Епархија жичка

Snow
Forest
Mountains
Mountains
Mountains

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ЖИЧКА

Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Свети Нектарије Егински – праведни Јов ХХ века“

Када се помене име светог Нектарија Егинског, прво што падне нам падне на ум су његова чуда. Хиљаде људи широм васељене победили су рак и друге опаке болести благодарећи молитвама св. Нектарија.  Међутим, оно што нам је мање познато су тешка искушења која је овај светитељ из прошлог века стрпљиво и без роптања подносио до краја свог живота на земљи. По јуначкој борби са различитим искушењима, у којој ни за тренутак није изгубио веру и наду на Господа, Свети Нектарије се може упоредити са праведним Јовом. О животу овог светитеља прошле године је снимљен играни филм Човек Божији у режији Јелене Поповић.  

Да кренемо редом. Свети Нектарије Егински родио се 1846. године у Тракији као Атанасије. Радио је као шегрт у трговини свога рођака, но тај посао га није интересовао. Млади Атанасије чезнуо је за духовним животом и науком. Стога, одлази на острво Хиос, где у манастиру прима монашки постриг и најпре добија име Лазар, а као јерођакон Нектарије. Високо богословско образовање стиче у Атини, а након студија одлази у Александрију у Египат, где постаје архимандрит и секретар патријарха Софронија. Убрзо затим постаје и епископ Пентапољски. Kao епископ био је прави пример ,,Доброг пастира“: својим врлинама, трудом и залагањем епископ Нектарије је задобио велику љубав и поверење народа. По речима савременика, био је попут светионика који ,,свима светлољубцима сија светлошћу еванђелске истине и врлине“.

Но, како кажу древни Римљани, завист је сенка славе (Invidia gloriae umbra est). Видевши да је Нектарије стекао велику популарност, претентденти на патријаршијски трон оклеветали су га код патријарха: причали су му да се Нектарије спрема да искористи народно поштовање како би постао нови патријарх. Узалуд је Нектарије покушавао да докаже своју невиност. Патријарх га је без суда и саслушања лишио дужности епископа и наредио му да напусти територију Александријске патријаршије. Нектарије је сада био без средстава за живот, јер је све што је имао у Египту разделио сиротињи и употребио за штампање душекорисних књига. Иако је имао могућност да се са народом одвоји од званичне Цркве од које је претрпео неправду и оснује своју Цркву, Нектарије то није учинио. Препустио је себе Божијем промислу, а клеветницима рекао да ће ,,примити правду у дан у који буде хтео Господ.“

Протеран на правди Бога, без крова и крува, Нектарије одлази у Атину. Ни Свети Синод Грчке Цркве није имао разумевања за њега. Факултетски образованог епископа, Синод одређује за путујућег проповедника у Евијском срезу (на Евији, где се данас налази познато летовалиште и бања). Међутим, он је то прихватио без сујете, са смирењем и своју дужност обавља предано. Његово име се брзо прочуло у грчком народу, те је и овде задобио љубав народа какву је имао у Египту. После годину дана, Синод га поставља за начелника једне Атинске Богословије. На овом положају, Нектарије је дословно испунио задатак од Господа: ,,Који хоће да буде први међу вама нека буде слуга свима“(Мк 10:44). Устајао је пре свих, помагао тајно и сиромашне ђаке и друге сиромахе, не заборављајући ни острво Хиос, на коме је некад службовао и примио ангелски образ и ђаконски чин. Особито се старао о школи у којој је некад био учитељ, као и о свом манастиру са којим је био у сталној вези. Ученике није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. Као академски образован богослов и управник, није се либио ни најтежих послова: у одсуству болесног домара, вршио је поправке, чистио тоалете и подове, како би ономе сачувао радно место. Толика је била његова солидарност са свима. Ни ту светитеља нису оставили на миру. Поједине колеге су у његовом аскетизму и молитвољубљу, видели назадност и називали га ретроградним. На ове оптужбе светитељ је одговарао љубављу, постом и молитвом.

Године 1904. оснива манастир на запустелом острву Егини, и посвећује га Живоначалној Тројици. Четири године потом, даје оставку на место ректора и прелази у манастир. Као и свуда, Свети Нектарије је и овде бивао пример свима. Сестринство манастира га је веома поштовало и волело, чувајући га као мало воде на длану. Напоредо са писањем књига и химни у част Пресвете Тројице и Мајке Божије (од којих је најпознатија Αγνη Παρθενε), свети је обављао и физичке послове на економији манастира. Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на богослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовног савета. Прости народ брзо је осетио да се овде не ради о обичном свештенослужитељу,  него о истинском човеку Божјем. Овде га је Бог први пут прославио даром чудотворства: светитељевим молитвама два пута је пала киша у време суше, једна девојка исцељена од болести, а друга од ђавоиманости. За време Првог Светског рата, чудесно је умножио храну у манастиру, тако да је и без прављења залиха било довољно и за њих и за ратне избеглице.

Но, ни у манастиру светитељ није био поштеђен од искушења и клевета. Нека жена која је живела блудно, а чија је ћерка била у сестринству на Егини, оклеветала је светитеља за нечастан однос са њеном кћерком. Током истражног поступка, Свети је више пута вербално нападан и вређан од стране судије али и црквених лица. Он је и сада ћутао и стрпљиво чекао резултат истраге. На крају, гинеколошки налази су потврдили да је девојка потпуно чедна и да никаквог недозвољеног односа није било. Свети Нектарије молио се Господу да опрости грех поменутом судији и желео је лично да се измири с њим, но судија умире у болници након пет дана. 

Претрпевши све оптужбе и увреде, свети је годину и по дана пред своју телесну смрт понео још један крст: болест тела. Оболео је од рака простате , али никоме о томе није желео да прича. И тада му је више стало до молитве и сестринства него до себе. Предвидео је своју смрт и благословио манастир последњи пут пре него што ће отићи на лечење у атинску болницу. Након два месеца проведена у болници Свети Нектарије се упокојио 9. новембра 1920. године , у 74. години живота. Искуство Свете Цркве обилује сведочанствима о његовим чудесима и чудесним јављањима, о чему су написане бројне књиге.

Ако мислимо да је дуготрпљење праведнога Јова, легендарни и недостижан идеал – варамо се! Ако мислимо да је љубав према непријатељима немогућа кад нам од њих зависе положај и плата – варамо се! Ако мислимо да је светост реликт прошлости – варамо се! Свети Нектарије Егински је својим животом оповргао наше сумње, а улио радост.  Велика је радост за нас што имамо оваквог чудотворца и молитвеног заступника пред Господом. Но, то је и велика одговорност. Нећемо имати никакво оправдање пред Господом ако се нисмо трудили да постанемо свети. 

Вероучитељ Филип Зеленовић

Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

петак, 26. новембар 2022. године

Contact Us