Категорија: Издања

Пре 18 година, једно поподне, таман сам се спремао за бденије, кад се на вратима наше цркве, старе цркве, сада већ у Јужном Чикагу, појавише два монаха. И, први опис који сам ја тада самоме себи могао да дам, јесте: један – изузетно висок и крупан, а други – не баш изузетно низак, али осетно нижи. Пришли су, затражили благослов и рекли: „Ми смо монаси једног малог руског манастира, у коме смо само нас двојица. Вероватно нисте ни знали за нас, а иначе смо, у географском смислу, на територији ваше парохије. Прошле недеље, наша црква је морала да буде продата јер ми више верника немамо. Да ли бисмо могли да долазимо код вас на богослужења? Ми смо обојица само монаси, нисмо у чину, дакле, нисмо јеромонаси, јерођакони, него обични монаси. Иначе смо Американци. И, пре 12 година, значи, 1980-те, ми смо прешли у Православље“. „Како да не, изволите!“ И од тада, они су постали редовни на нашим богослужењима, ја сам постао њихов исповедник и, заиста, родило се једно велико и дубоко пријатељство. 1997. године, обојица су били у нашој поклоничкој групи јужночикашких поклоника по манастирима Србије, Црне Горе, наравно, били смо и на Косову и Метохији, док се још могло – а могло се увек за оне који су заиста хтели. И тада је тај виши, отац Борис, крупан – нико никад не би рекао да је Немац пореклом, осим по презимену – Милер, почео да побољева. И то је трајало доста дуго, све до 2008. године. И те, 2008. године, у фебруару месецу је и умро. Последњи његов боравак у болници је био шест месеци непрестано. Често сам одлазио, био је у болници за америчке ветеране јер је својевремено, у младости, био у америчкој војсци. Имао је свега 56 година. Исповедао сам га, причешћивао… И, када сам последњи пут, почетком фебруара 2008. године, отишао да га причестим, не знајући, а претпостављајући на неки начин, да ће то бити последњи пут, када сам припремио прибор за Свето Причешће, који носим са собом по болницама и старачким домовима, и када је све већ било спремно, и када сам подигао мали путир, који је заиста минијатуран, али путир, он је рекао: „Оче, дозволите ми нешто да урадим…“ У међувремену су се рукоположили обојица, отац Борис је био јерођакон, отац Јован јеромонах, прешли су у Московску патријаршију. И онда се прекрстио, у страховитим боловима је био свих шест месеци – рак костију, између осталог, 16 операција. И у тим боловима, у несносним мукама, када је заиста, буквално врискао од болова, све време, он се прекрстио, дохватио својим крупним прстима тај путир и рекао: „Христе, радости моја! Оче, причестите ме, да радостан умрем…“ И три дана после тога је издахнуо. Тај и многи други примери, мотивисали су ме да вечерас ово наше заједничко промишљање насловим: „Православље – радост вере и вера радости“. Радост је фундаментална одлика хришћанства, али се радост, на жалост, често не повезује са хришћанством, односно, ми хришћани нисмо ти који емитујемо радост. И неко ко нас са стране гледа, ко нас слуша, ко посматра како живимо, као мислимо – не мислимо, како волимо – не волимо, како праштамо – чешће не праштамо, заиста не би могао да добије утисак да нас испуњава вера радости. А у ствари, православно хришћанство и није ништа друго него вера радости.   Вера – да ли је то само поверење? Да ли је само надање у нешто што сада не видимо, а у шта верујемо, или би то требало да буде нешто много дубље и много јаче? Замислите, с обзиром да смо још увек загрљени васкршњом радошћу, замислите каква је то морала бити радост оне прве генерације хришћана, који и нису знали да су хришћани, али су живели Христом! Оне прве генерације, дакле, оних људи, жена и деце који су имали прилике да виде Христа, да Га чују, неки од њих да буду и исцељени Христом. Да ли су и они веровали у нешто? Не, они нису веровали, они нису били верници, они су били сведоци. Зато апостоли и јесу најјачи сведоци Васкрслог Христа и управо зато у Символу вере и кажемо да верујемо „у једну Свету, саборну и апостолску Цркву“. Зато је Црква апостолска јер су апостоли били најделотворнији сведоци Васкрслог Христа. И та и следећа генерација није апсолутно имала потребе за вером – не, они су знали. И са сваком следећом генерацијом, то знање, тај искуствени доживљај се полако разводњавао, осим у оним случајевима када су људи заиста доживљавали сусрет са Богом Живим. А и дан-данас нам се тај сусрет у Светим Тајнама Цркве нуди. Православље, вера, радост. Шта је радост? Да ли је то наше задовољство, наша испуњеност, наше весеље, наш смех? Не. Радост је нешто сасвим, сасвим друго, У грчком језику, и реч радост и реч благодат истога су основа – хара. Видите како је интересантно: повезаност благодати, милости Божије и радости. Зато је Св. Серафим Саровски могао, не само 40 дана од Васкрса до Спасовдана, него током свих 365 дана у години, да свакога, али буквално свакога, да поздравља са: „Христос воскресе, радости моја!“ Када и ми доживимо то исто, дакле, стање у коме ћемо сваку особу доживети као радост, сваки сусрет као радосни сусрет – јер ћемо препознати носиоце истог Божијег лика, онда ће та радост бити једноставно стање, непрестано пребивање у радости, без обзира шта нам се дешава, без обзира какве да су околности око нас. Погледајте, за разлику од Св. Серафима Саровског, и од других светих, којима је, заправо, тако мало било потребно да буду радосни, али искрено, непатворено радосни, погледајте нас. Замислите вас, мене, некога кога познајете, како идете улицама овог нашег Краљева, или било другог града из кога сте, није вам све потаман, нисте расположени. И онда вам иде у сусрет неко коме се баш, искрено говорећи, не радујете. И онда у себи помислите – а видите да је сусрет неизбежан – и онда помислите: „Само си ми још ти у животу требао…“ Али се ипак осмехнете, питате: како си, како сте, и тако даље. Не своди ли се, на жалост, већина наших сусрета управо на то?

У радости празника Светог оца Николаја чудотворца, архиепископа Мирликијског, из штампе је изашао 388. број „Православног мисионараˮ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, који носи тему „Љуби ближњега свогˮ. Насловну страну наведеног броја краси фотографија Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија са особљем и корисницима народне кухиње која делује при Верском Добротворном Старатељству Архиепископије београдско-карловачке. У свом уредничком уводнику под насловом „Од љубави према најближима до љубави према свимаˮ, презвитер др Оливер Суботић указује на наше призвање да својим животом сведочимо заповест о љубави према Богу и ближњима. Уредник нашег часописа у свом тексту подсећа да права и здрава љубав у исто време треба бити расудљива и жртвена. У оквиру првог (уводног) дела овога броја, редакција „Православног мисионараˮ доноси трећи део беседе Светог Јована Златоуста о Првосвештеничкој молитви. Превод са руског потписује наш сарадник Небојша Ћосовић. У рубрици „Материкˮ, у овом броју објављен је текст Митрополита антинопољског Пантелејмона, о празнику Ваведења Пресвете Богородице. Превод са јелинског сачинила је наша сарадница Михаела Панковић. Први део новембарско-децембарског броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, доноси нам и интервју са господином Рајком Каришићем, ликовним уметником фотографије, са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. На једну од болних тема која је, нажалост, распрострањена и све присутнија у нашем времену, пише др Александар Милојков за рубрику „У дијалогу са атеизмомˮ. Наслов првог дела текста је: Индивидуализам као логика „права на абортус“. Наставак ће бити објављен у наредном, 389. броју „Православног мисионараˮ. Тематски део часописа својим ауторским текстом под насловом „Љубав према ближњемˮ отвара презвитер Владимир Пекић. Своје казивање отац Владимир је утемељио на јеванђелској причи о Милостивом Самарјанину. На тему броја пише и протонамесник Александар Јевтић у свом тексту на тему „Изазов љубави према себи и ближњимаˮ. Протопрезвитер Слободан Лукић доноси текст под насловом „Заповијест и љубави према ближњем у доба велике отуђеностиˮ, у којем, поред осталог, истиче да је човек данашњице Христолику жртвену љубав заменио сурогатом љубави. „Сви су они Цркваˮ, наслов је текста протопрезвитера-ставрофора мр Слободана Бобана Јокића, архијерејског намесника никшићког. Као личност ти постојиш док волиш и док си вољен, поучава у свом тексту никшићки прота Бобан. Своје место у тематском делу часописа нашла је и беседа архимандрита Аваама (Рејдмана) која носи наслов „Шта је истинска љубав према ближњимаˮ. Превод наведене беседе са руског језика доноси наш сарадник Небојша Ћосовић. О љубави као мери хришћанског живота пише Маријана Пилиповић, уз подсећање да нико не каже да је волети ближњег лако, јер љубав тражи одрицање и жртву. О значају црквеног појања и хорске музике, са госпођом Јеленом Тонић, диригентом хора који делује при београдском храму Светог Александра Невског разговарао је катихета Бранислав Илић. Др Ђорђе Вуковић пише о необичној српској Цркви на Крфу из 1916. године. Аутор истиче да се у наведеном војном храму света Литургија служила на два језика – српском и грчком. У рубрици „Библијски хербаријумˮ објављен је текст Милене Стефановић под насловом „Цимет и касијаˮ. Поред осталог, ауторка у свом тексту подсећа да цимет у Песми над песмама симбол вољене прекрасног мириса. Садржај овог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе крунисан је сећањем на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија, некадашњег уредника нашег часописа. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs  или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима Извор: misionar.spc.rs

Коју врсту музике воли да слуша ваша нерођена беба? Може ли да учи и памти? Да ли може да се сећа ствари које је доживела и пре него што је угледала светлост дана? Колико ваши ставови и осећања могу утицати на њу? На наведена, али и на многа друга занимљива питања, једна релативно млада грана психологије покушава да нам да одговор. У питању је пренатална психологија. Пренатални психолози, али и други научници које занима развој бебе у мајчиној утроби, а међу њима су психијатри, биолози, неуролози и лекари других усмерења, заступају став да живот почиње зачећем и у прилог томе нуде резултате великог броја занимљивих истраживања. Неколико занимљивих налаза ћемо управо представити. Од краја трећег и почетком четвртог месеца трудноће, када се код бебе развија чуло слуха, (тада њено срце већ увелико куца, а чуло мириса и укуса су већ развијени) показано је да  им највише прија Вивалдијева и Моцартова музика, док најмање воле Бетовенову и Брамсову. Кад год би биле пуштане неке од њихових истакнутих композиција, срчани ритам би се смирио а шутирање би се смањило. С друге стране, Бетовенова и Брамсова музика, и сви облици рок музике би је узнемиравали и оно би се тада бацакало у материци. Музику иначе треба пуштати када је беба будна, а то је тек преко десет процената њеног боравка у материци. Крчање маминог стомака и лупање њеног срца су звуци које најчешће чује. Све док је ритам њеног срца правилан, беба на неки начин зна да је све у реду и осећа се сигурно. Постојано бум-бум почиње да симболизује смиреност, сигурност и љубав према њему. Из тог разлога ће је касније када се роди, најпре смирити када је неко држи на грудима. У јаслицама препуним тек рођених беба пуштен је звук људског срца. Истраживачи су претпоставили да уколико ритам мајчиног срца има икакав емоционални значај, новорођенчад ће се оних дана када је пуштен понашати другачије него када га нема. Управо то се и догодило, само што су реакције биле много очигледније него што су очекивали. Бебе које су слушале откуцаје срца су дословно на сваки начин боље напредовале – јеле су више, имале већу тежину, боље су спавале, дисале су боље, плакале су мање и мање су се разбољевале и то само зато што су биле изложене обичном снимку откуцаја људског срца. Да беба може да осети да ли га мама воли и жељно ишчекује показала је својим истраживањем мађарска научница Моника Лукеш која је две хиљаде трудница пратила кроз трудноћу и касније након порођаја. Све испитанице су имале сличан економски статус, ниво интелигенције и пренаталне неге. Једино их је разликовао став мајке према очекиваном детету и испоставило се да то има најважнији утицај. Деца мајки која су једва чекала да оснују породицу била су емотивно и физички здравија по рођењу и после тога, него деца мајки која су одбацивали помисао на дете. Наведени примери довољни су да покажу да нерођене бебе нису пасивна бића без ума, скуп ћелија и ткива или златне рибице које пливају у акваријуму, већ су бића која могу да уче, памте, показују задовољство или незадовољство, која могу да осете став мајке према, као и емоционалну обојеност речи које им се упућују, иако не могу да знају њихово значење. Треба им говорити и из разлога што ће касније, када се роде, родитељима лакше бити да се са њима повежу. Уколико беба не чује очев глас пре рођења, биће веома тешко да је он касније умири када је нервозна или учини да престане да плаче. У неким афричким племенима забрањено је свађати се са трудном женом. Није без разлога речено да уколико ружне речи уђу у мамин стомак, ваде детету очи. У Кини се трудница потпуно издваја у посебан амбијент у ком може да чује само лепе ствари, слуша лепу музику и где се не сусреће и не види никакво зло, да би тако заштитила своје дете. Оно што лоше утиче на психолошко и физичко здравље труднице треба избегавати. Праћење телевизијског програма који је препун црне хронике и бесмислених вести,  коришћење интернета, уколико је могуће треба избегавати рад на стресном послу, оговарање, конзумирање алкохола и цигарета, кафе. Уместо тога, беби треба читати (научници сматрају да већ од краја седмог месеца од зачећа беба почиње са учењем језика), радити креативне ствари, тепати јој и мазити стомак што ће такође осетити, слушати лепу музику, плесати (показано је да плес веома повољно утиче на развој синапси у бебином мозгу). Уколико је мајка верујућа, треба да одлази у цркву, да се причешћује, моли се за њу. Материца треба да буде топло и нежно место испуњено љубављу. Уколико је тако, дете ће касније имати лепша очекивања од живота у који се рођењем пресељава. Свет ће тада бити његова шкољка као што је то била материца. Ако је супротно, биће му теже да буде оптимистично, отворено и да лако успостави однос са другима. Дечији живот је дар од Бога. Опасно је када дете осети да га мајка одбацује или када се константно игноришу његове физичке или психолошке потребе. Захтеви детета нису неразумни. Све што дете жели су љубав и пажња, а кад их добија онда природно следи и повезивање са мајком које ће се по рођењу усавршити.                                                                                               Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 09. децембар 2022. године

Савремени свет је остварио изузетан технолошки и научни напредак. Но, премда је много тога олакшано, очигледно је да људи нису срећнији него што су били у претходним временима. Веровали смо да ће аутомобили, авиони, телефони, комбајни, шпорети, компјутери, олакшати и улепшати наше животе. Све побројано заиста живот чини лакшим и рад мање напорним, али, прилично неочекивано, јасно је да савремени човек сматра да је његов живот уроњен у бриге и да се не може назвати срећним животом. Могу се побројати многи феномени који као да су зграбили савременог човека чинећи га незадовољним и нерадосним (претпостављам да се људи у прошлости са многима од њих никада нису срели). Данас ћемо говорити о једној таквој појави коју слободно можемо сматрати за пошаст савременог доба. Писаћу о безвољности. О овој теми писаћу из личне перспективе. Мој близак пријатељ – човек који се активно бавио спортом – је упао у клешта ове страшне бољке. Након престанка активног бављењем спортом он је доспео у стање безвољности која га је сасвим изобличила. Не само што је престао да тренира, већ су му и свакодневне активности постале тешке. Од особе која је изгарала на терену постао је човек коме је напорно да устане са кауча и да поспреми собу. Конкретан разлог, макар се тако мени чини, не постоји. Он, изузев свакодневних брига, није имао никакву недаћу која би га довела у овакво стање. Посматрајући га закључио сам да његов проблем представља првенствено духовни проблем, не психолошки или материјални. Његова испражњеност је симптом духовне празнине…  Он, иако можда тога није ни свестан, трага са смислом који ће му пружити вољу да живи и да се бори. Он заправо трага за Богом. Када човек изгуби додир са Богом, из којег извире смисао и пуноћа радости, остаје само са овом стварношћу. Али новац, компјутери, траке за трчање, нису нешто чиме се срце човеково може задовољити. Овај мој друг је имућан, али новац који поседује није био довољан да он не падне у безвољност нити има снаге да га из ње извуче. Њему је неопходан живи сусрет са Богом. Њему је насушно потребно да отвори своје срце за додир милостивог Бога, да види љубав Божију. А то се све остварује кроз живот у Цркви. Мислим да се у савременом свету још милиони (ако не и стотине милиона) муче са истом невољом. Празнина и безвољност свих тих људи су знак да наше време очајнички трага, заправо, за Богом. Савремени свет је као последица материјализма и атеистичких идеологија постао једно велико трагалиште за Богом. У Богу и у Цркви се налази решење. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 02. децембар 2022. године

Када се помене име светог Нектарија Егинског, прво што падне нам падне на ум су његова чуда. Хиљаде људи широм васељене победили су рак и друге опаке болести благодарећи молитвама св. Нектарија.  Међутим, оно што нам је мање познато су тешка искушења која је овај светитељ из прошлог века стрпљиво и без роптања подносио до краја свог живота на земљи. По јуначкој борби са различитим искушењима, у којој ни за тренутак није изгубио веру и наду на Господа, Свети Нектарије се може упоредити са праведним Јовом. О животу овог светитеља прошле године је снимљен играни филм Човек Божији у режији Јелене Поповић.   Да кренемо редом. Свети Нектарије Егински родио се 1846. године у Тракији као Атанасије. Радио је као шегрт у трговини свога рођака, но тај посао га није интересовао. Млади Атанасије чезнуо је за духовним животом и науком. Стога, одлази на острво Хиос, где у манастиру прима монашки постриг и најпре добија име Лазар, а као јерођакон Нектарије. Високо богословско образовање стиче у Атини, а након студија одлази у Александрију у Египат, где постаје архимандрит и секретар патријарха Софронија. Убрзо затим постаје и епископ Пентапољски. Kao епископ био је прави пример ,,Доброг пастира“: својим врлинама, трудом и залагањем епископ Нектарије је задобио велику љубав и поверење народа. По речима савременика, био је попут светионика који ,,свима светлољубцима сија светлошћу еванђелске истине и врлине“. Но, како кажу древни Римљани, завист је сенка славе (Invidia gloriae umbra est). Видевши да је Нектарије стекао велику популарност, претентденти на патријаршијски трон оклеветали су га код патријарха: причали су му да се Нектарије спрема да искористи народно поштовање како би постао нови патријарх. Узалуд је Нектарије покушавао да докаже своју невиност. Патријарх га је без суда и саслушања лишио дужности епископа и наредио му да напусти територију Александријске патријаршије. Нектарије је сада био без средстава за живот, јер је све што је имао у Египту разделио сиротињи и употребио за штампање душекорисних књига. Иако је имао могућност да се са народом одвоји од званичне Цркве од које је претрпео неправду и оснује своју Цркву, Нектарије то није учинио. Препустио је себе Божијем промислу, а клеветницима рекао да ће ,,примити правду у дан у који буде хтео Господ.“ Протеран на правди Бога, без крова и крува, Нектарије одлази у Атину. Ни Свети Синод Грчке Цркве није имао разумевања за њега. Факултетски образованог епископа, Синод одређује за путујућег проповедника у Евијском срезу (на Евији, где се данас налази познато летовалиште и бања). Међутим, он је то прихватио без сујете, са смирењем и своју дужност обавља предано. Његово име се брзо прочуло у грчком народу, те је и овде задобио љубав народа какву је имао у Египту. После годину дана, Синод га поставља за начелника једне Атинске Богословије. На овом положају, Нектарије је дословно испунио задатак од Господа: ,,Који хоће да буде први међу вама нека буде слуга свима“(Мк 10:44). Устајао је пре свих, помагао тајно и сиромашне ђаке и друге сиромахе, не заборављајући ни острво Хиос, на коме је некад службовао и примио ангелски образ и ђаконски чин. Особито се старао о школи у којој је некад био учитељ, као и о свом манастиру са којим је био у сталној вези. Ученике није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. Као академски образован богослов и управник, није се либио ни најтежих послова: у одсуству болесног домара, вршио је поправке, чистио тоалете и подове, како би ономе сачувао радно место. Толика је била његова солидарност са свима. Ни ту светитеља нису оставили на миру. Поједине колеге су у његовом аскетизму и молитвољубљу, видели назадност и називали га ретроградним. На ове оптужбе светитељ је одговарао љубављу, постом и молитвом. Године 1904. оснива манастир на запустелом острву Егини, и посвећује га Живоначалној Тројици. Четири године потом, даје оставку на место ректора и прелази у манастир. Као и свуда, Свети Нектарије је и овде бивао пример свима. Сестринство манастира га је веома поштовало и волело, чувајући га као мало воде на длану. Напоредо са писањем књига и химни у част Пресвете Тројице и Мајке Божије (од којих је најпознатија Αγνη Παρθενε), свети је обављао и физичке послове на економији манастира. Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на богослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовног савета. Прости народ брзо је осетио да се овде не ради о обичном свештенослужитељу,  него о истинском човеку Божјем. Овде га је Бог први пут прославио даром чудотворства: светитељевим молитвама два пута је пала киша у време суше, једна девојка исцељена од болести, а друга од ђавоиманости. За време Првог Светског рата, чудесно је умножио храну у манастиру, тако да је и без прављења залиха било довољно и за њих и за ратне избеглице. Но, ни у манастиру светитељ није био поштеђен од искушења и клевета. Нека жена која је живела блудно, а чија је ћерка била у сестринству на Егини, оклеветала је светитеља за нечастан однос са њеном кћерком. Током истражног поступка, Свети је више пута вербално нападан и вређан од стране судије али и црквених лица. Он је и сада ћутао и стрпљиво чекао резултат истраге. На крају, гинеколошки налази су потврдили да је девојка потпуно чедна и да никаквог недозвољеног односа није било. Свети Нектарије молио се Господу да опрости грех поменутом судији и желео је лично да се измири с њим, но судија умире у болници након пет дана.  Претрпевши све оптужбе и увреде, свети је годину и по дана пред своју телесну смрт понео још један крст: болест тела. Оболео је од рака простате , али никоме о томе није желео да прича. И тада му је више стало до молитве и сестринства него до себе. Предвидео је своју смрт и благословио манастир последњи пут пре него што ће отићи на лечење у атинску болницу. Након два месеца проведена у болници Свети Нектарије се упокојио 9. новембра 1920. године , у 74. години живота. Искуство Свете Цркве обилује сведочанствима о његовим чудесима и чудесним јављањима, о чему су написане бројне књиге. Ако мислимо да је дуготрпљење праведнога Јова,

Пре неколико дана сам имао прилику да посетим Свету Гору. Верујем да већина читалаца зна да је Света Гора полуострво на северу Грчке на којем се налазе само монашке насеобине и на којем живе само монаси. Тамо смо боравили свега три дана (два ноћења), али се накупило много разних утисака. На пример – мириси Свете Горе. Не само што манастирске Цркве одишу дивним мирисима какве не умем речима изразити, него и сва светогорска околина исто тако мирише. У шетњи по светогорским стазама и путевима смо провели читав низ часова – и где год да кренеш, све мирише… Борови, дивље воћке, цвеће, жбуње… Заиста је прикладно што Свету Гору називају перивојем (вртом) Пресвете Богородице! Но данас сам желео писати о нечем сасвим другом – о житељима Богородичиног врта. Монаси су људи који су приликом свога монашења положили три завета пред Богом – одрекли су се богатства, одрекли су се могућности породичног живота (=они не желе да се жене како би све своје време проводили у молитви Богу), и одрекли су се своје воље (сасвим су се предали послушности другима). Затим, својим очима смо ово видели, монаси на Светој Гори су се одрекли употребе меса. Најснажнија храна коју једу је риба и њу не једу свакога дана, већ само посебним приликама. Притом, у погледу хране постоји врло строг поредак – обедује се само два пута дневно (не као код нас, „кад год ти је воља“), ујутру у 9. часова и увече у 18. часова. За време трајања великих постова, постоји само вечерњи оброк. Ни то није крај, у руском манастиру су нас будили у 3. часа по поноћи, јер тада отпочиње јутарње богослужење. Другим речима, монаси се буде много пре зоре и свитања и одлазе молитву. Овај кратки опис монашког живота на Светој Гори ћемо завршити подсећањем да тамо нема сигнала мобилне телефоније, да нема интернета, и да нема телевизије. Још једном погледајте чега су се све одрекли ти монаси: богатства, могућности жена (и, самим тим, деце), своје воље, угођаја везаног за храну, сна, телефонâ, интернета, телевизије… Они су се одрекли већине оних ствари које за које сматрамо да нас чине срећнима и које нам причињавају задовољство. Верујем да неки од вас док читају овај попис ствари којих су се светогорски монаси одрекли могу помислити да су ти људи мргуди и незадовољни својим животима. Међутим, моје искуство је било такво (али и свих које познајем да су икада посетили Свету Гору) да сам тамо срео људе који су пуни радости и пуни живота. Не само да су радосни, него на такве људе, међу нама који имамо приступ свим горе наведеним задовољствима, не можеш наићи. Одакле им та радост, када немају чак ни приступ интернету? Где је извор њихове радости? Мислим да се одговор налази у самом имену овога полуострва. То је Света Гора јер тамо живе људи светога живота, људи у чијим животима је Бог истински присутан. Навешћу вам пример који сам чуо приликом те посете Свете Горе. Наиме, млади монах Емилијан је упао у душевну кризу и данима и месецима се усрдно молио Богу да га Он изведе из тог искушења. И, једне ноћи, док се у сузама молио, када је изашао у манастирско двориште, Светлост је обасјала сав видокруг и к њему је дошао Христос Господ. Од тог трена па све до своје кончине, тај монах је својим беседама и књигама сведочио да је наш Бог Неко ко је Светлост, Радост и Доброта. „Додир Божији“, говорио је он. „орадошћује срце“! Извор радости тих људи је њиховом сталном пребивању у Богу и са Богом! Ово нас враћа на корен наше речи богатство. У основи те речи је реч Бог – богат човек је, не онај који има пуно новца (не кажемо новачство) већ онај ко има Бога у своме животу. Другим речима, монаси који су се одрекли земног богатства су истински богати људи! Њихов живот је поука и за нас. Јер, Бог може пребивати и у нашим животима, иако се нисмо одрекли својих жена и породица и богатства. Сва лепота православне вере је у том знању да Бог жели нас крај Себе. Дакле, ни та радост коју ти монаси искуствују није недостижна за нас, само треба кренути ка Богу. На самом крају бих желео да изразим своје задовољство постојањем ове рубрике. Пре неколико седмица смо ушли у седму годину постојања и за сада је написано две стотине осамдесет два текста. Надам се да сте уживали у њима и да су вам били корисни за поимање наше вере. Још се надам да ће још много година излазити наши текстови и да ће њихово излажење имати плода међу читаоцима овог новинског листа.                                                                            Ђакон Стефан Милошевски  Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ четвртак, 10. новембар 2022. године           

У радости Лучиндана и празника Светог Петра I, митрополита и чудотворца цетињског, из штампе је изашао 387. број „Православног мисионараˮ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, који носи тему „Часне небеске силеˮ Садржај септембарско-октобарског броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве на првим страницама нам доноси казивање главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића. У свом уредничком уводнику отац Оливер је указао на значај небеских сила бестелесних, али и подсетио да се на светој Литургији благодаћу Божијом кроз руку свештенослужитеља савршава највеће чудо на свету, које је анђелима недоступно за подражавање и на које они са трепетом гледају. У наставку је објављен други део беседе Светог Јована Златоуста о Првосвештеничкој молитви. Наш сарадник протопрезвитер др Никола Маројевић, парох Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, доноси нам текст у којем објашњава ко су наши ближњи. Нема веће слободе него живјети за другога и Вјечног Другога. Ко једном, макар и за час, осјети мелемну жаоку Христове саможртвене љубави – проткан је благодатном силом и ништа не може замијенити тај осјећај који га чини свјетлијим од Сунца и тајновитијим од Мјесеца, истиче прота др Никола Маројевић. У рубрици Реч пастира доносимо ауторизовану беседу презвитера Горана Спасојевића, коју је изговорио у шеснаесту недељу по Педесетници. Редакција „Православног мисионараˮ у овом броју доноси интервју са Његовим Преосвештенством Епископом мохачким г. Дамаскином, викаром Епископа бачког. У разговору који је водио катихета Бранислав Илића, преосвештени владика је говорио о свом животном путу и подвигу, о духовном узрастању и архијерејској служби која му је поверена, поручујући читаоцима да је Љубав према Богу и другом човеку крст који нас обликује. „Људско биће и личност у етичкој проблематици абортусаˮ, наслов је ауторског текста др Александра Милојкова, објављеног у рубрици „У дијалогу са атеизмомˮ. У свом тексту аутор је посебно истакао да хришћански појам личности извире из откривења Тројичног Бога – јер је човек створен на слику свог Творца. Тематски део овога броја који је посвећен часним небеским силама бестелесним, својим текстом отвара презвитер Владимир Пекић, парох београдског храма Светог апостола Марка. У тексту под насловом „Анђеоско служењеˮ аутор подсећа да је одјек литургијског јединства врлинско живљење. Оно садржи труд да потребе ближњега буду испред властитих, да се служи другоме. У тој врсти подвига/ служења предњаче свети анђели. „У једном средњовековном манастиру на простору Далмације, у поткуполном простору налази се фреска где се анђели причешћују из Светог Путира. Јер, спасење је од Јагњета Божијег свима, па и анђелимаˮ, поучава протонамесник Александар Јевтић у свом ауторском тексту под насловом „О томе да је и анђелима потребно спасењеˮ. У истом духу и на исту тему пише и презвитер Александар Чавка који истиче значај анђелског служења и потребе да их ми подражавамо угледајући се на њихову ревност. Катихета Бранислав Илић у свом ауторском тексту под насловом „Који чиниш Ангеле Своје духовима, и служитеље Своје пламеном огњеним (Пс 103, 5)ˮ чини осврт на све празнике који су посвећени светим ангелима, доносећи и изводе из богослужбених текстова у којима се прослављају ангелске силе небеске. Маријана Пилиповић пише о невидљивој војсци ангелској, темељећи своје казивање на свете оце и учитеље Цркве који нас уче да нас наш анђео не напушта када учинимо грех, је он плаче над нама и удаљи се само толико да видимо тежину свог промашаја. Темаски део овога броја бива закључен текстом др Марије Лазаревић под насловом „Чудотворна лоза, лековити извор и часне силе које их чувајуˮ. Поред интервјуа са Епископом мохачким г. Дамаскином, у овом броју је објављен и интервју са протопрезвитером Владаном Симићем, секретаром Епархије бачке. Бројни су поводи за овај разговор: молитвено обележавање осамдесетогодишњице страшног страдања благочестивог народа у Новом Саду и Шајкашкој, Погром нашег народа у Бачкој; култура сећања на страдање свештенства и народа у Новом Саду и Шајкашкој; канонизација светог Иринеја, епископа бачког – исповедника за веру и бачких свештеномученика и мученика пострадалих у Погрому 1941/1942. године… Наш сарадник др Ђорђе Вуковић пише о Иви Андрићу и цркви Светих Арханђела у Бранковини. Према казивању аутора, Црква Сабора светих бесплотних сила Арханђела Михаила и Гаврила заслужила је Андрићеву пажњу, али у то време (1951), није се више могло ни написати. Ктиторски натпис видљив и у Андрићево време надахнуто говори да црква постоји на овом месту „од неизвесних времена“. Дана, 11/24. августа 2022. године, у 88. години живота упокојио се у Господу Митрополит диоклијски Калист (Вер), један од најугледнијих православних богослова данашњице. До сада су у „Православном мисионаруˮ објављени многобројни чланци овог знаменитог јерарха и богослова, а поводом његовог блаженог престављења уместо воштанице у овом броју је објављен текст аутора катихете Бранислава Илића. У рубрици „Сећањаˮ објављен је ауторски текст протопрезвитера-ставрофора Слободана Бобана Јокића, архијерејског намесника никшићког, под насловом „Слово о Косову и Метохији посвећено блажено уснулим Митрополиту Амфилохију и Епископу Атанасијуˮ. Према сведочанству никшићког проте ови наши оци, научени од својих отаца, учили су нас и јасно нам ставили до знања да је кнез Лазар мученик на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно прије њега, Свети Сава изабрао у Хиландару за себе и за народ. Садржај овог, 387. броја „Православног мисионараˮ закључен је текстом у спомен на блаженопочившу мати Јакову која је целим својим бићем била сведок вечнога живота. О овој дивној слушкињи Божјој чији живот је био непрестани подвиг и усхођење ка радости Царства небеског, пише наша сестра Ивана Капетановић. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs  или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима

Први утисци приликом ступања на тло Хиландара су били задивљујући. Хиландар подсећа на мали град, огроман је и предиван. Човек одмах осети да је дошао у један други свет, где владају другачија правила, друге вредности, где нема притисака, великог стреса, трчања за материјалним, где се сабира духовно благо, где није важно ко има какав друштвени статус. Све то се види на лицима монаха која су сјајнија, очи су им живе и радосне, покрети складни а начин говора одише смиреношћу, благим хумором и љубављу. Признајем да до сада нисам чуо лепше појање него на једном од богослужења, док сам стајао у близини иконе Пресвете Богородице Тројеручице, најпоштованије иконе Хиландара и најзначајније иконе српског народа. У централном делу, иза иконе, са десне стране се налази и изузетан сребрни саркофаг Светог Симеона Мироточивог који је свештеник Воја Билбија предивно обложио сребром и златом. Његово тело почива у Студеници, али је зато из празног гроба изникла лоза која се одржала и до наших дана. Лоза сваке године богато рађа иако јој се осим обрезивања никаква друга нега не указује, нити се предузимају било какве мере против филоксере или других штеточина, што представља велико чудо Божије. Познато је да је њено грожђе од велике помоћи неплодним супружницима. На ту тему постоји дивна песма Ивана Негришорца ,,Загледана у репродукцију хиландарске иконе Богородице Одигитрије млада мајка љуља близанце и тоне у сан“, која се може наћи на интернету. Хиландар је иначе један од четири царска манастира. Та четири манастира управљају Светом Гором. Симболично, само царски манастири имају камене столове у трпезаријама. Када смо већ код трпезарије, ваља описати прелепо искуство обедовања са монасима. Након уласка гостију, улазе монаси и сви седају за великим белим мермерним полукружним столовима. На почетку се чита молитва, након које се може почети са оброком. Док оброк траје, један од монаха чита део из неке од духовних књига. Ми смо присуствовали читању из књиге ,,Старац Силуан“ архимандрита Софронија, док други обилази шета и обилази сваки од столова и води рачуна да се не прича и да се једе у миру. Након пар минута, даје се знак да се може сипати вино које се служи за сваки оброк. Нисам сигуран, али након отприлике двадесет минута сви завршавају оброк, чита се молитва након које прво излазе монаси, док госте благосиља игуман манастира високопреподобни архимандрит Методије, а један од монаха који је имао послушање око оброка, погнуте главе испраћа госте, чиме се извињава уколико нешто није било у реду. По завршетку оброка осетио сам се веома уважено, као пред припрему за неку одлучујућу битку. Важно је рећи да наш манастир поседује скоро трећину земљишта Свете Горе. и 70% извора пијаће воде. Други манастири користе наше изворе за симболичну суму од 1 евра годишње. Пошто је ипак брање маслина била наша главна преокупација, сваког дана од понедељка до суботе, комби нас је довозио до Јовањице, где је требало напунити што више гајби маслина од којих се касније правило уље. Признајем да нисам знао да је маслине на дрвету веома горка и није нимало укусна. Брање се обавља на следећи начин – на стрмој обали, недалеко од Егејског мора, са јасним погледом на осунчани Атос, потребно је поставити мреже. Треба покрити већу површину због чега се везује више мрежа у које касније упадају маслине које треба отрести са дрвета. За то се користи тзв. тресач дугачак око два и по метра који прикључен на агрегат вибрира и тако обара маслие. Потребно је показати велику спретност и пажљиво се потрудити да све маслине заврше у мрежи. Неко тресе са дрвета, неко са земље. Након дан, два, екипа сачињена од вредних момака из Александровца из Краљева се веома добро уиграла, да нам рад по јаком сунцу и на стрмом терену није представљао проблем, посебно знајући да чинимо добро дело пред Господом.   На источним одбрамбеним зидовима Хиландара налази се Пирг (кула) Светог Саве, која је била главни одбрамбени објекат у манастиру. Није тешко попети се до врха одакле се пружа предиван поглед. Служио је разним наменама, од одбране, преко смештаја војника, смештаја поклоника, једно време је у њему била и сенара, магацин за храну и жито. Испод прозора у коме се упокојио Свети Симеон Мироточиви налази се бунар Светог Саве. Воду која се сматра чудотворном пронашао је Свети Сава приликом градње манастира крајем 12. века. Нешто даље, када се изађе из манастира и поред чемпреса и маслина крене ка Милутиновој кули и манастиру Есфигмен налази се Крст цара Душана, поред којег је камена са којег се пео на коња, док је преко пута маслина коју је засадио. Признаћете, иако је ово врло мали део онога што се може видети, изузетна је част крочити земљом на којој су наши свети преци исписивали историју. Велику захвалност дугујемо игуману и братству манастира од ког смо добили благослов да седам дана проведемо у манастиру и будемо од користи. Ако Бог да да се у истом или проширеном саставу поново сретнемо, што би свако од нас јарко желео. Мир и благодат коју смо осетили не може се лако стећи животом у једном другом свету у ком је потребна велика духовна снага како би се сачувала душа.                                                                                               Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 04. новембар 2022. године