Категорија: Издања

Епархија жичка је благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. Г. др Јустина, богатија за још једно значајно издање, овога пута из области најраније црквене историје: Алексеј Петрович Лебедев. Огледи из историје ране Цркве. Изабране студије, превео са руског протојереј Ђорђе Лазаревић, уредник, протојереј др Слободан Јаковљевић, Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2025, тираж 1000 примерака. Наглашавамо да је ова књига штампана уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије у оквиру пројекта „Жички источници“, који је покренуо Епархијски Управни Одбор Епархије Жичке. Алексеј Петрович Лебедев (1845 – 1908), руски црквени историчар, у књизи која је пред читаоцима, обрађује период црквене историје, српским читаоцима углавном непознат. Због озбиљног научног приступа изучавању тема, јединственог избора тема, богатог и до сада непознатог садржаја и лепог стила писања, ова књига заслужује пажњу како теолога, тако и свих заинтересованих за црквену историју. Књига садржи шест поглавља. У првом, уводном се упознајемо са животом и радом А. П. Лебедева, а следећих пет поглавља су заправо студије Лебедева. У уводном поглављу, које носи наслов Алексеј Петрович Лебедев: Живот и научни рад, сазнајемо да је А. П. Лебедев, Катедру за историју древне Цркве, на Московској Духовној Академији, предводио током двадесет пет година. Године 1879., одбранио је докторску дисертацију на тему „Васељенски сабори четвртог и петог века. Прегледи њихове догматске делатности у вези са учењем Александријске и Антиохијске школе“. У овом поглављу се упознајемо са богословским токовима на Московској Духовној Академији у деветнаестом веку, као и са животом и радом најзначајнијих професора. Сазнајемо да у развоју црквене историје као науке, А. П. Лебедеву припада једно од најистакнутијих места, он је био својеврсни „научни отац“ седморице доктора богословља, црквене историје и канонског права. Био је члан различитих црквено-друштвених и научно-просветних друштава, а због научних заслуга, био је изабран за почасног члана неколико Духовних академија и Универзитета. Према мишљењу Лебедева, црквена историја је мајка богословских наука. Прва студија носи наслов Незнабоштво и Хришћанство и њихов утицај на ученике грчких и латинских школа од другог до четвртог века. Аутор каже да је за период свог истраживања узео други, трећи и четврти век, због тога што је у том периоду била веома наглашена борба између незнабожачких и хришћанских ставова, која се одвијала у храмовима науке, који су најтеже потпадали под утицај хришћанских принципа, а то су биле грчке и латинске школе Римске империје. „Сам циљ због ког су у школе одлазила деца незнабожаца и деца хришћана, у значајној мери се разликовао. Шаљући своју децу у школу, родитељи незнабошци су желели једно, а родитељи хришћани нешто друго. Сама деца, ако су била незнабошци, тражила су и очекивала од школе једно, а ако су била хришћани друго.“ Аутор говори и о учитељима у школама тог периода, који нису увек били на висини свог позива, а хришћанских учитеља у овом периоду, још увек је било мало. У незнабожачке школе хришћански младићи су ступали са великим опрезом, са циљем да се сачувају токсичног утицаја незнабожачких школа, а истовремено, да усвоје из њих оно што је потребно истински образованом човеку. У овом поглављу говори се и о наукама које су предаване у школама тог периода, као и о односу хришћана и незнабожаца према њима. Друга, најопширнија студија носи наслов Организација црквених служби. Овај период је веома важан у историји организације свештенства. До претпоследње деценије деветнаестог века, ово питање је било неосветљено, а откриће споменика под називом „Учење дванаесторице апостола“,  довело је до разјашњења историје јерархије најстарије епохе. Своје истраживање, наш аутор у највећој мери заснива на овом древном спису. Трећа студија у књизи је Васељенски мисионари другог столећа после Христа и њихови наследници. У овој студији, аутор полази од чињенице да апостоли нису могли да проповедају Јеванђеље на сваком месту у највећој империји на свету, они су проповедали пре свега у највећим градовима Римске државе. Они су бирали пре свега оне градове у којима је живео велики број Јевреја, а с обзиром да је таквих градова било релативно мало и сама проповед је била ограничена и није обухватала читав цивилизовани свет. Најпознатији пример како су многи грчки и римски градови поступали у древно време, насупрот историјским подацима, представља Византија, где је владало ничим засновано веровање, о хришћанском просвећењу од стране светог апостола Андреја. Историчар не може да преувеличава мисионарску делатност апостола, ослањајући се на чињенице које су записане у канонским књигама Новог Завета. На питање, ко су били настављачи мисионарске делатности апостола, одговор је дат у овој веома занимљивој студији. Аутор на крају студије каже „…Данас са сигурношћу можемо рећи да је хришћанска заједница, у најмању руку у другом столећу, имала одређену институцију мисионара, који су деловали са таквом ревношћу, којој може позавидети најуређеније мисионарско друштво данашњице… Апостоли-мисионари су ширили хришћанство само у другом столећу. У трећем веку их више не срећемо.“ Настанак аката Васељенских сабора наслов је четвртог поглавља у књизи. Саборским актима називају се записници онога што се дешавало на одређеном помесном или васељенском сабору. У тексту се говори ко су били људи који су присуствовали Саборима и имали улогу записивача, као и шта је све записано у актима Васељенских сабора. Аутор каже „…нотари су у своје белешке уносили кратка указивања на документе који су били прочитани на сабору који су им били познати,….нотари нису изостављали ни релативно неважне догађаје саборске делатности: њихов посао је био да буду прецизни. Они нису записивали само говоре и расуђивања појединих чланова сабора, већ и заједничке изјаве учесника сабора, речима су бележили и различите узвике који су се чули од више лица, било да су то изрази одобравања или негирања, радости или гнева, жеље или захтеви.“ Последња студија у књизи, под насловом Поклоништво у Свету Земљу у периоду древне Цркве, говори о потреби Хришћана из тог периода, да своју веру учврсте поклоничким путовањима у Јерусалим и Свету Земљу, али и о свим тешкоћама која су таква путовања тада подразумевала, као и ко су први поклоници који записују запажање и утиске са путовања да би кроз писану реч и друге подстакли да се отисну пут Свете Земље.                   ђакон Милош З. Јелић

Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2025) доноси у првој тематској рубрици пет текстова посвећених на различите начине овом великом празнику за српски народ православни. Предња корица је украшена чувеном сликом “Косовка девојка“, сликара Уроша Предића, а на задњој корици је слика храма у Матарушкој Бањи, који је посвећен овом великом празнику и његовим Светим носиоцима. Први текст је Видовданска беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, изговорена 1939. поводом прославе 550 година од Косовског боја. Боравећи у Ћуприји и Манастиру Раваници, Владика је изнео неколико заветних идеала српског народа који зраче из Видовдана. Посебно место међу њима заузимају задужбинарство, свечарство и храброст. Народ се позива да из њих црпи снагу за религијски и морални препород појединца и заједнице. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић је аутор текста о велелепном Храму Светог великомученика кнеза Лазара у Матарушкој Бањи. Као вишедеценијски парох при овом храму, носилац идеје и реализатор изградње храма, износи нам упечатљиве детаље који сведоче о специфичности времена и људи 90их година, када је почела градња. Јереј Марко Денић, парох у Сирогојну, подсећа на витештво српских јунака из ратова 1912-1918. којима су посвећене спомен плоче у храму у чувеном златиборском селу Сирогојну. Ове плоче су неми чувари и подсетници на велике жртве наших сународника, о којима се у овом тексту износе и узвишене и потресне речи једног немачког пастора, које је у част нашим војницима, њиховом трпљењу и неосветољубивости, изнео 1945. у својој опроштајној беседе у једном малом месту Евебургу,  поред Оснабрика, места логора и великог страдања нашег народа. Др Милутин Живковић је потписник текста „О феномену (не)видљивих граница. Прилог историји Старе Рашке у Другом светском рату“. Анализирајући специфичности овог простора, менталитетска обележја народа, као и историјске заплете који су чинили да су се овде вековима успостављале границе народности и вера, износи важне податке као прилог наведеном. Расветљава улогу великих сила у овим процесима, као и последице попут ниског образовног профила и тешког материјалног стања који су дуго пратили становништво на овим просторима. Александра Мијаиловић пише текст о односу појединца и заједнице из угла чувене Похвале кнезу Лазару од монахиње Јефемије. Улогу Светих ратника управо на такав начин разуме и читаоцима појашњава. Наредна рубрика – Богословље, историја, култура, започиње текстом архимандрита Јована (Радосављевића) о Светом преподобномученику Јовану Стјеничком, који је на овогодишњем Светом Архијерејском Сабору СПЦ прибројан лику Светих. Текст нас упознаје са ликом и делом овог мало познатог светитеља. У наставку су текстови из области богословља и психологије. Ђакон Филип Зеленовић пише о проблему страха и анксиозности. Монахиња Христина (Стојановић) нас упознаје са аспектима теме односа појединца и заједнице кроз призму Јововог страдања и подвига Свете Марије Египћанке. Психолог и психотерапеут Бојана Димитријевић нас упознаје са постулатима системске Породичне терапије у Светом Писму. Психолог Милош Благојевић нас упознаје са начелима психосоматике, дајући нам могућност да схватимо важност ове мало познате теме. Рубрика Веронаука нам доноси разноврсне текстове. Вероучитељ Дарко Стевановић пише на тему важности библијских мотива у образовном процесу младих, наводећи улогу драмских приказа као посебан вид доживљаја и прилике за узрастање младих. Вероучитељ Милица Глукчевић нас упознаје са историјом и радом Основне школе „Таковски устанак“ у Такову. Вероучитељ Ана Црепуљаревић описује сарадњу школе у Жичи са сестринством Манастира Жиче на примеру тематске радионице о Ноју. Сара Пушоња, ученица средње Економско-трговачке школе из Г. Милановца пише о томе шта за њу значи живот у Христу. Вероучитељ Александра Малешевић преноси духовита размишљања ученика Основне школе „Свети Сава“ из Б. Баште на тему Зашто се молитве у Цркви певају? Часопис закључује Летопис богослужења Митрополита жичког Г. Јустина, који нам верно предочава сапутник са истих – владичански ђакон Стефан Симић. Захваљујемо се Митрополиту Г. Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Из штампе је изашло ново издање манастира Жиче. У питању је књига ”Чуј добро дете моја”, у којој су сабрана питања деце тинејџерског узраста и одговори на њихова питања блаженопочившег Митрополита Сисаније и Сијатисте Павла. Одговори откривају његово искуство и посебан дар за комуникацију са младима, као и снажну љубав коју је увек испољавао у разговору са њима. Млади су га питали са искреним ентузијазмом, а он је одговарао једноставно, одмерено и дубоко, у духу и тону који подсећају на мудрост и животно искуство светих стараца, како древних тако и савремених. Кроз разговоре које је осмислио и забележио Илиас Лиамис, стичемо драгоцене увиде у то како да боље приступимо деци, тинејџерима и младима, које често без јасног разлога губимо. Ово је књига сусрета младих са православном духовношћу кроз речи једног блаженопочившег епископа који је свим срцем волео Бога и младе људе. Извор: Манастир Жича

Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа, свештенослужитељи, вероучитељи и студенти теологије, јавности су представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:

У данима пред освит свеспаситељног Дана Пасхе Господње, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (април-јун 2025). Прва рубрика је посвећена васкршњим темама. Јереј Александар Ђуричић, парох у Кремнима, пише на тему овог Празника над празницима кроз призму јеванђелских описа догађаја. Катихета Бранислав Илић пише о светлоносном и радосном карактеру овог празника, ослањајући се на химнографску традицију, нарочито на Пасхални канон Светог Јована Дамаскина. Вероучитељ Јовица Стефановић пише о Светом Лазару Четвородневном, пријатељу Христовом, ослањајући се на јеванђеоски извештај о догађају његовог васкрсавања, као и на усмене традиције које се чувају и преносе генерацијама на простору Кипра где је Лазар вршио епископску службу и где је сахрањен по другој смрти. Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности, пише о Пекићевој интерпретацији Васкрсења Лазаревог у делу Време чуда. Истиче рационалистички приступ којим се Пекић даровито руководио, али и недостатке његовог (не)искуства вере, којима се чуда догађају и објашњавају. Рубрика Богословље, историја, култура, доноси нам текст протојереја-ставрофора Милића Драговића из Ужица на тему „Господар винограда и зли виноградари“. Актуализујући мотиве јеванђелске приче, аутор нас позива да на основу ње преиспитамо данашње међуљудске односе и покушамо да их преображавамо како би то благотворно утицало како на појединца, тако и на шири друштвени контекст. Протојереј др Слободан Јаковљевић из Чачка појашњава порекло и мистагошко значење чина уливања воде – топлоте у Свето Причешће. Упућујући нас на изворе који указују на смисао овог чина, даје и драгоцене практичне смернице за свештенослужитеље приликом употребе топлоте. Јереј Бојан Мијаиловић, парох из Доброселице, у тексту „У свако доба и инкогнито – ревизија живота“, подсећа на мотиве из чувеног Гогољевог дела Ревизор, указујући да су многи од њих и данас присутни као модели друштвеног живота и понашања. У рубрици Библијски ликови вероучитељ Бојан Кнежевић пише о Јуди Искариотском, који је од апостола Господњег постао издајник Богочовека. Описујући његову личност и деловање, као о и основни проблем несхватања Христа као Сина Божијег, примећује да јеврејски првосвештеници нису узели у обзир Јудино законско право да промени исказ, те да је излаз потражио на погрешном месту – у самоубиству. У рубрици Ликови светитеља Александра Димитријевић нам на сажет и сликовит начин представља главне моменте из живота и дела Светог Симеона Мироточивог. Рубрика Здравље душе и тела нам доноси два текста о анксиозности. Текстови су настали као плод сарадње управе Медицинске школе из Краљева, краљевачке библиотеке и Епархије жичке, реализоване кроз трибину Како си? посвећену очувању здравља младих. Први текст је из пера Милице Лазић, психолога у Економско-трговинској школи у Краљеву, која пише о основним карактеристикама анксиозног поремећаја, потреби да буду примећени и да на време буду превенирани и лечени. Други текст је из пера Љубинка Јовановића, професора физичког васпитања у Медицинској школи у Краљеву. Он истиче важност практиковања физичког вежбања као начина за борбу са стресом у савременом животу, што даље утиче на правилно лучење одређених хормона задужених за расположење. У рубрици Несвети, а свети, јереј Младен Миливојевић из Ивањице, у тексту „Сусрет две душе, чисте“ пише о истинитом догађају сусрета две девојчице са посебним потребама у дому у Сремчици. Пожртвовање и делатна љубав утицале су да њихови тешки здравствени проблеми буду ублажени, живот лепши, а као коначни резултат старања о другом као смисла сопственог живота пројавило се својеврсно чудо оспособљења једне од девојчица за рад и оформљење сопствене породице. У рубрици Лирски благовесник налази се инспиративна песма Невини грешник, аутора Софије Броћић, ученице Економско-трговачке школе у Горњем Милановцу. Рубрика Веронаука доноси нам текст вероучитеља Вељка Живановића о Основној школи Бранко Радичевић у Вранешима код Врњачке Бање. Износећи историјат школе у ширем контексту почетака образовног процеса на овом простору у седмој деценији 19. века, аутор постепено долази до нашег времена и деловања школе у њему. Давид Драмлић, основац из Гуче, у тексту „Црква, веронаука и ја“ пише о изазовима савременог живота, доживљају вере и доласка у Цркву не као обавези, већ као смислу живота. Милица Васиљевић из СШ „Драгачево“ у тексту „Светлост вере у мом животу“ пише о плодовима вере и црквеног живота како их лично доживљава. Број закључује рубрика Летопис богослужења у којој владичански ђакон Стефан Симић пише о богослужбеним активностима Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Г. др Јустина у протеклом периоду. Захваљујемо се Митрополиту Г. Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа