Велики пост
Припремивши вернике за подвиге поста и покајања Црква их уводи у сам подвиг. Богослужења Великог поста, као и богослужења припремних недеља, стално подстичући на пост и покајање, описују стање душе која се каје и која плаче због својих грехова. Овоме одговара и спољашњи изглед великопосних богослужења: у току обичних дана Великог поста, изузев суботе и недеље, у Цркви се не служи потпуна Литургија, ово најсвечаније и највише празнично богослужење. Уместо потпуне Литургије средом и петком се служи Литургија пређеосвећених Дарова. Састав других црквених служби се мења у складу са временом. У обичне дане седмице скоро да престаје појање, предност се даје читању текстова из Старог Завета, посебно Псалтира, на свим црквеним службама се узноси молитва Светог Јефрема Сирина с великим поклонима (метанијама), а трећи, шести и девети час се спајају с вечерњом ради указивања на време до којег треба да траје дневни пост. Света Четрдесетница и њена богослужења почињу од вечерње Сиропусне недеље. Сиропусна недеља се још у народу назива и недељом праштања, јер се на вечерњем богослужењу овог дана служи чин или обред међусобног опраштања у храму. Чин опраштања се обавља на следећи начин: на солеју се износе и на налоње стављају иконе Спаситеља и Мајке Божје; настојатељ чини метаније испред њих и целива их, а затим обично држи беседу, моли за опроштај својих грехова клир и народ говорећи: «Благословите мја, отци свјатији и братија, и простите мње, грјешному, јелика согрјеших в сеј ден и во всја дни живота мојего: словом, дјелом, помишленијем и всеми мојими чувстви.» («Благословите ме, оци свети и браћо, и опростите мени, грешном, оно што згреших данас и у све дане живота мог: речју, делом, помишљу и свим својим осећањима.») Притом метанију чини испред клира и народа. Сви му такође одговарају метанијом говорећи: «Бог простит ти, отче свјатиј. Прости и нас, грјешних и благослови.» (Бог да ти опрости, свети оче. Опрости и нама, грешнима, и благослови нас.»). Затим настојатељ узима напрестони Крст и сви свештенослужитељи по старешинству целивају иконе на налоњу, прилазе настојатељу, целивају часни Крст и руку која држи Крст, целивају се с настојатељем. После њих прилазе мирјани, целивају свете иконе и Крст и моле једни друге за опроштај. За време обреда опраштања обично се певају «Покајанија отверзи ми двери» («Покајања отвори ми врата»), «На рјеках вавилонских» («На рекама вавилонским), и друге покајничке песме. У неким храмовима се притом такође певају и васкршње стихире, до речи «и тако возопи» («и тако ускликну»), укључујући и њих (у последњој стихири). У складу с јеванђељским речима, које се читају ове недеље, а које говоре о томе да ближњима треба опраштати сагрешења и мирити се са свима, у стара времена су се египатски пустињаци окупљали последњег дана сиропусне седмице ради заједничке молитве и измоливши једни од других опроштај и благослов, уз појање васкршњих стихира, на известан начин, подсећања на очекивани Христов Васкрс, по завршетку вечерње се се разилазили у пустињи ради осамљених подвига у току Четрдесетнице и поново су се окупљали тек за Цвети. Због тога се и данас, по старом благочестивом обичају, синови Православне Цркве у знак помирења и опроштаја, моле за умрле и посећују се у току сиропусне недеље. Прва недеља Великог поста се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот. У складу с тим Црква у току прве недеље обавља дужа богослужења него у току наредних дана. Од понедељка до четвртка се на великом повечерју чита покајнички канон светог Андреја Критског (+712). Овај канон је назван Велики, како због мноштва мисли и сећања који се у њему садрже, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30). Ради читања у првој недељи поста канон је подељен на четири дела, по броју дана. У среду и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египатске (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости. Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – Светог Андреја Критског. У понедељак или уторак прве седмице после јутрења или часова свештеник чита парохијанима «Молитве за почетак поста Свете Четрдесетнице», које су наведене у Требнику. У суботу прве недеље Црква се сећа чудесне помоћи коју је великомученик Теодор Тирон (око +306) пружио константинопољским хришћанима 362. године, за време цара Јулијана Одступника (+363), кад је прве седмице Великог поста светац, који се јавио Константинопољском архиепископу, заповедио да се једе кољиво (куване житарице) уместо хране оскрнављене кропљењем крвљу идолских жртава на тржници. Освећење кољива врши се у петак прве недеље на Пређеосвећеној литургији, после заамвоне молитве и појања молебана великомученику Теодору. У многим храмовима се петком или недељом обавља дирљив богослужбени обред под називом пасије (од латинског passio – страдање). Он је у црквену употребу уведен за време Кијевског митрополита Петра Могиле (XVII в.). Служи се на повечерју (у петак) или на вечерњој (у недељу) прве, друге (често од друге), треће и четврте седмице поста и састоји се од читања Јеванђеља о Христовим страдањима, песама Страсне седмице – „Тебе, одејушчагосја свјетом, јако ризоју“ („Тебе, који си се обукао у светлост, као у хаљине“), „Приидите, ублажим Јосифа приснопамјатнаго“ („Ходите да блаженим назовемо Јосифа незаборавног“) и других – и поука. О пасијама се не говори у црквеном сутаву. Чин пасија је први пут наведен на крају Цветног триода који је 1702. године издао архимандрит Кијево-Печерске Лавре Јоасаф Кроновски. На крају описа чина је речено: „Свега овога сећамо се по савету, а не по заповести, што се све даје на расуђивање Светој Православној Цркви.“ Прва недеља (као дан у недељи) Великог поста другачије се зове Недеља Православља или Победа Православља. Овог дана се врши сећање на победу Православља. То је обичај који је уведен у Византији у првој половини IX века у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, која су узнемиравала Цркву, посебно над последњим од њих – иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У ову недељу се обавља посебно богослужење, које се назива чин Православља. Овај чин је написао Методије, Константинопољски патријарх (842-846). Победа Православља је први пут била прослављена прве недеље Великог поста, дакле, основ за прославу ове победе Православља је
Сајам вина и других производа у Љигу
Са благословом Архиепископа и митрополита жичког Г. Јустина у порти љишког храма Светог Јована Претече одржан је 15. септембра 2024. Сајам вина и других манастирских и народних производа. И поред кишног дана, на празник Сабор српских светитеља, сабрали су се покрај љишке цркве гости са разних страна са својим производима, као и мештани Љига и парохије љишке који су имали прилику да виде, окусе и купе поред квалитетног вина и исто тако квалитетне и одличне производе попут: ракије, меда, разних врста сирева, сухомеснатих производа, биљних препарата за различиту употребу и сребрни накит ручно израђен у Призрену. Старешина храма је поздравним словом и молитвом отворио сајам вина и других производа. Учесници сајма који су и поред временских неприлика дошли са својим производима били су: Студеничка вина-Епархија жичка, манастир Фенек, манастир Буково, винарија Димитријевић из Љига, винарија Видак из Требиња, ЛИМЕС – природни козметички препарати и др. из Пирота, СирАрт-производња сирева породице Радовановић из Такова код Уба, „Из дедине старе пушнице“ газдинство из Даросаве које производи сухомеснате производе, подрум Ивовић из Љига са воћним ракијама и вином, пчелари Милош Милошевић и Бошко Глишић из Гукоша, газдинство Мирковић из Бранчића са козјим сиром и „Филигран“ радионица за производњу сребрног накита Саше Цветковића из Призрена. У културном програму најављени су : КУД „Љиг“ из Љига, певачка група „Опленачке делије“ из Тополе, гајдаш Филип Савић из Сврљига, вокална група „Србски Православни појци“ из Београда и Лазар Зечевић из Београда. Због кишног времена неки од најављених учесника културног програма нису могли доћи, тако да је у програму учествовала певачка група из Тополе и Лазар Зечевић који је свој, веома запажен и са одушевљењем примљен клавирски концерт, извео у сали парохијског дома. Програм је најавио и водио г-дин Драган Радовановић директор љишке библиотеке „Милован Данојлић“. За ово поподневно дружење припремљено је послужење домаћим специјалитетима које су припремали: Удружење жена „Златне руке“ из Љига, Данило Живак и Иван Ивовић спремили су одличан гулаш од дивљачи за госте и све посетиоце сајма. Црквена општина Љиг је организовала овај први Сајам вина у сарадњи са Туристичком организацијом општине Љиг. Председник Општине Љиг г-дин Миломир Старчевић посетио је Сајам и обећао да ће од следеће године Општина Љиг уврстити ову манифестацију у годишњи календар културних догађања у љишкој општини које ће из буџетских средстава и финансијски помоћи. Смисао организовања оваквих догађаја је да, у заједништву верни народ заблагодари Богу за све дарове земаљске у смирај лета када је природни циклус окончан и када улазећи у јесен и зиму чекамо пролеће и нови циклус рађања и стварања. „А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу“(Јев.13.16) Светолик Марковић, протојереј-ставрофор
Најава: “Наслеђе краљице Јелене“, 01-09. јун 2024.
Духовни и културни фестивал “Наслеђе краљице Јелене“ почиње, у суботу, првог јуна. Како ове године обележавамо 710. година од упокојења ктиторке манастира Градац досадашњи концепт манифестације Дани краљице Јелене проширен је новим називом, садржајима и програмом. Заједничко вишемесечно залагање општине Рашка, Туристичке организације Рашка, Центра за културу – Градац, Средње школе краљица Јелена и сестринства манастира Градац, довело је до тога да и ове године укључимо у програм децу и омладину основних и средњих школа из околине Рашке, Краљева, Ужица и Новог Сада. Сва предавања, изложбе, концерти, радионице, представе и трибине, све што је неки манифест оног што желимо рећи кроз Наслеђе краљице Јелене осмишљени су кроз питање: Шта нам сада поручује наша Света краљица Јелена? Почињемо са програмом у суботу, 1.6. 2024. у 12 часова у спортској хали у Баљевцу, трибином Андреје Герића Пробудите ПОБЕДНИКА у себи и турниром у одбојци Сервирај за радост. У наредним данима следе различите радионице: Проговори да видим ко си – Школа културе говора за младе, Српско рукописно наслеђе, Каменчић један сам није вредан и Лепота Божије творевине у нашим рукама. У четвртак 6. 6. 2024. у 19 30, у Галерији центра за културу Градац је отварање и ауторско тумачење изложбе Др Дубравке Прерадовић, научне сараднице Балканолошког института САНУ, Габријел Мије и истраживање старе српске архитектуре. У петак 7. 6. 2024. у 12 30 у Дому културе у Рашки најмлађу публику очекује позоришна представа: Немањићи – подела царства. А у 19 30 у Галерији центра за културу Градац професорка Бојана Цвејић одржаће предавање на тему: Прича о одрастању и односима. У суботу 8. 9. 2024. у 19 часова у Дому културе у Рашки отац Милош Весин говориће на тему: Улога сећања у нашем духовном животу. Вече се завршава музичко поетским кабареом: Да, то су били дани. 9. 9. 2024. је завршни дан фестивала, почиње у 9 часова Светом Литургијом, затим следи концерт Слободана Тркуље и Балканополиса који ће пратити изложба хране Гастрономија рашког краја, као и хуманитарна изложба Лепота Божије творевине у нашим рукама.
Капетан-јереј Владан Вуковић, “Отац и његов идентитет“
Ми живимо у времену опште кризе ауторитета и система вредности, а све институције друштва озбиљно су уздрмане сталним и брзим променама кроз које већ годинама пролазимо. Такође, сви осећамо да је највећи и најтежи ударац претрпела институција породице. Довољно је само погледати у суморну статистику која нам говори како се сваки четврти брак у нашој земљи оконча разводом, а да се преко тридесет процената грађана Србије до своје педесете године није ни усудило да заснује своју личну породицу. Стопа поремећаја личности и психичких обољења је у порасту, а струка нам каже како је главни разлог за овакво стање општа либерализација моралних начела и криза система вредности. Чињеница је да већ више од пола века живимо у постпатријархалном друштву, у доба постмодерне. Главни медијско-интелектуални наратив нас и даље упорно убеђује како је патријархално друштво било извор најгоре могуће oпресије жена и деце. За њих су протекли векови патријархата били мрачна доба породичног ропства у коме је отац био зли тиранин, жена апсолутна жртва, а деца колатерална штета сурове мушке доминације. Биле су потребне да прођу хиљаде година како би се кроз друштвене револуције 20. века жене и деца коначно ослободили мушке опресије и успоставило „ново, праведније и здравије“ друштво. И поред ових злонамерних тврдњи већина нас јасно уочава колико је савремена породица у озбиљној кризи и да ствари не функционишу онако природно како би требало када су породични односи у питању. Морамо се запитати како је могуће да пoродица као основна ћелија сваког друштва и њена примарна институција, из које су се развиле све остале друштвене институције и организације, данас доживљава такву кризу која доводи у питање саму будућност и биолошки опстанак нашег и многих других народа у свету. Свакако, много је различитих фактора који су нас довели до овог стања, али ми ћемо се задржати на оном главном и суштинском разлогу – кризи ауторитета оца породице. Треба поћи од најбаналније чињенице. Када сте последњи пут чули да се неко дете у нашој земљи свом рођеном оцу обраћа са „оче“!? Тешко је да сте тако нешто могли приметити у својој околини, осим ако је којим слушајем родитељ детета уједно и свештеник. Још је и добро када чујете децу која се свом оцу обраћају са „тата“. Нажалост, све је учесталије да деца свог оца зову по имену, или по надимку, а најчешће са чује оно чувено: „ћале!“ Такође, више се не може ни од наших жена чути оно древно и лепо: „мужу мој“, већ се усталило правило да се жена свом човеку обраћа по његовом личном имену или неком надимку. Не треба бити философ па закључити да људски говор итекако сведочи о стању духа оних који се њиме служе. Нажалост, једна овако важна тема као што је питање очевог идентитета јасно указује да наш свакодневни говор изриче дубоку кризу његовог ауторитета. Ми смо сведоци времена у коме се изгубило оно поштовање, али и страхопоштовање, које је некада красило међуљудске односе у породици и друштву као целини. Данас јасно можемо уочити колико је „савремени“ отац развлашћен од свих друштвених привилегија које је вековима уживао, уз све његове обавезе да буде примарни заштитник породице и главни стуб развоја друштва. Конкретно, од онога тренутка када је успостављен систем да једна плата није довољна за живот обичне породице ауторитет оца се нагло урушио. Муж од тада постаје партнер са којим се деле трошкови, а отац слепи сарадник у обавезама подизања деце. Идентитет оца се примарно везао за материјални сегмент задовољавања потреба породице уз све веће занемаривање васпитне улоге очевог ауторитета. Нажалост, у времену у коме живимо и сами очеви су подлегли духу конформизма. Многи од њих заборавили су древну мудрост да постати прави отац подразумева велику људску жртву за добробит целе породице. Важан сегмент растурања патрхијархалног система породичних односа представљала је либерална идеологија равноправности полова која се већ читав век директно имплементира у колективну свест нашег друштва. Захваљујући деловању те идеологије нарушен је изворни и природни принцип хијерархије породичних односа у коме је отац представљао реалну главу сваке породице. Многи ће данас рећи да је то превазиђен концепт и поставити питање зашто би жена уопште била дужна да буде послушна свом мужу, а деца оцу, када су индивидуална права појединца и личне слободе неприкосновене вредности, а равноправност свих „јединки“ темељно начело организације природе и друштва. Такве коментаре је довољно пропустити кроз основна начела биологије и социјалне науке које се баве темама организације животињских заједница и друштвених структура, а које све од реда почивају на хијерахији односа у којима мужјаци воде чопор, а старешине и шефови руководе јавним и приватним организацијама. И поред тога што нас биологија и друштвене институције јасно уче како је нормално да постоји мушка глава која руководи чопором, предузећем или јавном установом и која очински (бар би тако требало да буде) брине о члановима својих дружина и колектива, ми живимо у доба једног наратива који оца развлашћује дужности и обавезе да буде главни ауторитет саме породице. Ми данас живимо у друштву које више не васпитава своје синове шта значи бити отац и старешина породице и које обавезе, али и привилегије из тога за њега произилазе. Зашто привилегије!? Па зато што без привилегија је тешко било кога мотивисати да испуњава своје дужности и обавезе. То је бар лако видети на терену неке јавне установе или фирме које итекако знају да награде и привилегују своје вредне или високопозициониране чланове. Шта Црква може да понуди нашем друштву које се како сви видимо налази у озбиљној кризи очевог идентитета!? Црква нам нуди небески идентитет и своје Свете Оце. И то не само оне Оце из Светих књига које читамо, него и видљиве иконе Небескога Бога Оца, наше епископе и свештенике, којима се и обраћамо са „оче“ указујући им тиме дужно поштовање. Заиста, Црква је вековни чувар изворног очевог ауторитета и његовог идентитета. Бог Отац и Христос, који нам открива Небеског Оца, суштински су извор сваког земаљског очинства, како оног у породици, тако и оног у држави, у којој је отац нације краљ или председник, а патријарх отац отаца Цркве Божије. Зато, ако се усудимо да постанемо активни чланови Цркве, или ако неки од нас то већ
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Јеванђеље у Кини“
Вероватно сте чули за краљевачког уметника – филигранисту – Горана Ристовића Покимицу, мада, истини за вољу, он је много чувенији ван Краљева, па чак и ван Србије, неголи у свом родном месту. Но, данас се нећу бавити хваљењем овог признатог уметника и доброг човека, већ једном згодом која му се десила у октобру ове године приликом његове изложбе у Кини. Наиме, Народни Музеј Србије из Београда у Пекингу је организовао изложбу репликâ круна наших средњовековних владара које је својом руком израдио г-дин Покимица. Покимица је, између осталог решио да тамо представи и једно Јеванђеље и Престони Часни Крст који су израђени од филигрански изрезбареног злата и слонове кости. Међутим, носећи посебно израђене кофере са овим експонатима, у авиону је почео да размишља како није требало да их понесе са собом. У себи је помишљао како је направио грешку, јер су Крст и Јеванђеље наше светиње, од каквог год материјала да су израђени, а познато је да у Кини још увек влада Комунистичка Партија и да је религија готово забрањена. Чинило му се као да ће наше светиње изнети пред људе којима оне ништа не значе и који ће их процењивати само из перспективе уметности, што је, ипак, својеврсно потцењивање… Али, шта је ту је, већ је путовао авионом и није се могло назад. Зашто вам пишем оволики увод? Зато што се испоставило да је Бог удесио да Крст и Јеванђеље у Кини ипак буду нешто више од само изложеног уметничког предмета. Наиме, изложба је имала велики број посетилаца које су са кинеском стрпљивошћу посматрали изложене експонате. Међу њима се, сасвим случајно (а можда ипак не толико случајно, и заправо по Божијем промислу), нашао и младић који је након обиласка свих изложених предмета застао крај Крста и Јеванђеља, задивљен, али и запитан. Он је касније пронашао нашег уметника и ступио у разговор са њим. Интересовало га је да ли је он хришћанин, о чему говори хришћанска вера, како изгледа молитва Богу, и још много штошта. Разговор је трајао до ситних ноћних сати. Откуда толико интересовање за хришћанску веру код младића који је из једне безбожне државе? Господин Горан нам је, када се вратио са путовања, потанко испричао задивљујућу причу овог младића која се крије иза његове жеље да се упозна са хришћанством и да постане хришћанин. Наиме, са својих шеснаест година, он је у јувелирници купио златан крстић који се носи око врата, на грудима. То није учинио из верских разлога, већ зато што му се допадало да носи такав украс на себи. Када је, након неколико година, боравио у Индонезији, на сурфовању, догодило се да га је супротна морска струја почела односити од обале. Одмах је уз помоћ даске покушаваo да плива ка обали, али ништа није вредело, одлазио је све даље. Након четири или пет сати борбе, исцрпљен и километрима удаљен од обале, схватио је да је то његов крај. У том тренутку, незнано зашто, али хвала Богу да је тако, сетио се верског символа који је носио око врата. Чврсто га је ухватио руком и завапио: „Боже, ако те има, сад ми помози!“. Према његовом причању, није стигао ни да изговори овај молитвени вапај, а наишао је велики талас који га је изузетном брзином, за мање од минуте избацио на обалу. Од тог тренутка, прича он, могу да га убеђују преко медија и телевизије да Бог не постоји, али то ништа не вреди – његов живот је сведочанство бриге Божије. Али, како да се упозна са хришћанством, када у Кини свеукупно постоји свега неколико хришћанских храмова. И за то се Бог побринуо. Враћајући се авионом кући, разговарао је са човеком који је седео крај њега. Испоставило се да је он англикански свештеник. Одмах му је испричао како га је Бог спасао, и замолио га да некако упути у основе хришћанске вере, али путовање се завршавало и није било времена за било какву поуку. Англикански свештеник је из свог џепа извадио примерак Новог Завета на енглеском језику и рекао му: „На овим страницама ћеш се упознати са Христом“. Од тада, млади Кинез је свуда са собом носио Јеванђеље и читао о Христу и о Цркви коју је Христос основао. И, свакога дана се молио Богу да га некако упути у тој земљи у којој нема свештеника. И тако је „случајно“ наишао на Крст и Јеванђеље, и понадао се да је аутор тих „дела“ хришћанин који га може поучити… Бог је, слободно то можемо рећи, удесио да овај младић чује реч вере за којом је жудело његово срце. И тако је, након разговора са нашим Покимицом, чувши о манастирима, о Литургијама, о Светој Гори, о светитељима, решио да, првом приликом, посети Србију и потом Свету Гору, и да постане члан Православне Цркве, јер му срце казује да је то аутентично хришћанство. Ову причу која је, верујем, и на вас оставила утисак, сам поделио са вама не само због чудесности овог догађаја, већ и због тога да бисмо се подсетили да Бог слуша наше дубоке вапаје упућене Њему. У огромном броју случајева Господ показује своју бригу према нама и благосиља нас својим даровима. Но, поставимо себи ово питање, колико се ми обраћамо Богу и колико тражимо заштиту и утеху од Њега? Често је управо супротно: живимо и пролазимо кроз разноразна искушења као да Бог не постоји. Многи међу нама су спремни да, у својим болестима и недаћама, одлазе чак и код врачара и гатара, али не и да се сете Бога. Свето Писмо, у оквиру Псалтира, вели: „Пренеси на Господа бригу своју и прехранићете у дан глади“. Господ је добар и благ и учиниће са нама спрам нашег поуздања у Њега, али шта ако у нама нема поуздања у Њега? Шта онда? Можда и овде треба тражити разлоге многих невоља кроз које пролазимо и као појединци и као друштво у целини? Замислите само да осамдесет процената нашег народа (не морају сви) своју бригу преноси на Господа и живи јеванђелском добротом. Где би нам онда био крај? Не би ни тада било све савршено, али би све било радосније и са више љубави и доброте. Сасвим сигурно би нам било много
Слава Храма Светог Димитрија у Брезни
Дана 8. новембра по грегоријанском односно 26. октобра по јулијанском календару, када наша Црква прославља Светог великомученика Димитрија Солунског, Храм Светог Димитрија у Брезни при таковском намесништву са свештенством и верним народом прославио је своју славу. Указом кнеза Милоша Обреновића из 1837. године, започета је изградња овог храма, да би 1840. године била одслужена и прва Литургија на Васкрс. Храм је заједно са околним народом претрпео бројна страдања, ратове за ослобођење од турског царства, отаџбинске ратове, светске ратове али је успео да опстане до данашњег дана и да се у њему непрекидно узносе молитве Васкрслом Господу као и Његовом угоднику Светом Димитрију Солунском. И данас 186 година касније, када заслугом наших храбрих предака од који многи имају титулу ,,солунац“ попут Светог Димитрија, ми у миру прослављамо и благодаримо Господу за сва добра која су нам учињена. Овог 2024. лета господњег, Светом Литургијом началствовао је свештеник Живко Дамљановић парох прањански уз саслуживање свештеника у пензији Чедомира као и старешине храма свештеника Михајла Живковића. Традиционално народ се у великом броју сабере на овај дан, чувајући спомен на Светог Димитрија. Овогодишњи домаћини припремили су славски колач и жито као и богату трпезу за сав верујући народ.Свештенство је верујућем народу пожелело срећну храмовну славу уз наду да се што чешће молитвено сабирамо, особито у овим данима у којима се примећује брзи пад броја становника по сеоским подручјима као што је и ово. Да се сетимо и усвојимо речи Светог Владике Николаја: ,,Помози Боже да се Срби сложе, обоже и умноже.“ Јереј Михајло Живковић
Света Архијерејска Литургија у Кованлуку
Задње недеље јануара месеца 2023. године, на дан када се обележавају Часне вериге Светог апостола Петра и Преподобни Ромило Раванички, Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког у Кованлуку служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. На молитвеном сабрању Владици су саслуживали: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина Храма Светог Василија Острошког протојереј Иван Радовановић, протонамесник Марко Петровећ и ђакон Стефан Симић. Литургијско сабрање својим милозвучним појањем украсили су краљевачки појци заједно са појцима нашег храма. Након прочитаног Јеванђеља, Преосвећени Владика је говорио о значењу, симболици и светости часних верига Светога апостола Петра. У наставку беседе, Преосвећени је истакао значај свакодневног сагледавања наших живота и тражења Господа ради узрастања и опроштаја грехова, у првом реду преко Причешћа и свега онога што прати Свету Тајну (беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ). У току Литургије, протонамеснику Марку Петровићу додељен је чин протојереја на радост свих присутних верника. Свима је познато да је отац Марко целога себе давао Цркви и повереном му народу, стога је овај гест дочекан са великом радошћу! На свршетку молитвеног сабрања додељена је грамата добротвору Небојши Божићу, предузетнику из Кованлука. Празнична радост настављена је заједничком трпезом љубави свештенства и верујућег народа сабраних око свог Архипастира. Вероучитељ Марко Пауновић
Светосавска академија у Храму Светог Саве у Краљеву
Дана 27. јануара 2023. са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, поводом прославе празника Светог Саве, у Храму Светог Саве у Краљеву одржана је Светосавска академија са почетком у 19 часова. Сабрали су се свештеници, учесници академије, као и верни народ са децом. На самом почетку академије пред окупљене је изашао хор Храма Светог Саве који је на челу са диригентом Драганом Ђокић извео тропар Светом Сави, а затим и литургијску композицију ,,Тебе појем“. Након тога, сабранима се обратио старешина храма и уједно домаћин светосавске академије протојереј Радоја Сандо, који је присутнима упутио поздравно слово. У наставку програма имали смо прилику да чујемо пригодну беседу историчара г. Драгана Драшковића. Он је беседио о универзалним вредностима које нам је оставио Свети Сава, правећи паралелу веома значајним наслеђем које нам је оставио и Свети Владика Николај. Њих и ове просторе повезује Манастир Жича као духовни светионик, чији историјат нам је приказан кроз ретке и важне личности и догађаје. Након овог излагања окупљене је одушевила ученица Магдалена Максимовић извођењем песме ,,Грачанице, причо над причама“, при чему је имала пратњу хора нашег храма. По већ устаљеној традицији, ове године су награђени учесници литерарног и ликовног конкурса чија је тема била: ,,Свети Сава на распетом Косову и Метохији“. Такође, присутни су имали прилику да чују награђене литерарне радове које су ученици прочитали. У оквиру програма изнесена је и кратка ретроспектива хуманитарних и добротворних акција које је покренуло братство Храма Светог Саве заједно са својим парохијанима и добротворима. Пред сам крај академије, хор Храма Светог Саве је још једном одушевио присутне својим извођењима композиције ,,Кресту Твојему“, али и једном занимљивом интерпретацијом молитве Светог Јефрема Сирина. На самом крају, домаћин академије, протојереј Радоја Сандо се још једном захвалио окупљенима, и заблагодарио нашем првопастиру и учитељу Светом Сави. Вероучитељ Дејан Драмићанин
Опело и сахрана протојереја-ставрофора Јована Лукића (1935-2023)
Дугогодишњи парохијски свештеник Храма Вазнесења Господњег у Чачку, протојереј – ставрофор хаџи Јован Лукић уснуо је у Господу у својој 88. години живота, у недељу 15. јануара 2023. године. Свештенство Храма Господњег у Чачку служило је заупокојену Литургију у уторак 17. јануара у параклису при Саборној цркви. Касније, у току истог дана, служено је и опело у Саборној цркви у Чачку. На опелу почившег проте началствовао је парохијски свештеник протојер мр Небојша Дабић. Уз проту су саслуживали активни и умировљени свештеници; протојереј – ставрофор Саша Јоловић, протојереј – ставрофор Милорад Милидраг, протојереј – ставрофор Владан Милосављевић, протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Нешко Богдановић, јереј Милан Љубичић, јереј Ђорђе Лазаревић; умировљени протојереј – ставрофор Радослав Милинковић, протојереј – ставрофор Драгомир Љубичић, протојереј Милан Филиповић, протојереј Љубиша Јаковљевић и јереј Миро Јовановић. Опелу је, поред породице и пријатеља, присуствовао многобројни верни народ, посебно бивши парохијани, који су дошли да молитвено искажу поштовање уснулом проти. На крају опела протојереј о. Небојша одржао је беседу подсећајући нас на детаље из протиног животописа, напомињући да не може све стати у беседу, јер живот почившег проте Јована не може стати на папир. Такође, у беседи је напоменуо да се у Господу упокојио свештенослужитељ који се придружио почившим свештенослужитељима Христовим. Након опела прота је сахрањен у породичној гробници на чачанском гробљу. ЦО при Храму Вазнесења Господњег у Чачку
Велики пост
Припремивши вернике за подвиге поста и покајања Црква их уводи у сам подвиг. Богослужења Великог поста, као и богослужења припремних недеља, стално подстичући на пост и покајање, описују стање душе која се каје и која плаче због својих грехова. Овоме одговара и спољашњи изглед великопосних богослужења: у току обичних дана Великог поста, изузев суботе и недеље, у Цркви се не служи потпуна Литургија, ово најсвечаније и највише празнично богослужење. Уместо потпуне Литургије средом и петком се служи Литургија пређеосвећених Дарова. Састав других црквених служби се мења у складу са временом. У обичне дане седмице скоро да престаје појање, предност се даје читању текстова из Старог Завета, посебно Псалтира, на свим црквеним службама се узноси молитва Светог Јефрема Сирина с великим поклонима (метанијама), а трећи, шести и девети час се спајају с вечерњом ради указивања на време до којег треба да траје дневни пост. Света Четрдесетница и њена богослужења почињу од вечерње Сиропусне недеље. Сиропусна недеља се још у народу назива и недељом праштања, јер се на вечерњем богослужењу овог дана служи чин или обред међусобног опраштања у храму. Чин опраштања се обавља на следећи начин: на солеју се износе и на налоње стављају иконе Спаситеља и Мајке Божје; настојатељ чини метаније испред њих и целива их, а затим обично држи беседу, моли за опроштај својих грехова клир и народ говорећи: «Благословите мја, отци свјатији и братија, и простите мње, грјешному, јелика согрјеших в сеј ден и во всја дни живота мојего: словом, дјелом, помишленијем и всеми мојими чувстви.» («Благословите ме, оци свети и браћо, и опростите мени, грешном, оно што згреших данас и у све дане живота мог: речју, делом, помишљу и свим својим осећањима.») Притом метанију чини испред клира и народа. Сви му такође одговарају метанијом говорећи: «Бог простит ти, отче свјатиј. Прости и нас, грјешних и благослови.» (Бог да ти опрости, свети оче. Опрости и нама, грешнима, и благослови нас.»). Затим настојатељ узима напрестони Крст и сви свештенослужитељи по старешинству целивају иконе на налоњу, прилазе настојатељу, целивају часни Крст и руку која држи Крст, целивају се с настојатељем. После њих прилазе мирјани, целивају свете иконе и Крст и моле једни друге за опроштај. За време обреда опраштања обично се певају «Покајанија отверзи ми двери» («Покајања отвори ми врата»), «На рјеках вавилонских» («На рекама вавилонским), и друге покајничке песме. У неким храмовима се притом такође певају и васкршње стихире, до речи «и тако возопи» («и тако ускликну»), укључујући и њих (у последњој стихири). У складу с јеванђељским речима, које се читају ове недеље, а које говоре о томе да ближњима треба опраштати сагрешења и мирити се са свима, у стара времена су се египатски пустињаци окупљали последњег дана сиропусне седмице ради заједничке молитве и измоливши једни од других опроштај и благослов, уз појање васкршњих стихира, на известан начин, подсећања на очекивани Христов Васкрс, по завршетку вечерње се се разилазили у пустињи ради осамљених подвига у току Четрдесетнице и поново су се окупљали тек за Цвети. Због тога се и данас, по старом благочестивом обичају, синови Православне Цркве у знак помирења и опроштаја, моле за умрле и посећују се у току сиропусне недеље. Прва недеља Великог поста се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот. У складу с тим Црква у току прве недеље обавља дужа богослужења него у току наредних дана. Од понедељка до четвртка се на великом повечерју чита покајнички канон светог Андреја Критског (+712). Овај канон је назван Велики, како због мноштва мисли и сећања који се у њему садрже, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30). Ради читања у првој недељи поста канон је подељен на четири дела, по броју дана. У среду и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египатске (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости. Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – Светог Андреја Критског. У понедељак или уторак прве седмице после јутрења или часова свештеник чита парохијанима «Молитве за почетак поста Свете Четрдесетнице», које су наведене у Требнику. У суботу прве недеље Црква се сећа чудесне помоћи коју је великомученик Теодор Тирон (око +306) пружио константинопољским хришћанима 362. године, за време цара Јулијана Одступника (+363), кад је прве седмице Великог поста светац, који се јавио Константинопољском архиепископу, заповедио да се једе кољиво (куване житарице) уместо хране оскрнављене кропљењем крвљу идолских жртава на тржници. Освећење кољива врши се у петак прве недеље на Пређеосвећеној литургији, после заамвоне молитве и појања молебана великомученику Теодору. У многим храмовима се петком или недељом обавља дирљив богослужбени обред под називом пасије (од латинског passio – страдање). Он је у црквену употребу уведен за време Кијевског митрополита Петра Могиле (XVII в.). Служи се на повечерју (у петак) или на вечерњој (у недељу) прве, друге (често од друге), треће и четврте седмице поста и састоји се од читања Јеванђеља о Христовим страдањима, песама Страсне седмице – „Тебе, одејушчагосја свјетом, јако ризоју“ („Тебе, који си се обукао у светлост, као у хаљине“), „Приидите, ублажим Јосифа приснопамјатнаго“ („Ходите да блаженим назовемо Јосифа незаборавног“) и других – и поука. О пасијама се не говори у црквеном сутаву. Чин пасија је први пут наведен на крају Цветног триода који је 1702. године издао архимандрит Кијево-Печерске Лавре Јоасаф Кроновски. На крају описа чина је речено: „Свега овога сећамо се по савету, а не по заповести, што се све даје на расуђивање Светој Православној Цркви.“ Прва недеља (као дан у недељи) Великог поста другачије се зове Недеља Православља или Победа Православља. Овог дана се врши сећање на победу Православља. То је обичај који је уведен у Византији у првој половини IX века у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, која су узнемиравала Цркву, посебно над последњим од њих – иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У ову недељу се обавља посебно богослужење, које се назива чин Православља. Овај чин је написао Методије, Константинопољски патријарх (842-846). Победа Православља је први пут била прослављена прве недеље Великог поста, дакле, основ за прославу ове победе Православља је
Сајам вина и других производа у Љигу
Са благословом Архиепископа и митрополита жичког Г. Јустина у порти љишког храма Светог Јована Претече одржан је 15. септембра 2024. Сајам вина и других манастирских и народних производа. И поред кишног дана, на празник Сабор српских светитеља, сабрали су се покрај љишке цркве гости са разних страна са својим производима, као и мештани Љига и парохије љишке који су имали прилику да виде, окусе и купе поред квалитетног вина и исто тако квалитетне и одличне производе попут: ракије, меда, разних врста сирева, сухомеснатих производа, биљних препарата за различиту употребу и сребрни накит ручно израђен у Призрену. Старешина храма је поздравним словом и молитвом отворио сајам вина и других производа. Учесници сајма који су и поред временских неприлика дошли са својим производима били су: Студеничка вина-Епархија жичка, манастир Фенек, манастир Буково, винарија Димитријевић из Љига, винарија Видак из Требиња, ЛИМЕС – природни козметички препарати и др. из Пирота, СирАрт-производња сирева породице Радовановић из Такова код Уба, „Из дедине старе пушнице“ газдинство из Даросаве које производи сухомеснате производе, подрум Ивовић из Љига са воћним ракијама и вином, пчелари Милош Милошевић и Бошко Глишић из Гукоша, газдинство Мирковић из Бранчића са козјим сиром и „Филигран“ радионица за производњу сребрног накита Саше Цветковића из Призрена. У културном програму најављени су : КУД „Љиг“ из Љига, певачка група „Опленачке делије“ из Тополе, гајдаш Филип Савић из Сврљига, вокална група „Србски Православни појци“ из Београда и Лазар Зечевић из Београда. Због кишног времена неки од најављених учесника културног програма нису могли доћи, тако да је у програму учествовала певачка група из Тополе и Лазар Зечевић који је свој, веома запажен и са одушевљењем примљен клавирски концерт, извео у сали парохијског дома. Програм је најавио и водио г-дин Драган Радовановић директор љишке библиотеке „Милован Данојлић“. За ово поподневно дружење припремљено је послужење домаћим специјалитетима које су припремали: Удружење жена „Златне руке“ из Љига, Данило Живак и Иван Ивовић спремили су одличан гулаш од дивљачи за госте и све посетиоце сајма. Црквена општина Љиг је организовала овај први Сајам вина у сарадњи са Туристичком организацијом општине Љиг. Председник Општине Љиг г-дин Миломир Старчевић посетио је Сајам и обећао да ће од следеће године Општина Љиг уврстити ову манифестацију у годишњи календар културних догађања у љишкој општини које ће из буџетских средстава и финансијски помоћи. Смисао организовања оваквих догађаја је да, у заједништву верни народ заблагодари Богу за све дарове земаљске у смирај лета када је природни циклус окончан и када улазећи у јесен и зиму чекамо пролеће и нови циклус рађања и стварања. „А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу“(Јев.13.16) Светолик Марковић, протојереј-ставрофор
Најава: “Наслеђе краљице Јелене“, 01-09. јун 2024.
Духовни и културни фестивал “Наслеђе краљице Јелене“ почиње, у суботу, првог јуна. Како ове године обележавамо 710. година од упокојења ктиторке манастира Градац досадашњи концепт манифестације Дани краљице Јелене проширен је новим називом, садржајима и програмом. Заједничко вишемесечно залагање општине Рашка, Туристичке организације Рашка, Центра за културу – Градац, Средње школе краљица Јелена и сестринства манастира Градац, довело је до тога да и ове године укључимо у програм децу и омладину основних и средњих школа из околине Рашке, Краљева, Ужица и Новог Сада. Сва предавања, изложбе, концерти, радионице, представе и трибине, све што је неки манифест оног што желимо рећи кроз Наслеђе краљице Јелене осмишљени су кроз питање: Шта нам сада поручује наша Света краљица Јелена? Почињемо са програмом у суботу, 1.6. 2024. у 12 часова у спортској хали у Баљевцу, трибином Андреје Герића Пробудите ПОБЕДНИКА у себи и турниром у одбојци Сервирај за радост. У наредним данима следе различите радионице: Проговори да видим ко си – Школа културе говора за младе, Српско рукописно наслеђе, Каменчић један сам није вредан и Лепота Божије творевине у нашим рукама. У четвртак 6. 6. 2024. у 19 30, у Галерији центра за културу Градац је отварање и ауторско тумачење изложбе Др Дубравке Прерадовић, научне сараднице Балканолошког института САНУ, Габријел Мије и истраживање старе српске архитектуре. У петак 7. 6. 2024. у 12 30 у Дому културе у Рашки најмлађу публику очекује позоришна представа: Немањићи – подела царства. А у 19 30 у Галерији центра за културу Градац професорка Бојана Цвејић одржаће предавање на тему: Прича о одрастању и односима. У суботу 8. 9. 2024. у 19 часова у Дому културе у Рашки отац Милош Весин говориће на тему: Улога сећања у нашем духовном животу. Вече се завршава музичко поетским кабареом: Да, то су били дани. 9. 9. 2024. је завршни дан фестивала, почиње у 9 часова Светом Литургијом, затим следи концерт Слободана Тркуље и Балканополиса који ће пратити изложба хране Гастрономија рашког краја, као и хуманитарна изложба Лепота Божије творевине у нашим рукама.
Капетан-јереј Владан Вуковић, “Отац и његов идентитет“
Ми живимо у времену опште кризе ауторитета и система вредности, а све институције друштва озбиљно су уздрмане сталним и брзим променама кроз које већ годинама пролазимо. Такође, сви осећамо да је највећи и најтежи ударац претрпела институција породице. Довољно је само погледати у суморну статистику која нам говори како се сваки четврти брак у нашој земљи оконча разводом, а да се преко тридесет процената грађана Србије до своје педесете године није ни усудило да заснује своју личну породицу. Стопа поремећаја личности и психичких обољења је у порасту, а струка нам каже како је главни разлог за овакво стање општа либерализација моралних начела и криза система вредности. Чињеница је да већ више од пола века живимо у постпатријархалном друштву, у доба постмодерне. Главни медијско-интелектуални наратив нас и даље упорно убеђује како је патријархално друштво било извор најгоре могуће oпресије жена и деце. За њих су протекли векови патријархата били мрачна доба породичног ропства у коме је отац био зли тиранин, жена апсолутна жртва, а деца колатерална штета сурове мушке доминације. Биле су потребне да прођу хиљаде година како би се кроз друштвене револуције 20. века жене и деца коначно ослободили мушке опресије и успоставило „ново, праведније и здравије“ друштво. И поред ових злонамерних тврдњи већина нас јасно уочава колико је савремена породица у озбиљној кризи и да ствари не функционишу онако природно како би требало када су породични односи у питању. Морамо се запитати како је могуће да пoродица као основна ћелија сваког друштва и њена примарна институција, из које су се развиле све остале друштвене институције и организације, данас доживљава такву кризу која доводи у питање саму будућност и биолошки опстанак нашег и многих других народа у свету. Свакако, много је различитих фактора који су нас довели до овог стања, али ми ћемо се задржати на оном главном и суштинском разлогу – кризи ауторитета оца породице. Треба поћи од најбаналније чињенице. Када сте последњи пут чули да се неко дете у нашој земљи свом рођеном оцу обраћа са „оче“!? Тешко је да сте тако нешто могли приметити у својој околини, осим ако је којим слушајем родитељ детета уједно и свештеник. Још је и добро када чујете децу која се свом оцу обраћају са „тата“. Нажалост, све је учесталије да деца свог оца зову по имену, или по надимку, а најчешће са чује оно чувено: „ћале!“ Такође, више се не може ни од наших жена чути оно древно и лепо: „мужу мој“, већ се усталило правило да се жена свом човеку обраћа по његовом личном имену или неком надимку. Не треба бити философ па закључити да људски говор итекако сведочи о стању духа оних који се њиме служе. Нажалост, једна овако важна тема као што је питање очевог идентитета јасно указује да наш свакодневни говор изриче дубоку кризу његовог ауторитета. Ми смо сведоци времена у коме се изгубило оно поштовање, али и страхопоштовање, које је некада красило међуљудске односе у породици и друштву као целини. Данас јасно можемо уочити колико је „савремени“ отац развлашћен од свих друштвених привилегија које је вековима уживао, уз све његове обавезе да буде примарни заштитник породице и главни стуб развоја друштва. Конкретно, од онога тренутка када је успостављен систем да једна плата није довољна за живот обичне породице ауторитет оца се нагло урушио. Муж од тада постаје партнер са којим се деле трошкови, а отац слепи сарадник у обавезама подизања деце. Идентитет оца се примарно везао за материјални сегмент задовољавања потреба породице уз све веће занемаривање васпитне улоге очевог ауторитета. Нажалост, у времену у коме живимо и сами очеви су подлегли духу конформизма. Многи од њих заборавили су древну мудрост да постати прави отац подразумева велику људску жртву за добробит целе породице. Важан сегмент растурања патрхијархалног система породичних односа представљала је либерална идеологија равноправности полова која се већ читав век директно имплементира у колективну свест нашег друштва. Захваљујући деловању те идеологије нарушен је изворни и природни принцип хијерархије породичних односа у коме је отац представљао реалну главу сваке породице. Многи ће данас рећи да је то превазиђен концепт и поставити питање зашто би жена уопште била дужна да буде послушна свом мужу, а деца оцу, када су индивидуална права појединца и личне слободе неприкосновене вредности, а равноправност свих „јединки“ темељно начело организације природе и друштва. Такве коментаре је довољно пропустити кроз основна начела биологије и социјалне науке које се баве темама организације животињских заједница и друштвених структура, а које све од реда почивају на хијерахији односа у којима мужјаци воде чопор, а старешине и шефови руководе јавним и приватним организацијама. И поред тога што нас биологија и друштвене институције јасно уче како је нормално да постоји мушка глава која руководи чопором, предузећем или јавном установом и која очински (бар би тако требало да буде) брине о члановима својих дружина и колектива, ми живимо у доба једног наратива који оца развлашћује дужности и обавезе да буде главни ауторитет саме породице. Ми данас живимо у друштву које више не васпитава своје синове шта значи бити отац и старешина породице и које обавезе, али и привилегије из тога за њега произилазе. Зашто привилегије!? Па зато што без привилегија је тешко било кога мотивисати да испуњава своје дужности и обавезе. То је бар лако видети на терену неке јавне установе или фирме које итекако знају да награде и привилегују своје вредне или високопозициониране чланове. Шта Црква може да понуди нашем друштву које се како сви видимо налази у озбиљној кризи очевог идентитета!? Црква нам нуди небески идентитет и своје Свете Оце. И то не само оне Оце из Светих књига које читамо, него и видљиве иконе Небескога Бога Оца, наше епископе и свештенике, којима се и обраћамо са „оче“ указујући им тиме дужно поштовање. Заиста, Црква је вековни чувар изворног очевог ауторитета и његовог идентитета. Бог Отац и Христос, који нам открива Небеског Оца, суштински су извор сваког земаљског очинства, како оног у породици, тако и оног у држави, у којој је отац нације краљ или председник, а патријарх отац отаца Цркве Божије. Зато, ако се усудимо да постанемо активни чланови Цркве, или ако неки од нас то већ
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Јеванђеље у Кини“
Вероватно сте чули за краљевачког уметника – филигранисту – Горана Ристовића Покимицу, мада, истини за вољу, он је много чувенији ван Краљева, па чак и ван Србије, неголи у свом родном месту. Но, данас се нећу бавити хваљењем овог признатог уметника и доброг човека, већ једном згодом која му се десила у октобру ове године приликом његове изложбе у Кини. Наиме, Народни Музеј Србије из Београда у Пекингу је организовао изложбу репликâ круна наших средњовековних владара које је својом руком израдио г-дин Покимица. Покимица је, између осталог решио да тамо представи и једно Јеванђеље и Престони Часни Крст који су израђени од филигрански изрезбареног злата и слонове кости. Међутим, носећи посебно израђене кофере са овим експонатима, у авиону је почео да размишља како није требало да их понесе са собом. У себи је помишљао како је направио грешку, јер су Крст и Јеванђеље наше светиње, од каквог год материјала да су израђени, а познато је да у Кини још увек влада Комунистичка Партија и да је религија готово забрањена. Чинило му се као да ће наше светиње изнети пред људе којима оне ништа не значе и који ће их процењивати само из перспективе уметности, што је, ипак, својеврсно потцењивање… Али, шта је ту је, већ је путовао авионом и није се могло назад. Зашто вам пишем оволики увод? Зато што се испоставило да је Бог удесио да Крст и Јеванђеље у Кини ипак буду нешто више од само изложеног уметничког предмета. Наиме, изложба је имала велики број посетилаца које су са кинеском стрпљивошћу посматрали изложене експонате. Међу њима се, сасвим случајно (а можда ипак не толико случајно, и заправо по Божијем промислу), нашао и младић који је након обиласка свих изложених предмета застао крај Крста и Јеванђеља, задивљен, али и запитан. Он је касније пронашао нашег уметника и ступио у разговор са њим. Интересовало га је да ли је он хришћанин, о чему говори хришћанска вера, како изгледа молитва Богу, и још много штошта. Разговор је трајао до ситних ноћних сати. Откуда толико интересовање за хришћанску веру код младића који је из једне безбожне државе? Господин Горан нам је, када се вратио са путовања, потанко испричао задивљујућу причу овог младића која се крије иза његове жеље да се упозна са хришћанством и да постане хришћанин. Наиме, са својих шеснаест година, он је у јувелирници купио златан крстић који се носи око врата, на грудима. То није учинио из верских разлога, већ зато што му се допадало да носи такав украс на себи. Када је, након неколико година, боравио у Индонезији, на сурфовању, догодило се да га је супротна морска струја почела односити од обале. Одмах је уз помоћ даске покушаваo да плива ка обали, али ништа није вредело, одлазио је све даље. Након четири или пет сати борбе, исцрпљен и километрима удаљен од обале, схватио је да је то његов крај. У том тренутку, незнано зашто, али хвала Богу да је тако, сетио се верског символа који је носио око врата. Чврсто га је ухватио руком и завапио: „Боже, ако те има, сад ми помози!“. Према његовом причању, није стигао ни да изговори овај молитвени вапај, а наишао је велики талас који га је изузетном брзином, за мање од минуте избацио на обалу. Од тог тренутка, прича он, могу да га убеђују преко медија и телевизије да Бог не постоји, али то ништа не вреди – његов живот је сведочанство бриге Божије. Али, како да се упозна са хришћанством, када у Кини свеукупно постоји свега неколико хришћанских храмова. И за то се Бог побринуо. Враћајући се авионом кући, разговарао је са човеком који је седео крај њега. Испоставило се да је он англикански свештеник. Одмах му је испричао како га је Бог спасао, и замолио га да некако упути у основе хришћанске вере, али путовање се завршавало и није било времена за било какву поуку. Англикански свештеник је из свог џепа извадио примерак Новог Завета на енглеском језику и рекао му: „На овим страницама ћеш се упознати са Христом“. Од тада, млади Кинез је свуда са собом носио Јеванђеље и читао о Христу и о Цркви коју је Христос основао. И, свакога дана се молио Богу да га некако упути у тој земљи у којој нема свештеника. И тако је „случајно“ наишао на Крст и Јеванђеље, и понадао се да је аутор тих „дела“ хришћанин који га може поучити… Бог је, слободно то можемо рећи, удесио да овај младић чује реч вере за којом је жудело његово срце. И тако је, након разговора са нашим Покимицом, чувши о манастирима, о Литургијама, о Светој Гори, о светитељима, решио да, првом приликом, посети Србију и потом Свету Гору, и да постане члан Православне Цркве, јер му срце казује да је то аутентично хришћанство. Ову причу која је, верујем, и на вас оставила утисак, сам поделио са вама не само због чудесности овог догађаја, већ и због тога да бисмо се подсетили да Бог слуша наше дубоке вапаје упућене Њему. У огромном броју случајева Господ показује своју бригу према нама и благосиља нас својим даровима. Но, поставимо себи ово питање, колико се ми обраћамо Богу и колико тражимо заштиту и утеху од Њега? Често је управо супротно: живимо и пролазимо кроз разноразна искушења као да Бог не постоји. Многи међу нама су спремни да, у својим болестима и недаћама, одлазе чак и код врачара и гатара, али не и да се сете Бога. Свето Писмо, у оквиру Псалтира, вели: „Пренеси на Господа бригу своју и прехранићете у дан глади“. Господ је добар и благ и учиниће са нама спрам нашег поуздања у Њега, али шта ако у нама нема поуздања у Њега? Шта онда? Можда и овде треба тражити разлоге многих невоља кроз које пролазимо и као појединци и као друштво у целини? Замислите само да осамдесет процената нашег народа (не морају сви) своју бригу преноси на Господа и живи јеванђелском добротом. Где би нам онда био крај? Не би ни тада било све савршено, али би све било радосније и са више љубави и доброте. Сасвим сигурно би нам било много
Слава Храма Светог Димитрија у Брезни
Дана 8. новембра по грегоријанском односно 26. октобра по јулијанском календару, када наша Црква прославља Светог великомученика Димитрија Солунског, Храм Светог Димитрија у Брезни при таковском намесништву са свештенством и верним народом прославио је своју славу. Указом кнеза Милоша Обреновића из 1837. године, започета је изградња овог храма, да би 1840. године била одслужена и прва Литургија на Васкрс. Храм је заједно са околним народом претрпео бројна страдања, ратове за ослобођење од турског царства, отаџбинске ратове, светске ратове али је успео да опстане до данашњег дана и да се у њему непрекидно узносе молитве Васкрслом Господу као и Његовом угоднику Светом Димитрију Солунском. И данас 186 година касније, када заслугом наших храбрих предака од који многи имају титулу ,,солунац“ попут Светог Димитрија, ми у миру прослављамо и благодаримо Господу за сва добра која су нам учињена. Овог 2024. лета господњег, Светом Литургијом началствовао је свештеник Живко Дамљановић парох прањански уз саслуживање свештеника у пензији Чедомира као и старешине храма свештеника Михајла Живковића. Традиционално народ се у великом броју сабере на овај дан, чувајући спомен на Светог Димитрија. Овогодишњи домаћини припремили су славски колач и жито као и богату трпезу за сав верујући народ.Свештенство је верујућем народу пожелело срећну храмовну славу уз наду да се што чешће молитвено сабирамо, особито у овим данима у којима се примећује брзи пад броја становника по сеоским подручјима као што је и ово. Да се сетимо и усвојимо речи Светог Владике Николаја: ,,Помози Боже да се Срби сложе, обоже и умноже.“ Јереј Михајло Живковић
Света Архијерејска Литургија у Кованлуку
Задње недеље јануара месеца 2023. године, на дан када се обележавају Часне вериге Светог апостола Петра и Преподобни Ромило Раванички, Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког у Кованлуку служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. На молитвеном сабрању Владици су саслуживали: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина Храма Светог Василија Острошког протојереј Иван Радовановић, протонамесник Марко Петровећ и ђакон Стефан Симић. Литургијско сабрање својим милозвучним појањем украсили су краљевачки појци заједно са појцима нашег храма. Након прочитаног Јеванђеља, Преосвећени Владика је говорио о значењу, симболици и светости часних верига Светога апостола Петра. У наставку беседе, Преосвећени је истакао значај свакодневног сагледавања наших живота и тражења Господа ради узрастања и опроштаја грехова, у првом реду преко Причешћа и свега онога што прати Свету Тајну (беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ). У току Литургије, протонамеснику Марку Петровићу додељен је чин протојереја на радост свих присутних верника. Свима је познато да је отац Марко целога себе давао Цркви и повереном му народу, стога је овај гест дочекан са великом радошћу! На свршетку молитвеног сабрања додељена је грамата добротвору Небојши Божићу, предузетнику из Кованлука. Празнична радост настављена је заједничком трпезом љубави свештенства и верујућег народа сабраних око свог Архипастира. Вероучитељ Марко Пауновић
Светосавска академија у Храму Светог Саве у Краљеву
Дана 27. јануара 2023. са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, поводом прославе празника Светог Саве, у Храму Светог Саве у Краљеву одржана је Светосавска академија са почетком у 19 часова. Сабрали су се свештеници, учесници академије, као и верни народ са децом. На самом почетку академије пред окупљене је изашао хор Храма Светог Саве који је на челу са диригентом Драганом Ђокић извео тропар Светом Сави, а затим и литургијску композицију ,,Тебе појем“. Након тога, сабранима се обратио старешина храма и уједно домаћин светосавске академије протојереј Радоја Сандо, који је присутнима упутио поздравно слово. У наставку програма имали смо прилику да чујемо пригодну беседу историчара г. Драгана Драшковића. Он је беседио о универзалним вредностима које нам је оставио Свети Сава, правећи паралелу веома значајним наслеђем које нам је оставио и Свети Владика Николај. Њих и ове просторе повезује Манастир Жича као духовни светионик, чији историјат нам је приказан кроз ретке и важне личности и догађаје. Након овог излагања окупљене је одушевила ученица Магдалена Максимовић извођењем песме ,,Грачанице, причо над причама“, при чему је имала пратњу хора нашег храма. По већ устаљеној традицији, ове године су награђени учесници литерарног и ликовног конкурса чија је тема била: ,,Свети Сава на распетом Косову и Метохији“. Такође, присутни су имали прилику да чују награђене литерарне радове које су ученици прочитали. У оквиру програма изнесена је и кратка ретроспектива хуманитарних и добротворних акција које је покренуло братство Храма Светог Саве заједно са својим парохијанима и добротворима. Пред сам крај академије, хор Храма Светог Саве је још једном одушевио присутне својим извођењима композиције ,,Кресту Твојему“, али и једном занимљивом интерпретацијом молитве Светог Јефрема Сирина. На самом крају, домаћин академије, протојереј Радоја Сандо се још једном захвалио окупљенима, и заблагодарио нашем првопастиру и учитељу Светом Сави. Вероучитељ Дејан Драмићанин
Опело и сахрана протојереја-ставрофора Јована Лукића (1935-2023)
Дугогодишњи парохијски свештеник Храма Вазнесења Господњег у Чачку, протојереј – ставрофор хаџи Јован Лукић уснуо је у Господу у својој 88. години живота, у недељу 15. јануара 2023. године. Свештенство Храма Господњег у Чачку служило је заупокојену Литургију у уторак 17. јануара у параклису при Саборној цркви. Касније, у току истог дана, служено је и опело у Саборној цркви у Чачку. На опелу почившег проте началствовао је парохијски свештеник протојер мр Небојша Дабић. Уз проту су саслуживали активни и умировљени свештеници; протојереј – ставрофор Саша Јоловић, протојереј – ставрофор Милорад Милидраг, протојереј – ставрофор Владан Милосављевић, протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Нешко Богдановић, јереј Милан Љубичић, јереј Ђорђе Лазаревић; умировљени протојереј – ставрофор Радослав Милинковић, протојереј – ставрофор Драгомир Љубичић, протојереј Милан Филиповић, протојереј Љубиша Јаковљевић и јереј Миро Јовановић. Опелу је, поред породице и пријатеља, присуствовао многобројни верни народ, посебно бивши парохијани, који су дошли да молитвено искажу поштовање уснулом проти. На крају опела протојереј о. Небојша одржао је беседу подсећајући нас на детаље из протиног животописа, напомињући да не може све стати у беседу, јер живот почившег проте Јована не може стати на папир. Такође, у беседи је напоменуо да се у Господу упокојио свештенослужитељ који се придружио почившим свештенослужитељима Христовим. Након опела прота је сахрањен у породичној гробници на чачанском гробљу. ЦО при Храму Вазнесења Господњег у Чачку