Пре неколико дана сам имао прилику да посетим Свету Гору. Верујем да већина читалаца зна да је Света Гора полуострво на северу Грчке на којем се налазе само монашке насеобине и на којем живе само монаси. Тамо смо боравили свега три дана (два ноћења), али се накупило много разних утисака. На пример – мириси Свете Горе. Не само што манастирске Цркве одишу дивним мирисима какве не умем речима изразити, него и сва светогорска околина исто тако мирише. У шетњи по светогорским стазама и путевима смо провели читав низ часова – и где год да кренеш, све мирише… Борови, дивље воћке, цвеће, жбуње… Заиста је прикладно што Свету Гору називају перивојем (вртом) Пресвете Богородице!
Но данас сам желео писати о нечем сасвим другом – о житељима Богородичиног врта. Монаси су људи који су приликом свога монашења положили три завета пред Богом – одрекли су се богатства, одрекли су се могућности породичног живота (=они не желе да се жене како би све своје време проводили у молитви Богу), и одрекли су се своје воље (сасвим су се предали послушности другима). Затим, својим очима смо ово видели, монаси на Светој Гори су се одрекли употребе меса. Најснажнија храна коју једу је риба и њу не једу свакога дана, већ само посебним приликама. Притом, у погледу хране постоји врло строг поредак – обедује се само два пута дневно (не као код нас, „кад год ти је воља“), ујутру у 9. часова и увече у 18. часова. За време трајања великих постова, постоји само вечерњи оброк. Ни то није крај, у руском манастиру су нас будили у 3. часа по поноћи, јер тада отпочиње јутарње богослужење. Другим речима, монаси се буде много пре зоре и свитања и одлазе молитву. Овај кратки опис монашког живота на Светој Гори ћемо завршити подсећањем да тамо нема сигнала мобилне телефоније, да нема интернета, и да нема телевизије. Још једном погледајте чега су се све одрекли ти монаси: богатства, могућности жена (и, самим тим, деце), своје воље, угођаја везаног за храну, сна, телефонâ, интернета, телевизије… Они су се одрекли већине оних ствари које за које сматрамо да нас чине срећнима и које нам причињавају задовољство.
Верујем да неки од вас док читају овај попис ствари којих су се светогорски монаси одрекли могу помислити да су ти људи мргуди и незадовољни својим животима. Међутим, моје искуство је било такво (али и свих које познајем да су икада посетили Свету Гору) да сам тамо срео људе који су пуни радости и пуни живота. Не само да су радосни, него на такве људе, међу нама који имамо приступ свим горе наведеним задовољствима, не можеш наићи. Одакле им та радост, када немају чак ни приступ интернету? Где је извор њихове радости?
Мислим да се одговор налази у самом имену овога полуострва. То је Света Гора јер тамо живе људи светога живота, људи у чијим животима је Бог истински присутан. Навешћу вам пример који сам чуо приликом те посете Свете Горе. Наиме, млади монах Емилијан је упао у душевну кризу и данима и месецима се усрдно молио Богу да га Он изведе из тог искушења. И, једне ноћи, док се у сузама молио, када је изашао у манастирско двориште, Светлост је обасјала сав видокруг и к њему је дошао Христос Господ. Од тог трена па све до своје кончине, тај монах је својим беседама и књигама сведочио да је наш Бог Неко ко је Светлост, Радост и Доброта. „Додир Божији“, говорио је он. „орадошћује срце“! Извор радости тих људи је њиховом сталном пребивању у Богу и са Богом! Ово нас враћа на корен наше речи богатство. У основи те речи је реч Бог – богат човек је, не онај који има пуно новца (не кажемо новачство) већ онај ко има Бога у своме животу. Другим речима, монаси који су се одрекли земног богатства су истински богати људи!
Њихов живот је поука и за нас. Јер, Бог може пребивати и у нашим животима, иако се нисмо одрекли својих жена и породица и богатства. Сва лепота православне вере је у том знању да Бог жели нас крај Себе. Дакле, ни та радост коју ти монаси искуствују није недостижна за нас, само треба кренути ка Богу.
На самом крају бих желео да изразим своје задовољство постојањем ове рубрике. Пре неколико седмица смо ушли у седму годину постојања и за сада је написано две стотине осамдесет два текста. Надам се да сте уживали у њима и да су вам били корисни за поимање наше вере. Још се надам да ће још много година излазити наши текстови и да ће њихово излажење имати плода међу читаоцима овог новинског листа.
Ђакон Стефан Милошевски
Извор:
Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
четвртак, 10. новембар 2022. године