Пре 18 година, једно поподне, таман сам се спремао за бденије, кад се на вратима наше цркве, старе цркве, сада већ у Јужном Чикагу, појавише два монаха. И, први опис који сам ја тада самоме себи могао да дам, јесте: један – изузетно висок и крупан, а други – не баш изузетно низак, али осетно нижи. Пришли су, затражили благослов и рекли: „Ми смо монаси једног малог руског манастира, у коме смо само нас двојица. Вероватно нисте ни знали за нас, а иначе смо, у географском смислу, на територији ваше парохије. Прошле недеље, наша црква је морала да буде продата јер ми више верника немамо. Да ли бисмо могли да долазимо код вас на богослужења? Ми смо обојица само монаси, нисмо у чину, дакле, нисмо јеромонаси, јерођакони, него обични монаси. Иначе смо Американци. И, пре 12 година, значи, 1980-те, ми смо прешли у Православље“. „Како да не, изволите!“ И од тада, они су постали редовни на нашим богослужењима, ја сам постао њихов исповедник и, заиста, родило се једно велико и дубоко пријатељство. 1997. године, обојица су били у нашој поклоничкој групи јужночикашких поклоника по манастирима Србије, Црне Горе, наравно, били смо и на Косову и Метохији, док се још могло – а могло се увек за оне који су заиста хтели.
И тада је тај виши, отац Борис, крупан – нико никад не би рекао да је Немац пореклом, осим по презимену – Милер, почео да побољева. И то је трајало доста дуго, све до 2008. године. И те, 2008. године, у фебруару месецу је и умро. Последњи његов боравак у болници је био шест месеци непрестано. Често сам одлазио, био је у болници за америчке ветеране јер је својевремено, у младости, био у америчкој војсци. Имао је свега 56 година. Исповедао сам га, причешћивао… И, када сам последњи пут, почетком фебруара 2008. године, отишао да га причестим, не знајући, а претпостављајући на неки начин, да ће то бити последњи пут, када сам припремио прибор за Свето Причешће, који носим са собом по болницама и старачким домовима, и када је све већ било спремно, и када сам подигао мали путир, који је заиста минијатуран, али путир, он је рекао: „Оче, дозволите ми нешто да урадим…“ У међувремену су се рукоположили обојица, отац Борис је био јерођакон, отац Јован јеромонах, прешли су у Московску патријаршију. И онда се прекрстио, у страховитим боловима је био свих шест месеци – рак костију, између осталог, 16 операција. И у тим боловима, у несносним мукама, када је заиста, буквално врискао од болова, све време, он се прекрстио, дохватио својим крупним прстима тај путир и рекао: „Христе, радости моја! Оче, причестите ме, да радостан умрем…“ И три дана после тога је издахнуо. Тај и многи други примери, мотивисали су ме да вечерас ово наше заједничко промишљање насловим: „Православље – радост вере и вера радости“.
Радост је фундаментална одлика хришћанства, али се радост, на жалост, често не повезује са хришћанством, односно, ми хришћани нисмо ти који емитујемо радост. И неко ко нас са стране гледа, ко нас слуша, ко посматра како живимо, као мислимо – не мислимо, како волимо – не волимо, како праштамо – чешће не праштамо, заиста не би могао да добије утисак да нас испуњава вера радости. А у ствари, православно хришћанство и није ништа друго него вера радости.
Вера – да ли је то само поверење? Да ли је само надање у нешто што сада не видимо, а у шта верујемо, или би то требало да буде нешто много дубље и много јаче? Замислите, с обзиром да смо још увек загрљени васкршњом радошћу, замислите каква је то морала бити радост оне прве генерације хришћана, који и нису знали да су хришћани, али су живели Христом! Оне прве генерације, дакле, оних људи, жена и деце који су имали прилике да виде Христа, да Га чују, неки од њих да буду и исцељени Христом. Да ли су и они веровали у нешто? Не, они нису веровали, они нису били верници, они су били сведоци. Зато апостоли и јесу најјачи сведоци Васкрслог Христа и управо зато у Символу вере и кажемо да верујемо „у једну Свету, саборну и апостолску Цркву“. Зато је Црква апостолска јер су апостоли били најделотворнији сведоци Васкрслог Христа. И та и следећа генерација није апсолутно имала потребе за вером – не, они су знали. И са сваком следећом генерацијом, то знање, тај искуствени доживљај се полако разводњавао, осим у оним случајевима када су људи заиста доживљавали сусрет са Богом Живим. А и дан-данас нам се тај сусрет у Светим Тајнама Цркве нуди.
Православље, вера, радост. Шта је радост? Да ли је то наше задовољство, наша испуњеност, наше весеље, наш смех? Не. Радост је нешто сасвим, сасвим друго, У грчком језику, и реч радост и реч благодат истога су основа – хара. Видите како је интересантно: повезаност благодати, милости Божије и радости. Зато је Св. Серафим Саровски могао, не само 40 дана од Васкрса до Спасовдана, него током свих 365 дана у години, да свакога, али буквално свакога, да поздравља са: „Христос воскресе, радости моја!“ Када и ми доживимо то исто, дакле, стање у коме ћемо сваку особу доживети као радост, сваки сусрет као радосни сусрет – јер ћемо препознати носиоце истог Божијег лика, онда ће та радост бити једноставно стање, непрестано пребивање у радости, без обзира шта нам се дешава, без обзира какве да су околности око нас. Погледајте, за разлику од Св. Серафима Саровског, и од других светих, којима је, заправо, тако мало било потребно да буду радосни, али искрено, непатворено радосни, погледајте нас. Замислите вас, мене, некога кога познајете, како идете улицама овог нашег Краљева, или било другог града из кога сте, није вам све потаман, нисте расположени. И онда вам иде у сусрет неко коме се баш, искрено говорећи, не радујете. И онда у себи помислите – а видите да је сусрет неизбежан – и онда помислите: „Само си ми још ти у животу требао…“ Али се ипак осмехнете, питате: како си, како сте, и тако даље. Не своди ли се, на жалост, већина наших сусрета управо на то? На формалност, на изнуђени смех, који ће показати да имамо јако доброг зубара, али од тога ништа даље и ништа више. Што се нас тиче, нешто ту ипак није у реду. Зашто? Зато што не умемо да доживимо радост, при једном обичном, свакодневном сусрету. Зашто? Покушајте да одговор пронађете сами.
Радост је реч којом се у Светом Писму описује Царство Божије. У 16. псалму, Псалмопесник пева овако: „Показаћеш ми пут животни, обиље је радости пред лицем Твојим, утеха у десници Твојој је довека“. А Св. апостол Павле у Посланици Римљанима пише: „Јер, Царство Божије се не састоји у јелу и пићу, него у праведности и миру, и радости у Духу Светоме“. Радост се веома често, а погрешно, повезује или чак и идентификује са срећом. Међутим, ако покушате да дефинишете срећу, врло брзо ћете доћи до закључка да оно што је за вас срећа, за неког другог може да буде трагедија. И зато, у Св. Писму на јако малом броју места ћете наћи реч срећа. И ако видите ту реч, то је онда једноставно преведено као срећа, али у изворним језицима наћи ћете нешто друго. Наћи ћете радост, наћи ћете весеље, наћи ћете благодат, наћи ћете милост и блаженство. Није узалуд наш Господ у „Беседи на Гори“ говорио: „Блажени су чистога срца“, а не: срећни су, весели су, задовољни су. „Блажени сте када вас успрогоне и набеде сваким злом“ – а не: весели сте. Наравно, не можемо тада бити весели ако нас гоне, али радосни – још како можемо бити
Зашто вам ово све причам? Мали увод да знате отприлике габарите овог случаја. Увек када сам одлазио у ту кућу, и за славску водицу, и за ускршњу водицу, и последњих година, када госпођа Олга није увек могла да дође у цркву да је причестим, пред Божић, пред Ускрс, да је посетим и за њену Крсну славу, и девојачку и њихову. Јер, никад не могу заборавити да су ме до два сата ујутру чекали, за мог првог Светог Николу у Америци, када сам био сав збуњен и изгубљен у времену и простору, и уместо да стигнем у 11 сати увече, што је већ било касно, ја сам у њихов дом стигао у два сата ујутру. У оно време није било ни мобилних телефона, ничега, па сам успут стао на једну пумпу и звао их, видевши да ћу закаснити. Рекох: „Ја сам јако, јако тужан и жалостан, и извињавам се…“ Каже: „Немојте, оче, Слава је, кад год дођете, врата нашег дома су отворена“. У два сата ујутру, он у белој кошуљи закопчаној до грла, у оделу, гости сви отишли, њих троје седе и чекају свога свештеника. До пет сам седео са њима, у предивном разговору. И од тада сваки пут. Умро је госпо’н Милош, госпођа Олга је старила и ево, пре пет дана је сахранисмо, у њеној 86. години. Зашто вам сада то причам? На Велику суботу, када сам отишао да је причестим, јер је била у болници последњих месец дана пре смрти, тешко болесна, и када сам припремио прибор за Св. Причешће, и када сам се окренуо, за то време она је устала из кревета, ухватила се за… ходалицу, коју инвалиди носе, ухватила се и дрхтећи стајала преда мном. „Госпођа Олга, молим вас, седите…“ А она каже: „Немојте ми ту радост узимати… Нико се од мојих седећи на кревету није причешћивао, па нећу ни ја. А и шта би ми рекао Чико?“ А њен Чико је био нико други до блаженопочивши, велики Патријарх Гаврило Дожић, јер је из куће Дожића. Немојте ми ту радост узимати! Она није била весела тада, она није била задовољна, била је у боловима, али је била радосна. Радосна!
Она је истински живела животом православног хришћанина и зато је у овом животу живела радошћу и радосна, упркос боловима, отишла из овог живота. Православље је вера радости!
протојереј-ставрофор Милош Весин
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“