Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Јеванђеље у Кини“
Вероватно сте чули за краљевачког уметника – филигранисту – Горана Ристовића Покимицу, мада, истини за вољу, он је много чувенији ван Краљева, па чак и ван Србије, неголи у свом родном месту. Но, данас се нећу бавити хваљењем овог признатог уметника и доброг човека, већ једном згодом која му се десила у октобру ове године приликом његове изложбе у Кини. Наиме, Народни Музеј Србије из Београда у Пекингу је организовао изложбу репликâ круна наших средњовековних владара које је својом руком израдио г-дин Покимица. Покимица је, између осталог решио да тамо представи и једно Јеванђеље и Престони Часни Крст који су израђени од филигрански изрезбареног злата и слонове кости. Међутим, носећи посебно израђене кофере са овим експонатима, у авиону је почео да размишља како није требало да их понесе са собом. У себи је помишљао како је направио грешку, јер су Крст и Јеванђеље наше светиње, од каквог год материјала да су израђени, а познато је да у Кини још увек влада Комунистичка Партија и да је религија готово забрањена. Чинило му се као да ће наше светиње изнети пред људе којима оне ништа не значе и који ће их процењивати само из перспективе уметности, што је, ипак, својеврсно потцењивање… Али, шта је ту је, већ је путовао авионом и није се могло назад. Зашто вам пишем оволики увод? Зато што се испоставило да је Бог удесио да Крст и Јеванђеље у Кини ипак буду нешто више од само изложеног уметничког предмета. Наиме, изложба је имала велики број посетилаца које су са кинеском стрпљивошћу посматрали изложене експонате. Међу њима се, сасвим случајно (а можда ипак не толико случајно, и заправо по Божијем промислу), нашао и младић који је након обиласка свих изложених предмета застао крај Крста и Јеванђеља, задивљен, али и запитан. Он је касније пронашао нашег уметника и ступио у разговор са њим. Интересовало га је да ли је он хришћанин, о чему говори хришћанска вера, како изгледа молитва Богу, и још много штошта. Разговор је трајао до ситних ноћних сати. Откуда толико интересовање за хришћанску веру код младића који је из једне безбожне државе? Господин Горан нам је, када се вратио са путовања, потанко испричао задивљујућу причу овог младића која се крије иза његове жеље да се упозна са хришћанством и да постане хришћанин. Наиме, са својих шеснаест година, он је у јувелирници купио златан крстић који се носи око врата, на грудима. То није учинио из верских разлога, већ зато што му се допадало да носи такав украс на себи. Када је, након неколико година, боравио у Индонезији, на сурфовању, догодило се да га је супротна морска струја почела односити од обале. Одмах је уз помоћ даске покушаваo да плива ка обали, али ништа није вредело, одлазио је све даље. Након четири или пет сати борбе, исцрпљен и километрима удаљен од обале, схватио је да је то његов крај. У том тренутку, незнано зашто, али хвала Богу да је тако, сетио се верског символа који је носио око врата. Чврсто га је ухватио руком и завапио: „Боже, ако те има, сад ми помози!“. Према његовом причању, није стигао ни да изговори овај молитвени вапај, а наишао је велики талас који га је изузетном брзином, за мање од минуте избацио на обалу. Од тог тренутка, прича он, могу да га убеђују преко медија и телевизије да Бог не постоји, али то ништа не вреди – његов живот је сведочанство бриге Божије. Али, како да се упозна са хришћанством, када у Кини свеукупно постоји свега неколико хришћанских храмова. И за то се Бог побринуо. Враћајући се авионом кући, разговарао је са човеком који је седео крај њега. Испоставило се да је он англикански свештеник. Одмах му је испричао како га је Бог спасао, и замолио га да некако упути у основе хришћанске вере, али путовање се завршавало и није било времена за било какву поуку. Англикански свештеник је из свог џепа извадио примерак Новог Завета на енглеском језику и рекао му: „На овим страницама ћеш се упознати са Христом“. Од тада, млади Кинез је свуда са собом носио Јеванђеље и читао о Христу и о Цркви коју је Христос основао. И, свакога дана се молио Богу да га некако упути у тој земљи у којој нема свештеника. И тако је „случајно“ наишао на Крст и Јеванђеље, и понадао се да је аутор тих „дела“ хришћанин који га може поучити… Бог је, слободно то можемо рећи, удесио да овај младић чује реч вере за којом је жудело његово срце. И тако је, након разговора са нашим Покимицом, чувши о манастирима, о Литургијама, о Светој Гори, о светитељима, решио да, првом приликом, посети Србију и потом Свету Гору, и да постане члан Православне Цркве, јер му срце казује да је то аутентично хришћанство. Ову причу која је, верујем, и на вас оставила утисак, сам поделио са вама не само због чудесности овог догађаја, већ и због тога да бисмо се подсетили да Бог слуша наше дубоке вапаје упућене Њему. У огромном броју случајева Господ показује своју бригу према нама и благосиља нас својим даровима. Но, поставимо себи ово питање, колико се ми обраћамо Богу и колико тражимо заштиту и утеху од Њега? Често је управо супротно: живимо и пролазимо кроз разноразна искушења као да Бог не постоји. Многи међу нама су спремни да, у својим болестима и недаћама, одлазе чак и код врачара и гатара, али не и да се сете Бога. Свето Писмо, у оквиру Псалтира, вели: „Пренеси на Господа бригу своју и прехранићете у дан глади“. Господ је добар и благ и учиниће са нама спрам нашег поуздања у Њега, али шта ако у нама нема поуздања у Њега? Шта онда? Можда и овде треба тражити разлоге многих невоља кроз које пролазимо и као појединци и као друштво у целини? Замислите само да осамдесет процената нашег народа (не морају сви) своју бригу преноси на Господа и живи јеванђелском добротом. Где би нам онда био крај? Не би ни тада било све савршено, али би све било радосније и са више љубави и доброте. Сасвим сигурно би нам било много
Слава Храма Светог Димитрија у Брезни
Дана 8. новембра по грегоријанском односно 26. октобра по јулијанском календару, када наша Црква прославља Светог великомученика Димитрија Солунског, Храм Светог Димитрија у Брезни при таковском намесништву са свештенством и верним народом прославио је своју славу. Указом кнеза Милоша Обреновића из 1837. године, започета је изградња овог храма, да би 1840. године била одслужена и прва Литургија на Васкрс. Храм је заједно са околним народом претрпео бројна страдања, ратове за ослобођење од турског царства, отаџбинске ратове, светске ратове али је успео да опстане до данашњег дана и да се у њему непрекидно узносе молитве Васкрслом Господу као и Његовом угоднику Светом Димитрију Солунском. И данас 186 година касније, када заслугом наших храбрих предака од који многи имају титулу ,,солунац“ попут Светог Димитрија, ми у миру прослављамо и благодаримо Господу за сва добра која су нам учињена. Овог 2024. лета господњег, Светом Литургијом началствовао је свештеник Живко Дамљановић парох прањански уз саслуживање свештеника у пензији Чедомира као и старешине храма свештеника Михајла Живковића. Традиционално народ се у великом броју сабере на овај дан, чувајући спомен на Светог Димитрија. Овогодишњи домаћини припремили су славски колач и жито као и богату трпезу за сав верујући народ.Свештенство је верујућем народу пожелело срећну храмовну славу уз наду да се што чешће молитвено сабирамо, особито у овим данима у којима се примећује брзи пад броја становника по сеоским подручјима као што је и ово. Да се сетимо и усвојимо речи Светог Владике Николаја: ,,Помози Боже да се Срби сложе, обоже и умноже.“ Јереј Михајло Живковић
Света Архијерејска Литургија у Кованлуку
Задње недеље јануара месеца 2023. године, на дан када се обележавају Часне вериге Светог апостола Петра и Преподобни Ромило Раванички, Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког у Кованлуку служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. На молитвеном сабрању Владици су саслуживали: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина Храма Светог Василија Острошког протојереј Иван Радовановић, протонамесник Марко Петровећ и ђакон Стефан Симић. Литургијско сабрање својим милозвучним појањем украсили су краљевачки појци заједно са појцима нашег храма. Након прочитаног Јеванђеља, Преосвећени Владика је говорио о значењу, симболици и светости часних верига Светога апостола Петра. У наставку беседе, Преосвећени је истакао значај свакодневног сагледавања наших живота и тражења Господа ради узрастања и опроштаја грехова, у првом реду преко Причешћа и свега онога што прати Свету Тајну (беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ). У току Литургије, протонамеснику Марку Петровићу додељен је чин протојереја на радост свих присутних верника. Свима је познато да је отац Марко целога себе давао Цркви и повереном му народу, стога је овај гест дочекан са великом радошћу! На свршетку молитвеног сабрања додељена је грамата добротвору Небојши Божићу, предузетнику из Кованлука. Празнична радост настављена је заједничком трпезом љубави свештенства и верујућег народа сабраних око свог Архипастира. Вероучитељ Марко Пауновић
Светосавска академија у Храму Светог Саве у Краљеву
Дана 27. јануара 2023. са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, поводом прославе празника Светог Саве, у Храму Светог Саве у Краљеву одржана је Светосавска академија са почетком у 19 часова. Сабрали су се свештеници, учесници академије, као и верни народ са децом. На самом почетку академије пред окупљене је изашао хор Храма Светог Саве који је на челу са диригентом Драганом Ђокић извео тропар Светом Сави, а затим и литургијску композицију ,,Тебе појем“. Након тога, сабранима се обратио старешина храма и уједно домаћин светосавске академије протојереј Радоја Сандо, који је присутнима упутио поздравно слово. У наставку програма имали смо прилику да чујемо пригодну беседу историчара г. Драгана Драшковића. Он је беседио о универзалним вредностима које нам је оставио Свети Сава, правећи паралелу веома значајним наслеђем које нам је оставио и Свети Владика Николај. Њих и ове просторе повезује Манастир Жича као духовни светионик, чији историјат нам је приказан кроз ретке и важне личности и догађаје. Након овог излагања окупљене је одушевила ученица Магдалена Максимовић извођењем песме ,,Грачанице, причо над причама“, при чему је имала пратњу хора нашег храма. По већ устаљеној традицији, ове године су награђени учесници литерарног и ликовног конкурса чија је тема била: ,,Свети Сава на распетом Косову и Метохији“. Такође, присутни су имали прилику да чују награђене литерарне радове које су ученици прочитали. У оквиру програма изнесена је и кратка ретроспектива хуманитарних и добротворних акција које је покренуло братство Храма Светог Саве заједно са својим парохијанима и добротворима. Пред сам крај академије, хор Храма Светог Саве је још једном одушевио присутне својим извођењима композиције ,,Кресту Твојему“, али и једном занимљивом интерпретацијом молитве Светог Јефрема Сирина. На самом крају, домаћин академије, протојереј Радоја Сандо се још једном захвалио окупљенима, и заблагодарио нашем првопастиру и учитељу Светом Сави. Вероучитељ Дејан Драмићанин
Опело и сахрана протојереја-ставрофора Јована Лукића (1935-2023)
Дугогодишњи парохијски свештеник Храма Вазнесења Господњег у Чачку, протојереј – ставрофор хаџи Јован Лукић уснуо је у Господу у својој 88. години живота, у недељу 15. јануара 2023. године. Свештенство Храма Господњег у Чачку служило је заупокојену Литургију у уторак 17. јануара у параклису при Саборној цркви. Касније, у току истог дана, служено је и опело у Саборној цркви у Чачку. На опелу почившег проте началствовао је парохијски свештеник протојер мр Небојша Дабић. Уз проту су саслуживали активни и умировљени свештеници; протојереј – ставрофор Саша Јоловић, протојереј – ставрофор Милорад Милидраг, протојереј – ставрофор Владан Милосављевић, протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Нешко Богдановић, јереј Милан Љубичић, јереј Ђорђе Лазаревић; умировљени протојереј – ставрофор Радослав Милинковић, протојереј – ставрофор Драгомир Љубичић, протојереј Милан Филиповић, протојереј Љубиша Јаковљевић и јереј Миро Јовановић. Опелу је, поред породице и пријатеља, присуствовао многобројни верни народ, посебно бивши парохијани, који су дошли да молитвено искажу поштовање уснулом проти. На крају опела протојереј о. Небојша одржао је беседу подсећајући нас на детаље из протиног животописа, напомињући да не може све стати у беседу, јер живот почившег проте Јована не може стати на папир. Такође, у беседи је напоменуо да се у Господу упокојио свештенослужитељ који се придружио почившим свештенослужитељима Христовим. Након опела прота је сахрањен у породичној гробници на чачанском гробљу. ЦО при Храму Вазнесења Господњег у Чачку
Одржани “Дани патријарха Павла“
Дана 19. 11. 2022. године, одржана је завршна свечаност овогодишњих “Дана патријарха Павла”, а седмих по реду коју организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ под покровитељством града Чачка, а у сарадњи са Туристичком организацијом и другим установама културе града Чачка. Свечаност је започела у горњем холу Културног центра, изложбом МОЛИТВЕНО СЕЋАЊЕ– СВЕТЛОПИСИ аутора Рајка Р. Каришића, уметничког фотографа из Београда и резбарених крстова – ХОДАЊЕ У СВЕТЛОСТИ, насталих на дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Изложбу је пригодним говором отворила Ана Ранђић, професор српског језика и књижевности, а присутне је поздравио и аутор фотографија који је између осталог истакао да је приказане фотографије даровао као легат удружењу „Павле–живот по Јеванђељу“ и граду Чачку. На овај начин град Чачак, уз дрворезбарене крстове колоније „Крст патријарха Павла“, чији се број повећава из године у годину, обогаћује збирку уметнина које ће се чувати у просторијама које је град наменио у ту сврху. Како је најавио проф. др Драго Милошевић на свечаности у манастиру Благовештење кабларско, 27. септембра 2022. године, то ће већ бити мали музеј посвећен патријарху Павлу. Дакле, за такво нешто већ има елемената, а то ће свакако обогатити нашу културну баштину. Треба истаћи да изложбу фотографија прати изванредно урађен и каталог, чији је графички уредник Зоран Јуреш, који је уједно и каталогизација свих фотографија које је аутор, Рајко Р. Каришић даровао. Овогодишња изложба у холу Културног центра трајаће до 5.12.2022. године како би суграђани који нису били у могућности да присуствују отварању исту могли да посете у данима који предстоје. Након свечаног отварања изложби, у великој сали Културног центра посетиоци су имали прилику да слушају концерт хора „Београдски мадригалисти“ који је, под диригентском палицом г. Александра Бурића, извео један бројдела Стевана Мокрањца, Исидора Бајића, Војислава Симића, Јосифа Маринковића, Корнелија Станковића и других. Поред сјајног хора посетиоцима се обратио и проф. др Мило Ломпар историчар књижевности, есејиста и редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду који је говорио своју беседу о патријарху Павлу. Започео је присећањем на један врео августовски дан када је у тролејбус на Теразијама ушао патријарх Павле тако тихо да нико не примети. У возилу је било троје људи, који су одмах након његовог уласка устали. А он је погледавши их рекао: „Седите, седите, ја ћу брзо сићи“. Мада је места било колико се хоће и мада је он заиста сишао после две станице, а да нико није ни помислио да седне, по прећутном осећању сви су стајали. Ко је био тај човек, упитао се Ломпар? Човек пред којим смо стајали био је, како каже Ломпар, један од оних самозатајених, а светих, за које Јустин Ћелијски каже да су имали три дара – дар суза, дар сећања на смрт и дар умилења. Такође нас је подсетио да је патријарх био сведок вере која је, како је говорио апостол Павле, тврдо чекање онога чему се надамо. Он је веру сведочио животом што је најтеже, сведочио је умом што је тешко, и сведочио је духом што је нешто што га је издигло и учинило да његов дух лебди над нама увек када помислимо да духа нема и да баш ничег нема око нас, он је ту. На крају програма, професор Драго Милошевић је у име удружења „Павле–живот по Јеванђељу“ прво захвалио свима који су допринели грађењу ове манифестације, а потом је уручио велике захвалнице са примерком првог броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски и репликом крста који је патријарх Павле ручно урадио током свог боравка у манастиру Вујан, хору „Београдски мадригалисти“, беседнику проф. др Миру Ломпару и аутору фотографија портрета патријарха Павла, Рајку Р. Каришићу. Овом приликом организатор најављује да након ове свечаности следи издавање другог броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски чиме би седми „Дани патријарха Павла“ били окончани. “Дани патријарха Павла“
Ибарске новости: Протојереј Андреј Ткачов, “Анђели и демони“
Нисмо обавезни да верујемо у анђеле: у Символу вере није ништа речено о томе. Мада се у молитви „Оче наш“ на њеном крају, говори: „Не уведи нас у искушење, но избави нас од лукавог“, то нас подсећа да постоји противник, постоји неко ко нас оптужује, који ће после, на Страшном суду рећи Богу, као тужилац на суду људском, показујући прстом на оптуженог: „Зашто хоћеш да га помилујеш? Како га можеш помиловати, кад је мени служио? Он се уопште није молио Теби. Ти си праведан! Зар ниси?“ То је посао клеветника: он стоји на суду и има дрскости да окривљује оног којег Бог оправдава. Анђели, пак, свети и светли, који нису престали да служе Богу, такође су стално присутни овде, у нашем животу. Премда у Символу вере о њима ништа не чујемо конкретно и директно, на свакој служби просимо у Бога „анђела мирна, верног наставника, чувара душа и тела наших.“ И у Литургији светитеља Василија Великог је речено, да је Господ Бог, промишљајући о Својим створењима, „ поставио анђеле чуварима рода људског“. Анђели, што управљају стихијама, анђели који руководе читавим народима, анђели које сваки човек посебно има… Уопште, јеванђељска повест је тако тесно повезана са анђеоским светом, да не говорити о анђелима је немогуће. Не говорити о њима, нашим невидљивим пријатељима, је недопустива немарност. Угледаћемо их, они ће нас узети за руку и повести ка престолу Божијем. Већ су нас избавили од хиљаду искушења, моле се, чувају нас ватреним мачом од сваке пакости и нечистоће, и не смемо да не говоримо о њима. Христос је зачет после Благослова архангела. Сигнал за Светог Духа била је сагласност Марије на речи архангела: Нека Ми буде по ријечи твојој, Ја сам раба Господња (Лк. 1, 38). Потребно је да анђео каже: „Пристала је“ — и тада је осењује благодат Утешитеља, и зачиње се у Њој Господ Исус Христос. Потом се Христос рађа и анђели поју: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14). Након тога, анђео јављајући се Јосифу више пута, спасава Младенца Исуса од оних који траже Његову душу. Наводе се најмање три појаве и указује се на још. Ево анђео говори: „Устани, узми дијете и матер његову па бијежи у Египат“, јер Ирод тражи душу Отрока. И у Египту: „Устани, узми дијете и матер његову па бијежи у земљу Израиљеву“; „Устани узми Младеца и Матер Његову и иди тамо и тамо“ (в. Мт. 2, 13) — Јосиф је стално био под анђеоским руководством. Високо се говори о овом човеку. Потом Исус излази на проповед — и анђели га прате и бде над Њим. Одакле то знамо? Из речи о васкрсењу: када анђели седе на празном Гробу и сусрећу жене мироносице, говоре им: „Опомените се како вам каза кад бјеше још у Галилеји“ (в. Лк. 24, 6), — они подсећају апостоле и мироносице на речи Јеванђеља. Очигледно, седели су на том месту, очекујући људе да им кажу: „Није овде, него устаде“ (Лк. 24, 6). И даље врло важне речи: Шта тражите живога међу мртвима? (Лк. 24, 5). Анђели су стајали на Јелеонској гори, када су апостоли, забацивши главе, гледали како се Христос вазноси. Дуго нису могли да их опусте, јер се Христос вазносио полако: без ичије помоћи, Христос васкрсли из мртвих, као Цар света, подизао се полако пред њиховим очима, и благосиљао их. Уздигнуо руке Своје и благословио их — Он двема рукама, архијерејски, благосиља их. Он се вазнео — а они су гледали у Њега. Када се Он већ сакрио из вида, а апостоли и даље нису опуштали главе. Спустили су главе, када су им анђели рекли: „Мужи Галилејски! Што стојите и гледате на небо? Овај Исус, Који се од вас вазнео на небо, Он ће исто с небеса на земљу доћи“. И пошли су у Јерусалим, хвалећи и благословећи Бога, чекајући долазак Духа Светога. Анђели стално помажу човеку. Анђели садејствују апостолској проповеди, изводе Петра из тамнице, отварају пред њим гвоздена врата, итд. Они су свугде: сва историја Цркве је историја људи и невидљиве помоћи анђела. Они живе у неком другом свету. Савремена физика сматра да постоје још неке димензије осим ове три. Димензија је више од три. Физика Ајнштајна четвртом димензијом назива време, али постоји и физика која сматра да поред три димензије видљивог света, у којем ми живимо, постоје и друге димензије. У њима пребивају анђели. Објаснити то је врло лако: замислите равну површину, која има две димензије — дужину и ширину, а висину и дубину нема, само нека раван. Нацртајте овде човека. И замислите да сте ви његов Бог. И тај равни човек живи, и живи он у простору те равни. А поред је још један равни човек. Они виде један другог таквим, а шта се налази изван те равни, не виде. Ми, да бисмо их видели, морамо се овако савити, пресећи ту раван. И тада ће они видети дошљака из друге димензије. Ти светли духови, са ватреним крилима, који воле Господа, са благоуханом молитвом,овде су стално, поред нас. Само, они нас не плаше, јер бисмо могли да умремо од страха, угледавши их. Човек може да чини много анђеоског: може да хвали Господа, да се моли, да созерцава Закон Божији. Сем тога, постоје ствари које анђео не може да чини, а човек може. Ево, на пример, столар прави табуре, и табуре је испало чврсто, лепо, добро. И нека такво табуре — свиђа му се дело руку његових. Ето, за такву радост су анђели ускраћени. Ако је, на пример, домаћица лепо испекла колач, сви су се најели и говоре: „Како је укусно! Свака част, мајсторе!“ — њој је то пријатно, и то је добро што је она урадила, — ту радост анђели немају. Радост материјалног, физичког стваралаштва човек има, анђели не. У неком смислу, човек је богатији од анђела. Никако не могу да пређем на демоне, и не желим да прелазим на њих, јер су заиста гнусни. Они су наши непријатељи и искасапили би нас, као пас термофор, да нас не чува Божанствена благодат. Зато ми се прича о анђелима. И поновићу се, човек је у неком смислу блаженији тих бесплотних анђела. Можемо помислити да су они бољи од нас.
Исповест свештенства Архијерејског намесништва драгачевског
Дана, 19. маја, када наша Света Црква слави праведног Јова и Пренос моштију нашег родоначелника Светога Саве, из Трнова у Србију, свештенство намесништва драгачевског сабрало се на Свету Тајну Исповести. Место овогодишњег сабрања, био је Храм Рођења Пресвете Богородице, у Горачићима. Овај храм је иначе и најстарији у драгачевском намесништву. Свету Литургију је служио протојереј Божидар Селенић, парох у Котражи, а саслуживао је протојереј-ставрофор Љубинко Корићанац, парох у Каони. За певницом су били свештеници: гучки јереј Милун Стефановић, вички јереј Немања Матејић, као и теолог Милош Јанковић. Пре саме Литургије, исповедник и духовник протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, служашчи при Манастиру Придворици, се обратио сабраном свештенству, поучавајући све о значају Свете Тајне Исповести. Током Литургије беседу је произнео парох тијањски јереј Иван Јовановић. Тема његове беседе била је смисао страдања у хришћанству. По завршетку Свете Литургије и исповести, уприличена је трпеза љубави. Овогодишњи домаћин парох горачићки протонамесник Горан Јанковић, се веома потрудио да угости своју браћу свештенике, да се осећају пријатно у његовом дому. Током ручка, свештеници су износили и своје утиске о стању на парохијама, а све у циљу да заједничким снагама и братском љубављу унапредимо црквени и парохијски живот овога краја. Јереј Немања Матејић
Васкршњи уторак у Чачку
Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин благоизволео је да радост Васкрсења Господњег прослави у свом родном граду, у Чачку. На Васкрсни уторак посетио је Саборни храм Вазнесења Господњег и донео радост и благослов прославе најрадоснијег Празника над празницима. Владику је дочекало многобројно свештенство, у Христу ђаконство, монаштво и верни народ. Добродошлицу испред града Чачка изразио је градоначелник г. Милун Тодоровић са својим сарадницима. Уз звона са некадашњег Манастира Богородице Градачке Владика је ушао у храм поздрављан са „Христос Васкрсе!“ Епископу су саслуживали архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку протојереј Душан Ћурчић, протојереј-ставрофор Милорад Милидраг, јереј Ђорђе Лазаревић, јереји из београдске Архиепископије Душан Вујић, Бојан Антић и Влајко Гођевац, као и ђакони Стефан Симић и Стефан Медар. На Литургији појали су појци из Краљева и хор „Вазнесењски“ предвођен хоровођом Владимиром Котлајићем. Његово Преосвештенство г. Јустин је на Литургији у чин ђакона рукоположио г. Тихомира Костића, а у чин протојереја произведен је старешина храма Вазнесења Господњег Чачку јереј Душан Ћурчић. Верни народ је одговарао са „Достојан!“. У својој беседи Владика нас је поучио значају Васкрса и позвао да будемо синови светлости који су просвећени вером у Васкрслог Господа. Да не будемо као модерни свет који сматра да су Христос, вера у Њега и Васкрсење, беспотребни. Након Свете Архијерејске Литургије Епископ је са свештенством и верним народом остао на уприличеној трпези љубави. Текст и фото: вероучитељ Ђорђе Чоловић
Јована Иванковић, “Врлине Светосавља у деци овог века“
Векови су ионако само мисаона представа несхваћене и несложене вечности. Како могу дух Савин сместити у непостојано време? Нећу ни да покушавам. Звук свете душе овенчане љубављу чујем једино у свевремености. Циљ Савине мисије није био краткотрајан, допадљиви украс закачен на вратима династије и отаџбине, већ нетињајућа светлост која је духовним очима народа даровала вид. Сава је непоновљив уметник јер се бавио уметношћу живота. Ишао је путевима слободе који су га увек приближавали његовој судби – сада невидљивом, а по суду видљивом Царству. Шта је врлина? Запитај свеприсутну извесност у благој тишини. Питај је шта је доброта и где се скрива смисао. Сава је својим животом посведочио истине у које безверје нема приступ. Пошто је његово биће бесмртно, осетићеш како он и даље испуњава своје обећање – и даље оплемењује творевине живота данашњих људи. Не препознајеш ли Савине поступке у свакој добронамерној руци која би да помилује будућност човечанства? Божији дарови који су распети између небеског и овоземаљског понора труде се да допру до младих и грехом неокаљаних осећања. Савина бесмртност пружа руку и онима који се оплеменише покајањем и допустише праштању да покуца на њихова усамљена врата. Али, она ту не застаје, иначе би била начета смртношћу. Слободна воља је, по потреби, и анђео који орошава и насилник који погубљује. Она понекад следи Путеводитеља, а каткад трчи безумну трку за мучитељем. Они који бирају анђела и који срца других лече топлином, а не гоне их ратом, позвани су да ходе поклоничким стазама светлости, безусловне љубави и увек свежег мира. Бог, дакле љубав, не скрива своје тајне пред онима који су довољно храбри да прате тихи глас духа Савиног, неугушен бучним страхом чији је циљ праћен пространим путем који у пропаст води. Јована Иванковић, Гимназија у Чачку Извор: Жички благовесник, јануар-март 2022.
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Јеванђеље у Кини“
Вероватно сте чули за краљевачког уметника – филигранисту – Горана Ристовића Покимицу, мада, истини за вољу, он је много чувенији ван Краљева, па чак и ван Србије, неголи у свом родном месту. Но, данас се нећу бавити хваљењем овог признатог уметника и доброг човека, већ једном згодом која му се десила у октобру ове године приликом његове изложбе у Кини. Наиме, Народни Музеј Србије из Београда у Пекингу је организовао изложбу репликâ круна наших средњовековних владара које је својом руком израдио г-дин Покимица. Покимица је, између осталог решио да тамо представи и једно Јеванђеље и Престони Часни Крст који су израђени од филигрански изрезбареног злата и слонове кости. Међутим, носећи посебно израђене кофере са овим експонатима, у авиону је почео да размишља како није требало да их понесе са собом. У себи је помишљао како је направио грешку, јер су Крст и Јеванђеље наше светиње, од каквог год материјала да су израђени, а познато је да у Кини још увек влада Комунистичка Партија и да је религија готово забрањена. Чинило му се као да ће наше светиње изнети пред људе којима оне ништа не значе и који ће их процењивати само из перспективе уметности, што је, ипак, својеврсно потцењивање… Али, шта је ту је, већ је путовао авионом и није се могло назад. Зашто вам пишем оволики увод? Зато што се испоставило да је Бог удесио да Крст и Јеванђеље у Кини ипак буду нешто више од само изложеног уметничког предмета. Наиме, изложба је имала велики број посетилаца које су са кинеском стрпљивошћу посматрали изложене експонате. Међу њима се, сасвим случајно (а можда ипак не толико случајно, и заправо по Божијем промислу), нашао и младић који је након обиласка свих изложених предмета застао крај Крста и Јеванђеља, задивљен, али и запитан. Он је касније пронашао нашег уметника и ступио у разговор са њим. Интересовало га је да ли је он хришћанин, о чему говори хришћанска вера, како изгледа молитва Богу, и још много штошта. Разговор је трајао до ситних ноћних сати. Откуда толико интересовање за хришћанску веру код младића који је из једне безбожне државе? Господин Горан нам је, када се вратио са путовања, потанко испричао задивљујућу причу овог младића која се крије иза његове жеље да се упозна са хришћанством и да постане хришћанин. Наиме, са својих шеснаест година, он је у јувелирници купио златан крстић који се носи око врата, на грудима. То није учинио из верских разлога, већ зато што му се допадало да носи такав украс на себи. Када је, након неколико година, боравио у Индонезији, на сурфовању, догодило се да га је супротна морска струја почела односити од обале. Одмах је уз помоћ даске покушаваo да плива ка обали, али ништа није вредело, одлазио је све даље. Након четири или пет сати борбе, исцрпљен и километрима удаљен од обале, схватио је да је то његов крај. У том тренутку, незнано зашто, али хвала Богу да је тако, сетио се верског символа који је носио око врата. Чврсто га је ухватио руком и завапио: „Боже, ако те има, сад ми помози!“. Према његовом причању, није стигао ни да изговори овај молитвени вапај, а наишао је велики талас који га је изузетном брзином, за мање од минуте избацио на обалу. Од тог тренутка, прича он, могу да га убеђују преко медија и телевизије да Бог не постоји, али то ништа не вреди – његов живот је сведочанство бриге Божије. Али, како да се упозна са хришћанством, када у Кини свеукупно постоји свега неколико хришћанских храмова. И за то се Бог побринуо. Враћајући се авионом кући, разговарао је са човеком који је седео крај њега. Испоставило се да је он англикански свештеник. Одмах му је испричао како га је Бог спасао, и замолио га да некако упути у основе хришћанске вере, али путовање се завршавало и није било времена за било какву поуку. Англикански свештеник је из свог џепа извадио примерак Новог Завета на енглеском језику и рекао му: „На овим страницама ћеш се упознати са Христом“. Од тада, млади Кинез је свуда са собом носио Јеванђеље и читао о Христу и о Цркви коју је Христос основао. И, свакога дана се молио Богу да га некако упути у тој земљи у којој нема свештеника. И тако је „случајно“ наишао на Крст и Јеванђеље, и понадао се да је аутор тих „дела“ хришћанин који га може поучити… Бог је, слободно то можемо рећи, удесио да овај младић чује реч вере за којом је жудело његово срце. И тако је, након разговора са нашим Покимицом, чувши о манастирима, о Литургијама, о Светој Гори, о светитељима, решио да, првом приликом, посети Србију и потом Свету Гору, и да постане члан Православне Цркве, јер му срце казује да је то аутентично хришћанство. Ову причу која је, верујем, и на вас оставила утисак, сам поделио са вама не само због чудесности овог догађаја, већ и због тога да бисмо се подсетили да Бог слуша наше дубоке вапаје упућене Њему. У огромном броју случајева Господ показује своју бригу према нама и благосиља нас својим даровима. Но, поставимо себи ово питање, колико се ми обраћамо Богу и колико тражимо заштиту и утеху од Њега? Често је управо супротно: живимо и пролазимо кроз разноразна искушења као да Бог не постоји. Многи међу нама су спремни да, у својим болестима и недаћама, одлазе чак и код врачара и гатара, али не и да се сете Бога. Свето Писмо, у оквиру Псалтира, вели: „Пренеси на Господа бригу своју и прехранићете у дан глади“. Господ је добар и благ и учиниће са нама спрам нашег поуздања у Њега, али шта ако у нама нема поуздања у Њега? Шта онда? Можда и овде треба тражити разлоге многих невоља кроз које пролазимо и као појединци и као друштво у целини? Замислите само да осамдесет процената нашег народа (не морају сви) своју бригу преноси на Господа и живи јеванђелском добротом. Где би нам онда био крај? Не би ни тада било све савршено, али би све било радосније и са више љубави и доброте. Сасвим сигурно би нам било много
Слава Храма Светог Димитрија у Брезни
Дана 8. новембра по грегоријанском односно 26. октобра по јулијанском календару, када наша Црква прославља Светог великомученика Димитрија Солунског, Храм Светог Димитрија у Брезни при таковском намесништву са свештенством и верним народом прославио је своју славу. Указом кнеза Милоша Обреновића из 1837. године, започета је изградња овог храма, да би 1840. године била одслужена и прва Литургија на Васкрс. Храм је заједно са околним народом претрпео бројна страдања, ратове за ослобођење од турског царства, отаџбинске ратове, светске ратове али је успео да опстане до данашњег дана и да се у њему непрекидно узносе молитве Васкрслом Господу као и Његовом угоднику Светом Димитрију Солунском. И данас 186 година касније, када заслугом наших храбрих предака од који многи имају титулу ,,солунац“ попут Светог Димитрија, ми у миру прослављамо и благодаримо Господу за сва добра која су нам учињена. Овог 2024. лета господњег, Светом Литургијом началствовао је свештеник Живко Дамљановић парох прањански уз саслуживање свештеника у пензији Чедомира као и старешине храма свештеника Михајла Живковића. Традиционално народ се у великом броју сабере на овај дан, чувајући спомен на Светог Димитрија. Овогодишњи домаћини припремили су славски колач и жито као и богату трпезу за сав верујући народ.Свештенство је верујућем народу пожелело срећну храмовну славу уз наду да се што чешће молитвено сабирамо, особито у овим данима у којима се примећује брзи пад броја становника по сеоским подручјима као што је и ово. Да се сетимо и усвојимо речи Светог Владике Николаја: ,,Помози Боже да се Срби сложе, обоже и умноже.“ Јереј Михајло Живковић
Света Архијерејска Литургија у Кованлуку
Задње недеље јануара месеца 2023. године, на дан када се обележавају Часне вериге Светог апостола Петра и Преподобни Ромило Раванички, Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког у Кованлуку служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. На молитвеном сабрању Владици су саслуживали: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина Храма Светог Василија Острошког протојереј Иван Радовановић, протонамесник Марко Петровећ и ђакон Стефан Симић. Литургијско сабрање својим милозвучним појањем украсили су краљевачки појци заједно са појцима нашег храма. Након прочитаног Јеванђеља, Преосвећени Владика је говорио о значењу, симболици и светости часних верига Светога апостола Петра. У наставку беседе, Преосвећени је истакао значај свакодневног сагледавања наших живота и тражења Господа ради узрастања и опроштаја грехова, у првом реду преко Причешћа и свега онога што прати Свету Тајну (беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ). У току Литургије, протонамеснику Марку Петровићу додељен је чин протојереја на радост свих присутних верника. Свима је познато да је отац Марко целога себе давао Цркви и повереном му народу, стога је овај гест дочекан са великом радошћу! На свршетку молитвеног сабрања додељена је грамата добротвору Небојши Божићу, предузетнику из Кованлука. Празнична радост настављена је заједничком трпезом љубави свештенства и верујућег народа сабраних око свог Архипастира. Вероучитељ Марко Пауновић
Светосавска академија у Храму Светог Саве у Краљеву
Дана 27. јануара 2023. са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, поводом прославе празника Светог Саве, у Храму Светог Саве у Краљеву одржана је Светосавска академија са почетком у 19 часова. Сабрали су се свештеници, учесници академије, као и верни народ са децом. На самом почетку академије пред окупљене је изашао хор Храма Светог Саве који је на челу са диригентом Драганом Ђокић извео тропар Светом Сави, а затим и литургијску композицију ,,Тебе појем“. Након тога, сабранима се обратио старешина храма и уједно домаћин светосавске академије протојереј Радоја Сандо, који је присутнима упутио поздравно слово. У наставку програма имали смо прилику да чујемо пригодну беседу историчара г. Драгана Драшковића. Он је беседио о универзалним вредностима које нам је оставио Свети Сава, правећи паралелу веома значајним наслеђем које нам је оставио и Свети Владика Николај. Њих и ове просторе повезује Манастир Жича као духовни светионик, чији историјат нам је приказан кроз ретке и важне личности и догађаје. Након овог излагања окупљене је одушевила ученица Магдалена Максимовић извођењем песме ,,Грачанице, причо над причама“, при чему је имала пратњу хора нашег храма. По већ устаљеној традицији, ове године су награђени учесници литерарног и ликовног конкурса чија је тема била: ,,Свети Сава на распетом Косову и Метохији“. Такође, присутни су имали прилику да чују награђене литерарне радове које су ученици прочитали. У оквиру програма изнесена је и кратка ретроспектива хуманитарних и добротворних акција које је покренуло братство Храма Светог Саве заједно са својим парохијанима и добротворима. Пред сам крај академије, хор Храма Светог Саве је још једном одушевио присутне својим извођењима композиције ,,Кресту Твојему“, али и једном занимљивом интерпретацијом молитве Светог Јефрема Сирина. На самом крају, домаћин академије, протојереј Радоја Сандо се још једном захвалио окупљенима, и заблагодарио нашем првопастиру и учитељу Светом Сави. Вероучитељ Дејан Драмићанин
Опело и сахрана протојереја-ставрофора Јована Лукића (1935-2023)
Дугогодишњи парохијски свештеник Храма Вазнесења Господњег у Чачку, протојереј – ставрофор хаџи Јован Лукић уснуо је у Господу у својој 88. години живота, у недељу 15. јануара 2023. године. Свештенство Храма Господњег у Чачку служило је заупокојену Литургију у уторак 17. јануара у параклису при Саборној цркви. Касније, у току истог дана, служено је и опело у Саборној цркви у Чачку. На опелу почившег проте началствовао је парохијски свештеник протојер мр Небојша Дабић. Уз проту су саслуживали активни и умировљени свештеници; протојереј – ставрофор Саша Јоловић, протојереј – ставрофор Милорад Милидраг, протојереј – ставрофор Владан Милосављевић, протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Нешко Богдановић, јереј Милан Љубичић, јереј Ђорђе Лазаревић; умировљени протојереј – ставрофор Радослав Милинковић, протојереј – ставрофор Драгомир Љубичић, протојереј Милан Филиповић, протојереј Љубиша Јаковљевић и јереј Миро Јовановић. Опелу је, поред породице и пријатеља, присуствовао многобројни верни народ, посебно бивши парохијани, који су дошли да молитвено искажу поштовање уснулом проти. На крају опела протојереј о. Небојша одржао је беседу подсећајући нас на детаље из протиног животописа, напомињући да не може све стати у беседу, јер живот почившег проте Јована не може стати на папир. Такође, у беседи је напоменуо да се у Господу упокојио свештенослужитељ који се придружио почившим свештенослужитељима Христовим. Након опела прота је сахрањен у породичној гробници на чачанском гробљу. ЦО при Храму Вазнесења Господњег у Чачку
Одржани “Дани патријарха Павла“
Дана 19. 11. 2022. године, одржана је завршна свечаност овогодишњих “Дана патријарха Павла”, а седмих по реду коју организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ под покровитељством града Чачка, а у сарадњи са Туристичком организацијом и другим установама културе града Чачка. Свечаност је започела у горњем холу Културног центра, изложбом МОЛИТВЕНО СЕЋАЊЕ– СВЕТЛОПИСИ аутора Рајка Р. Каришића, уметничког фотографа из Београда и резбарених крстова – ХОДАЊЕ У СВЕТЛОСТИ, насталих на дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Изложбу је пригодним говором отворила Ана Ранђић, професор српског језика и књижевности, а присутне је поздравио и аутор фотографија који је између осталог истакао да је приказане фотографије даровао као легат удружењу „Павле–живот по Јеванђељу“ и граду Чачку. На овај начин град Чачак, уз дрворезбарене крстове колоније „Крст патријарха Павла“, чији се број повећава из године у годину, обогаћује збирку уметнина које ће се чувати у просторијама које је град наменио у ту сврху. Како је најавио проф. др Драго Милошевић на свечаности у манастиру Благовештење кабларско, 27. септембра 2022. године, то ће већ бити мали музеј посвећен патријарху Павлу. Дакле, за такво нешто већ има елемената, а то ће свакако обогатити нашу културну баштину. Треба истаћи да изложбу фотографија прати изванредно урађен и каталог, чији је графички уредник Зоран Јуреш, који је уједно и каталогизација свих фотографија које је аутор, Рајко Р. Каришић даровао. Овогодишња изложба у холу Културног центра трајаће до 5.12.2022. године како би суграђани који нису били у могућности да присуствују отварању исту могли да посете у данима који предстоје. Након свечаног отварања изложби, у великој сали Културног центра посетиоци су имали прилику да слушају концерт хора „Београдски мадригалисти“ који је, под диригентском палицом г. Александра Бурића, извео један бројдела Стевана Мокрањца, Исидора Бајића, Војислава Симића, Јосифа Маринковића, Корнелија Станковића и других. Поред сјајног хора посетиоцима се обратио и проф. др Мило Ломпар историчар књижевности, есејиста и редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду који је говорио своју беседу о патријарху Павлу. Започео је присећањем на један врео августовски дан када је у тролејбус на Теразијама ушао патријарх Павле тако тихо да нико не примети. У возилу је било троје људи, који су одмах након његовог уласка устали. А он је погледавши их рекао: „Седите, седите, ја ћу брзо сићи“. Мада је места било колико се хоће и мада је он заиста сишао после две станице, а да нико није ни помислио да седне, по прећутном осећању сви су стајали. Ко је био тај човек, упитао се Ломпар? Човек пред којим смо стајали био је, како каже Ломпар, један од оних самозатајених, а светих, за које Јустин Ћелијски каже да су имали три дара – дар суза, дар сећања на смрт и дар умилења. Такође нас је подсетио да је патријарх био сведок вере која је, како је говорио апостол Павле, тврдо чекање онога чему се надамо. Он је веру сведочио животом што је најтеже, сведочио је умом што је тешко, и сведочио је духом што је нешто што га је издигло и учинило да његов дух лебди над нама увек када помислимо да духа нема и да баш ничег нема око нас, он је ту. На крају програма, професор Драго Милошевић је у име удружења „Павле–живот по Јеванђељу“ прво захвалио свима који су допринели грађењу ове манифестације, а потом је уручио велике захвалнице са примерком првог броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски и репликом крста који је патријарх Павле ручно урадио током свог боравка у манастиру Вујан, хору „Београдски мадригалисти“, беседнику проф. др Миру Ломпару и аутору фотографија портрета патријарха Павла, Рајку Р. Каришићу. Овом приликом организатор најављује да након ове свечаности следи издавање другог броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски чиме би седми „Дани патријарха Павла“ били окончани. “Дани патријарха Павла“
Ибарске новости: Протојереј Андреј Ткачов, “Анђели и демони“
Нисмо обавезни да верујемо у анђеле: у Символу вере није ништа речено о томе. Мада се у молитви „Оче наш“ на њеном крају, говори: „Не уведи нас у искушење, но избави нас од лукавог“, то нас подсећа да постоји противник, постоји неко ко нас оптужује, који ће после, на Страшном суду рећи Богу, као тужилац на суду људском, показујући прстом на оптуженог: „Зашто хоћеш да га помилујеш? Како га можеш помиловати, кад је мени служио? Он се уопште није молио Теби. Ти си праведан! Зар ниси?“ То је посао клеветника: он стоји на суду и има дрскости да окривљује оног којег Бог оправдава. Анђели, пак, свети и светли, који нису престали да служе Богу, такође су стално присутни овде, у нашем животу. Премда у Символу вере о њима ништа не чујемо конкретно и директно, на свакој служби просимо у Бога „анђела мирна, верног наставника, чувара душа и тела наших.“ И у Литургији светитеља Василија Великог је речено, да је Господ Бог, промишљајући о Својим створењима, „ поставио анђеле чуварима рода људског“. Анђели, што управљају стихијама, анђели који руководе читавим народима, анђели које сваки човек посебно има… Уопште, јеванђељска повест је тако тесно повезана са анђеоским светом, да не говорити о анђелима је немогуће. Не говорити о њима, нашим невидљивим пријатељима, је недопустива немарност. Угледаћемо их, они ће нас узети за руку и повести ка престолу Божијем. Већ су нас избавили од хиљаду искушења, моле се, чувају нас ватреним мачом од сваке пакости и нечистоће, и не смемо да не говоримо о њима. Христос је зачет после Благослова архангела. Сигнал за Светог Духа била је сагласност Марије на речи архангела: Нека Ми буде по ријечи твојој, Ја сам раба Господња (Лк. 1, 38). Потребно је да анђео каже: „Пристала је“ — и тада је осењује благодат Утешитеља, и зачиње се у Њој Господ Исус Христос. Потом се Христос рађа и анђели поју: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14). Након тога, анђео јављајући се Јосифу више пута, спасава Младенца Исуса од оних који траже Његову душу. Наводе се најмање три појаве и указује се на још. Ево анђео говори: „Устани, узми дијете и матер његову па бијежи у Египат“, јер Ирод тражи душу Отрока. И у Египту: „Устани, узми дијете и матер његову па бијежи у земљу Израиљеву“; „Устани узми Младеца и Матер Његову и иди тамо и тамо“ (в. Мт. 2, 13) — Јосиф је стално био под анђеоским руководством. Високо се говори о овом човеку. Потом Исус излази на проповед — и анђели га прате и бде над Њим. Одакле то знамо? Из речи о васкрсењу: када анђели седе на празном Гробу и сусрећу жене мироносице, говоре им: „Опомените се како вам каза кад бјеше још у Галилеји“ (в. Лк. 24, 6), — они подсећају апостоле и мироносице на речи Јеванђеља. Очигледно, седели су на том месту, очекујући људе да им кажу: „Није овде, него устаде“ (Лк. 24, 6). И даље врло важне речи: Шта тражите живога међу мртвима? (Лк. 24, 5). Анђели су стајали на Јелеонској гори, када су апостоли, забацивши главе, гледали како се Христос вазноси. Дуго нису могли да их опусте, јер се Христос вазносио полако: без ичије помоћи, Христос васкрсли из мртвих, као Цар света, подизао се полако пред њиховим очима, и благосиљао их. Уздигнуо руке Своје и благословио их — Он двема рукама, архијерејски, благосиља их. Он се вазнео — а они су гледали у Њега. Када се Он већ сакрио из вида, а апостоли и даље нису опуштали главе. Спустили су главе, када су им анђели рекли: „Мужи Галилејски! Што стојите и гледате на небо? Овај Исус, Који се од вас вазнео на небо, Он ће исто с небеса на земљу доћи“. И пошли су у Јерусалим, хвалећи и благословећи Бога, чекајући долазак Духа Светога. Анђели стално помажу човеку. Анђели садејствују апостолској проповеди, изводе Петра из тамнице, отварају пред њим гвоздена врата, итд. Они су свугде: сва историја Цркве је историја људи и невидљиве помоћи анђела. Они живе у неком другом свету. Савремена физика сматра да постоје још неке димензије осим ове три. Димензија је више од три. Физика Ајнштајна четвртом димензијом назива време, али постоји и физика која сматра да поред три димензије видљивог света, у којем ми живимо, постоје и друге димензије. У њима пребивају анђели. Објаснити то је врло лако: замислите равну површину, која има две димензије — дужину и ширину, а висину и дубину нема, само нека раван. Нацртајте овде човека. И замислите да сте ви његов Бог. И тај равни човек живи, и живи он у простору те равни. А поред је још један равни човек. Они виде један другог таквим, а шта се налази изван те равни, не виде. Ми, да бисмо их видели, морамо се овако савити, пресећи ту раван. И тада ће они видети дошљака из друге димензије. Ти светли духови, са ватреним крилима, који воле Господа, са благоуханом молитвом,овде су стално, поред нас. Само, они нас не плаше, јер бисмо могли да умремо од страха, угледавши их. Човек може да чини много анђеоског: може да хвали Господа, да се моли, да созерцава Закон Божији. Сем тога, постоје ствари које анђео не може да чини, а човек може. Ево, на пример, столар прави табуре, и табуре је испало чврсто, лепо, добро. И нека такво табуре — свиђа му се дело руку његових. Ето, за такву радост су анђели ускраћени. Ако је, на пример, домаћица лепо испекла колач, сви су се најели и говоре: „Како је укусно! Свака част, мајсторе!“ — њој је то пријатно, и то је добро што је она урадила, — ту радост анђели немају. Радост материјалног, физичког стваралаштва човек има, анђели не. У неком смислу, човек је богатији од анђела. Никако не могу да пређем на демоне, и не желим да прелазим на њих, јер су заиста гнусни. Они су наши непријатељи и искасапили би нас, као пас термофор, да нас не чува Божанствена благодат. Зато ми се прича о анђелима. И поновићу се, човек је у неком смислу блаженији тих бесплотних анђела. Можемо помислити да су они бољи од нас.
Исповест свештенства Архијерејског намесништва драгачевског
Дана, 19. маја, када наша Света Црква слави праведног Јова и Пренос моштију нашег родоначелника Светога Саве, из Трнова у Србију, свештенство намесништва драгачевског сабрало се на Свету Тајну Исповести. Место овогодишњег сабрања, био је Храм Рођења Пресвете Богородице, у Горачићима. Овај храм је иначе и најстарији у драгачевском намесништву. Свету Литургију је служио протојереј Божидар Селенић, парох у Котражи, а саслуживао је протојереј-ставрофор Љубинко Корићанац, парох у Каони. За певницом су били свештеници: гучки јереј Милун Стефановић, вички јереј Немања Матејић, као и теолог Милош Јанковић. Пре саме Литургије, исповедник и духовник протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, служашчи при Манастиру Придворици, се обратио сабраном свештенству, поучавајући све о значају Свете Тајне Исповести. Током Литургије беседу је произнео парох тијањски јереј Иван Јовановић. Тема његове беседе била је смисао страдања у хришћанству. По завршетку Свете Литургије и исповести, уприличена је трпеза љубави. Овогодишњи домаћин парох горачићки протонамесник Горан Јанковић, се веома потрудио да угости своју браћу свештенике, да се осећају пријатно у његовом дому. Током ручка, свештеници су износили и своје утиске о стању на парохијама, а све у циљу да заједничким снагама и братском љубављу унапредимо црквени и парохијски живот овога краја. Јереј Немања Матејић
Васкршњи уторак у Чачку
Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин благоизволео је да радост Васкрсења Господњег прослави у свом родном граду, у Чачку. На Васкрсни уторак посетио је Саборни храм Вазнесења Господњег и донео радост и благослов прославе најрадоснијег Празника над празницима. Владику је дочекало многобројно свештенство, у Христу ђаконство, монаштво и верни народ. Добродошлицу испред града Чачка изразио је градоначелник г. Милун Тодоровић са својим сарадницима. Уз звона са некадашњег Манастира Богородице Градачке Владика је ушао у храм поздрављан са „Христос Васкрсе!“ Епископу су саслуживали архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку протојереј Душан Ћурчић, протојереј-ставрофор Милорад Милидраг, јереј Ђорђе Лазаревић, јереји из београдске Архиепископије Душан Вујић, Бојан Антић и Влајко Гођевац, као и ђакони Стефан Симић и Стефан Медар. На Литургији појали су појци из Краљева и хор „Вазнесењски“ предвођен хоровођом Владимиром Котлајићем. Његово Преосвештенство г. Јустин је на Литургији у чин ђакона рукоположио г. Тихомира Костића, а у чин протојереја произведен је старешина храма Вазнесења Господњег Чачку јереј Душан Ћурчић. Верни народ је одговарао са „Достојан!“. У својој беседи Владика нас је поучио значају Васкрса и позвао да будемо синови светлости који су просвећени вером у Васкрслог Господа. Да не будемо као модерни свет који сматра да су Христос, вера у Њега и Васкрсење, беспотребни. Након Свете Архијерејске Литургије Епископ је са свештенством и верним народом остао на уприличеној трпези љубави. Текст и фото: вероучитељ Ђорђе Чоловић
Јована Иванковић, “Врлине Светосавља у деци овог века“
Векови су ионако само мисаона представа несхваћене и несложене вечности. Како могу дух Савин сместити у непостојано време? Нећу ни да покушавам. Звук свете душе овенчане љубављу чујем једино у свевремености. Циљ Савине мисије није био краткотрајан, допадљиви украс закачен на вратима династије и отаџбине, већ нетињајућа светлост која је духовним очима народа даровала вид. Сава је непоновљив уметник јер се бавио уметношћу живота. Ишао је путевима слободе који су га увек приближавали његовој судби – сада невидљивом, а по суду видљивом Царству. Шта је врлина? Запитај свеприсутну извесност у благој тишини. Питај је шта је доброта и где се скрива смисао. Сава је својим животом посведочио истине у које безверје нема приступ. Пошто је његово биће бесмртно, осетићеш како он и даље испуњава своје обећање – и даље оплемењује творевине живота данашњих људи. Не препознајеш ли Савине поступке у свакој добронамерној руци која би да помилује будућност човечанства? Божији дарови који су распети између небеског и овоземаљског понора труде се да допру до младих и грехом неокаљаних осећања. Савина бесмртност пружа руку и онима који се оплеменише покајањем и допустише праштању да покуца на њихова усамљена врата. Али, она ту не застаје, иначе би била начета смртношћу. Слободна воља је, по потреби, и анђео који орошава и насилник који погубљује. Она понекад следи Путеводитеља, а каткад трчи безумну трку за мучитељем. Они који бирају анђела и који срца других лече топлином, а не гоне их ратом, позвани су да ходе поклоничким стазама светлости, безусловне љубави и увек свежег мира. Бог, дакле љубав, не скрива своје тајне пред онима који су довољно храбри да прате тихи глас духа Савиног, неугушен бучним страхом чији је циљ праћен пространим путем који у пропаст води. Јована Иванковић, Гимназија у Чачку Извор: Жички благовесник, јануар-март 2022.