Категорија: Издања

Из штампе је изашло ново издање манастира Жиче. У питању је књига ”Чуј добро дете моја”, у којој су сабрана питања деце тинејџерског узраста и одговори на њихова питања блаженопочившег Митрополита Сисаније и Сијатисте Павла. Одговори откривају његово искуство и посебан дар за комуникацију са младима, као и снажну љубав коју је увек испољавао у разговору са њима. Млади су га питали са искреним ентузијазмом, а он је одговарао једноставно, одмерено и дубоко, у духу и тону који подсећају на мудрост и животно искуство светих стараца, како древних тако и савремених. Кроз разговоре које је осмислио и забележио Илиас Лиамис, стичемо драгоцене увиде у то како да боље приступимо деци, тинејџерима и младима, које често без јасног разлога губимо. Ово је књига сусрета младих са православном духовношћу кроз речи једног блаженопочившег епископа који је свим срцем волео Бога и младе људе. Извор: Манастир Жича

Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа, свештенослужитељи, вероучитељи и студенти теологије, јавности су представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:

У данима пред освит свеспаситељног Дана Пасхе Господње, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (април-јун 2025). Прва рубрика је посвећена васкршњим темама. Јереј Александар Ђуричић, парох у Кремнима, пише на тему овог Празника над празницима кроз призму јеванђелских описа догађаја. Катихета Бранислав Илић пише о светлоносном и радосном карактеру овог празника, ослањајући се на химнографску традицију, нарочито на Пасхални канон Светог Јована Дамаскина. Вероучитељ Јовица Стефановић пише о Светом Лазару Четвородневном, пријатељу Христовом, ослањајући се на јеванђеоски извештај о догађају његовог васкрсавања, као и на усмене традиције које се чувају и преносе генерацијама на простору Кипра где је Лазар вршио епископску службу и где је сахрањен по другој смрти. Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности, пише о Пекићевој интерпретацији Васкрсења Лазаревог у делу Време чуда. Истиче рационалистички приступ којим се Пекић даровито руководио, али и недостатке његовог (не)искуства вере, којима се чуда догађају и објашњавају. Рубрика Богословље, историја, култура, доноси нам текст протојереја-ставрофора Милића Драговића из Ужица на тему „Господар винограда и зли виноградари“. Актуализујући мотиве јеванђелске приче, аутор нас позива да на основу ње преиспитамо данашње међуљудске односе и покушамо да их преображавамо како би то благотворно утицало како на појединца, тако и на шири друштвени контекст. Протојереј др Слободан Јаковљевић из Чачка појашњава порекло и мистагошко значење чина уливања воде – топлоте у Свето Причешће. Упућујући нас на изворе који указују на смисао овог чина, даје и драгоцене практичне смернице за свештенослужитеље приликом употребе топлоте. Јереј Бојан Мијаиловић, парох из Доброселице, у тексту „У свако доба и инкогнито – ревизија живота“, подсећа на мотиве из чувеног Гогољевог дела Ревизор, указујући да су многи од њих и данас присутни као модели друштвеног живота и понашања. У рубрици Библијски ликови вероучитељ Бојан Кнежевић пише о Јуди Искариотском, који је од апостола Господњег постао издајник Богочовека. Описујући његову личност и деловање, као о и основни проблем несхватања Христа као Сина Божијег, примећује да јеврејски првосвештеници нису узели у обзир Јудино законско право да промени исказ, те да је излаз потражио на погрешном месту – у самоубиству. У рубрици Ликови светитеља Александра Димитријевић нам на сажет и сликовит начин представља главне моменте из живота и дела Светог Симеона Мироточивог. Рубрика Здравље душе и тела нам доноси два текста о анксиозности. Текстови су настали као плод сарадње управе Медицинске школе из Краљева, краљевачке библиотеке и Епархије жичке, реализоване кроз трибину Како си? посвећену очувању здравља младих. Први текст је из пера Милице Лазић, психолога у Економско-трговинској школи у Краљеву, која пише о основним карактеристикама анксиозног поремећаја, потреби да буду примећени и да на време буду превенирани и лечени. Други текст је из пера Љубинка Јовановића, професора физичког васпитања у Медицинској школи у Краљеву. Он истиче важност практиковања физичког вежбања као начина за борбу са стресом у савременом животу, што даље утиче на правилно лучење одређених хормона задужених за расположење. У рубрици Несвети, а свети, јереј Младен Миливојевић из Ивањице, у тексту „Сусрет две душе, чисте“ пише о истинитом догађају сусрета две девојчице са посебним потребама у дому у Сремчици. Пожртвовање и делатна љубав утицале су да њихови тешки здравствени проблеми буду ублажени, живот лепши, а као коначни резултат старања о другом као смисла сопственог живота пројавило се својеврсно чудо оспособљења једне од девојчица за рад и оформљење сопствене породице. У рубрици Лирски благовесник налази се инспиративна песма Невини грешник, аутора Софије Броћић, ученице Економско-трговачке школе у Горњем Милановцу. Рубрика Веронаука доноси нам текст вероучитеља Вељка Живановића о Основној школи Бранко Радичевић у Вранешима код Врњачке Бање. Износећи историјат школе у ширем контексту почетака образовног процеса на овом простору у седмој деценији 19. века, аутор постепено долази до нашег времена и деловања школе у њему. Давид Драмлић, основац из Гуче, у тексту „Црква, веронаука и ја“ пише о изазовима савременог живота, доживљају вере и доласка у Цркву не као обавези, већ као смислу живота. Милица Васиљевић из СШ „Драгачево“ у тексту „Светлост вере у мом животу“ пише о плодовима вере и црквеног живота како их лично доживљава. Број закључује рубрика Летопис богослужења у којој владичански ђакон Стефан Симић пише о богослужбеним активностима Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Г. др Јустина у протеклом периоду. Захваљујемо се Митрополиту Г. Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Феномен зависности од интернета је релативно млад. Он постоји тек с краја прошлог века. Међутим, он је једнако озбиљан медицинско-психолошки проблем као и свака друга зависност. Појам зависност од интернета први пут је употребљен још 1996. године у САД, да би 2005. године у Кини, почело лечење групе младих људи којима је дијагностикована зависност од компјутерских игара и Интернета. Симптоми су били као и данас: депресија, нервоза, страх, испољавање недруштвености, паника, агресија…  Под зависношћу од дигиталног света подразумевамо пре свега зависност од друштвених мрежа, прегледања вести и других садржаја на интернету, али и играња видео игара, гледања видео клипова, филмова и серија, с обзиром на то да се данас ово углавном обавља преко интернета. Кад све ово узмемо у обзир, јасно нам је да скоро ниједна друштвена група, узраст и пол нису поштеђена од ове зависности. Чини нам се да је свако од нас био бар неколико пута ,,ухваћен“ у њој. Ипак по резултатима једног америчког истраживачког центра, од ове зависности највише пате мала деца и тинејџери. Најопасније делује на децу у развоју, од прве до дванаесте године. Како објашњава наш чувени неуропсихијатар проф. др Ранко Рајовић, јавља се низ проблема у структури мозга, уколико дете расте уз телефон: што мање покрета у детињству, то је број синапси у мозгу мањи и интелигенција је мања! Свака нова генерација је когнитивно слабија: лошије рачунају, слабије памте, имају све оскуднији вокабулар…Са друге стране имамо још један проблем: зависници прихватају  ужас, зло и грех као нормалне појаве. Праћењем црне хронике, играњем насилних видео игара, гледањем насилних цртаних и хорор филмова, као и развратних сцена, наше жлезде луче одређене хормоне: адреналин, допамин и полне хормоне. Као и у свакој зависности(дрога, алкохол, коцка), доза се временом мора повећавати да би се ниво ових хормона одржао истим. То значи да ће зависник од интернета временом тражити да све дуже и дуже борави за рачунаром, да гледа све окрутније хорор филмове и игра све крвавије игрице. Исто тако је и са праћењем туђих живота и новости на друштвеним мрежама: мозак тражи све јаче бомбардовање информацијама. Многе земље су већ забраниле употребу мобилних телефона у школама (Норвешка, Шведска, Финска, УК, Француска, Италија…), а нове забране се тек уводе широм света(Русија, Индија, у 5 држава САД …). У Србији је препорука да се телефони одлажу за време школског часа, а преузимају по завршетку истог. Шта је то у дигиталном свету толико ,,примамљујуће???“ Сама реч ,,virtual“ нам то открива, пошто долази од латинске речи virtus, што значи врлина. За разлику од реалног света, у дигиталном свету нема мана! Све је избрисиво (опција дилит), све се да вратити у прошлост(опција бекап,) све се може поново створити(опција ресет), а може се чак и  грешити без сношења одговорности и последица: убијање, пљачка, блуд у видео играма, праћење и посматрање штетних садржаја на друштвеним мрежама. Човек се не осећа безбедно и удобно у стварном животу и тражи излаз у свету у којем је све идеално: на друштвене мреже каче се најлепше фотографије, у списак пратилаца/пријатеља додају се само пожељни и добри људи, док се непожељни и несимпатични бришу и блокирају. Затим, потенцијални момак/девојка могу се уходити (стоковати) без бојазни да ће они то икада открити! Дописивање са симпатијом носи са собом много мање изазова од састанка и разговора у четири ока, јер сервер, као и папир, трпи све. Главни разлози бежања из реалног у виртуелни свет су страх и запостављеност, тј. одсуство љубави и пажње. То смо најбоље видели пре 5 година за време пандемије коронавируса. Корона нас је научила колико виртуелни свет може бити користан али нас је такође научила да боравак у дигиталном свету никада не може заменити живот у реалном свету: немогуће је служити Свету Литургију и дружити се онлајн. Какав лек наша вера нуди против ове зависности? Треба најпре схватити да је виртуелни свет опсена и лаж. Тај свет не постоји, то је само низ јединица и нула. Рај је био у овом свету, на планети Земљи. Овај свет нам је дат од Бога на дар, а не неки други. У њему треба да живимо и њега треба да преобразимо и принесемо Творцу као уздарје!  Други корак је признати да смо ми или неко у проблему зависности. Није то никаква срамота. Срамота је правити се да је све у реду и трпати проблеме под тепих. Човек је једино боголико биће зато што има СЛОБОДУ!  Човек је створен да буде слободан и вечан.  Дигитална технологија и интернет нису зло сами по себи. Они су нам и те како од помоћи и у духовној сфери живота: колико само песама, литературе и молитава, акатиста пронађемо на интернету, колико корисних савета, посних и других рецепата… Треба их користити са мудрошћу. Ми треба да владамо њима, а не они нама! Трећи корак: потражити помоћ ближњих и породице пре свега, а уколико је потребно и психолога. Говорећи са аспекта духовног, зависност од дигиталног света побеђује се најпре препознавањем и признањем поремећаја, покајним вапајем Богу за помоћ кроз молитву и пост и поклањањем пажње и љубави зависнику! Ово треће је најважније: многи посежу за ,,дигиталним“ пријатељима зато што немају праве пријатеље. Многи су почели да играју видео игре управо зато што нико није желео да са њима игра друштвене игре, лопте или рата. Многи су почели да слушају савете разних инфлуенсера, јутјубера, гуруа и животних тренера, јер им је недостајала родитељска љубав и пажња. И, коначно, многи су посегли за сатанским обманама лажне духовности, попут магије, секте или источњачких религија управо због недостатка духовне бриге: занемаривања, запостављања или одбацивања разговора о вери. Наш уважени психотерапеут, проф др Владета Јеротић рекао је: ,,Људи су зависна бића. Сваки човек има потребу да буде завистан од нечега, од некога. Можда сам и ја завистан од читања и писања?! Треба да смо зависни само од Бога.“ Осим свега наведеног, одлично средство за борбу и победу над сваком зависношћу, па и од дигиталног света, јесте ово што практикујемо већ ево три и по недеље – ПОСТ. Као што нам је свима познато, пост треба да буде уздржавање од греховних навика, а уздржање од од одређених врста хране је само помоћно средство. Каква је корист човеку

Путопис представља један од најважнијих жанрова српске прозе 17. и 18. века. Он наставља традицију средњовековне путописне литературе, а српска проза наведеног периода развија ову врсту књижевности у више облика. Први облик су проскинитариони или паломници (у руској верзији), тачније водичи, који су садржавали текстове који су помагали ходочасницима приликом посета светим местима. Следећи облик су путописи који не само да описују путовање до одредишта, већ и повратак. Ова врста понекад потиче из кратких пописа конака у којима су путници одседали. Трећи облик су службени извештаји са путовања, као што су извештаји митрополитских егзарха који су били у визитацијама епархијама. Четврти облик су дипломатски извештаји који су, понекад, прерасли у путописне нарације. Генерално говорећи, жанр путописа у српској књижевности има своје корене у проскинитарионима. Најстарији путопис са хаџилука потиче из 394. године, а исписала га је извесна Етерија, родом из Шпаније, која готово читав путопис посвећује опису богослужења у Јерусалиму. Етеријин путопис у преводу на српски језик први доноси Лазар Мирковић. За поклоничка путовања код Срба зна се углавном од времена Светог Саве. Први српски архиепископ је кроз своја два ходочашћа приближио древна света места српском народу. У вековима који су уследили путовало се ка Светој земљи а временом нешто о томе и записивало. Срби су на просторима Свете земље имали чак и своје манастире. Они су прихватали и нудили гостопримство српским ходочасницима олакшавајући им на тај начин боравак у веома далекој земљи. Са друге стране су, сасвим сигурно, и ходочасници даривали манастире омогућавајући им на тај начин опстанак. Јужнословенски проскинитариони појављују се негде од 1360. године. Из ранијег периода највише је сачувано фрагментарних описа ходочашћа у Свету земљу. Можемо рећи да је од свих словенских народа, традиција неговања поклоничке литературе најизраженија код Руса. Најчешћа и наједноставнија књижевна форма којом се казивало о Светом граду били су записи. Осим основних података ко је отишао у Свету земљу, када је дошао и где, понекад могу садржати и значајне и дубоке утиске о боравку. Taкo, примера ради, из појединих записа сазнајемо да монаси из Манастира Хопова често одлазе у Јерусалим. Много садржајније извештаје о путовањима у Свету земљу ћемо срести у периоду 17. и 18. века. У контексту поклоничке литературе периода којим се бавимо свакако је значајно споменути и путопис Лаврентија игумана Манастира Хиландара који је боравио у Светој земљи у периоду 1627-1629. године. Остаци овог путописа нам указују да је писан у форми проскинтариона са ретким личним утисцима. Важно је нагласити да је и патријарх Арсеније Чарнојевић 1682-1683 путовао у Свету земљу и писао о ходочашћу. Један од пратилаца на том путу му је био Христофор Рачанин. Путопис није сачуван у целости. Патријарх Арсеније у свом Путопису прави свештену мапу кретaња поклоничког путовања. Садржи дневнички манир бележења, открива нове крајеве, сусрете, људе. Ускраћени смо за утиске и описе присуства богослужењу одакле би могли да црпимо важне податке за литургијски живот Пећке Патријаршије тог времена.  Први српски путопис написан на народном језику, који садржи личне утиске и описе богослужења и није у форми класичног проскинтариона, јесте Путьшаствіє къ граду Iєрусалиму Iєроөєя, ієромонаха рачанинскаго. Овај путопис је настао 1727. године у Фудвару. Јован Скерлић запажа да је написан „добрим народним језиком“. Аутограф није сачуван јер је страдао у поплави у Сремским Карловцима. Отприлике у то време путопис се нашао у рукописима проте Павла Стаматовића који га је у својој редакцији објавио у Сербској пчели 1841. године. Стаматовићево издање није било најбоље, будући да је редактор био превише слободан у преради изворног текста. Поново је објављено у редакцији руског слависте Осипа Бођанског. То је било прво појављивање овог дела у целини. Стојан Новаковић је прештампао три одломка из Бођанског, а репринт издања објавио је Боривоје Маринковић. У наше време Путопис Јеротеја Рачанина је на савремени српски језик превео проф. др Томислав Јовановић према Маринковићевом репринту. Управо тај превод коришћен је у тексту.  Јеротеј Рачанин О Јеротеју, као и о другим монасима манастира Раче, није познато много. Његова скромност, као и скромност других монаха тог времена, задивљује – они су веома ретко остављали неке податке о себи, а само понегде су на маргинама својих књига уписивали по неку белешку. На основу доступних рукописа, сигурно се може рећи да није оставио један познати рукопис написан пре Сеобе, што, међутим, не значи да није радио у том периоду, како неки стручњаци тврде. Јеротеј сам себе назива Рачанином, али за разлику од других монаха из Раче, чини се да није био повезан са Сентандрејом и школом св. Луке. Чешће се може наћи у Фудвару, 1697. и 1698–1699. године, као и у Великој Ремети. Умро је после 1727. године. Јеротејеви описи богослужења у Светој земљи Током 19. и 20. века постојала су мишљења да је Путопис Јеротеја Рачанина безвредан. Међутим, сама чињеница да је овај текст написан народним језиком, као и детаљан опис богослужења Јерусалимске цркве из 1704–1705. године, чини га важним и вредним извором. Он нам пружа драгоцене и непосредне информације о томе како је изгледало богослужење у Јерусалиму на почетку 18. века, а такође нам омогућава да изведемо одређене закључке о богослужењу Српске Цркве тог периода. Немамо довољно простора за анализу целокупног путописа, али ћемо упутити на неколико занимљивих места. Излажући личне утиске, приметно је у самом делу да је Јеротеј одушевљен лепотом цркава и мобилијара. Он описује димензије цркава, боје мермера, златом окована јеванђеља, иконе, величину, бројност и лепоту сребрених кандила. Даје нам мере величине богослужбених утвари, цркава, описује читав ефемерни спектакл богослужења: број свештенослужитеља, ипођакона, чтечева, лепоту одежди и сасуда. Описујући архијерејску литургију наводи моменат Великог входа у храму Васкрсења Христовог на Голготи. Тако описује да ђакони рипидама трепере изнад путира и дискоса на Великом входу и каже да свештенослужитељи током процесије изговарају једино прозбу Све вас да помене и то најпре један ђакон узглашава, иако их има више, па после њега сви свештеници углас и улазе у олтар. „Нити патријарха нити цара спомену“ (.Јеротеј, 2001, 86). Истина је да нам богослужење Јерусалимске цркве које посматра наш путописац приказује древнију праксу која је најпре подразмевала само помињање Све вас тихо да би прешла у гласно и на крају у опширно набрајање епископа, власти, болесних, оних који се уче и који их

Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа, свештенослужитељи, вероучитељи и студенти теологије, јавности су представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге: