Категорија: СПЦ

На дан када наша Православна Црква прославља дан Успења Богомајке- празник Велику Госпојину, у порти Беле Цркве Каранске уприличено је духовно и културно-уметничко вече, које се, можемо рећи, већ традиционално, на тај дан организује. Вечерашњи програм био је посвећен нашем првом архиепископу, просветитељу и учитељу – Светом Сави, тачније, јубилеју од  850 година од рођења Растка Немањића-Светога Саве. Након вечерње молитве, коју је служио стрешина Храма Светог Апостола Марка из Ужица протојереј Душан Томић, а на којој се сабрао велики број верника не само из Карана и Лужнчке долине, већ и из околних места, отпочела је манифестација. Нагласак је стављен на просветитељско, образовно и васпитно дело Светог Саве, па је следствено и највећи број учесника био из редова предшколаца, ђака и студената. И уводна беседа коју је надахнуто произнео протојереј Душан, била је првенствено посвећена лику и делу Светог Саве у контексту његовог мисионарског труда и подвига да свој народ обликује по Христовом Лику-Образу, да га ословеси и обожи, што и јесте крајњи и највиши циљ сваког образовног, просветног и васпитног дела. У програму су учествовали:  Учитељица Јована Миливојевић и студенткиња Невена Миловић, као водитељи Дечји црквени хор „Звончићи“ из Пожеге, са нумерама „Ко удара тако позно“ , „Милешевка“ и  „Весели се, српски роде“; Културно-уметничко друштво „Наш завичај“ из Севојна са сплетом народних игара, и њихов уметнички руководилац Драгомир Божовић Студент Данило Томић на гуслама са нумером „Ко удара тако позно“ и ученици Николина Сретеновић на флаути са нумером „Ускликнимо с љубављу“ и Бранимир Сретеновић на гуслама са нумером „О Косовском боју“ Ученице Милица Стојчић и Сара Благојевић вокали са песмом „Свецарица“ и бројни ученици Основне школе у Карану са својим ликовним радовима. А програм су осмислили и организовали: Црквена општина Каран и старешина Храма јереј Марко Ерић, организатор програма Уредник програма: Валентина Златановић Марковић, др филолошких наука (сценарио и текст) Водитељ: Невена Миловић, студент Наратор: Јована Миливојевић, учитељица Технички уредник: Бранко Николић, професор српског језика и књижевности Музички уредник: Анђелија Аврамовић, професор клавира Уредник изложбе: Јелена Гускић Петровић, магистар уметности Организатор изложбе: Раде Остојић, вероучитељ Изложба ученика основних школа из Лужничке долине Техничка подршка: Градски културни центар Ужице, Фото Таг Ужице и превозници Радоје Трипковић  и Миливоје Миловић.

У петак 28. августа 2026. године Господње, на празник Успења Пресвете Богородице, црква у Годачици свечано је прославила своју славу. Светом Литургијом началствовао је јереј Јовица Пршић, а саслуживали су протејереји-ставрофори Драган Радојичић и Мирослав Јаковљевић, као и ђакон Филип Зеленовић. Свечаност су улепшали чланови црквених хорова ,,Свети Архиђакон Стефан“ и ,,Свети Сава“. Мештани села Годачица, као и околних села, заједно са часним свештенством и богољубивим монаштвом, сабрали су се у овај свети храм да прославе празник. Већина их је, на општу радост, приступила Светим Тајнама Христовим.  Након Евхаристије, сав клир и верни народ кренули су у литијски ход око храма и молитвени призив Божијег благослова на село и литургијску заједницу. Освећени су славски дарови, које је припремила породица Марије Жаревац, овогодишње домаћице славе, а изабран је и домаћин славе за следећу годину, Душан Симовић. Старешина храма, јереј Ненад  Јаковљевић, захвалио се свима који сусвојим присуством и залагањем увеличали прославу. За све присутне уприличена је трпеза љубави.

Дана 28. августа 2026. године, на празник Успења Пресвете Богородице, Његово Високопреосвештенство Митрополит нишки и администратор Епархије жичке г. Арсеније началствовао је литургијском прославом славе храма Успења Пресвете Богородице у Дрежнику. Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су: архимандрит Герман (Авакумовић), игуман манастира Рача, протојереј-ставрофор Милош Босић, Архијерејски намесник ужички, протојереј Милан Луковић, старешина храма Светог Георгија у Ужицу, протојереј Владимир Кораћ, стерешина храма Светог Архангела Гаврила у Севојну, ђакон Стефан Симић и ђакон Стефан Пекић. На самом почетку свештеног сабрања Високопреосвећени Владика је извршио освећење новог живописа. У току Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је рукопроизвео господина Данила Томића из Ужица у чин чтеца. Након заамвоне молитве уприличен је литијски ход око дрежничке светиње, по чему је извршено освећење славских дарова и резање колача. После Свете Литургије уприличен је пригодан културно уметнички програм након чега је уследила трпеза љубави коју су за све уготовили овогодишњи домаћини. Високопреосвећени Владика је на крају посетио спомен дом посвећен Блаженопочившем Митрополиту скопском Јосифу Цвијовићу, који је био и иницијатор градње храма Успења Пресвете Богородице који ове године обележава свој јубилеј, 100 година од почетка градње.

У навечерје великог и свечаног Богородичиног празника Успенија Пресвете Богородице, у манастиру Преображењу Овчарском служена је празнична вечерња служба, током које је извршен свечани чин монашког пострига у малу схиму. Празничним богослужењем и светим чином монашења началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит нишки и администратор Епархије жичке г. Арсеније. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: Архимандрит Нектарије (Ђурић), секретар Светог Архијерејског Синода, Архимандрит Тимотеј (Миливојевић), старешина манастира Вазнесења Овчарског, јеромонах Теофан (Пауновић,) сабрат манастира Преображења и ђакон Стефан Пекић. Након одслуженог вечерњег богослужења и благосиљања петохлебнице, искушеник Александар Ерић приведен је пред омофор Архипастира, где је положио доживотне завете верности Распетом и Васкрслом Господу Христу. Постригавши власи његове главе и оденувши га у ангелски образ мале схиме, Митрополит Арсеније му је наденуо ново монашко име Калист, у част и спомен Светог Калиста I, патријарха Цариградског. На овој свечаности у Српској Светој Гори окупило се бројно свештенство и монаштво из неколико Епархија Српске православне цркве. Молитвено учешће узели су преподобни монаси и монахиње из овчарско-кабларских светиња: манастира Сретења, Благовештења, Никоља, Ваведења и Вазнесења. Сабор су својим присуством увеличала братства и сестринства других светиња Епархије жичке: манастира Годачице, Вољавче, Враћевшнице, Вујна, Стјеника и Јежевице. Из сестринских епархија похитали су представници манастира Липовца (Епархија нишка), Наупара (Епархија крушавачка), Јаска (Епархија сремска), као и манастира Светог Праведног Јова (Епархија шумадијска). Уз препуну порту верног народа који је дошао да молитвено подржи новог војника Христовог, храм Светог Преображења Господњег био је испуњен и великим бројем свештеника из Епархије жичке. На крају богослужења, Митрополит Арсеније се присутнима обратио надахнутом и поучном архипастирском беседом. Након духовне гозбе, уследила је и трпеза љубави коју је за све госте свесрдно припремило преображењско братство.

Упетак 21. августа на дан када наша Света Црква прославља Преподобног Зосима и Јакова Туманског, у селу Кушићи код Ивањице, родном месту преподобног Јакова, свечаним литургијским сабрањем је обележен овај  празник. Свету Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Кушићима служио је јереј Ненад Дукић, парох миланџански. У беседи упућеној верном народу током Свете Литургије, јереј Ненад Дукић истакао је да су Свети Зосима и Јаков Тумански изабрали благи јарам Христов уместо привезаности за овоземаљска пролазна задовољства. Свети Јаков је као светац из нашег доба био познат по свом неизмерно великом молитвеном и подвижничком труду. После благосиљања славских дарова, јереј Ненад Дукић захвалио је присутном народу на молитвеном учешћу и честитао празник, као и на помоћи у радовима око Храма у Кушићима.

          Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и Администратора Епархије жичке Господина Арсенија, свештеним евхаристијским сабрањем на дан храмовне славе на Златибору, 19. августа 2026. године, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин Алексеј. Саслуживали су: протојереј-ставрофор Милош Босић, Архијерејски намесник ужички, протојереј-ставрофор Слободан Марковић, умировљени свештеник, протојереј-ставрофор Жарко Барац, умировљени свештеник, протојереј-ставрофор Милан Живановић, из Епархије западноевропске, протојереј Дејан Војисављевић, старешина Храма на Златибору, протојереј Давид Селаковић, парох ариљски, протојереј Миодраг Тодоровић, парох златиборски, јереј Владан Макањић, из Епархије источноамеричке и ђакон Ненад Срећковић. На крају Литургије, Епископ Алексеј је освештао грожђе, славско жито и преломио славски колач са домаћинима храмовне славе и верним народом. Говорећи о тајни празника Преображења Господњег, Владика је истакао да без личног духовног преображења не можемо доћи до спасења. Честитајући храмовну славу, Епископ Алексеј је захвалио Његовом Високопреосвештенству Митрополиту нишком и Администратору Епархије жичке Господину Арсенију на благослову да богослужи на Златибору. Радост празника је пренета и на трпезу љубави коју је уприличио овогодишњи свечар и домаћин славе г. Предраг Поповић са породицом. У вечерњим сатима формирана је литија која је проходила улицама Златибора, а коју је молитвено предводио Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин Алексеј. Прослава храмовне славе на Златибору започела је у навечерје празника, служењем вечерње са петохлебницом, којом је началствовао владика Алексеј. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Марковић, протојереј Драгиша Ђуричић, протонамесник Милан Мијаиловић, јереј Милутин Лекић, као и ђакон Ненад Срећковић.                        Након празничног вечерњег богослужења, у Галерији Културног центра на Златибору уприличено је представљање књига Епископа Алексеја. Промоција књига је изазвала велико интересовање верног народа па је галерија била испуњена до последњег места. Владика је кроз разговор о књигама говорио о свом одласку у манастир и монашком животу, подсетивши се сусрета са духовницима светог живота.

Са јужне страна храма Светог Вазнесења Христовог у Манастиру Рачи поред свог духовног, оца игумана Хризостома, и других рачанских игумана сахрањен је 18. августа Архимандрит Сава Ристић.          Опело су служили умировљени Епископ Јован (Пурић), умировљени Епископ нишки, Архимандрит Герман, игуман манастира Раче, Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесења, Архимандрит Јустин, из манастира Беочина, протосинђел Урош, настојатељ манастира Увац, протосинђел Теодосије, настојатељ манастира Рујна, протосинђел Стефан, настојатељ манастира Згодачице, јеромонах Иларион из манастира Преображење, јеромонах Авакум из манастира Вујна, протојереј-ставрофор Милинко Лукић, Архијерејски намесник бајнобаштански, протојереј-ставрофор Милош Босић, Архијерејски намесник ужички, протојереј-ставрофор Горан Милинковић, протојереј-ставрофор Тодор Томић, протојереј-ставрофор Жарко Барац, протојереј Владимир Ваиљевић, протојереј Владимир Малешевић, протојереј Србољуб Стојковић и јереј Милан Босић.          Опелу су присуствовали монаси и монахиње из манастира Жиче, Сретења, Добруна, Бјелих Вода, Привине Главе, Никоља, Враћевшнице, Вољавче, Каменца, Ковиља и Давидовице. Као и мноштво верника и пријатеља из Раче, Бајине Баште и многих других крајева.          У име браства беседу је произнео Архимандрит Герман (Авакумовић) захваливши оцу Сави за огроман труд, подвиг, страдање и љубав који је отац Сава учинио за преко седам деценија живота у манастиру и преко шест деценија бриге о манастиру Рачи.          Седмодневни помен биће одржан у суботу 22. августа, а четрдесетодневни помен у петак 25. септембра 2026. године.          Вечан ти спомен и Царство небеско, драги наш оче Саво!

Дугогодишњи сабрат и игуман Манастира Раче Архимадрит Сава (Ристић) упокојио се 16. августа 2026. године, у недељу увече, на дан Преподобног Исакија, Далмата и Фавста. По одслуженој Светој Литургији и Светом Причешћу у метоху манастира Раче, посвећеном Свим Српским Светитељима, на планини Тари, Архимандрит Сава је дан провео у разговору са верним народом и гостима до вечерњих сати, када је осетио слабост и после неколико сати се и упокојио. Архимандрит Сава је рођен 14. маја 1939. од оца Веселина и мајке Данице у селу Манастирица, код Петроваца на Млави – Пожаревац. Дошао је у манастир Витовницу 6. марта 1954. године. Прешао је из браничевске Епархије у жичку Епархију, у манастир Драчу, 1956. године где га је у расу те године замонашио игуман манастира и духовни отац Хризостом (Пајић). У манастир Руденицу прелази заједно са својим духовним оцем Хризостомом 1958. који га 1960. по благослову епископа Василија Костића постризује у малу схиму. По потреби службе, заједно са својим игуманом 1961. прелази из Руденице у манастир Рачу на Дрини. Тамо је на предлог старешине Хризостома рукоположен за јеромонаха 1963. године и постављен за намесника манастира. Те године постављен је за пароха манастирске парохије у селу Рачи и Солотуши. После смрти архимандрита Хризостома, јеромонах је Сава постављен за старешину манастира Раче 1995. будући да се показао кроз живот у манастиру спремним за ту дужност, јер је стекао многе особине и способности свог духовног оца Хризостома. У то време велики нови конак са ризницом и библиотеком још није био довршен, па га је довршио и снабдео потребним инвентаром. Изградио је на манастирским лукама и јазу рибњак за производњу пастрмке и шарана. Јаз за воденицу искористио је не само за воденичке потребе и узгој рибе, већ и за мини хирдоелектрану. Од 2016. године већим делом живео је и служио у метоху манастира Рача на Тари посвећеном Свим Српским Севитељима, где је и ослужио Свету Литургију на дан свог упокојења. У Манастиру Рачи као сабрат и игуман провео је више од 63 године. Вечан ти спомен и Царство Небеско Високопреподобни оче!

На празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана Свету Архијерејску Литургију у манастиру Жичи служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит нишки и Администратор Епархије жичке Господин Арсеније. Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су: архимандрит Нектарије (Ђурић), секретар Светог Архијерејског Синода, архимандрит Јаков (Лазовић), служашчи при манастиру Жичи, протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски заменик, протојереј-сраврофор Мирослав Поповић, протојереј-ставрофор Милош Васиљевић, јеромонах Пантелејмон (Мијаиловић), из Епархије нишке, протојереј Иван Радовановић, в.д. секретара ЕУО-а, протојереј Миломир Радић, протојереј Драган Глигић, протојереј Милош Станисављевић и ђакон Михаило Милановић. Честитавши славу Мати Игуманији и свим верницима,  Митрополит је поздравио верни народ јеванђелским поукама кроз причу о злим виноградарима. Господ је увек својим апостолима и ученицима и онима који су га слушали говорио у параболама, како би на што разумљивији начин пренео Божанску истину, истину Јеванђеља. Тако и овога пута, Господ, пред своје страдање на Велики Понедељак, изговара причу која се односи на израиљски народ, али се истовремено односи на читав свет. Пре свега Он говори овде о винограду, о добром домаћину који је засадио виноград, оградио га, подигао пивницу, кулу и поставио чуваре, тј. виноградаре који ће тај виноград чувати и неговати. У овој причи виноград јесте израиљски народ који је Господ оградио Мојсијевим законом.  Господ  је ископао пивницу, а то су месијанска  пророчанства. Саградио иу кулу, а то је Храм у Јерусалиму, који је истовремено и праслика Новозаветне цркве. Поставио је виноградаре који су требали да обделавају тај виноград како би донео плодове. Виноградари су представници јеврејскога народа, а посленици које је Господ слао у тај виноград јесу његови пророци који су преносили реч Божију. Свакога посленика кога је Господ слао у овај виноград, зли виноградари су или убили, или протерали или каменовали. Али Господар тога винограда каже, можда ће се постидети Сина мога, ако пошаљем Сина свога. И Господар шаље свога Сина да прими плодове тога винограда, па су и његовога Сина извели изван тога винограда и убили. Овде Господ говори о самоме себи. Он је Син тог Господара, Оца који је саградио, подигао овај виноград, а кога су представници јудејскога народа извели изван винограда, тј. изван града Јерусалима и погубили на Голготи. Господ, дакле, говори о свештеној историји израиљског народа, али исто тако пророкује и своју спасоносну смрт и страдање на Крсту. Говори и о томе шта је све Господ чинио и чини зарад спасења рода људскога. Ова прича се односи и на све нас, а не само на израиљски народ који није прихватио Сина Божијега, обећаног Месију и Спаситеља, већ се односи на све нас који често пута поступамо као ови зли виноградари, протерујући и истерујући посленике речи Божије, тј. не прихватајући реч Божију, не прихватајући Господа нашега Исуса Христа. Дакле ова прича, коју је Господ сам изрекао односи се, пре свега, на израиљски народ, али се односи и на све нас до дана данашњега који поступамо на исти начин. Господ је из своје превелике љубави дошао у овај свет, не зато што је он сам имао потребу за тим. Из своје превелике љубави, Он није оставио своју творевину да страда, творевину која је лежала у греху, која је лежала у смрти, већ Он страда због нас и због нашега спасења. Из ове приче видели смо да су многи посленици Божији страдали за реч Божију. Данас и прослављамо таквог једног Божијег угодника, апостола речи Божије и првомученика Христовога, Светога архиђакона Стефана, једног од седморице ђакона који је био изабран од ране Цркве, од самих апостола, да служи око трпезе и који је и својим животом и својом речју и својим сведочењем, и на крају мученичком смрћу запечатио своју веру у Христа, распетога и васкрслога. И данас имамо Хришћане који страдају за Христа и својом крвљу запечаћују веру у њега. Само вером у Христа и на крви његових светих мученика, можемо, дакле, и ми да градимо своју веру, своју наду. На крају, Митрополит г.г. Арсеније пожелео је свима да нам свети архиђакон Стефан, али и други свети мученици, апостоли и пророци и сви свети који су страдали за име Христово, буду молитвеници пред престолом Бога живога, али исто тако и узор на који ћемо се и ми угледати како бисмо били достојни имена хришћанскога и како бисмо били достојни наших светих предака, који вековима ове просторе заливају крвљу својом; крвљу мученичком не желећи да се одрекну ни Христа, ни своје вере православне, ни своје цркве. Управо следећи њихове примере и ми треба да идемо путем јеванђелским, путем спасоносним који води у живот вечни.