Догађај рођења Сина Божијега, његов долазак међу људе као Онога Који нама постаје сличан по свему, осим у греху, као и спасоносне последице тог догађаја, мењају ток целокупне историје. Ниједан догађај до тада познат међу свим народима не оставља толики траг у човечанству, као надвремени и свевремени тренутак Рођења Богомладенца Исуса Христа. И заиста, као такав, дели историју на Стари и Нови век, време пре Христа и после Њега, време несавршености постојања и, насупрот томе, пуноће смисла постојања.
Богослужбени ток године препознаје и значајно место придаје празнику Божића. Њему претходе недеље Праотаца и Отаца, када се молитвено сећамо и спомињемо све оне који су били Христови преци по телу, старозаветне оце који су учествовали у историји спасења које се имало збити у Христовој личности. Они су нам јако значајни, јер дају сведочанство да спасење долази кроз обећаног Месију Кога су тако жељно ишчекивали. Витлејемске вечери у пастирској пећини међу животињама, Дјева Богородица на свет доноси Предвечног Сина Божијег. Дивно се показује како су велика и нама недокучива промишљања Божија за спасење свих људи. Све се догађа у једном конкретном историјском тренутку. Јосиф креће са Маријом из Назарета у Витлејем ради пописа који је римски цар Август наредио. Одмах по рођењу Христу се поклањају три мудраца, припадници народа са Истока који пратише звезду која се појавила само ради овог чудесног догађаја. Доневши дарове, злато, тамјан и смирну, поклонише се ономе кога исповедише као Цара. Иако се све догодило у одређеном контексту, суштина празника је надконтекстуална, излази из оквира историје и постаје свевремена истина и реалност. Тако и страни народи, незнабошци, узимају учешћа у домостроју спасења и служе Божијем делању у историји. То често губимо из вида када размишљамо о овим догађајима.
Свети Иринеј Лионски каже: „Син Божији је постао Син човечији да би син човечији могао да постане Син Божији“. Јеванђелист Јован сведочи да „Логос постаде тело“ (Јован 1, 14), а апостол Павле да Створитељ понизи себе „узевши обличје слуге“ (Фил 2, 7) и тако се сједини са својим створењем. Та истина да је Бог постао човек и да је рођен у телу, да је страдао и васкрсао, јеврејском уху је звучала као апсолутна саблазан, а грчком схватању стварности као лудост. На специфичан начин у модерном и постмодерном свету синкретистичке и „њу ејџ“ религиозности не одлази се даље од истих ставова. А позванима који се спасавају Њиме – Господ Исус Христос је Божија сила и Божија Премудрост. Прелепе речи исказује Свети Григорије Богослов, које касније постају и почетак празничне катавасије: „Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо!“ Свети Јован Златоусти за овај празник каже: „Долази празник, који од свију изазива највише страхопоштовања и светога страха… То је празник телесног рођења Христовог. Јер од њега су празник Богојављења, Васкрсења, Вазнесења и Духови примили узрок и садржину.“ Требало би нагласити и то да је у почетку празник Божића слављен заједно са Богојављењем. Тек од 4. века, почевши од Римске цркве а потом и на Истоку, празник телесног рођења Господа издвојио се као посебан.
Богослужбени моменти празничне службе се махом темеље на теологији Светог Григорија Богослова. Писац једног канона је Свети Јован Дамаскин, а другог Свети Козма Мајумски. Они су се у многоме ослањали на чувену 38. беседу (на Богојављење Христово) Светог Григорија када су стварали ова дела. Вредно помена је и то што је кондак празника „Дјева днес“ дело које је чудесним божанским Откривењем и надахнућем настало кроз личност Романа Мелода.
Посебно је драгоцена четврта стихира на Господи возвах са вечерње службе. Она почиње питањем „Шта да ти, Христе, принесемо поводом јављања твога ради нас као човека?“ Ово питање одјекује у душама свих боготражитеља кроз векове, свих подвижника и свих верујућих који траже спасење. Стихира одговара да све створено од себе даје део – анђели певање, небеса звезду, пастири дивљење, земља пећину, пустош јасле, а ми пак Мајку Дјеву. У директној вези је наш однос према Пресветој Богородици и наша жеља да се постом, како је Црква прописала, врлином и благочешћем припремимо за овај празник. Једном за свагда у њеном позитивном одговору на позив Божији, упућеном преко архангела Гаврила, целокупно човечанство узима учешће у овом спасоносном догађају. Зато је она заступница свих нас пред Престолом Сина свога.
У традицији нашег српског православног народа мноштво обичаја је везано за дане који претходе празнику и на сам дан празника. Нарочито се истиче породична димензија прославе, када се сви окупљају и у атмосфери дома и празничне трпезе богате свој простор силом Богомладенца. У највећој опасности налазимо се када обичаје отргнемо из окриља Цркве, те се они сведу само на наслеђе и традицију која није скопчана са новозаветном вером и литургијском врлином. Насупрот томе, један здрав православни организам чини све да своје биће чини што сличније бићу Божијем. Близина Христу, коју нам је даровао својим рођењем, није наша заслуга. Она је незаслужено давање. И уз то позив. Позив на шта? Позив да се вратимо себи, позив да се преумимо (покајемо се), позив на радост живота у Христу Богу, позив на врлину, позив на враћање у благодатни простор Цркве. Јер, како каже Свети Кипријан Картагински: „Коме Црква није мајка, томе Бог није Отац.“
А Црква овог дана сјаји истом оном топлотом којом је и пећина у ноћи Рођења Богомладенца била загрејана. Свака празнична прослава најпре и изворно је литургијска, а потом се преноси у наше куће и окружење. Анђели певаше: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ И тим позивом на добру вољу бих и закључио ово кратко излагање. Мир међу нама и добра воља су принос који ће Богомладенцу бити најпријатнији, а наше душе ће како приличи увек славити Бога.
Христос се роди! – Ваистину се роди!
Јереј Саво Величковић
Извор: Жички благовесник јануар-март 2025.