Категорија: Најновије

Дана 19. 11. 2022. године, одржана је завршна свечаност овогодишњих “Дана патријарха Павла”, а седмих по реду коју организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ под покровитељством града Чачка, а у сарадњи са Туристичком организацијом и другим установама културе града Чачка. Свечаност је започела у горњем холу Културног центра, изложбом МОЛИТВЕНО СЕЋАЊЕ– СВЕТЛОПИСИ аутора Рајка Р. Каришића, уметничког фотографа из Београда и резбарених крстова – ХОДАЊЕ У СВЕТЛОСТИ, насталих на дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Изложбу је пригодним говором отворила Ана Ранђић, професор српског језика и књижевности, а присутне је поздравио и аутор фотографија који је између осталог истакао да је приказане фотографије даровао као легат удружењу „Павле–живот по Јеванђељу“ и граду Чачку. На овај начин град Чачак, уз дрворезбарене крстове колоније „Крст патријарха Павла“, чији се број повећава из године у годину, обогаћује збирку уметнина које ће се чувати у просторијама које је град наменио у ту сврху. Како је најавио проф. др Драго Милошевић на свечаности у манастиру Благовештење кабларско, 27. септембра 2022. године, то ће већ бити мали музеј посвећен патријарху Павлу. Дакле, за такво нешто већ има елемената, а то ће свакако обогатити нашу културну баштину. Треба истаћи да изложбу фотографија прати изванредно урађен и каталог, чији је графички уредник  Зоран Јуреш, који је уједно и каталогизација свих фотографија које је аутор, Рајко Р. Каришић даровао. Овогодишња изложба у холу Културног центра трајаће до 5.12.2022. године како би суграђани који нису били у могућности да присуствују отварању исту могли да посете  у данима који предстоје.  Након свечаног отварања изложби, у великој сали Културног центра посетиоци су имали прилику да слушају концерт хора „Београдски мадригалисти“ који је, под диригентском палицом г. Александра Бурића, извео један бројдела Стевана Мокрањца, Исидора Бајића, Војислава Симића, Јосифа Маринковића, Корнелија Станковића и других. Поред сјајног хора посетиоцима се обратио и проф. др Мило Ломпар историчар књижевности, есејиста и редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду који је говорио своју беседу о патријарху Павлу. Започео је присећањем на један врео августовски дан када је у тролејбус на Теразијама ушао патријарх Павле тако тихо да нико не примети. У возилу је било троје људи, који су одмах након његовог уласка устали. А он је погледавши их рекао: „Седите, седите, ја ћу брзо сићи“. Мада је места било колико се хоће и мада је он заиста сишао после две станице, а да нико није ни помислио да седне, по прећутном осећању сви су стајали. Ко је био тај човек, упитао се Ломпар? Човек пред којим смо стајали био је,  како каже Ломпар, један од оних самозатајених, а светих, за које Јустин Ћелијски каже да су имали три дара – дар суза, дар сећања на смрт и дар умилења. Такође нас је подсетио да је патријарх био сведок вере која је, како је говорио апостол Павле, тврдо чекање онога чему се надамо. Он је веру сведочио животом што је најтеже, сведочио је умом што је тешко, и сведочио је духом што је нешто што га је издигло и учинило да његов дух лебди над нама увек када помислимо да духа нема и да баш ничег нема око нас, он је ту. На крају програма, професор Драго Милошевић је у име удружења „Павле–живот по Јеванђељу“ прво захвалио свима који су допринели грађењу ове манифестације, а потом је уручио велике захвалнице са примерком првог броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски и репликом крста који је патријарх Павле ручно урадио током свог боравка у манастиру Вујан, хору „Београдски мадригалисти“, беседнику проф. др Миру Ломпару и аутору фотографија портрета патријарха Павла, Рајку Р. Каришићу. Овом приликом организатор најављује да након ове свечаности следи издавање другог броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски чиме би седми „Дани патријарха Павла“ били окончани. “Дани патријарха Павла“

Нисмо обавезни да верујемо у анђеле: у Символу вере није ништа речено о томе. Мада се у молитви „Оче наш“ на њеном крају, говори: „Не уведи нас у искушење, но избави нас од лукавог“, то нас подсећа да постоји противник, постоји неко ко нас оптужује, који ће после, на Страшном суду рећи Богу, као тужилац на суду људском, показујући прстом на оптуженог: „Зашто хоћеш да га помилујеш? Како га можеш помиловати, кад је мени служио? Он се уопште није молио Теби. Ти си праведан! Зар ниси?“ То је посао клеветника: он стоји на суду и има дрскости да окривљује оног којег Бог оправдава. Анђели, пак, свети и светли, који нису престали да служе Богу, такође су стално присутни овде, у нашем животу. Премда у Символу вере о њима ништа не чујемо конкретно и директно, на свакој служби просимо у Бога „анђела мирна, верног наставника, чувара душа и тела наших.“ И у Литургији светитеља Василија Великог је речено, да је Господ Бог, промишљајући о Својим створењима, „ поставио анђеле чуварима рода људског“. Анђели, што управљају стихијама, анђели који руководе читавим народима, анђели које сваки човек посебно има… Уопште, јеванђељска повест је тако тесно повезана са анђеоским светом, да не говорити о анђелима је немогуће. Не говорити о њима, нашим невидљивим пријатељима, је недопустива немарност. Угледаћемо их, они ће нас узети за руку и повести ка престолу Божијем. Већ су нас избавили од хиљаду искушења, моле се, чувају нас ватреним мачом од сваке пакости и нечистоће, и не смемо да не говоримо о њима. Христос је зачет после Благослова архангела. Сигнал за Светог Духа била је сагласност Марије на речи архангела: Нека Ми буде по ријечи твојој, Ја сам раба Господња (Лк. 1, 38). Потребно је да анђео каже: „Пристала је“ — и тада је осењује благодат Утешитеља, и зачиње се у Њој Господ Исус Христос. Потом се Христос рађа и анђели поју: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14). Након тога, анђео јављајући се Јосифу више пута, спасава Младенца Исуса од оних који траже Његову душу. Наводе се најмање три појаве и указује се на још. Ево анђео говори: „Устани, узми дијете и матер његову па бијежи у Египат“, јер Ирод тражи душу Отрока. И у Египту: „Устани, узми дијете и матер његову па бијежи у земљу Израиљеву“; „Устани узми Младеца и Матер Његову и иди тамо и тамо“ (в. Мт. 2, 13) — Јосиф је стално био под анђеоским руководством. Високо се говори о овом човеку. Потом Исус излази на проповед — и анђели га прате и бде над Њим. Одакле то знамо? Из речи о васкрсењу: када анђели седе на празном Гробу и сусрећу жене мироносице, говоре им: „Опомените се како вам каза кад бјеше још у Галилеји“ (в. Лк. 24, 6), — они подсећају апостоле и мироносице на речи Јеванђеља. Очигледно, седели су на том месту, очекујући људе да им кажу: „Није овде, него устаде“ (Лк. 24, 6). И даље врло важне речи: Шта тражите живога међу мртвима? (Лк. 24, 5). Анђели су стајали на Јелеонској гори, када су апостоли, забацивши главе, гледали како се Христос вазноси. Дуго нису могли да их опусте, јер се Христос вазносио полако: без ичије помоћи, Христос васкрсли из мртвих, као Цар света, подизао се полако пред њиховим очима, и благосиљао их. Уздигнуо руке Своје и благословио их — Он двема рукама, архијерејски, благосиља их. Он се вазнео — а они су гледали у Њега. Када се Он већ сакрио из вида, а апостоли и даље нису опуштали главе. Спустили су главе, када су им анђели рекли: „Мужи Галилејски! Што стојите и гледате на небо? Овај Исус, Који се од вас вазнео на небо, Он ће исто с небеса на земљу доћи“. И пошли су у Јерусалим, хвалећи и благословећи Бога, чекајући долазак Духа Светога. Анђели стално помажу човеку. Анђели садејствују апостолској проповеди, изводе Петра из тамнице, отварају пред њим гвоздена врата, итд. Они су свугде: сва историја Цркве је историја људи и невидљиве помоћи анђела. Они живе у неком другом свету. Савремена физика сматра да постоје још неке димензије осим ове три. Димензија је више од три. Физика Ајнштајна четвртом димензијом назива време, али постоји и физика која сматра да поред три димензије видљивог света, у којем ми живимо, постоје и друге димензије. У њима пребивају анђели. Објаснити то је врло лако: замислите равну површину, која има две димензије — дужину и ширину, а висину и дубину нема, само нека раван. Нацртајте овде човека. И замислите да сте ви његов Бог. И тај равни човек живи, и живи он у простору те равни. А поред је још један равни човек. Они виде један другог таквим, а шта се налази изван те равни, не виде. Ми, да бисмо их видели, морамо се овако савити, пресећи ту раван. И тада ће они видети дошљака из друге димензије. Ти светли духови, са ватреним крилима, који воле Господа, са благоуханом молитвом,овде су стално, поред нас. Само, они нас не плаше, јер бисмо могли да умремо од страха, угледавши их. Човек може да чини много анђеоског: може да хвали Господа, да се моли, да созерцава Закон Божији. Сем тога, постоје ствари које анђео не може да чини, а човек може. Ево, на пример, столар прави табуре, и табуре је испало чврсто, лепо, добро. И нека такво табуре — свиђа му се дело руку његових. Ето, за такву радост су анђели ускраћени. Ако је, на пример, домаћица лепо испекла колач, сви су се најели и говоре: „Како је укусно! Свака част, мајсторе!“ — њој је то пријатно, и то је добро што је она урадила, — ту радост анђели немају. Радост материјалног, физичког стваралаштва човек има, анђели не. У неком смислу, човек је богатији од анђела. Никако не могу да пређем на демоне, и не желим да прелазим на њих, јер су заиста гнусни. Они су наши непријатељи и искасапили би нас, као пас термофор, да нас не чува Божанствена благодат. Зато ми се прича о анђелима. И поновићу се, човек је у неком смислу блаженији тих бесплотних анђела. Можемо помислити да су они бољи од нас.

Дана, 19. маја, када наша Света Црква слави праведног Јова и Пренос моштију нашег родоначелника Светога Саве, из Трнова у Србију, свештенство намесништва драгачевског сабрало се на Свету Тајну Исповести. Место овогодишњег сабрања, био је Храм Рођења Пресвете Богородице, у Горачићима. Овај храм је иначе и најстарији у драгачевском намесништву. Свету Литургију је служио протојереј Божидар Селенић, парох у Котражи, а саслуживао је протојереј-ставрофор Љубинко Корићанац, парох у Каони. За певницом су били свештеници: гучки јереј Милун Стефановић, вички јереј Немања Матејић, као и теолог Милош Јанковић. Пре саме Литургије, исповедник и духовник протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, служашчи при Манастиру Придворици, се обратио сабраном свештенству, поучавајући све о значају Свете Тајне Исповести. Током Литургије беседу је произнео парох тијањски јереј Иван Јовановић. Тема његове беседе била је смисао страдања у хришћанству. По завршетку Свете Литургије и исповести, уприличена је трпеза љубави. Овогодишњи домаћин парох горачићки протонамесник Горан Јанковић, се веома потрудио да угости своју браћу свештенике, да се осећају пријатно у његовом дому. Током ручка, свештеници су износили и своје утиске о стању на парохијама, а све у циљу да заједничким снагама и братском љубављу унапредимо црквени и парохијски живот овога краја. Јереј Немања Матејић

Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин благоизволео је да радост Васкрсења Господњег прослави у свом родном граду, у Чачку. На Васкрсни уторак посетио је Саборни храм Вазнесења Господњег и донео радост и благослов прославе најрадоснијег Празника над празницима. Владику је дочекало многобројно свештенство, у Христу ђаконство, монаштво и верни народ. Добродошлицу испред града Чачка изразио је градоначелник г. Милун Тодоровић са својим сарадницима. Уз звона са некадашњег Манастира Богородице Градачке Владика је ушао у храм поздрављан са „Христос Васкрсе!“   Епископу су саслуживали архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку протојереј Душан Ћурчић, протојереј-ставрофор Милорад Милидраг, јереј Ђорђе Лазаревић, јереји из београдске Архиепископије  Душан Вујић, Бојан Антић и Влајко Гођевац, као и ђакони Стефан Симић и Стефан Медар.   На Литургији појали су појци из Краљева и хор „Вазнесењски“ предвођен хоровођом Владимиром Котлајићем. Његово Преосвештенство г. Јустин је на Литургији у чин ђакона рукоположио г. Тихомира Костића, а у чин протојереја произведен је старешина храма Вазнесења Господњег Чачку јереј Душан Ћурчић. Верни народ је одговарао са „Достојан!“. У својој беседи Владика нас је поучио значају Васкрса и позвао да будемо синови светлости који су просвећени вером у Васкрслог Господа. Да не будемо као модерни свет који сматра да су Христос, вера у Њега и Васкрсење, беспотребни. Након Свете Архијерејске Литургије Епископ је са свештенством и верним народом остао на уприличеној трпези љубави. Текст и фото: вероучитељ Ђорђе Чоловић  

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 24. маја 2021. године, на празник Светих Кирила и Методија, светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење и моливено присуство отачаствених архијереја. „Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве, али истовремено, да бисмо – сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава наша Црква – заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме која имају за циљ да сведоче распетога и васкрслога Христа и да изграђују тело Христово”, поручио је патријарх Порфирије на крају свете Литургије.   „То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака који се држе у свету. Саборност је сама природа Цркве – друго име Цркве је сабор. Сабирамо се око Христа и у Њему као тело Његово. Темељ, суштина и манифестација Цркве као Сабора – као једног организма – јесте света Литургија коју смо служили и у којој смо нераскидиво показали јединство са Христом, али и јединство међу собом. Сабори постоје да би се отклонила свака врста индивидуализма, самовољности, појединачности,” додао је патријарх Порфирије. „Данас смо испуњени радосном тугом јер смо изгубили најпре поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја, а затим и архијереје ваљевског Милутина, црногорско-приморског Амфилохија и захумско-херцеговачког умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих био значајнији за живот наше Цркве и унутар саборног организма Цркве допринео проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа“, истакао је Патријарх. „Свети равноапостолни Кирило и Методије, које данас славимо, допринели су да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Имамо двојицу архијереја који носе име Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут служисмо после изборног Сабора, који је био ванредни, свету Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је такође саборни храм нашег народа и наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашег саборовања да све оно што у Духу Светом, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Извор: www.spc.rs

Данас када наша Света саборна и апостолска Црква обележава молитвено сећање на Свету великомученицу Марину, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је архијерејску Литургију у атеничкој красници која је обележила храмовну славу. „Овчица Твоја Исусе, Марина, зове силним гласом: „Тебе Жениче мој љубим тражећи Те страдам и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе. Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше“, речи су које су одзвањале храмовним зидинама атеничке краснице, а дубоко усађене у срце сваког мештанина, који прослављају Свету Марину као своју заштитницу и молитвеницу пред престолом Живога Бога.       Литургијским сабрањем началствовао је Владика Јустин, а саслуживали су му протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници и протођакон Александар Грујовић. Евхаристијску заједницу улепшало је велелепно појање хора „Слово љубве“ при Храму Свете Марине у Атеници и велики број сабраног благочестивог народа, свештенства намесништва трнавског, таковског и студеничког. Прослави храмовне славе присуствовали су: архимандрит Тимотеј, игуман Манастира Вазнесења овчарског, протосинђел Герман (Авакумовић), игуман Манастира Раче код Бајине Баште, јерођакон Василије (Старовлах), из Епархије шумадијске и ђакон Благоје Рајковић из Митрополије црногорско-приморске. Након прочитане јеванђелске перикопе, сабранима се обратио пастирском беседом Преосвећени владика. Он је подсетио на јеванђелске речи да ко има велику љубав велики греси му се праштају и обратно. Христове речи упућене жени грешници „Иди, због вере твоје опраштају ти се греси твоји“, постају запечаћене пером јеванђелиста, добијајући ванвременски карактер. Те речи данас као и онда имају тежину и требале би да нас наведу на размишљање и спознају Бога, као што нам сведочи и Житије Свете Марине. Наиме, девојчица од дванаест година спознаје Истину у Христу Богу, у мору многобожачких култова и веровања. Од своје дванаесте до петнаесте године изучава и утврђује се у вери хришћанској. Будући да је била кћер многобожачког жреца, ближњи покушавају да је одврате од Истине. Међутим, девојчица Марина остаје истрајна у својој вери и љубави према Васкрслом Христу. Покушавајући да је изнуде разним предлозима како би се окренула многобоштву, на крају решавају да је убију. Приређују свиреп начин, да је убије нико други до сам отац. Тим страдањем девојчица Марина бива овенчана непропадљивим венцем славе Христове. Овим примером бива осведочена вера у Господа, осведочена неисцрпна љубав према Њему као Даваоцу живота, бива укрепљена нада на живот са Васкрситељем Христом. На пример Свете Марине и ми данас требали бисмо да се угледамо, као на искрену и праву спознају Господа. Њему, заиста нису потребни јасни докази како би се јављао људима, нису му потребни наши хвалоспеви. Њему као Творцу неба и земље, Господу господара, Цару царева, ништа није потребно. Потребно је човеку. Да човек спозна и препозна у Њему љубав, ону љубав која је исказана Његовим доласком на свет, узимањем људске природе, свега људског изузев греха, и Његовим крсним страдањем. Искушења и тренутни проблеми који су пољуљали цео свет настали су по допуштењу Божијем, како нам сведочи и Откровење тајновидца Јована. Ми, Црква Божија, народ Божији, требало би да се угледамо на пример Свете Марине, коју  требамо да поставимо као путеводитељку на путу спознаје и љубави према Христу Богу, поручио је Владика Јустин. Сабрани око свог Епископа, верни народ је крунисао литургијско славље и храмовну славу узевши учешћа У Светом Причешћу. Након Свете Литургије и резања славског колача, славље је настављено на трпези љубави, коју су припремили данашњи домаћини уз помоћ братије овог Светог храма. На трпези љубави, пригодном беседом обратио се старешина Храма Свете Марине јереј Владе Капларевић. Он је заблагодарио Епископу на доласку и увеличавању храмовне славе. Нагласио је улогу Архијереја који је у тешким и оскудним временима за наш народ, нашу Цркву дошао, узнео молитве Светој Марини као нашој заступници пред Богом и утврдио нас у вери, нади и љубави. Старешина је заблагодарио Епископу на труду и љубави коју је указао према сабранима дошавши, и пожелео да се ова литургијска заједница увек и изнова радује свом Архијереју који долази у име Господње. Чтец Душан Арсенијевић

Нека се данас цео свет радује, јер је теби архангел радост саопштио, благословена, света и Пречиста Мати Христа Бога. (Из стихире на јутрењу) У времену непрестане журбе, јурњаве и хаоса у коме живимо, често не стигнемо, нити се од брига сетимо, да мало застанемо, искористимо неки повод да окупимо своје ближње и да се радујемо што смо заједно. Управо су зато славе постале праве мале оазе радости и утехе и места пуноће сусрета, човека са Богом и са својим ближњима, првенствено кроз Литургију. Тако с правом можемо рећи да је свако ко је учествовао у прослави манастирске славе имао прилику да осети ту радост заједнице и Архангелове благовести у којој учествују хришћани већ више од две хиљаде година. Празник је отпочео дивним литургијским сабрањем којим је началствовао епископ жички г.г. Јустин уз саслуживање: архимандрита Саве (Илића), архимандрита Јована (Никитовића), игумана манастира Вујан, протојереја ставрофора Ненада Величковића (архијерејског намесника пожешко-ариљског), протојереја Мирослава Петрова (архијерејског намесника трнавског), јереја Николе Вучетића (архијерејског намесника Љубићког), протојереја Србољуба Стојковића (пароха Љубићког), јеромонаха Илариона (Богојевића), сабрата манастира Преображења овчарског, протођакона Александра Грујовића и ђакона прељинског Јована Тимотијевића. Литургију су својим велелепним појањем украсили појци византијског хора Мојсије Петровић из Београда, као и г. Иван Трајковић протопсалт катедралног храма Светог Саве у Краљеву. Радост сабрања су увеличали црнорисци из манастира: Каменац, Вазнесења, Свете Тројице, Ваведења, Сретења, Никоља, Успења, Јовања, Вољавче, Јежевице, као и верни народ из свих места епархије и Тимочке крајине. Честитајући славу игуманији Михаили и њеном сестринству, Владика је верни народ поучио следећим речима: „Ова света обитељ, са свима вама који сте дошли данас у овај храм, прославља Благовести Пресвете Богородице, највеће чудо у историји рода људскога. Већега чуда и веће милости нема – да Господ Бог по своме благовољењу изабере Пресвету Богородицу која се припремала у Јерусалимском храму, да дочека и да доживи самога Господа Бога. Јер по својој слободној вољи она бира да јој Реч Божија буде темељ и смисао свега онога што ће се у будућности десити.“ „И данашњи празник, празник Пресвете Богородице, јесте празник радости. Ово је припрема наша да се радујемо Васкрсу. И не само Васкрсу, већ да се радујемо што нам је Господ Бог даровао живот, што нам је даровао да Га познамо. Зато је велика благодат и милост то што смо данас овде, што размишљамо о Пресветој Богородици и молимо се њоме. По речима светог Григорија Паламе: Када, кроз молитву, у ум човеков уђе име Пресвете Богородице и њен лик, тај ум се освећује, душа добија нови смисао, а лечи се и тело, јер је човек и душа и тело – јединствено.“ „Зато ма колико времена да имамо овде на земљи, потребно је да га искупљујемо, да пунимо душу своју, ум свој, срце своје Истином, благочешћем, благословом. Тај благослов јесте Црква Божија којој је глава Христос, где смо сви ми чланови или удови те свете Цркве и то је највећа радост. И још је велика радост што смо, упркос томе што влада мржња, непријатељство у овоме свету, ми дошли овде да осетимо благодат и мир у Духу Светоме, а ту благодат и мир, донела нам је Пресвета Богородица коју ми славимо, њој се клањамо и она је узор у нашим животима. Често је тешко живети хришћански. Тешко је бити човек, а камоли бити хришћанин. Али када човек уђе постом и молитвом у промисао Божији, онда он постаје део промисла о спасењу, не само света, него о спасењу свакога од нас. И пошто све то знамо, у Цркви Божијој којом живимо, у којој дишемо, ми добијамо више звање – кроз причешће Телом и Крвљу Господа Христа добијамо залог вечног, будућег живота. И то је наша радост која, по речима апостола Павла, треба да траје вечно, јер смо једном за свагда искупљени часном крвљу Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. Њему нека је слава са Пресветом Богородицом, са светим апостолима, анђелима, арханђелима и свима угодницима Божијим. Амин.“ Након резања славског колача, сви присутни су наставили заједничарење за трпезом љубави која је заједничко дело манастирског сестринства, овогодишњих колачара: Бранка Давидовића из Лучана, као и Дејана Марића и Николе Новаковића и свих осведочених пријатеља манастира из Чачка, Лучана, Ариља, Ужица, са Златибора и бројних оближњих села, који су увек ту да помогну. Захвалност такође дугујемо и  подмлатку „Делија“, из поменутих околних места, који су се потрудили да у манастиру влада ред и свечана атмосфера током прославе празника. Колачари за следећу годину биће: Зоран и Драгица Јанковић из Чачка. Молитвено призивамо заступништво Пресвете Богородице на све оне који су се трудом, подршком и молитвом уградили у припрему ове славе. Сестринство манастира Благовештења

На празник Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Никољу. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архимандрит Тимотеј, игуман Манастира Вазнесења и протођакон Александар Грујовић. У својој беседи Епископ Јустин је истакао колико је Свети Николај велики светитељ, поготово за наш народ. Он је непоколебиви борац за истину и потврда да је наш Бог живи Бог, и наша Црква жива Црква. Јер само је жива Црква могла да свету подари таквог светитеља који је чинио чуда. Након што је преломљен колач, Владика Јустин је честитао славу игуманији са сестрама и свим данашњим свечарима. За трпезом љубави са речима пуним љубави присутнима се обратио архимандрит Тимотеј.                                                                                                         Чтец Филип Нешковић

На дан када Света Црква Христова слави спомен Преподобног Алимпија Столпника, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживало је братство храма уз појање византијске певнице овог храма. После прочитаног зачала из Јеванђеља, Преосвећени се обратио народу честитавши им празник Светог Алимпија Столпника и објашњавајући значај данашњег дана и одељка из Јеванђеља: „У Светом Писму Господ нама говори кроз приче овога живота, свакодневног живота, да је један велики домаћин Господар позвао одређене званице на гозбу коју је припремио. И људи као људи, свако је имао нешто прече од тога. Један је купио њиву па мора да ради на њој, други је купио волове па треба да их огледа, а трећи се оженио па има ту доста обавеза. А Господ је ту причу посветио нама, јер Он је тај који је позвао све нас на велику гозбу. У првом звању када је Господ позвао, каже одређене, то је народ Израиљски или изабрани народ. Они не беху достојни, не примише њега него га одбацише и он онда каже слугама својим: Идите на раскршће и позовите све. А ти сви, то смо ми. Ми смо Израиљци, ми смо народ изабрани у Господу, ми смо то наслеђе. И Господ даде и повери свима нама Сина Свога, који је глава Цркве наше а ми смо сви сутелесници Његови. Господ Христос који се родио од Пресвете Богородице, Богочовек Христос, себе је дао, Своје Тело и Своју пречасну Крв, да се њоме хранимо и да њоме задобијемо Царство небеско. И то смо ми овде у Цркви, зато што је храм Божији комадић неба на земљи. Ми, овде у Цркви, сабрани у Господу, смо они којима ништа не недостаје. Све нам је Господ поверио, и живот у овоме свету овде пролазноме, али и живот у Царству небеском у животу вечном. И зато ми који смо позвани, који смо сведоци и пријатељи Христови, дужни смо да чујемо реч Његову, да живимо у истини Његовој, јер Господ Бог каже: неће сви који су дошли на гозбу ући у Царство небеско. Овде нам је Господ поверио ту гозбу, ту Тајну вечеру. Али неће сви који су на тој вечери ући у Царство небеско. Ући ће само они који су добровољно прихватили Крст Господњи, јер Господ Бог каже: Ко хоће живот свој да сачува изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради, тај ће га добити, тај ће се спасити. Сви ми који смо овде, дужни смо да поверимо живот Спаситељу нашем, Господу Исусу Христу. Све бриге, све тешкоће овога света треба да положимо на Њега, јер је он Господар господара и Цар царева. Он је Цар мира и Спаситељ душа наших. А ми да се трудимо само једно: да одржимо заповести Његове, да се трудимо да чинимо добра дела, да се клонимо зла. А ако нешто и погрешимо, ту не треба рећи ако нешто погрешимо, него када погрешимо, да прибегнемо Светој тајни исповести и покајања; да се покајемо, да се исповедимо, да душу своју ослободимо и да наставимо даље да живимо, даље да сведочимо, даље да се радујемо Господу Богу и Спаситељу нашем.“ Владика је додао да је данас диван дан за све нас који прослављамо овог Божијег угодника – Светог Алимпија Столпника, као и за оне који ће прослављати Светог Андреја, Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Сви они су светила која нас уче, воде и руководе до Царства небескога. На крају беседе, Епископ је пожелео да нас Господ Бог благослови и дарује нам снаге да дочекамо и Рођење Његово, које је празник над празницима, велики празник Цркве, као  и домаћи празник породице. Света Литургија је своје испуњење пројавила кроз причешћивање великог броја верника Часним Телом и Крвљу Христовом. Студент теологије Душан Дуњић