола Ераковић. Пре Свете Литургије Архимандрит Тимотеј и јеромонах Орсисије извршили су исповест свештенства ових намесништава. Потом је одржан братски састанак, током кога су архијерејски намесници трнавски, драгачевски и љубићки упознали Високопреосвећеног Митрополита и сву братију о раду црквених јединица ових намесништава у претходном периоду, после чега је уследила трпеза љубави.