Путопис представља један од најважнијих жанрова српске прозе 17. и 18. века. Он наставља традицију средњовековне путописне литературе, а српска проза наведеног периода развија ову врсту књижевности у више облика. Први облик су проскинитариони или паломници (у руској верзији), тачније водичи, који су садржавали текстове који су помагали ходочасницима приликом посета светим местима. Следећи облик су путописи који не само да описују путовање до одредишта, већ и повратак. Ова врста понекад потиче из кратких пописа конака у којима су путници одседали. Трећи облик су службени извештаји са путовања, као што су извештаји митрополитских егзарха који су били у визитацијама епархијама. Четврти облик су дипломатски извештаји који су, понекад, прерасли у путописне нарације. Генерално говорећи, жанр путописа у српској књижевности има своје корене у проскинитарионима.
Најстарији путопис са хаџилука потиче из 394. године, а исписала га је извесна Етерија, родом из Шпаније, која готово читав путопис посвећује опису богослужења у Јерусалиму. Етеријин путопис у преводу на српски језик први доноси Лазар Мирковић. За поклоничка путовања код Срба зна се углавном од времена Светог Саве. Први српски архиепископ је кроз своја два ходочашћа приближио древна света места српском народу. У вековима који су уследили путовало се ка Светој земљи а временом нешто о томе и записивало. Срби су на просторима Свете земље имали чак и своје манастире. Они су прихватали и нудили гостопримство српским ходочасницима олакшавајући им на тај начин боравак у веома далекој земљи. Са друге стране су, сасвим сигурно, и ходочасници даривали манастире омогућавајући им на тај начин опстанак. Јужнословенски проскинитариони појављују се негде од 1360. године. Из ранијег периода највише је сачувано фрагментарних описа ходочашћа у Свету земљу. Можемо рећи да је од свих словенских народа, традиција неговања поклоничке литературе најизраженија код Руса. Најчешћа и наједноставнија књижевна форма којом се казивало о Светом граду били су записи. Осим основних података ко је отишао у Свету земљу, када је дошао и где, понекад могу садржати и значајне и дубоке утиске о боравку. Taкo, примера ради, из појединих записа сазнајемо да монаси из Манастира Хопова често одлазе у Јерусалим. Много садржајније извештаје о путовањима у Свету земљу ћемо срести у периоду 17. и 18. века. У контексту поклоничке литературе периода којим се бавимо свакако је значајно споменути и путопис Лаврентија игумана Манастира Хиландара који је боравио у Светој земљи у периоду 1627-1629. године. Остаци овог путописа нам указују да је писан у форми проскинтариона са ретким личним утисцима. Важно је нагласити да је и патријарх Арсеније Чарнојевић 1682-1683 путовао у Свету земљу и писао о ходочашћу. Један од пратилаца на том путу му је био Христофор Рачанин. Путопис није сачуван у целости. Патријарх Арсеније у свом Путопису прави свештену мапу кретaња поклоничког путовања. Садржи дневнички манир бележења, открива нове крајеве, сусрете, људе. Ускраћени смо за утиске и описе присуства богослужењу одакле би могли да црпимо важне податке за литургијски живот Пећке Патријаршије тог времена.
Први српски путопис написан на народном језику, који садржи личне утиске и описе богослужења и није у форми класичног проскинтариона, јесте Путьшаствіє къ граду Iєрусалиму Iєроөєя, ієромонаха рачанинскаго. Овај путопис је настао 1727. године у Фудвару. Јован Скерлић запажа да је написан „добрим народним језиком“. Аутограф није сачуван јер је страдао у поплави у Сремским Карловцима. Отприлике у то време путопис се нашао у рукописима проте Павла Стаматовића који га је у својој редакцији објавио у Сербској пчели 1841. године. Стаматовићево издање није било најбоље, будући да је редактор био превише слободан у преради изворног текста. Поново је објављено у редакцији руског слависте Осипа Бођанског. То је било прво појављивање овог дела у целини. Стојан Новаковић је прештампао три одломка из Бођанског, а репринт издања објавио је Боривоје Маринковић. У наше време Путопис Јеротеја Рачанина је на савремени српски језик превео проф. др Томислав Јовановић према Маринковићевом репринту. Управо тај превод коришћен је у тексту.
Јеротеј Рачанин
О Јеротеју, као и о другим монасима манастира Раче, није познато много. Његова скромност, као и скромност других монаха тог времена, задивљује – они су веома ретко остављали неке податке о себи, а само понегде су на маргинама својих књига уписивали по неку белешку. На основу доступних рукописа, сигурно се може рећи да није оставио један познати рукопис написан пре Сеобе, што, међутим, не значи да није радио у том периоду, како неки стручњаци тврде. Јеротеј сам себе назива Рачанином, али за разлику од других монаха из Раче, чини се да није био повезан са Сентандрејом и школом св. Луке. Чешће се може наћи у Фудвару, 1697. и 1698–1699. године, као и у Великој Ремети. Умро је после 1727. године.
Јеротејеви описи богослужења у Светој земљи
Током 19. и 20. века постојала су мишљења да је Путопис Јеротеја Рачанина безвредан. Међутим, сама чињеница да је овај текст написан народним језиком, као и детаљан опис богослужења Јерусалимске цркве из 1704–1705. године, чини га важним и вредним извором. Он нам пружа драгоцене и непосредне информације о томе како је изгледало богослужење у Јерусалиму на почетку 18. века, а такође нам омогућава да изведемо одређене закључке о богослужењу Српске Цркве тог периода. Немамо довољно простора за анализу целокупног путописа, али ћемо упутити на неколико занимљивих места.
Излажући личне утиске, приметно је у самом делу да је Јеротеј одушевљен лепотом цркава и мобилијара. Он описује димензије цркава, боје мермера, златом окована јеванђеља, иконе, величину, бројност и лепоту сребрених кандила. Даје нам мере величине богослужбених утвари, цркава, описује читав ефемерни спектакл богослужења: број свештенослужитеља, ипођакона, чтечева, лепоту одежди и сасуда.
Описујући архијерејску литургију наводи моменат Великог входа у храму Васкрсења Христовог на Голготи. Тако описује да ђакони рипидама трепере изнад путира и дискоса на Великом входу и каже да свештенослужитељи током процесије изговарају једино прозбу Све вас да помене и то најпре један ђакон узглашава, иако их има више, па после њега сви свештеници углас и улазе у олтар. „Нити патријарха нити цара спомену“ (.Јеротеј, 2001, 86). Истина је да нам богослужење Јерусалимске цркве које посматра наш путописац приказује древнију праксу која је најпре подразмевала само помињање Све вас тихо да би прешла у гласно и на крају у опширно набрајање епископа, власти, болесних, оних који се уче и који их уче итд. Према овом опису богослужбена пракса Јерусалима још није увела у богослужење усложњену верзију вишеструких гласних помињања током вршења процесије Великог входа.
Занимљив је опис путописца да свештенослужитељи на Великом входу носе кристалне путире који су запечаћени светим моштима. Ово су, по Јеротејевим речима, увек чинили, осим на Васкрс: „А на Васкрс не носише, него начелни чашу, а други кашичицу а трећи копље, а други ништа, него спустили фелоне па онако иду.“ (Јеротеј 2001, 86). У наставку нам сведочи да је на Велики Четвртак увече вршена Света Тајна Јелеосвећења која по Јеротејевим речима започиње возгласом Благословено Царство: „[…] на Велики четвртак увече сазваше све хаџије пред ћелије напољу да свете уље… И ставише тетрапод и на њега кандило […] И у једној чашици пшенице. У чашицу забодоше седам палица обавијених памуком.“ (Јеротеј 2001, 87). Занимљиво је напоменути да је возглас Благословено Царство заправо древни возглас почетка Свете тајне Јелеосвећења. Њега управо сусрећемо и у значајном броју старих рукописа које је издао А. Димитријевски, „Молитвослови“ (Кијев, 1901), и оних које је узео у обзир професор П. Трембелас у својој студији Чин Јелеосвећења.
Јеротеј описујући Васкршње богослужење наводи да се Литургија Св. Василија Великог која се служи у навечерје Велике Суботе завршила један сат пре ноћи. Када се заврши Василијева литургија, уобичајено је по одредбама типика да се у наредна три сата присутнима даје благослов за одмор и укрепљење. Тачније, предвиђена је четвртина хлеба, красовуља вина, шест смокви или уместо смокви грожђе, ораси или бадеми. Монаси седе на својим местима и трпезар им дели утјешеније, а за то време читају се Дела апостолска од почетка. Јеротеј нам сведочи да Дјеанија (Дела апостолска) не читаше“. (Јеротеј, 2001, 88).
Изузетно је занимљиво навести да ће Јеротеј више пута нагласити да архијереји Јерусалимске патријаршије често беседе и то углавном без књиге. То је самом Јеротеју чудно: „А не видех никада поучења или слова да читају, а придике многе чинише“ или „И на трећој песми рече архиепископ придику без књиге“. (Јеротеј, 2001, 89). У многим рукописима које су Рачани преписали често имамо беседе и изреке Светих Отаца. Ово је преписивано због потребе потпомагања литературом слабо образованог клира Пећке Патријаршије, који је очигледно често беседио читајући светоотачке беседе. То се полако мења тек доласком Гаврила Стефановића Венцловића који уноси доста оригиналности у црквено беседништво.
Посебно је занимљив део које се тиче отворених двери. Јеротеј сведочи: „И двери стоје отворене на свој литургији, и на причасној стоји отворено“ (Јеротеј, 2001, 90). а на другом месту: „И док кажу ,У миру Господу се помолимо‘, не затварају двери никада. И када говоре ,Помилуј нас Боже‘, двери не затварају. Или на вечерњи, или на јутрењу, када поп у олтару говори двери отворене стоје.“ (Јеротеј 2001, 99). Очито је из ове Јеротејеве примедбе да у Српској Цркви није била иста пракса (вероватно је била слична данашњој пракси служења који подразумева читав механизам затварања и отварања двери, као и свлачења и навлачења завесе током одређених делова Литургије). Према мишљењу Јована Фундулиса, реч је о две праксе које вековима сапостоје у цркви, с тим што је ова друга, коју он назива „манастирска“ или „мистична“ несумњиво преовладала у пракси у време туркократије, пре свега у словенским црквама, као и у јерменској.
Уместо закључка
Можемо рећи да је вредност Јеротејевог списа изузетно значајна за изучаваоце историјата како јерусалимског, тако и српског богослужења с краја 17. и почетка 18. века. Овај кратак приказ је написан сведеној у форми да би они који се заинтересују могли шире упознати са овим неправедно занемареним и заборављеним делом. Истина је да смо склони веровати да се наши први путописци јављају знатно касније. Међутим Јеротеј Рачанин 1727. године пише народним језиком један врло личан, занимљив и живописан путопис. Као и Гаврил Стефановић Венцловић, он је итекако испред своје епохе. Међутим њихово дело је остало непрепознато у историји српског народа. Истина је да је Јеротејево дело било готово неприметно и у времену у коме је живео. Разлоге треба тражити у историјским околностима које су креирале завршетак српскословенске епохе и зачетак рускословенске, као и појачаном русификацијом у Карловачкој митрополији. Такође, још није било сазрело време за ширу књижевну употребу народног језика.
У раду је коришћен превод Путописа Јеротеја Рачанина проф. др Томислава Јовановића: Jеротеј Рачанин, „Путовање ка граду Јерусалиму“, Рачански зборник, 6, Бајина Башта 2001, 73-103.
Протојереј др Слободан јаковљевић
Извор: Кинонија
Фотографије:
- Прва страница Јеротејевог Путописа у издању Осипа Бођанског (Бодянскïй, Осип, Путьшаствiе къ граду Iерусалиму Iероθея Рачанинскаго, въ лѣто отъ бытiя 7212, а отъ Рож. Христова 1704, мѣсяца Iюлiа 7, Чтенія къ Императорскомъ обществѣ исторіи и древностей россійскихъ при Московскомъ университетѣ, IV, октябрь – декябрь, (1861), 1-42);
- Приказ ходочашћа у Јерусалим; Витлејем на Божић 1870 (https://smarthistory.org/pilgrimage-souvenirs-2/);
- Мапа за ходочаснике из грчког Проскинтариона који се чува у Чачанској цркви (1807)