Категорија: Богословље

Догађај рођења Сина Божијега, његов долазак међу људе као Онога Који нама постаје сличан по свему, осим у греху, као и спасоносне последице тог догађаја, мењају ток целокупне историје. Ниједан догађај до тада познат међу свим народима не оставља толики траг у човечанству, као надвремени и свевремени тренутак Рођења Богомладенца Исуса Христа. И заиста, као такав, дели историју на Стари и Нови век, време пре Христа и после Њега, време несавршености постојања и, насупрот томе, пуноће смисла постојања. Богослужбени ток године препознаје и значајно место придаје празнику Божића. Њему претходе недеље Праотаца и Отаца, када се молитвено сећамо и спомињемо све оне који су били Христови преци по телу, старозаветне оце који су учествовали у историји спасења које се имало збити у Христовој личности. Они су нам јако значајни, јер дају сведочанство да спасење долази кроз обећаног Месију Кога су тако жељно ишчекивали. Витлејемске вечери у пастирској пећини међу животињама, Дјева Богородица на свет доноси Предвечног Сина Божијег. Дивно се показује како су велика и нама недокучива промишљања Божија за спасење свих људи. Све се догађа у једном конкретном историјском тренутку. Јосиф креће са Маријом из Назарета у Витлејем ради пописа који је римски цар Август наредио. Одмах по рођењу Христу се поклањају три мудраца, припадници народа са Истока који пратише звезду која се појавила само ради овог чудесног догађаја. Доневши дарове, злато, тамјан и смирну, поклонише се ономе кога исповедише као Цара. Иако се све догодило у одређеном контексту, суштина празника је надконтекстуална, излази из оквира историје и постаје свевремена истина и реалност. Тако и страни народи, незнабошци, узимају учешћа у домостроју спасења и служе Божијем делању у историји. То често губимо из вида када размишљамо о овим догађајима. Свети Иринеј Лионски каже: „Син Божији је постао Син човечији да би син човечији могао да постане Син Божији“. Јеванђелист Јован сведочи да „Логос постаде тело“ (Јован 1, 14), а апостол Павле да Створитељ понизи себе „узевши обличје слуге“ (Фил 2, 7) и тако се сједини са својим створењем. Та истина да је Бог постао човек и да је рођен у телу, да је страдао и васкрсао, јеврејском уху је звучала као апсолутна саблазан, а грчком схватању стварности као лудост. На специфичан начин у модерном и постмодерном свету синкретистичке и „њу ејџ“ религиозности не одлази се даље од истих ставова. А позванима који се спасавају Њиме – Господ Исус Христос је Божија сила и Божија Премудрост. Прелепе речи исказује Свети Григорије Богослов, које касније постају и почетак празничне катавасије: „Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо!“ Свети Јован Златоусти за овај празник каже: „Долази празник, који од свију изазива највише страхопоштовања и светога страха… То је празник телесног рођења Христовог. Јер од њега су празник Богојављења, Васкрсења, Вазнесења и Духови примили узрок и садржину.“ Требало би нагласити и то да је у почетку празник Божића слављен заједно са Богојављењем. Тек од 4. века, почевши од Римске цркве а потом и на Истоку, празник телесног рођења Господа издвојио се као посебан. Богослужбени моменти празничне службе се махом темеље на теологији Светог Григорија Богослова. Писац једног канона је Свети Јован Дамаскин, а другог Свети Козма Мајумски. Они су се у многоме ослањали на чувену 38. беседу (на Богојављење Христово) Светог Григорија када су стварали ова дела. Вредно помена је и то што је кондак празника „Дјева днес“ дело које је чудесним божанским Откривењем и надахнућем настало кроз личност Романа Мелода. Посебно је драгоцена четврта стихира на Господи возвах са вечерње службе. Она почиње питањем „Шта да ти, Христе, принесемо поводом јављања твога ради нас као човека?“ Ово питање одјекује у душама свих боготражитеља кроз векове, свих подвижника и свих верујућих који траже спасење. Стихира одговара да све створено од себе даје део – анђели певање, небеса звезду, пастири дивљење, земља пећину, пустош јасле, а ми пак Мајку Дјеву. У директној вези је наш однос према Пресветој Богородици и наша жеља да се постом, како је Црква прописала, врлином и благочешћем припремимо за овај празник. Једном за свагда у њеном позитивном одговору на позив Божији, упућеном преко архангела Гаврила, целокупно човечанство узима учешће у овом спасоносном догађају. Зато је она заступница свих нас пред Престолом Сина свога. У традицији нашег српског православног народа мноштво обичаја је везано за дане који претходе празнику и на сам дан празника. Нарочито се истиче породична димензија прославе, када се сви окупљају и у атмосфери дома и празничне трпезе богате свој простор силом Богомладенца. У највећој опасности налазимо се када обичаје отргнемо из окриља Цркве, те се они сведу само на наслеђе и традицију која није скопчана са новозаветном вером и литургијском врлином. Насупрот томе, један здрав православни организам чини све да своје биће чини што сличније бићу Божијем. Близина Христу, коју нам је даровао својим рођењем, није наша заслуга. Она је незаслужено давање. И уз то позив. Позив на шта? Позив да се вратимо себи, позив да се преумимо (покајемо се), позив на радост живота у Христу Богу, позив на врлину, позив на враћање у благодатни простор Цркве. Јер, како каже Свети Кипријан Картагински: „Коме Црква није мајка, томе Бог није Отац.“ А Црква овог дана сјаји истом оном топлотом којом је и пећина у ноћи Рођења Богомладенца била загрејана. Свака празнична прослава најпре и изворно је литургијска, а потом се преноси у наше куће и окружење. Анђели певаше: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ И тим позивом на добру вољу бих и закључио ово кратко излагање. Мир међу нама и добра воља су принос који ће Богомладенцу бити најпријатнији, а наше душе ће како приличи увек славити Бога. Христос се роди! – Ваистину се роди! Јереј Саво Величковић Извор: Жички благовесник јануар-март 2025.

„Предпразнујмо народе Христово рођење, и узнесимо разум и уздигнимо мисли ка Витлејему, па угледајмо у пећини велику тајну, јер је Бог из чисте Дјеве дошао и Едем се отворио, савршен и са божанском и човечанском природом, зато му кличимо: Свети Боже, Оче беспочетни; Свети крепки, Сине оваплоћени; Свети бесмртни, Душе утешитељни; Тројице Света, слава тебиˮ (прва стихира на Господи возвах, претпразништво Рождества Христова).  Овим речима нас богонадахнути црквени песник позива на учешће у предпразничној радости у сусрет празнику Рождества Христова. Закорачили смо у дане свештеног претпразништва, у дане који нас богослужбено уводе у тајну празника позивајући нас да јединим устима и једним срцем прослављамо Богомладенца Христа који се ради нас људи и ради нашега спасења родио. За празник Оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа припремали смо се духовним и телесним постом и усрдном молитвом, корачајући ритмом богослужења и следујући духовним путоказима које је пред нас износила химнографија. Имајући у виду болну истину да је наша људска природа слаба, колебљива и оптерећена теретом греха, налазећи се на прагу Божића свако од нас би себи могао да постави питање: Да ли смо спремни за сусрет са Богомладенцем? Наш народ је три последње недеље уочи празника Рождества Христова посветио трима светињима људског живота: светињи оца и очинства, светињи мајке и материнства, као и светињи детета и детиње безазлености и чистоте. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Истовремено, Он нас учи молитвом Господњом да Његов Отац јесте и наш Отац: „Оче наш који си на небесима…” Према томе, земаљско очинство, само када је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао, постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке“. Шта на земљи има светије од мајке и узвишеније од материнства? Толико је оно свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”! Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. У атмосфери тих недељних дана ми чинимо својеврсну рекапитулацију наше духовне припреме за сусрет са Богомладенцем. Ови недељни дани, као и богослужбене химне претпразништва, па и сâмог празника Рождества Христова, позивају нас да у срцима својим чувамо, негујемо и умножавамо мир, љубав и добру вољу. Нажалост, живимо у свету који је испуњен немиром, мржњом и злом. Свакодневно слушамо и гледамо како свуда владају немири, сукобљавања и велике људске трагедије и природне непогоде. Гледајући то и слушајући о томе многи се питају: нису ли ово последњи дани света? Нису ли ово времена испуњавања речи Господњих о знацима који ће претходити крају света и другом доласку Христовом? Морамо признати, с разлогом се људи питају и стрепе. Међутим, било би много боље да се више испуњавамо страхом Божјим, те да уместо немудрих економа повереног нам наслеђа Божјег у свету постанемо мудри; уместо свакодневних кваритеља света будемо со земљи, светлост свету, пролаз и капија кроз које ће и којим ће се свет спасти. Разлози свих ових трагичних догађања јесу нарушени мир између Бога и човека с једне стране, те нарушена равнотежа између човека и природе, с друге стране. Себичност и саможивост човекова, води човека и угрожавању и злоупотреби природе, у којој се рађамо и у којој живимо. Као што човек живи и дише љубављу, тако и сва створења и природне стихије, потребују милост, љубав и доброту: вода коју пијемо, ваздух који дишемо, цвет и дрво у пољу, риба у мору, звер у гори, домаћа животиња – све то чезне за милошћу, љубављу и добротом. Ако било шта од тога злоупотребимо или га погрешно користимо, или га заразимо и загадимо – оно се отуђује, пропада и распада. Тако се ремети богомдани поредак ствари: вода губи здравље, земља, а тиме и земљини плодови се загађују, загађујући и онога који их једе – човека и друга створења. Клима се мења, топи се лед на Северном полу, нестаје поредак годишњих доба; растућа топлота припрема Земљин шар да, не дај Боже, сагори једнога дана у огњу. Уз то, савремени човек, освајајући својом техником спољне просторе, угрожава тиме животни простор бројних других бића. Наместо да се окрене бескрајним унутарњим духовним просторима и њиховом освајању, просторима који никога не угрожавају: штавише, свему дају пуноћу и отварају неизразиве хоризонте раста и усавршавања – човек се окреће ономе што је по природи ограничено и пролазно, постајући тиме и сâм ограничен и сакат. Права, истинска пуноћа свега управо и јесте богочовечанска личност Христова у Коме је „устројство тајне од вечности сакривене у Богу“ (Еф 3, 9). Када се „ Христос вером усели у срца наша“, тек тада можемо „укорењени и утемељени у љубави, … разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум“ (Еф 3,17-19). Господ Исус Христос говори: „…Познаћете истину и истина ће вас ослободити… Свако ко чини грех роб је греху“ (Јн. 8, 32; 34). Ми смо слободни у правом смислу речи само и искључиво кад идемо путем врлинског живота, који извире из стваралачке заједнице љубави са Богом. Насупрот томе, злоупотреба дарова Божјих и потенцијала које имамо, као и избор погрешног стила живота, раслабљује и разара нашу слободу, ниподаштава нашу личност, производи осећај празнине и бесмисла и,

Гаврил Стефановић Венцловић је рођен  око 1680. године негде у Срему, на шта упућује његов језик, али и његов навод да је рођен од „сирмијских страна“. Како сам бележи, отац му се звао Стефан, отуда презиме Стефановић, које је превео са грчког и сам се назвао Венцловић.  Извесно време боравио је у Сентандреји, у школи Светог Луке, као ученик Кипријана Рачанина. Претпоставља се да је уз искусног рачанског монаха научио писарски и илуминаторски занат. Кружок монаха скриптора око Кипријана формиран je због потребе опскрбљивања књигама новоподигнутих цркава, скромне градње, које су ницале како се народ кретао у оквирима Аустријске империје и добијених повластица од стране аустријског цара. Власти нису давале одобрење за оснивање штампарије, иако је патријарх Арсеније Чарнојевић био упоран у својим молбама, зато је једини начин за прокукцију књига и даље остао кроз преписивачку делатност. Због бројних ратова између Аустрије и Турске Гаврило Стефановић Венцловић често мења места боравка. Јуна 1715. је изгледа био у Ђуру затим и у Острогону, Коморану и Сентандреји.  Венцловић је био веома добар беседник, а нарочито су на његов стил утицале беседе кијевских теолога Лазара Барановича и Гаљатовског. Барановича је доста и преводио у чак четири књиге. Његове проповеди су строге, са истакнутим моралним поукама упућеним пастви. Koд Венцловића ћемо срести исте етичко-дидактичке и догматске моменте као и код његових малоруских узора. Сложени алегориjски језик преводи и поједностављује и прилагођава шајкашкој пастви. Венцловић беседи на народном језику док се ученици Синесија Зилуцког и Мануела Козачинског пастви обраћају на рускословенском. Чињеница да је Венцловић био запамћен највише као проповедник сведочи о месту проповеди и значају за српски народ тога времена. Након молитве, народ је очекивао живу реч из које ће понешто сазнати о статусу привилегија, о Аустро-турским ратовима, о грофу Ђорђу Бранковићу, о Ракоцијевом устанку, о цару  у Бечу и једноверном цару у Русији. То је био начин да се након Литургије, чују и вести.  Да би своје беседе учинио занимљивијим и разумљивијим он је прерачунавао римски новац о ком се говори у Светом Писму у новац свога времена, објашњавао је како је изгледао свакодневни живот у Палестини Христовог времена, давао је анализу корена речи, објашњавао је јеврејско рачунање времена, мере за дужину итд. У Венцловићевим проповедима језик је јако близак народном. Тако ће рећи да је апостол Петар Јуду хтео ханџарем да пронузи, или да је Христос носио опанке… Значај записаног Венцловићевог беседништва је веома значајан за боље разумевање живота нашег народа првих деценија након Велике Сеобе. Најпре народу се обраћа крајње разумљивим језиком, затим објашњава историјски контекст прича и догађаја из Светог Писма  али се и дотиче и разматра и тешке теме. Тако ће у својим беседама указивати да је молитва без дела милосрђа празна, или да човека не одређује само оно што добија рођењем, попут потомства племства. Указаће на лоше последице народног примитивизма и незнања паралелно указујући на значај просвећивања — и за спасавање душа, али и рационалан однос према стварним животним потребама. У својим беседама напашће појаве попут сујеверја, врачања и одржавања нехришћанских погребних обичаја. Венцловић је схватао да се милитантној унијатској пропаганди, коју је Аустрија прећутно одобравала, може супротставити само просвећивањем народа кроз утврђивање у вери. А једини начин да се утврде у Православљу поред богослужења јесте и разумевање и познавање вере. Путујућа служба проповедника га је у неком периоду уморила, па је од епископа Василија Димитријевића (1728–1748) тражио да му одобри да се повуче у монашко самовање близу села Помаза код Сентандреје.  У свом раду он се, осим преписивања богослужбених књига и разноликих беседа, бавио и састављањем стиховa, а сакупио је и огроман број изрека и извршио реформу правописа. Изреке које је записивао чак сто година пре Вука Стефановића Караџића без сваке сумње вуку порекло из старе, усмене традиције. Навешћемо неколико примера: – Речи мазне, а празне – Никад није златољубац био човекољубац – Не дај своје умље за безумље – Човек се у беди и бризи кали итд. Већина минијатура које налазимо у књигама које је преписао дело је његових руку. У једноме запису из 1743. године себе назива худим списатељем у дубокој старости. Из трагова наслућујемо да су га старост и болест притискале и да га је почео издавати вид. Такође, према једном запису, умро је 1749. године. Што се језика тиче, Венцловић српскословенски користи када преписује и умножава књиге за црквену употребу, али не занемарује ни народни језик који назива „српско простим језиком“. На њему пише чистом и поједностављеном азбуком. По своме познавању народног језика, и осећају за њега, издвојио се од свих писаца пре Вука Стефановића Караџића. Он је први међу Србима разликовао слова за гласове ћ и ђ, па чак и џ.  Од књига писаних народним језиком које су по садржини компилације, али и самосталних рукописа, беседа и осталих састава прожетих поетским надахнућем истичу се Венцловићеве књиге: Поученије и слова разлика (1735), Житија, слова и поуке разних светаца (око 1740), Великопосник, Беседе и житија (1741), Слова изабрана (1745). Са друге стране ту су и преводи и разни текстови  на српскословенском језику: Служабна књига (1711-1716), Часови и богородичник (1725), Разглаголник (1734), Пресађеница (1735), Молитве и акатисти (1739), Каноник (1739) као и мноштво минеја. Важна књига је свакако и Буквар словенских писмен (1717). Примери русификације у појединим Венловићевим рукописима Када смо овај кратки есеј назвали Личност између епоха имали смо на уму чињеницу да се заправо са Венцловићем завршава српскословенска епоха а почиње рускословенска. Руски и малоруски утицаји су очити у многим сегментима живота Крушедолско-Карловачке Митрополије. Очит утицај руских књига можемо видети и у његовим рукописима. Примера ради у Венцловићевом рукопису под називом Црквени зборник (1730–1740), наилазимо на месецослов који у себи садржи тропаре и кондаке чак 50 руских светитеља (од чега 20 оптинских стараца). У Канонику (1739) истог преписивача наћи ћемо поредак кушања агиазме, што је последица малоруског утицаја.  У рукопису који је насловљен као Пресађеница (1735) постоје молитве за разне потребе за које је наглашено да су преузете из Московског требника.  Преламање епоха и појачан утицај русификације можда се најјасније уочава у минејима Рачана, пре свих Венцловића. Пошто су многе српске богослужбене књиге биле уништене и остављене приликом Сеобе, а руске су пристизале, створила се једна празнина и недостатак служби Србима светитељима. Рачански минеји преписани у Сентандреји најчешће имају доста служби светим Русима. Примера ради Минеј за новембар који је исписао Венцловић  у периоду 1720–1725. године не садржи службу св. Стефану Дечанском (11. новембар), иако

Заиста је велико дело милостиње, и зато је и Соломон говорио: “Велика је ствар човек, а драга: човек који чини милостињу.“ Крила су милостиње велика, јер она просецају ваздух, поред Месеца пролећу, престижу сунчане зраке и на саму небеску површину узлећу, па и тамо не застају. Прелазе небо [крила милостиње], анђелске саборе и ликове анћелске па и све вишње силе обилазе и настањују се пред царским престолом. А да је то тако, чуј шта и Свето Писмо о томе говори: “Корнилије, молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом“ (Дап. 10, 4). А ова реченица: “узиђоше на спомен пред Богом“ значи: ма како ти био грешан, ако имаш милостињу за заступницу, немој се бојати, јер се милостињи не противе никакве горње силе и њој је могуће силом коју има оно што је једном дано натраг да потражи јер Сâм Бог рече: “кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40).  

На дан када наша Света Црква прославља празник дјеце – Дјетињце, у трећу недјељу пред Рождество Господа и Спаса нашега Исуса Христа, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је предстојао протојереј Александар Јевтић, уредник часописа Епархије жичке „Жички Благовесник“. Проти Александру су саслуживали протојереји-ставрофори Милун Фемић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, Никола Пејовић, Слободан Јаковљевић, као и ђакон Ведран Грмуша. Детаљније… БЕСЕДА – ВИДЕО

А Исус одговарајући рече: човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише разбојници, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га полумртва. А случајно силажаше тим путем свештеник неки, и видевши га мимоиђе. А тако и Левит кад је био на оном месту, приступи и видевши га мимоиђе. А Самарјанин некакав ходећи дође код њега, и видевши га сажали се. И приступивши зави му ране, и зали уљем и вином, и посади га на свога скота и доведе у гостионицу, и потруди се око њега. И сутрадан полазећи извади два сребрника те даде крчмару, и рече му: подвори га, и што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим (Лк 10, 30-35). (…) Ко је тај човек који силажаше из Јерусалима у Јерихон? То је Адам и сав род људски што је произашао од Адама. Јерусалим означава небеско обиталиште првостепеног човека у рајској моћи и красоти, у близини Бога и светих ангела Божјих; Јерихон – земну долину плача и смрти. Разбојници су зли дуси, безбројне слуге Сатане, који је и навео Адама на грех непослушности према Богу. Као највећи пакосници рода људског зли дуси нападају на људе, свлаче са њихове душе божанску одежду страха, вере и благочешћа; рањавају душу гресима и пороцима, и онда се привремено удаљују, док душа крај друма живота у очајању лежи не могући да крене ни напред ни назад. Свештеник и Левит означавају Стари завет, и то: свештеник означава Мојсејев закон а Левит пророке. Избијеном и рањавом човечанству Бог је послао два лекара са извесним лековима, једно је био закон а друго пророци. Но ни један ни други лекар нису се усудили лечити главне и најдубље ране болесника, нанете му самим ђаволима, него су се заустављали само пред мањим мукама, нанетим човеку од човека. Зато се и каже, да и један и други видевши овога тешко рањеног болесника мимоиђоше. Мојсејев закон само је видео човечанство као тешког болесника, но видевши мимоиђе. Пророци су не само видели него су и приступили болеснику, па тек онда мимоишли. Петокњижје Мојсејево је описало болест човечанства и утврдило је, да тој болести на земљи нема лека, него да је прави лек у Бога на небесима. Пророци су пришли ближе полуживој и издишућој души човечанства, такође утврдили још погоршану болест и утешили болесника рекавши му: ми немамо лека, но ево, иде за нама Месија, небески Лекар. И они су мимоишли. Тада је наишао и прави Лекар. Ко је овај Самарјанин? То је сам Господ Исус Христос. Извод из Беседе на Недељу 25. по Духовима

О томе због чега је и колико важан проблем дечјих облика зависности, каква је њихова духовна природа и како изаћи на крај с овим проблемом говори свештеник Павле Гумеров. Као и сваки парохијски свештеник стално имам прилике да видим сузе родитеља због тога што дете губи себе, губи пријатеље, ништа не жели: ни да учи, ни да ради. Не бих желео никога да плашим, али користим прилику и позивам родитеље да са свом озбиљношћу и одговорношћу схвате овај проблем, јер он има тенденцију само ка заоштравању и погоршавању. Обично се људи по савет у вези с зависношћу детета, није важно којом тачно, обраћају прекасно – децом се треба бавити док су мала. Треба добро схватити да је за дете врло лако да доспе у зависност од било које страсти – још увек има слабо развијену вољу, нема животног искуства. Осим тога, деца су много спремнија на ризик од одраслих, имају веома лош инстинкт самозаштите и вишеструко мањи имунитет на слична искушења од одраслог. Осим тога, ако имамо у виду најраспрострањенију зависност – од игре, игра је посебно својствена дечјем узрасту, зато наша деца бивају масовно заражена управо овом врстом зависности. Нажалост, засад се зависност од игре званично не сматра болешћу, иако лекари и стручњаци у целом свету звоне на узбуну. На пример, истраживања водећег британског универзитета Trent University су показала да 12% контролне групе од 7.000 људи има симптоме зависности од онлајн компјутерских игара. Стручњаци сматрају да зависност од игара настаје управо због онлајн-игара, дакле, представља један од облика зависности од интернета. Играма које изазивају најјачу зависност најчешће се сматрају игре у мрежи, посебно MMORPG. Познати су случајеви кад је предуга игра доводила до фаталних последица. У неким земљама, на пример, Кини, Северној и Јужној Кореји, већ се на државном нивоу баве овим проблемом. Тамо се отварају медицинске установе и праве програми за лечење и превенцију зависности од игре. У Енглеској је на бази рехабилитационог центра Broadway Lodge отворено одељење, специјализовно за рад с игроманима. Министарство културе и спорта Јужне Кореје је направило специјални програм намењен борби против зависности од игре, од које пати преко два милиона корисника у земљи. У Кини, где је по аналитичким подацима око 13% корисника мреже зависно од онлајн игара или интернета, још од 2007. године ради летњи рехабилитациони камп. Министарство за информисање и везе у Вијетнаму планира да уведе строга ограничења – провајдери и власници кафића у којима постоји могућност играња мораће да блокирају могућност играња онлајн-игара од 10 увече до 8 ујутру. А у нашем друштву је засад, нажалост, однос према овоме изузетно лакомислен. Родитељи обично звоне на узбуну ако на пример, адолесцент почиње да пије и да пуши траву, али обично не виде ништа лоше у томе што дане проводи испред компјутера: кажу, кад порасте научиће и постаће потпуно нормалан човек. Због тога пажњу на проблем обраћају тек онда кад дете постане већ сасвим неурачунљиво. По правилу, то се дешава у пубертету кад је с њим најтеже комуницирати – то су године протеста и самодоказивања. Ако се од малог детета може сакрити кабел од компјутера и све држати под контролом, код пубертетлије то обично не пролази: он лако може да потре све родитељске забране. Данас живимо у тржишном друштву које се не брине апсолутно ни за шта друго осим за остваривање профита. Компјутерске игре које се производе раде управо на принципу «пецања» на зависност: на пример, везане су за неку модерну фантазију, претпостављају мноштво нивоа како би се човек бесконачно играо добијајући стално нове и нове осећаје од игре, мењајући услове и повезујући себе с јунацима дате игре. Произвођачи у комплету с игром нуде пакет програма сопствених сценарија за различите нивое игре, прављење сопствених ликова итд. Једном речју, проблем је веома велик и треба бити свестан колико је озбиљан. Буквално данас сам питао познаника – свештеника који је раније имао лекарску праксу: „Шта на ову тему кажу лекари и званична медицина?“ Одговорио ми је да у борби против алкохолне и наркотичке зависности медицина у најбољем случају омогућава да се постигне само стабилна ремисија: лекари помажу човеку да поправи телесну страну чистећи његов организам од присуства психотропних препарата, али саму болест не могу да излече. Зашто? Зато што се заправо ради о духовној болести и ако се човек не бори против ове страсти, ако не лечи своју душу духовним средствима, ова страст га врло брзо напада новим снагама. Тако стоје ствари и са сваком другом страшћу. Само што у случају алкохолизма и наркоманије постоји психофизичка зависност хемијске природе кад се човек без одређених препарата лоше осећа, не само душевно, већ и физички, а нови облици зависности су чисто психолошки – човек зависи од нових осећаја и емоција. Зависност коју разматрамо има више духовну, него физичку природу и у томе се састоји главна опасност од ње! Овде човек нема, као што је на пример, случај с алкохолом и дрогом, непријатне физичке осећаје који могу да га приморају да се бори против болести. Јер, у случају који разматрамо осим кратковидости и бесаних ноћи, све је у принципу пријатно. Ако се дете «упецало» на игру или на интернет, нарочито у пубертету, биће веома тешко да се оно извуче. Познат је случај кад је 2005. године кинеска девојчица због вишедневне непрекидне игре једноставно умрла од исцрпљености и дехидрираности. И у Русији је млади пар који је више сати играо компјутерске игрице затекао мртво своје смрзнуто мало дете које су оставили на балкону. Видите до које мере човек заборавља на своју одговорност! Дрога каква компјутер може да постане, лишава човека разума, одговорности и осећања дужности. За многу децу је улазак у интернет један од начина прилагођавања овом окрутном свету, а често и бекство, одлазак од реалности, кад у стварном животу не успевају да се прилагоде, кад имају слабу комуникацију, и кад се уопште лоше осећају у души. Ако се говори уопштено, свака зависност за човека представља бекство у непостојећи свет где му је удобно и где нема проблема. Деца која пате од компјутерске зависности вероватно се осећају усамљеном, пате од недостатка пажње и разумевања од стране блиских људи, пре свега родитеља. А често родитељи сами посаде малишана

Пад хришћанских држава под Отомане у 15. веку био је заиста тежак и мучан историјски преокрет. Можемо само замислити безнађе и збуњеност ондашњих хришћана док су азијски освајачи заузимали једно по једно хришћанско упориште. У времену свеприсутног надолазећег краја Византијског и Српског Царства, у времену историјске несигурности и очаја, свети оци Цркве понудили су својим савременицима сигурну луку у Литургији, у чврстој нади да ће непрекинуто богослужење бити средство опстанка и утехе православних. Са ове тачке гледишта можемо рећи да је током тешких векова туркократије богослужење одиграло одлучујућу улогу у духовном животу и, уопште, опстанку православног народа. Опстанак богослужења значио је опстанак народа и вере а опстанак богослужења омогућиле су богослужбене књиге.  Основна продукција књига у средњем веку била је кроз преписивачку делатност. Појавом штампарија у 15. веку чинило се да би умножавање богослужбених књига могло бити лакше и продуктивније. Међутим, делатност штампарија српске редакције била је углавном кратког даха. Једина која је остварила дужи временски рад била је штампарија у Венецији коју је основао Божидар Вуковић, а наследио његов син Вићенцо. Остале: Цетињска, Рујанска Грачаничка, Милешевска, Скадарска, Мркшиначка, Београдска нису радила дуже од четири године, и углавном су за тај период одштампале по три или четири наслова.  Разлог гашења штампарске делатности крије се у чињеници да је у крајње неповољан положај Пећка патријаршија дошла после смрти султана Сулејмана I (1520–1566) и доласка на власт султана Селима II, а на чело државне управе великог везира Мехмеда Соколовића (1565–1579). Управо је Мехмед-паша својим фискалним реформама створио велики порески притисак на народ и Цркву. Цена штампаних књига и пре нових пореза је била велика. Са друге стране, круг потенцијалних купаца се сужавао. Због тога је преписивање остало једини начин продукције књига. Најзначајнија и најпродуктивнија преписивачка радионица у 17. веку била је рачанска преписивачка школа украј Дрине. У деценијама пред Сеобу Рачани су без значајне конкуренције. Бројност рачанских преписивача, правилан полуустав који користе и богат сликани украс њихових рукописа, учинили су да рачански скрипторијум заузме веома значајно место у историји српске књижевности и уметности. Поготово је њихов утицај био појачан након Велике Сеобе (1690). Први и најстарији Рачани били су Киријак који се појављује 1642. године, затим Кипријан Рачанин, 1652, док се 1666. године појављује Христофор Рачанин, вероватно и најталентованији појединац ове школе. Он јe особен по томе што је своје рукописе преписивао у Скиту Светог Ђорђа, недалеко од самог манастира.  Захваљујући маргиналијама рачанских рукописа сазнајемо да Скит Светог Ђорђа, или такозвану Бању у време Христофора Рачанина води његов стриц кир Теофило, обшчи духовник. Кир Теофило помиње се најпре 1654. године као наручилац једног Минеја који је за манастир Манастир Рачу преписан у Манастиру Хиландару. Истог Теофила срећемо на приложничком запису једног дискоса који је урађен и орнаментисан за Скит Светог Ђорђа 1671, као и у запису на једном Триоду из 1675. године.  Разумно је претпоставити да је преписивачка делатност била и значајан извор прихода од којих је манастир живео. Захваљујући умећу монаха, њиховој вештини преписивања и сликаном украсу, њихови преписи били су веома тражени. То потврђује и запис на једном рачанском архијерејском литургијару на доњим маргинама, који помиње епископа будимског Виктора (1660–1668; 1680–1684), што би могло бити потврда да су наручиоци били и епископи преко Дунава још пре Сеобе. Пратећи траг маргиналија сазнајемо да се Христофор Рачанин спомиње се као наручилац дискоса од мајстора Павла из Чајнича 1670. године. Он се поново спомиње 1682/1683. године у дневнику патријарха Арсенија Чарнојевића и то као његов сапутник на поклоничком путовању у Јерусалим. Патријарх га ту назива кир Христофором духовником. Треба истаћи чињеницу да је последњи сачувани рукопис Рачанског скрипторијума пре Сеобе Архијерејски чиновник Христофора Рачанина из 1688. године. Након Сеобе Рачани су се као и остатак народа нашли у новој средини, на почетку нове борбе. И овде је било речи о верско-националном опстанку, који је угрожаван не само ратовањем за интересе бечког двора, него и снажном унијатском пропагандом. Због тога је наставак продукције књига и редовно вршење богослужења апсолутно било најважније. Иако у тешкој ситуацији, скриптори не престају са преписивачком делатношћу да би неопходним богослужбеним књигама опремили новоподигнуте цркве, које су ницале како се народ кретао ка северу – све до Коморана. Овакав предан рад надомештао је недостатак штампарије, чије је отварање патријарх Арсеније упорно и узалуд тражио од државних власти.  Како су се Рачани током Сеобе расули по разним крајевима Аустрије помоћ им стиже 1697. године од патријарха Арсенија који благосиља њихово усељавање у Манастир Беочин. Све указује на то да су се овде Рачани поделили: једни са Кипријаном остају у Сентандреји, други са Христофором одлазе у Беочин где их је, по једном попису, било 16. Познавалац скриптора и књига рачанске преписивачке школе Боривоје Маринковић примећује да је произвољна тврдња Димитрија Руварца да је Христофор био први игуман беочински. Са друге стране, ваља поменути да је Иларион Руварац приметио да се у Великореметском препису Пајсијевог Житија и жизни цара Уроша из 1642. године, и да је неки Христофор пренео мошти Светог цара из Манастира Св. Уроша код Петрича у Манастир Јазак на Фрушкој гори. Запис потиче из 1705. године, па ако је реч о Христофору Рачанину, онда би то значило да је он те године боравио у Јазку, али је немогуће потврдити да ли је заиста у питању наш скриптор. По свој прилици, свој рад на преписивању и сликаној опреми рукописа Христофор је наставио и после Велике Сеобе, али из тога периода није познат ниједан поуздано датиран препис.  Данас можемо говорити о седамнаест познатих и сачуваних рукописа Христофора Рачанина. Реч је о осам сигнираних рукописа, којима је, на основу анализе дуктуса и илуминације, придодато још девет. Наравно, он није аутор свих рукописа у целости, али већих делова свакако. Његова дела се, осим у Београду, налазе и у Прагу, Болоњи, Прешову, Загребу, Цавтату, Будимпешти и Манастиру Савини. Осим према богослужењу, код Христофора је приметна и љубав према историји. Проучавање његових рукописа показује да је он скриптор чак три зборника разноврсног садржаја, и једне стихологије у којој је дописан чувени Рачански летопис. Ови текстови ослањају се на више историјских извора. Христофор за основу користи руске хронографе, које очигледно посрбљује, показујући тиме своје знање. Тако, на пример, он ублажава оцеубиство

Темпо савременог живота, усложњавање обавеза и све мање слободног времена, довели су до тога да веома мали број људи успева да се избори са свеприсутним стресом, да успостави везу са својим умом и срцем. Повећање броја можданих и срчаних удара, често и са смртним исходом, као и спуштање старосне границе људи којима се дешавају, сведоче о поодмаклој фази развоја овог проблема. Истовремено, отуђење људи, посебно у великим градовима, страх за материјалну егзистенцију који доноси непрестана промена тржишта рада, проблеми са здрављем, кредитна оптерећеност, брига за децу, брачни проблеми, само су неки од окидача који доводе до преплављености негативним мислима. Од овога стања није далек пут до анксиозности, депресије, зависности од алкохола и дрога, као и разних видова бављења окултизмом. Према речима архимандрита Рафаила (Карелина) све ово је једно сведочанство о покушају да се побегне од празнине бесмисла која човека застрашује. Проблем је у томе што се за начин бира пречица, тј. бежање од постепеног усавршавања и смиравања себе по подвижничком осведоченом моделу. Као последица јавља се стање прелести, у коме човек не разазнаје јасну слику себе у свету и света око себе (Архимандрит Рафаил Карелин, Хришћанство и модернизам). Духовна диоптрија овде је замућена и поставља се питање: Како доћи до корекције и јасног духовног (само)сагледавања? Све је више разних стручњака и терапија које се препоручују за помоћ савременом човеку. Не може се отети утиску да су мотиви често и финансијске природе. Психотерапија и психологија су све присутније у свакодневном животу људи. То није случајно. Одбацивање Бога у западној цивилизацији Ниче је као вешт дијагностичар назвао „смрћу Бога“, алудирајући на његово одсуство у вредносном систему реалног живота својих савременика: Над амбисом овог основног оцеубиства, човек се непрестано налази у опасности да у тај амбис скочи или потражи неки начин да га премости. Зато је Ниче прогнозирао да ће у будућности основна тема бити психологија, а не онтологија. Након 20. века који је кроз модерну и постмодерну донео много покрета и пројеката, теологија је повратком ка Светим Оцима, као извору аутентичне духовности, свој пут усмерила ка еклисиолошком етосу који је на прво место ставио учешће човека у богослужбеном, најпре литургијском животу. Света Литургија је извор духовности, јер у њој Дух Свети најочигледније делује и присаједињује нас Богу кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Ипак, човекове свакодневне обавезе и изазови са којима се суочава стављају га у позицију да свој мир и психофизичко здравље мора да чува и унапређује неким континуираним одговарајућим односом. Светоотачко искуство је због тога посебан акценат ставило на мислену борбу, која се доживљавала као ментална и духовна хигијена. У новије време, у широј јавности су нарочито одјекнуле речи старца Тадеја Витовничког: Какве су ти мисли, такав ти је живот! Ипак, мора се нагласити, оне су лепа формулација одавно присутног светоотачког искуства и учења о мисленој борби. Улога молитве је од превасходног значаја у овој борби.  О важности молитве сведоче и Господње речи упућене ученицима: „Бдите и молите се, да не паднете у напаст“ (Мт 26, 41). Истовремено, Господ нам је као најбољи молитвени садржај препоручио речи општепознате молитве Оче наш (Мт 6, 9-13; Лк 11, 2-4). Ова молитва је у животу Цркве заузела посебно место, ушавши у текстове молитвословља дневног богослужбеног круга. Ипак, због њене свакодневне употребе делује да често превиђамо поруке које она носи. Поред синовског усмерења ка Богу који је назначен са обраћањем „Оче“, утемељеном на осећању љубави, а не страха или зависности, она нас упућује и да свој живот поверимо у руке Божије, тј. да уместо настојања да по сваку цену остваримо своје планове и жеље, ипак оставимо простор и за Божије деловање. Начин за то је молитвени призив који нашим слободним жељама и одлукама као завршни чин претпоставља Божију вољу. Овде би се могао пронаћи и кључ за разумевање изазовних речи Светог апостола Павла којима препоручује хришћанима да се моле непрестано (1 Сол 5, 17). Наиме, монашко искуство, посебно оно исихастичког типа, ове речи је протумачило као позив на непрестано понављање у себи речи Исусове умносрдачне молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! Сила и исцелитељско дејство ових речи су непорециви за свакога ко је покушао да их примењује. Њихова способност да сасецају нападе невидљивих демонских сила или мислених оптерећења и брига је невероватна.  Колику важност размишљању и мислима (ό λογισμός; ή νόημα) придаје Свети Максим Исповедник сведоче следеће речи из списа „О разним недоумицама“: „од мисаоне способности, у посебном смислу, зависе: разумевање свега умно појмљивог, врлине, сазнања, логоси уметности, неум, воља; док у општем смислу од ње зависе: судови, пристајања, избегавања, стремљења, од којих нека припадају умном созерцању, а нека сазнајној сили разума.“ Молитва, дакле, лечи умни део душе. Постоји  разлика страсних и бестрасних мисли, која се даље развија у однос сложених и простих мисли: „просте (помисли) су бестрасне, а сложене су страсне, као састављене од страсти и (по)мисли. Пошто је ово тако, може се видети да многе од простих следе за сложенима, када започну кретати се ка грешењу умом. Као (на пример) односно злата: узиђе на памет (τήν μνήμην=сећање) некога страсна помисао о злату, и он се устреми умом ка крађи, и учини грех умом“ (Свети Максим Исповедник, „Главе о љубави“). У наставку наводи као постојеће мишљење, које на више места подржава, да демони имају значајну улогу у навођењу слике/обличја (τήν μορφήν) која путем сећања води га сагрешењу умом, а у потом и делом.  Молитва сабира душевне силе и сједињује их са триипостасним Богом (Митрополит филаделфијски Теолипт, „Слово о скривеном делању“). Она је дијалошки усмерена, кроз призив Бога као Ипостаси. Такво усмерење молитве је повезано са исихастичким сагледавањем немоћи појединца да се избори са наметљивошћу помисли. Дејство молитве кроз Божију благодат је нарочито видљиво у тренуцима невоља и болести. Молитва је повремено повезана са напором и истрајношћу, што за резултат има посету Духа Светог (Преподобни Никита Ститат, „Три стотине делатних поглавља“).  Важно је нагласити улогу коју филокалијско богословље поред ума придаје срцу као центру молитве. Монашка традиција православног Истока ослањала посебно се на учење Светог Макарија Великог, настављајући се кроз учење Светог Максима, Дијадоха Фотичког и других богослова. Врхунац је доживела у исихастичком богословљу, чији су најзначајнији представници Свети Григорије Палама и Свети Григорије Синаит. Тек са