Категорија: Богословље

Васкрсење Христово представља централни догађај хришћанске вере, на којем почива целокупно хришћанско учење и живот Цркве. Апостол Павле у Посланици Коринћанима сведочи: „А aко Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“ (1. Кор. 15, 14), чиме наглашава да је Васкрсење темељна истина хришћанства – без њега, вера губи своју снагу и смисао. Васкрсење је тријумф живота над смрћу, светлости над тамом и божанске љубави над грехом. Оно представља испуњење Божијег обећања и коначно откривење Христовог божанства. Јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован сведоче о овом догађају, преносећи различите аспекте Христовог Васкрсења. Кроз њихове извештаје откривамо да је Васкрсли Христос исти Исус који је страдао, али сада прослављен, не више подложан смрти. Јеванђеље по Матеју описује Васкрсење као космички догађај, праћен земљотресом и јављањем анђела: „И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних  и сеђаше на њему“ (Мт. 28, 2). Земљотрес и анђеоска појава указују на Божије деловање у историји. Камен је одваљен не зато да би Христос могао изаћи – јер је Он већ Васкрсао – већ да би људи могли видети и уверити се да је гроб празан. Анђео сведочи женама мироносицама: „Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде; јер устаде, као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ“ (Мт. 28, 5-6). Христос се затим јавља ученицима и објављује: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18), шаљући их у мисију: „Идите, дакле, и научите све народе  крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 19). Овим речима посланства, Христос успоставља универзалну мисију Цркве. Јеванђеље по Марку наглашава сведочанство анђела који говори женама: „Не плашите се. Исуса  тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде, ево места где га положише“ (Мк. 16, 6). Марко показује да је први одговор људи на Васкрсење страх и чуђење, јер се суочавају са реалношћу која превазилази људско искуство. Ово указује да Васкрсење није природни, већ натприродни догађај, дело Божије силе. У завршним стиховима, Христос се јавља ученицима и упућује их: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу“ (Мк. 16, 15). Овде се види да је Васкрсење основа за ширење Јеванђеља. Христос није Васкрсао само за себе, већ да би цело човечанство учинио учесником у победи над смрћу. Јеванђелист Лука наглашава радост и разумевање тајне Васкрсења. Анђели подсећају жене мироносице на Христове речи: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде; сетите се како вам каза док беше још у Галилеји“ (Лк. 24, 5-6). Овде видимо важност сећања на Христове речи. Његово Васкрсење није случајност, већ остварење онога што је најавио. Један од најупечатљивијих догађаја у Лукином Јеванђељу је Христово јављање ученицима на путу за Емаус, када их учи тумачењем Писма и открива се кроз ломљење хлеба. Када су га препознали, рекли су: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?“ (Лк. 24, 32). Овај тренутак сведочи о дубоком утицају Васкрсења на веру. Када се Христос јавља ученицима у Јерусалиму, наглашава реалност Васкрсења: „Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам“ (Лк. 24, 39). Јованово Јеванђеље доноси детаљан извештај о личном сусрету са васкрслим Христом. Марија Магдалина прва види Господа, али Га препознаје тек када је позове по имену: „Марија!“ – а она Му одговара: „Равуни!“ (Јн. 20, 16). Овај сусрет показује дубину личног односа који сваки човек може имати са Христом. Касније, Христос се јавља Томи, који изговара једну од најснажнијих исповести вере: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн. 20, 28). Христова порука: „Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20, 29) представља позив на веру која није заснована само на видљивим доказима. На крају, Христос у разговору са Петром наглашава љубав као основу апостолске мисије: „Напасај овце моје“ (Јн. 21, 17). Васкрсење Христово није само историјски догађај, већ вечна истина која има дубок значај за сваки аспект хришћанског живота. Свети Григорије Богослов у својој беседи каже: „Јуче сам био разапет са Христом, данас сам прослављен са Њим. Јуче сам умро са Њим, данас сам оживео са Њим. Јуче сам био сахрањен са Њим, данас васкрсавам са Њим.“ Овај дубоки богословски став сведочи да Васкрсење Христово није само догађај из прошлости, већ непрекидна реалност у животу сваког верника. Свети Атанасије Велики пише: „Кроз смрт Христову уништена је смрт и кроз Васкрсење Његово дарован је живот. Васкрсењем је Христос учинио да оно што је било мртво у Адаму, сада оживи у Њему.“ Ова мисао показује да Васкрсење има универзални значај – оно доноси обновљење читавог човечанства и свеколике творевине. Мајка Црква нас кроз богослужења подсећа на ову истину, а такође и сам тропар суштински оцртава значај Христовог преславног Васкрсења речима: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова“, ове речи означавају  суштину Васкрсења – живот је победио смрт. Васкрсење Христово је позив сваком хришћанину да живи у светлости те победе, у нади, љубави и вери. Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе! Јереј Александар Ђуричић, парох у Кремнима Извор: Жички благовесник (април-јун 2025)

„Дођите на нови род Винограда, на побожно весеље, посебан је дан Васкрсења; уђимо у заједницу Царства Христова, појући му као Богу у векове!“ (Пасхални канон, прва строфа осме песме) Преподобни Јован Дамаскин, богонадахнути црквени песник, међу чијим химнографским делима посебно место заузима Пасхални канон, позива нас на пасхално весеље, позива нас са усхићењем на весеље које превазилази и надмашује сва наша овоземаљска весеља. Побожно весеље које нам Господ уготовљава јесте радост вечног Живота, вечне победе Добра над злом и пораза демона. Богоносни отац и учитељ Цркве Свети Јован Златоуст у празничном усхићењу кличе: „Нека се (данас) нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај Кога је она држала, заплени ад Онај Који сиђе у ад, горак постаде ад примивши тело Његово.” Суштина нашег побожног васкршњег весеља је Сâм Васкрсли Исус Христос Који Себе Самог даје као „нови род винограда” да Га пијемо. У великој и божанској Тајни Тела и Крви Његове Он нам говори: „Узмите, једите, ово је Тело моје…”, а затим: „Пијте, ово је Крв моја Новога Завета…” Господ тако Нови Завет установљава на Себи Самом кроз вечно давање Себе као божанског Јела и Пића. Сваке године са радошћу и у посебној атмосфери дочекујемо рађање пролећа и у њему најсветлије јутро у току године, васкршње јутро у коме светлост Христове победе над грехом и смрћу сија свеколикој васељени, свима временима, али и живима и мртвима. У њему празнујемо умртвљење страсти, разорење ада, почетак другог живота – вечног живота. Прослављамо Христа Бога нашега и наше спасење. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ свега: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша.“ (1. Кор. 15, 14). Будући да ове године прослављамо 1700. годишњицу одржавања Првог васељенског сабора, 325. године у Никеји, не заборавимо да је Црква, управо, на Првом васељенском сабору донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса. Новозаветна Пасха се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Напуштајући 14. нисан, датум јудејске Пасхе, Црква је, у суштини, преместила тежиште празника, наглашавајући на тај начин Христово Васкрсење, а не смрт. Васкрс је покретан празник који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта/04. априла до 25. априла/08. маја. У празнику Васкрсења се открива ко смо ми хришћани и шта у суштини јесте наша Црква. У поретку, тематици и радости васкрсног богослужења наслућујемо дубину небеске радости, спознајемо истинско биће Цркве и нас хришћана. Пасхално јутрење и Литургија, најсвечанија су и најсадржајнија богослужења у току једне богослужбене године. Храм је украшен мирисним цвећем и испуњен светлошћу свећа, он се у току богослужења више пута кади миомирисом тамјана у знак изобиља благодати коју смо добили кроз Васкрсење Христово. Васкршње јутрење почиње у тишини, после уношења плаштанице у олтар, настојатељ (архијереј или презвитер) излази кроз царске двери држећи у руци свећу и позива народ речима: „Приђите, примите светлост од незалазне Светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих!ˮ Народ прилази и прима светлост, а појци торжествено поју наведени стих. Када је реч о овом чину примања светлости, потребно је нагласити да ова светлост представља исту ону благодатну светлост коју примамо у Јерусалиму. Сваки храм на пасхалном јутрењу постаје Јерусалим, и свако од нас примивши светлост, прима истинску и незалазну светлост од Васкрслога Господа. У наставку се уприличава свечана литија, односно, опход око храма, који је праћен појањем стихире: „Васкрсење Твоје Христе Спасе, ангели поју на небесима, и нас на земљи удостоји да те чистим срцем славимоˮ. У току ове литије настојатељ носи крст, други свештеник Јеванђеље, трећи свештеник икону Васкрсења, а ђакон кадионицу, док чтечеви носе рипиде или свеће. Овај свечани празнични ход и појање прати радосно звоњење свих храмовних звона. У овом входу поистовећујемо се са женама Мироносицама које су у праскозорје недељног дана хитале да помажу Спаситељево тело, јер оно није било помазано у петак приликом погреба. Поједини богослужбени устави не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и стајање пред затвореним храмовним вратима одакле предстојатељ почиње пасхално јутрење. Настојатељ се зауставља испред затворених храмовних врата, чита одељак из Марковог Јеванђеља о Васкрсењу Христовом, а после тога, свечано изговара почетни возглас јутрења и појањем тропара Пасхе благовести радост Васкрсења, речима: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима који су у гробовима живот дароваˮ. Литијским опходом и слушањем речи Божје испред затворених храмовних врата, символизујемо жене Мироносице које су с великом радошћу примиле и благовестиле вест о Христовом Васкрсењу. Отварање храмовних врата прасликује камен који је одваљен од гроба Господњег. У величанствености васкршњег јутра, уз пламен свећа и у блиставој радости пасхалног богослужења, све се претвара у песму Господу. Овде ћемо застати и своју пажњу посветити улози светлости у пасхалном и богослужењу уопште. Са небоземном радошћу певамо пред почетак Пасхалног јутрења: „Приђите, примите светлост од незалазне Светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих!ˮ Употреба светлости у богослужењу је од великог значаја, и оно је увек било саставни део готово свих, како старозаветних, тако и новозаветних богослужења. Заповест да се направи светиљка од чистог злата са седам кандила је једна од првих коју је Господ дао Мојсију. У старозаветној Мојсијевој скинији светиљке су биле неопходни део свештенослужења, а палиле су се увече. Поред свакодневне јутарње жртве, првосвештеник је у Јерусалимском храму, тихо и са страхопоштовањем вршио припрему светиљки за вечерње паљење, а увече би их после вечерње жртве палио да горе целу ноћ. Према бројним сведочанствима ове светиљке су биле символ Божјег руководства. Стога, цар Давид из свога срца вапије ка Господу: „Ти си Господе, светлост мојаˮ, или на другом месту: „Реч је Твоја жижак нози мојојˮ. Употребу светиљки налазимо и у време Светих славних и свехвалних апостола, приликом њихових ноћних сабрања ради проповеди речи Божје, ради узношења усрдне молитве, као и ради ломљења хлеба, о чему важно сведочанство налазимо у књизи Дела апостолских: „И бејаху многе свеће горе у соби где смо се сабралиˮ (Дела 20, 8). Богослужбену употребу светлости налазимо и у периоду гоњења. Познато нам је да су се први хришћани на молитвена сабрања сабирали ноћу у

„Свршивши душекорисну Четрдесетницу, завапимо: Радуј се граде Витанијо, Лазарева отаџбино, радујте се Марта и Марија, сестре његове, сутра долази Христос и речју ће оживети упокојеног брата вашег.“ (Тропар мученичан) У последњи петак Велике четрдесетнице, уочи Цветне недеље, Посни триод нас теши горе наведеним стиховима. Та утеха представља мост који спаја једну целину са другом: краткодневницу са равнодневницом, посни триод са цветним, годишњи циклус богослужења са Великом седмицом, а суштински је прелазак из смрти у живот (Јн 5, 24). У њима је опеван, заједно са својим сестрама, пријатељ – друг Христов, Лазар витанијски, четвородневни, а надасве праведни. Сведочанство о том догађају нам преноси Свети апостол и јеванђелист Јован – љубљени ученик Христов. Спајајући врлине – надимке, ова два светитеља, мост утехе ће бити поплочан праведношћу и љубављу, а затим, преко тог моста путем који води у Живот. Ко је био Свети Лазар Праведни и Четвородневни? Сведочења о Светом Лазару нам преноси јеванђелист Јован, док о његовом васкрсењу, то јест тумачењима, можемо наћи у делима код Светог Епифанија кипарског, Блаженог Августина, Григорија Паламе и других. Други извор сведочанства о његовом животу на Кипру можемо наћи и у народном предању које се и до данашњих дана преноси. Свети Лазар је био брат равноапостолних мироносица Марије и Марте (Лк 10, 38-42; Јн 12, 2-3). Јеванђеље о њиховом дијалогу са Господом Исусом Христом, налазимо код Јеванђелисте Луке. Паралелно са тим, њихов разговор налазимо и при доласку у Витанију у њихову кућу (Јн 11). Код Светог апостола и јеванђелисте Марка, наилазимо на причу о Симону губавом (Мк 14, 3). На том сабрању, помиње се и Марта, но не само она, већ и Свети Лазар. На крају, једино сведочење о Лазаревом устајању – васкрсењу налазимо у јеванђелском запису код Светог Јована Богослова, док се код синоптичара оно и не спомиње. Воскресеније – воскрешеније? Да ли је васкрсење Светог Лазара заиста било „истинито и потпуно“ васкрсење, нека врсте клиничке смрти, чак и реанимације? Називи празника које можемо наћи у руском и грчком језику нам говоре да ипак постоји лингвистичка разлика између: воскресенија и воскрешенија. Разлика је у томе да је воскресение пасиван процес који се односи на себе – човек васкрсава сам, док је воскрешение активан процес који се односи да се васкрсава неко други. Дакле, приметан је субјекат/објекат радње. На грчком језику можемо наћи речи васкрсење (η ανάσταση) и устајање (η έγερσις). Код нас, у српском језику, користимо реч васкрсење, попут онe из тропара: „обшчеје воскресеније……воскресал јеси Лазарја Христе Боже…“ (тропар на Цвети). Митрополит Антоније Храповицки у својој студији истиче особеност јеванђељског записа о Лазаревом Васкрсењу који се налази само код апостола Христа Бога возљубеног. Због чега је то тако, Митрополит, позивајући се на Митрополита Филарета Mосковског појашњава да је Јеванђеље по Јовану писано, а и завршено, након другог Лазаревог упокојења на Кипру. Вест о његовом другом упокојењу стигла је и до Светог апостола Јована, у тренутку кад су остала три синоптичарска Јеванђеља била комплетирана. Васкрсење или реанимација? Након етимолошких разлика, поставља се питање какво је било то васкрсење? Да ли је то заиста као васкрсење Христово, васкрсење Јаирове кћери (Мт 9, 25; Мк 5, 41; Лк 8, 54) или као устајање многих тела (Мт 27, 52-53)? Бавећи се овом темом, презвитер др Зоран Ђуровић истиче да је Христово Васкрсење есхатолошко и атемпорално, које обухвата у себи сва друга васкрсења. Лазарево васкрсење није нека врста реанимације клинички мртвог човека чије су мождане ћелије давно изумреле. Такође, није реанимација, јер су реанимацију вршили и Свети пророци Илија и Јелисеј (1 Цар. 17, 17-23; 2 Цар. 4, 32-37), те Христос не би учинио ништа више од њиховог чуда. Лазарево васкрсење јесте као и сва васкрсења до тад, додајући овоме и Христов одговор Лазаревој сестри: „Ја сам Васкрсење“. Лазарево епископство на Кирпу – друго житије Јудеји – Јевреји су хтели да убију Лазара (Јн 12, 10). Како би избегао ту намеру, дошао је на Кипар, где је рукоположен од апостола Павла и Варнаве. Постао је епископ китијски. Вредно напомене је да је на Кипру боравило неколико апостола, што нам сведочи и Свето Писмо, тачније Дела апостолска. Међутим, у наведене набрајамо још и Светог апостола Јована Богослова који је са Пресветом Богородицом, на путу за Свету Гору (или обрнуто), дошао на „Νήσος των Αγίων“. Том приликом, Пресвета Дјева је даривала омофор Светом Лазару. Претпоставља се да је службовао 18 година на Кипру, а да је поживео до 63 године. Предање нам преноси да се није смејао након васкрсења. Разлог је био доживљено искуство кроз јудоли туге и жалости. Ретки предањски записи који су сачувани до данас нам сведоче догађај у коме је један лопов крао ћупове, те га је светитељ видео, а онда изговорио: „Земља краде земљу“, или „ћуп краде ћуп“). Други запис јесте везан за слано језеро (алики) које пресушује у току лета, па се наводњава из падавина током зимског периода. Језеро је настало на месту винограда, кроз који је Свети Лазар пролазио. Угледавши власника винограда, који је држао корпу пуну грожђа прекривену крпом, затражио му је мало грожђа да проба. Власник је рекао да је у корпи со. Онда је светитељ потврдио да уместо грожђа – винограда, буде со – слано језеро. Помен, празновање и служба Светом Лазару Свети Лазар се прославља два пута у току године. Једном је на шест дана пред Пасху – Лазарева субота, док се други прославља 17/29. октобра. Други помен је везан за пренос његових моштију из Китија (Ларнака) у Цариград око 898. године. Празник је означен службом – знаком – малих празника. Поред тога, постоји и акатист и одређене молитве Светом Лазару. Део моштију које су остале у Ларнаки налазе се у храму који је направљен на месту старог храма из деветог века. Изградња и изглед данашњег храма се везује за 18. век и евидентан је оријентални, али и  западни – неоготски архитектонски стил. Други део моштију, који се налазио у Цариграду, пренет је у Марсеј при Другом крсташком походу 1209. Тропар Светом Лазару, глас 4 Како је велико благо и богатство које нам дође крадом са Кипра, Лазаре, по промислу Божијем, по заповести благочестивог цара, дарујући исцељење онима који те поштују, избављајући од невоља и од сваког зла, вером вапијући теби: спаси свакога својим молитвама, Лазаре оче наш. Вероучитељ Јовица Стефановић Извор: Жички

Увод Ове године прослављамо деведесет пет година од рођења Борислава Пекића и шездесет година од објављивања романа Време чуда. Пекићево интересовање за богословску литературу је, за то време, изражено, а дела утолико драгоценија јер имамо прилику да кроз читање његових дела комуницирамо са  писцем који се изјашњавао као јеретик. Код верујућих, пак, затичемо подељено мишљење да ли треба прочитати и по неку књигу писца који није верујући. Једни сматрају да то никако није добро јер има довољно богоугодне литературе. Други тврде да је добро прочитати књигу неверујућег писца јер баш то промишљање о написаном у књизи доводи до преиспитивања личног односа према вери. Како чудо Лазаревог васкрсења изгледа из перспективе Борислава Пекића? Први део књиге носи назив „Време чуда“. У првом делу су описана, на Пекићев руглу изврнут начин, седам чуда које је Христос учинио. Други део назива Време смрти и представља Јуду Искариотског као апостола који је једини схватио истину, која се огледа у томе да васкрсења и спасења нема. Васкрсење Лазарево Пекић представља као облик коме, нешто попут клиничке смрти, која се у то време ретко откривала. Овај необични феномен Христос је искористио као још један начин да обмане незналице, те да поверују у Господа Исуса Христа као чудотворца. Тиме је чудо Лазаревог васкрсења доведено на ниво медицински могућих исхода, у којима нема Промисла Божијег. Статистички, рационалистички гледано увек остаје могућност да на чуда гледамо као на могућу случајност. Дакле, уколико и дође до чуда било то излечење, преумљење, промена живота, остављање порока, васкрсење, неверујући човек ће увек констатовати да је чудо настало као последица извесних природних закона. Истовремено, он ће негирати постојање промисла и речи Божије. Овде се Пекићево промишљање не завршава, већ он иде корак даље. Лазар није само представљен као жртва на којој ће се чудо десити, већ је и неко ко је осуђен да до краја живота разрешава питања хришћана и оних који то нису. Након чуда свима излеченима следи тегобан живот. Тако слепац коме је Христос вратио вид копа очи себи згађен светом који види, излечена од лепре није прихваћена ни од стране здравих ни од стране болесних, бесомучни Гадаринци виде свет онакав какав јесте, а не онако како су га замишљали у својој машти. Пекић на појединим местима и наводи да су излечени жртве Христа који треба „Да испуни записано“. Поставља се питање: Зашто прочитати Пекићево дело? Читајући извртање чуда Исусових, читалац се сусреће са уверљивим описима и чињеницом да је исход чуда (да су исцељени жртве Бога) могућ. Скепса у којој се читалац нађе покреће механизам преиспитивања, па се и сам читалац запита: „Каква је моја вера?“. Можда је начин на који су чуда представљена код Пекића истинит. Писац рационалистички прецизно представља чуда. Ипак, из перспективе верујућег човека писцу због недостатка искуства у сфери хришћанства (а хришћанство није филозофска мисао, већ делатна вера) остаје да верујућег човека представи као жртву самога Бога. Поставља се питање зашто онај ко верује у Васкрслог Господа није жртва? Ту је Емануил (са нама Бог) отишао корак испред сваке мисли. Бог је човеку дао слободу да одлучи да ли верује у Господа (у свог Творца) или не верује. Као да је речено: Ја тебе не приморавам, ти, човече, изабери сам. Слобода је дата. Господ увек изнова и изнова пита да ли ти то желиш? Да ли ти пристајеш да имаш мене у срцу? Како би рекао Достојевски: „Апостол Тома није поверовао зато што је видео, већ зато што је у свом срцу имао веру.“ Дакле, опет је слобода апостола била прва на испиту (да ли апостол Тома верује или не), а након тога десила се и потврда кроз чудо. А може се рећи и овако: Чуда постоје, а да ли ће она бити приписана Господу Богу или не, зависи од тога да ли ми имамо веру у свом срцу. Закључак или Шта верујући знају о Лазаревом животу након што га је Христос васкрсао? Лазар је, након што га је васкрсао Господ Исус Христос, по својој слободној вољи поново пристао да носи Господа у свом срцу! Био је Епископ у граду Кидонији (на Кипру). Својом слободном вољом ватрено је проповедао онога који га је васкрсао. Лазар није био жртва, већ сила и слава! Лазарев гроб су ископали непуних хиљаду година након његове друге смрти. Изнад његове главе писало је: Лазар Четвородневни – Пријатељ Христов. Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности Извор: Жички благовесник (април-јун 2025)