Гаврил Стефановић Венцловић је рођен око 1680. године негде у Срему, на шта упућује његов језик, али и његов навод да је рођен од „сирмијских страна“. Како сам бележи, отац му се звао Стефан, отуда презиме Стефановић, које је превео са грчког и сам се назвао Венцловић.
Извесно време боравио је у Сентандреји, у школи Светог Луке, као ученик Кипријана Рачанина. Претпоставља се да је уз искусног рачанског монаха научио писарски и илуминаторски занат. Кружок монаха скриптора око Кипријана формиран je због потребе опскрбљивања књигама новоподигнутих цркава, скромне градње, које су ницале како се народ кретао у оквирима Аустријске империје и добијених повластица од стране аустријског цара. Власти нису давале одобрење за оснивање штампарије, иако је патријарх Арсеније Чарнојевић био упоран у својим молбама, зато је једини начин за прокукцију књига и даље остао кроз преписивачку делатност. Због бројних ратова између Аустрије и Турске Гаврило Стефановић Венцловић често мења места боравка. Јуна 1715. је изгледа био у Ђуру затим и у Острогону, Коморану и Сентандреји.
Венцловић је био веома добар беседник, а нарочито су на његов стил утицале беседе кијевских теолога Лазара Барановича и Гаљатовског. Барановича је доста и преводио у чак четири књиге. Његове проповеди су строге, са истакнутим моралним поукама упућеним пастви. Koд Венцловића ћемо срести исте етичко-дидактичке и догматске моменте као и код његових малоруских узора. Сложени алегориjски језик преводи и поједностављује и прилагођава шајкашкој пастви. Венцловић беседи на народном језику док се ученици Синесија Зилуцког и Мануела Козачинског пастви обраћају на рускословенском. Чињеница да је Венцловић био запамћен највише као проповедник сведочи о месту проповеди и значају за српски народ тога времена. Након молитве, народ је очекивао живу реч из које ће понешто сазнати о статусу привилегија, о Аустро-турским ратовима, о грофу Ђорђу Бранковићу, о Ракоцијевом устанку, о цару у Бечу и једноверном цару у Русији. То је био начин да се након Литургије, чују и вести.
Да би своје беседе учинио занимљивијим и разумљивијим он је прерачунавао римски новац о ком се говори у Светом Писму у новац свога времена, објашњавао је како је изгледао свакодневни живот у Палестини Христовог времена, давао је анализу корена речи, објашњавао је јеврејско рачунање времена, мере за дужину итд. У Венцловићевим проповедима језик је јако близак народном. Тако ће рећи да је апостол Петар Јуду хтео ханџарем да пронузи, или да је Христос носио опанке…
Значај записаног Венцловићевог беседништва је веома значајан за боље разумевање живота нашег народа првих деценија након Велике Сеобе. Најпре народу се обраћа крајње разумљивим језиком, затим објашњава историјски контекст прича и догађаја из Светог Писма али се и дотиче и разматра и тешке теме. Тако ће у својим беседама указивати да је молитва без дела милосрђа празна, или да човека не одређује само оно што добија рођењем, попут потомства племства. Указаће на лоше последице народног примитивизма и незнања паралелно указујући на значај просвећивања — и за спасавање душа, али и рационалан однос према стварним животним потребама. У својим беседама напашће појаве попут сујеверја, врачања и одржавања нехришћанских погребних обичаја. Венцловић је схватао да се милитантној унијатској пропаганди, коју је Аустрија прећутно одобравала, може супротставити само просвећивањем народа кроз утврђивање у вери. А једини начин да се утврде у Православљу поред богослужења јесте и разумевање и познавање вере.
Путујућа служба проповедника га је у неком периоду уморила, па је од епископа Василија Димитријевића (1728–1748) тражио да му одобри да се повуче у монашко самовање близу села Помаза код Сентандреје.
У свом раду он се, осим преписивања богослужбених књига и разноликих беседа, бавио и састављањем стиховa, а сакупио је и огроман број изрека и извршио реформу правописа. Изреке које је записивао чак сто година пре Вука Стефановића Караџића без сваке сумње вуку порекло из старе, усмене традиције. Навешћемо неколико примера: – Речи мазне, а празне – Никад није златољубац био човекољубац – Не дај своје умље за безумље – Човек се у беди и бризи кали итд. Већина минијатура које налазимо у књигама које је преписао дело је његових руку. У једноме запису из 1743. године себе назива худим списатељем у дубокој старости. Из трагова наслућујемо да су га старост и болест притискале и да га је почео издавати вид. Такође, према једном запису, умро је 1749. године.
Што се језика тиче, Венцловић српскословенски користи када преписује и умножава књиге за црквену употребу, али не занемарује ни народни језик који назива „српско простим језиком“. На њему пише чистом и поједностављеном азбуком. По своме познавању народног језика, и осећају за њега, издвојио се од свих писаца пре Вука Стефановића Караџића. Он је први међу Србима разликовао слова за гласове ћ и ђ, па чак и џ.
Од књига писаних народним језиком које су по садржини компилације, али и самосталних рукописа, беседа и осталих састава прожетих поетским надахнућем истичу се Венцловићеве књиге: Поученије и слова разлика (1735), Житија, слова и поуке разних светаца (око 1740), Великопосник, Беседе и житија (1741), Слова изабрана (1745). Са друге стране ту су и преводи и разни текстови на српскословенском језику: Служабна књига (1711-1716), Часови и богородичник (1725), Разглаголник (1734), Пресађеница (1735), Молитве и акатисти (1739), Каноник (1739) као и мноштво минеја. Важна књига је свакако и Буквар словенских писмен (1717).
Примери русификације у појединим Венловићевим рукописима
Када смо овај кратки есеј назвали Личност између епоха имали смо на уму чињеницу да се заправо са Венцловићем завршава српскословенска епоха а почиње рускословенска. Руски и малоруски утицаји су очити у многим сегментима живота Крушедолско-Карловачке Митрополије. Очит утицај руских књига можемо видети и у његовим рукописима. Примера ради у Венцловићевом рукопису под називом Црквени зборник (1730–1740), наилазимо на месецослов који у себи садржи тропаре и кондаке чак 50 руских светитеља (од чега 20 оптинских стараца). У Канонику (1739) истог преписивача наћи ћемо поредак кушања агиазме, што је последица малоруског утицаја. У рукопису који је насловљен као Пресађеница (1735) постоје молитве за разне потребе за које је наглашено да су преузете из Московског требника.
Преламање епоха и појачан утицај русификације можда се најјасније уочава у минејима Рачана, пре свих Венцловића. Пошто су многе српске богослужбене књиге биле уништене и остављене приликом Сеобе, а руске су пристизале, створила се једна празнина и недостатак служби Србима светитељима. Рачански минеји преписани у Сентандреји најчешће имају доста служби светим Русима. Примера ради Минеј за новембар који је исписао Венцловић у периоду 1720–1725. године не садржи службу св. Стефану Дечанском (11. новембар), иако је његово име наведено тог датума, али обилује службама посвећеним руским светитељима: Јони, архиепископу новгородском и чудотворцу (5. новембар), Варлааму хутинском (6. новембар), Максиму јуродивом, московском чудотворцу (11. новембар)…
Минеј за јануар који се чува у Сентандреји под сигнатурним бројем 11 и који такође настао периоду од 1720. до 1725. године од словенских светитеља садржи службе св. Филипу, митрополиту све Русије (9. јануар), Михаилу Клопском, новгородском чудотворцу, и Светом Сави српском (12. јануар), са упозорењем да је служба Светом Сави 14. јануара, што више него јасно упућује на руски предложак јер Руси Светог Саву прослављају два дана раније.
Дакле, убрзо након Сеобе појавила се потреба за књигом која би на једном месту објединила службе Србима светима, јер их није било у минејима. Управо је због тога и настао Србљак, као феноменолошка последица недостатака српских књига и некритичког преписивања.
Неоспорна је чињеница да је Венцловић веома значајна личност XVIII века, а уз то најзначајнији и најпознатији Рачанин. Истовремено, он је и последњи изданак српске средњовековне књижевности, и весник новог таласа барокног стварања у XVIII веку. Код њега можемо видети књижевни манир који преплиће ранобарокне, српскословенске са руско-малоруским утицајима. Ипак, мора се нагласити да у појединим беседама звучи оригинално и непоновљиво.
Протојереј др Слободан Јаковљевић
Извор: Кинонија