Свети Јован Златоусти о посту
Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. Извор: Поуке.орг
Велики пост
Припремивши вернике за подвиге поста и покајања Црква их уводи у сам подвиг. Богослужења Великог поста, као и богослужења припремних недеља, стално подстичући на пост и покајање, описују стање душе која се каје и која плаче због својих грехова. Овоме одговара и спољашњи изглед великопосних богослужења: у току обичних дана Великог поста, изузев суботе и недеље, у Цркви се не служи потпуна Литургија, ово најсвечаније и највише празнично богослужење. Уместо потпуне Литургије средом и петком се служи Литургија пређеосвећених Дарова. Састав других црквених служби се мења у складу са временом. У обичне дане седмице скоро да престаје појање, предност се даје читању текстова из Старог Завета, посебно Псалтира, на свим црквеним службама се узноси молитва Светог Јефрема Сирина с великим поклонима (метанијама), а трећи, шести и девети час се спајају с вечерњом ради указивања на време до којег треба да траје дневни пост. Света Четрдесетница и њена богослужења почињу од вечерње Сиропусне недеље. Сиропусна недеља се још у народу назива и недељом праштања, јер се на вечерњем богослужењу овог дана служи чин или обред међусобног опраштања у храму. Чин опраштања се обавља на следећи начин: на солеју се износе и на налоње стављају иконе Спаситеља и Мајке Божје; настојатељ чини метаније испред њих и целива их, а затим обично држи беседу, моли за опроштај својих грехова клир и народ говорећи: «Благословите мја, отци свјатији и братија, и простите мње, грјешному, јелика согрјеших в сеј ден и во всја дни живота мојего: словом, дјелом, помишленијем и всеми мојими чувстви.» («Благословите ме, оци свети и браћо, и опростите мени, грешном, оно што згреших данас и у све дане живота мог: речју, делом, помишљу и свим својим осећањима.») Притом метанију чини испред клира и народа. Сви му такође одговарају метанијом говорећи: «Бог простит ти, отче свјатиј. Прости и нас, грјешних и благослови.» (Бог да ти опрости, свети оче. Опрости и нама, грешнима, и благослови нас.»). Затим настојатељ узима напрестони Крст и сви свештенослужитељи по старешинству целивају иконе на налоњу, прилазе настојатељу, целивају часни Крст и руку која држи Крст, целивају се с настојатељем. После њих прилазе мирјани, целивају свете иконе и Крст и моле једни друге за опроштај. За време обреда опраштања обично се певају «Покајанија отверзи ми двери» («Покајања отвори ми врата»), «На рјеках вавилонских» («На рекама вавилонским), и друге покајничке песме. У неким храмовима се притом такође певају и васкршње стихире, до речи «и тако возопи» («и тако ускликну»), укључујући и њих (у последњој стихири). У складу с јеванђељским речима, које се читају ове недеље, а које говоре о томе да ближњима треба опраштати сагрешења и мирити се са свима, у стара времена су се египатски пустињаци окупљали последњег дана сиропусне седмице ради заједничке молитве и измоливши једни од других опроштај и благослов, уз појање васкршњих стихира, на известан начин, подсећања на очекивани Христов Васкрс, по завршетку вечерње се се разилазили у пустињи ради осамљених подвига у току Четрдесетнице и поново су се окупљали тек за Цвети. Због тога се и данас, по старом благочестивом обичају, синови Православне Цркве у знак помирења и опроштаја, моле за умрле и посећују се у току сиропусне недеље. Прва недеља Великог поста се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот. У складу с тим Црква у току прве недеље обавља дужа богослужења него у току наредних дана. Од понедељка до четвртка се на великом повечерју чита покајнички канон светог Андреја Критског (+712). Овај канон је назван Велики, како због мноштва мисли и сећања који се у њему садрже, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30). Ради читања у првој недељи поста канон је подељен на четири дела, по броју дана. У среду и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египатске (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости. Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – Светог Андреја Критског. У понедељак или уторак прве седмице после јутрења или часова свештеник чита парохијанима «Молитве за почетак поста Свете Четрдесетнице», које су наведене у Требнику. У суботу прве недеље Црква се сећа чудесне помоћи коју је великомученик Теодор Тирон (око +306) пружио константинопољским хришћанима 362. године, за време цара Јулијана Одступника (+363), кад је прве седмице Великог поста светац, који се јавио Константинопољском архиепископу, заповедио да се једе кољиво (куване житарице) уместо хране оскрнављене кропљењем крвљу идолских жртава на тржници. Освећење кољива врши се у петак прве недеље на Пређеосвећеној литургији, после заамвоне молитве и појања молебана великомученику Теодору. У многим храмовима се петком или недељом обавља дирљив богослужбени обред под називом пасије (од латинског passio – страдање). Он је у црквену употребу уведен за време Кијевског митрополита Петра Могиле (XVII в.). Служи се на повечерју (у петак) или на вечерњој (у недељу) прве, друге (често од друге), треће и четврте седмице поста и састоји се од читања Јеванђеља о Христовим страдањима, песама Страсне седмице – „Тебе, одејушчагосја свјетом, јако ризоју“ („Тебе, који си се обукао у светлост, као у хаљине“), „Приидите, ублажим Јосифа приснопамјатнаго“ („Ходите да блаженим назовемо Јосифа незаборавног“) и других – и поука. О пасијама се не говори у црквеном сутаву. Чин пасија је први пут наведен на крају Цветног триода који је 1702. године издао архимандрит Кијево-Печерске Лавре Јоасаф Кроновски. На крају описа чина је речено: „Свега овога сећамо се по савету, а не по заповести, што се све даје на расуђивање Светој Православној Цркви.“ Прва недеља (као дан у недељи) Великог поста другачије се зове Недеља Православља или Победа Православља. Овог дана се врши сећање на победу Православља. То је обичај који је уведен у Византији у првој половини IX века у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, која су узнемиравала Цркву, посебно над последњим од њих – иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У ову недељу се обавља посебно богослужење, које се назива чин Православља. Овај чин је написао Методије, Константинопољски патријарх (842-846). Победа Православља је први пут била прослављена прве недеље Великог поста, дакле, основ за прославу ове победе Православља је
Тајна празника Сретење Господње
Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: „…Сада отпушташ слугу Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота“. Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна непрестана припрема за радосни сусрет са Христом. Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим? Отац Александар Шмеман
Отац Филотеј Фарос, Хришћански однос према животу и смрти
Човек има у себи, с једне стране, љубав према животу, с којом је везан страх од смрти и, с друге стране, подсвесни страх од живота и подсвесну жељу за смрћу. Ово колебање, наравно, отежава потврђивање живота. Хришћански је, међутим, да не осећаш одвратност према смрти, нити да је сматраш природном. Човек који је створен према обличју Божјем, не прихвата смрт као природан резултат живота, већ као средство његовог обнављања. Смрт је неопходна да би се одбацило болесно и направило место за оно што је здраво. Смрт служи животу када води васкрсењу. Смрт се, као човеков непријатељ, превазилази смрћу и Васкрсењем Христовим. Ослањајући се на наша хришћанска уверења, бирамо вредности које су истовремено позитивне и реалне. Истинска жеља за животом садржи у себи и човекову спремност на смрт. Смрт можемо довести у хармонију са животом, јер је жаока смрти неутралисана смрћу и Васкрсењем Христовим, а не зато што није било страха или бола. Отац Филотеј Фарос
Александра Мијаиловић, У сусрет Савиндану
Увод Монашко правило по коме су живели светогорски пустињаци, по речима једног руског игумана који је 1219. године посетио Свету Гору, састојало се од следећег: Свакога дана су читали по пола Псалтира и чинили од триста до петсто метанија дневно, обављали су и физичке послове а препоручивало им се да у свако доба дана и ноћи изговарају, било наглас било у себи „Исусову молитву“ која је стожер „исихастичке“ традиције православне духовности: „Господе Исусе Христе Сине Божији, смилуј ми се“. Осам векова након што се принц Растко Немањић упутио са двора на Свету Гору (на којој се живело оваквим животом о коме сведочи руски игуман) у школама изнад школске табле стоји икона Светог Саве. Изнад табле, изнад свега што ће у школи научити, а његово благо лице и детињи поглед стоје у средини, заправо у центру, између портрета Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Не само да је у центру простора, већ је у центру и вечности, и бива почетак и завршетак свега доброг што Србин има и што га је вековима везивало за вечност. То „Богу српско најдраже дете“ Господ је одабрао да буде мера сваког напретка. Са правом се може рећи: Колико смо светосавци и колико подражавамо његова дела, толико смо на путу добра! Како поступа светитељ? Свети Сава је некада стрпљиво чекао да се умири узнемирено срце оца Стефана и тек након тога га позива да крене са градњом града на небесима. А и данас он стрпљиво чека да се наша срца умире и крену ка граду Господа нашег Исуса Христа. Чека да наша срца схвате једини исправни пут којим треба ићи. Стрпљиво чека као онај ко је у свој одабир сигуран. Чека као онај ко је у свом срцу једном за свагда разлучио ко је Истина, Пут и Живот. Чека као онај ко је у центар свог бића сместио Онога ко је победилац свега што каља човека. Чека као сведок вере, Петрове вере, вере као доказа свега невидљивог, вере пред чијом се сенком све недаће склањају, вере спремне да за ближњег страда. А ми, ми смо наспрам њега… Уплаши нас и сама помисао да о њему и његовом делу говоримо. Његову икону гледамо, о његовом труду читамо, али таквим делима не живимо. Tражимо идеалну прилику, идеалне људе, одличне околности. Ћутимо, сатрвени, огрешени, пребијени, покрадени, уморни од туге, гладни знања и истине, осушени од страха, себични, још по који корак и на дну. И како би рекао Његош, а Милан Ћурчин дао назив својој песми: „Пучина је стока једна грдна“. Хрлимо ка томе да будемо маса, једнолични, а не јединствени. Ипак, такви какви смо, ми, у духовном смислу Савина чеда, и немамо право на песимизам. Расправљајући о времену у коме се налазимо морамо приметити да није ни налик страшно као време у коме је Свети Сава улагао труд да постави темеље духовности, богослужења, Цркве, архиепископије, школства, монаштва, права, медицине. Он је успео да управи наш поглед у најлепше Трисвето Сунце које сија не само до краја света и века, него и од почетка. Читајући Житије Светог Саве можемо расплести мрежу у коју смо сами себе заробили. Поједноставити наш живот и мудро поставити у центар нашег бића Онога Кога је и племић Раско поставио у центар, ни не слутећи да ће једног дана бити наш Свети Сава. Све недаће, све муке, све недоумице, све странпутице, свака тама губи свој значај када нашом душом, нашим срцем и нашим умом, загрми оно од чега је и Растко кренуо… А кренуо је од одрицања од свога ја, послушања, поста и молитве. Закључак Ближи се празник посвећен овом великом светитељу. Добро би било да саберемо свој ум и разумемо да је стазу утабао Свети Сава и да треба што пре кренути јединим исправним путем. У нашој души, без обзира на све недаће, тиња тиха ватра. Како је Његош написао у својој Лучи микрокозми: „Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета“. Колика год да је тама ван нас, у нама је искра. Та искра има свој искон и исход у великом огњу. Пред великим огњем, где се све добро сабрало, пред Престолом Господа нашега Исуса Христа за нас се и данас моли велики Свети Сава. Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности Извор: Жички благовесник (јануар-март 2025)
Протојереј Александар Р. Јевтић, Хедонизам и хришћанско задовољство животом
Када се данас чује реч „хедониста“, већина људи ће помислити на особу која смисао свог живота види у овоземаљским уживањима која су усмерена ка телесним насладама. На европском тлу израз „хедонизам“ почиње чешће да се користи средином 19. веку, као ознака за тежњу ка задовољствима и срећи. Ослања се на античко грчко наслеђе, најпре на философију Епикура (341-270 пре Христа) о задовољству (ή ηδονή). Ксенија Атанасијевић, прва жена философ међу Србима, написала је да је Епикур „најоспораванији у историји философије“. Његови списи су сачувани само у фрагментима, најчешће код других философа. У први план је ставио етику, са питањем: Како треба живети? Учио је о две врсте задовољства. Једно је духовно стање неузнемирености и одсуства бола. Друго стање је обележено пролазношћу, у коме се тежи тренутној пријатности и надражајима. Његова етика није етика задовољства, већ сматра да је задовољство штетно. Он се пре залаже за духовни мир (еудемонија, блаженство, спокој), неузнемиреност спољашњим догађајима. Данас, када се говори о Епикуру и хедонизму, често се пренебрегавају ови чиниоци, па се нагласак ставља на чулна уживања. Таква перспектива и тумачење, најбоље су сведочанство о намери савременог човека да не мења себе, већ да мења свет око себе, чак и философска виђења из далеке прошлости. Кроз постмодерну, дошло се до успостављања принципа задовољства као јединог критеријума вредности живота, као и права појединаца. Релативизам се зацарио на свим пољима, узимајући улогу новог тоталитаризма – не даје другима могућност расправе, већ тражи апсолутну неприкосновеност своје позиције. Ова позиција би се могла описати и Његошевим критичким речима: „Закон му је што му срце жуди“ (Горски вијенац) или стиховима популарне песме: „Узми све што ти живот пружа“. Као резултат ових егоцентричних порива савременог човека, јављају се страх и незадовољство, који немају са ким да се поделе. Парализовани осећај бесмртности – пројављује се у облику незадовољства, душевног немира или чежње за бескрајним прогресом у било ком правцу, по речима Светог Аве Јустин Ћелијског. Све више пред нама се осликава усамљени очајни човек са Мункове слике Крик. Последњи излаз је у обраћању за помоћ – Богу и ближњима (Зоран Кинђић, Суочавање са (зло)духом нихилизма). У савременој науци разликују се етички и психолошки хедонизам. Етички је одређен врлином и духовним циљем појединца, психолошки тренутним задовољством. „Хедонистички парадокс“ је ситуација да задовољство најчешће не налазе они који га грчевито траже, већ да оно спонтано долази као остварење одређених циљева – резултат, а не мотив (The Cambridge Dictionary of Philosophy 2015, 441-442). Оно је испуњеност неким стваралаштвом или доброчинством, као награда, а не примарни циљ. Леп пример наведеног је велики српски добротвор из Канаде г. Миломир Главчић, који је даривао отаџбини неколико најсавременијих медицинских радиолошких уређаја, мост у Краљеву, вртић, храм, дом културе, као и помоћ многим појединцима. У књизи Трн у нози на дугачком путу, као и у интервјуима које је давао, говори о радости коју је осећао након учињених доброчинстава, а која га је мотивисала да и даље настави са милосрђем. Нажалост, мало је оваквих примера. Данас се траже инстант задовољства, усмерена ка свом егу, без већег улагања труда. Она кратко трају и траже непрестано нове и јаче стимулансе. Многе болести зависности су израз метафизичке жеђи, подсећао је патријарх Павле. Питање хедонистичког карактера савремене цивилизације као великог потрошачког друштва које тежи непрестаној срећи, а од ње је све даље, упућује нас да у хришћанском Предању потражимо одговоре на питање теме задовољства животом. Доживљај задовољства/насладе (ή ηδονή) је неодвојив од питања о доживљају жалости/бола (ή οδύνη; ή λύπη) Свети Максим Исповедник у Одговорима Таласију истиче да наслада/задовољство по себи није лоша, већ представља човеково назначење: „Бог, Који је саздао људску природу, није заједно са њом саздао ни чулно задовољство ни чулну патњу него је у уму устројио силу задовољства, у складу са којом (човек) може да се, на неизрецив начин, наслађује Богом. Ту силу, човек је, одмах пошто је саздан, ставио на располагање чулу и, у складу са том првом кретњом према чулно опазивим стварима, посредством чула је, на натприродан начин, искусио деловање насладе, уз коју је Онај Који се стара о нашем спасењу, као неку врсту казне, поставио патњу.“ Окретање човека од Творца ка творевини, довело је до испреплетаности искустава задовољства и патње у свакодневном животу. Они се смењују као дан и ноћ, лето и зима, или, да опет позовемо у помоћ Његошев песнички израз: „Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“ (Горски вијенац). Могли бисмо рећи да је злоупотреба богомдарованих енергија, кроз окретање пролазним стварима, довела до острашћености људског ума, срца и душе. Тако је дошло до онога што је Фројд назвао „психопатологијом свакодневице“. Свети Максим је страст (πάθος) описао као „начин рђаве употребе природне енергије; а начин рђаве употребе (природне) енергије јесте кретање ка ономе што нема природног постојања и што је потчињено (природној) сили“ (Одговори Таласију). Неопходно је да се човекова изборна слободна воља усаглашава са вољом Божијом. Ово је једино могуће кроз уподобљавање Христу, као Ономе ко је неподложан греху и ко нас чува од греха уколико усмеримо свој живот ка Њему, у смирењу и трпљењу. Христос као Нови Адам није духовној наслади претпоставио чулно уживање, већ је добровољно поднео жалости и страдања како би их победио радошћу победе над смрћу и сваким страдањем. Тако се долази до редоследа по коме код праоца Адама (као и код већине људи данас) наслади последује бол, док код Христа болу последују наслада и радост у заједници живота са Оцем и Духом. Ова радост може бити истовремена са патњом, што се појашњава: „Требало би, дакле, да се ум – у овоме животу (јер, тако ја схватам реч ‛сада’), у току којега бива жалостан по телу због многих патњи кроз које ради врлине пролази – увек радује и весели душом надајући се будућим добрима чак и ако његово чуло подноси патње; јер ‛страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити’, каже божанствени Апостол“ (Одговори Таласију). У наше време, када се по сваку цену тежи побећи од било које врсте патње, ово је веома важна аскетска поука. Савремене теорије које се баве питањем психичких болести (CBT – Cognitive Behaviour Therapy, REBT – Rational Emotive Behaviour
Презвитер др Оливер Суботић, Против екранократије
Крајем новембра месеца 2024. године, у светским медијима је одјекнула вест да је аустралијски парламент изгласао текст закона којим ће бити забрањена употреба друштвених мрежа за кориснике млађе од 16 година. Оваква одлука представља охрабрење за све интелектуалце који критички промишљају коришћење нових медија. Ипак, треба имати у виду да су друштвене мреже само једна шарена коцка у веома сложеном мозаику утицаја технологија бинарног кода. А фрагменти, колико год да су велики, нису довољни за увид у целину проблема, који је у овом случају далеко шири и озбиљнији. Суштина изазова са којим се суочавамо може се именовати ретко коришћеним термином екранократија, да бисмо што прецизније означили специфичан „режим“ окупације људског (раз)ума путем визуелно-звучних надражаја који долазе преко екрана. Реч „екран“, притом, треба узети у условном смислу – телевизијски пријемници, рачунарски монитори, таблети, а посебно смарт-телефони, су данашње „полуге моћи“ екранократије, но већ сутра ће их заменити смарт-наочаре, холограми и ко зна шта још. Суштина, дакле, није толико у типу екрана који од нас прави поданике, колико о примамљивом електронском садржају који има погубан утицај уколико се према њему односимо некритички. Веома важна одлика екранократије, без које се не може разумети њена моћ, јесте метод поробљавања. Екранократија човека уводи у ропство слободним, или боље рећи жељним пристанком. Њено главно оружје је наркотичко дејство које не поробљава брутално, путем принуде и бола, већ суптилно, преко задовољства и насладе (бол долази знатно касније, као последица „навучености“). Стални допаминско-ендорфински импулс је главни стратешки маневар којим екранократија константно држи у покорности своје поданике – управо је електронски индукован хормонски шок у последње две-три деценије створио озбиљне и неочекиване психофизичке поремећаје, углавном код млађе популације. Ендемски раст дислексије-дисграфије-поремећаја пажње код деце, пандемијски опсег депресије-анксиозности-отуђења код младих, све бизарнији видови зависности, идентитетских криза и самоповређивања код свих узраста… само су неке од застрашујућих девијација са којима се увелико суочавамо. Тако је током писања овог текста једна од главних вести у српским медијима била масовно повређивање балканских тинејџера под утицајем прихватања изазова „Летећи супермен“ који се појавио на друштвеној мрежи TikTok. Ово је, нажалост, само почетак јер се свака наредна генерација све раније и дуготрајније излаже хипнотичком дејству екранâ. А ако се предшколски период попуни тàблетима, можемо претпоставити да ће се адолесцентско доба (зарад одржавања стечене навике константног подизања узбуђења) у солидном броју случајева попунити таблêтама. Потпуно сам сагласан са тезом стручњака који тврде да нам прети масовни талас наркоманије подстакнут утицајем коришћења нових медија у најранијем периоду детињства. Стога сматрам да екранократији мора бити објављен отворен рат: без устручавања, компромиса и повлачења. Ово није позив на физичко уништавања екранâ – тексту не треба учитавати неолудизам (уосталом, чланак који читате настаје пред мониторским екраном, па би позив на просту негацију истог био дубоко лицемеран). Текст позива на нешто друго: на подвиг систематичног, концепцијски заокруженог и доследног протеривања екранског утицаја из унутрашњих простора нашег бића. У том одбрамбеном рату првенствени циљ је заштитити децу, а главнину војске сачињавају родитељи. Остаје још одговор на питање: како покренути „војску“ на устанак? Наиме, иако је већина родитеља у одређеној мери свесна димензија проблема, у пракси се показује да није спремна да уложи значајан напор ради заштите свог потомства. Констатоваће, додуше, да су упозорења реална, али ће по инерцији наставити да предаје своју децу као технолошки „данак у крви“ зарад комодитета. Логика комфора дрско захтева да се детету гурне помоћни екран у руке да би се, примера ради, на миру одгледала омиљена серија или подкаст. Парадоксално, жалосно и ништа мање трагично је то што већина родитеља неће негирати опасности наглашене у овом тексту, али ће после његовог читања по инерцији наставити по старом. А шта је са мањином која је вољна да се покрене на акцију? Те одважне и савесне душе први фронт очекује на микросоцијалном плану освајања „територије“ породичног дома кроз извођење контраманевра стварања добрих навика. Наиме, уколико се екранократија устоличила путем наших стечених нездравих навика везаних за неселективно излагање екрану, за инверзију њене парадигме моћи је потребно утврдити здраве навике и доследно их се држати. За почетак, ево неколико конкретних предлога: 1) одредити породични контекст у коме су екрани искључени, склоњени са видика или, најбоље, обоје (такве ситуације су заједнички ручак, интимни разговори, игра), 2) установити време када нема ниједног укљученог екрана у кући (особито увече), 3) одредити квалитет садржаја који (не) може бити на екрану (читај: нулта толеранција према таблоидним медијима, ријалити програмима и масмедијском примитивизму било које врсте), 4) утврдити однос времена које се проводи испред екрана и аналогне физичке активности (за почетак 1:1), 5) користити mute дугмете (поготово када креће низ нежељених рекламних порука), 6) обуставити праксу да екрани раде „у празно“ (јер у тишини дома треба научити уживати) и 7) дати предност читању текста са папира у односу на хипертекстуалну форму (када год је то могуће). Препорука има још, но опипљиви резултати и ових неколико биће видљиви веома брзо. Задобијањем нових навика добијамо јако важна битку, али не и рат против екранократије – она је сувише жилав противник да би била истребљена само једном контраофанзивом. За тријумф је неопходна дуготрајна комбинација подвижничког начина живота, неговања критичке свести и дубоког расуђивања на тему технологије. А о тој тријади, Боже здравља, неком другом приликом… Презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења АЕМ *Текст је првобитно објављен у Политици (рубрика Погледи) 9. 1. 2025. Извор: мисија.срб
Протојереј Александар Р. Јевтић, О Христовој лепоти
У наше време много се говори о смислу живота. Написано је небројено много књига на ову тему, одржано много предавања, многи психолози и психотерапеути указују на важност одговора на питање Зашто, да би се знало Како. Владета Јеротић је својевремено приметио да у Светом Писму овој теми није посвећен ниједан ред, а о поглављу и да не говоримо. Када слушамо савремене теологе који се хватају у коштац са питањем смисла, као једним од највећих изазова данашњице, остајемо изненађени да нам Свето Писмо није дало више смерница. Одговор на ову недоумицу лежи у светописамској логици која је смисао једино видела у Господу Исусу Христу. Грчки израз Логос, који се код нас преводи као Реч, а још исправније као Смисао, светописамско Откривење приписује једино Христу. Други смисао којим би се осмислило постојање човека и света не постоји. Љубљени ученик Господњи, који је богословље учио наслоњен на груди Учитеља, Свети Јован Богослов, започиње казивање о благовести спасења речима: „У почетку бјеше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“ (Јн 1,1), па додаје: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн 1, 14). На темељу ове истине богословствовали су и Свети Оци. Свети Иринеј Лионски и Свети Атанасије Велики посебно су инсистирали на важности догмата о Оваплоћењу-Очовечењу Предвечног Сина Божијег. Улог је био спасење човека, које је у хришћанском богословљу незамисливо без Богочовека. Свети Максим Исповедник је заокружио учење својих богонадахнутих претходника, говорећи да је циљ стварања света и човека могуће разумети једино кроз жељу Свете Тројице да се кроз Бога Сина све узведе у јединство са Богом. Тајна возглављења свега, према речима Светог апостола Павла, одвија се на следећи начин: „да се све састави у Христу што је на небесима и на земљи“ (Еф 1, 10). О Христовој неупоредивој доброти и лепоти, у изворном духу античке и хришћанске философије поимане заједно као калокагатија, која представља пуноћу људског постојања, певао је Псалмопојац Давид: „Красан си лепотом већма од синова људских, благодат тече из уста Твојих; тога ради благословиће Те Бог до века“ (Пс 44, 3). Како примећује прота Милош Весин, убедљиво о њој казује и православна химнографија кроз једну богослужбене песме у којој Пречиста Богомајка овако тужи над Сином и Богом својим: „ Шта си учинио…О, Ти…који си леп добротом изнад свих синова људских?“ Пети јеванђелист, како су га неки мислиоци звали, Фјодор Михаилович Достојевски пише у једном писму из 1854: „Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно.“ А српски Златоусти и највећи песник међу српским Владикама после Његоша, Свети Николај Жички и Свеправославни богословствује: „Ко си ти? питају деца света Сина… А Син твој, најлепши међу синовима људским, са чистим очима вола, и мирноћом јагњета, и снагом лава, и замахом орла, и лицем анђела, одговара: Ја сам Истина. Дошао сам од истине, доносим вам дар од Истине, и враћам се Истини“ (Молитве на језеру). Хришћанска антропологија своју естетику види управо у вајању лика Божијег у човеку. Као да нам је дат задатак да неку стару драгоцену слику рестаурирамо, јер су је талози времена и прљавштина помутили и учинили да се првобитни лик на њој не препознаје. Тако од пада Адама и Еве, па кроз сваки грех појединачног човека, та слика бива вековима све мутнија и мутнија. Како због генетике, тако и до поремећене душевности. Неопходан је покајни пут ка исијавању Христовог лика у нама. Када бисмо у подруму своје старе породичне куће пронашли вековима стару славску икону, до непрепознатљивости упрљану и оштећену, али ипак довољно да наслутимо лик свог светитеља заштитника, потрудили бисмо се да је однесемо вештом мајстору да је очисти. Када се тај посао уради, поставили бисмо је на најлепши зид у дому, па својим пријатељима са поносом о њој приповедали као највећем породичном благу. Тако је боголикост, која је уткана у наше цело биће, присутна у сваком човеку, а задатак да се у њој васпостави Лик Христов је пречи од сваког другог посла. Пост, молитва, исповест, чињење добрих дела, учешће у светотајинском животу Цркве као лађе нашег спасења и мирног пристаништа, начин су и пут да се крене ка охристовљењу. А тај пут је бескрајан, и у томе је сва лепота – кретати се ка савршенству Оца Небескога, усиновљени кроз Сина и облагодаћени Духом Светим. Данас се разним интервенцијама естетске хирургије и козметичким препаратима тежи очувати и створити лепота на људским лицима која природним путем старе најављујући болести и смрт. Бежећи од одговора на питање смрти, а самим тим и свог живота, људи све чешће прибегавају лажима којима обмањује и себе и друге. На друштвеним мрежама се праве лажни профили, са жељеним изгледом лица и тела. Вештачка интелигенција обећава нове могућности виртуелних варки, као и реалних медицинских подухвата. Још је Свети Јустин Мученик и Философ у Другој Апологији подсећао на Ксенофонтову приповест о сусрету Херакла са врлином и пороком у ликовима две жене. Порочна жена је била у раскошном и китњастом саблажњавајућем руху, па је слична блага обећавала и Хераклу. Врлинска жена је била одевена смерно и једноставно, па је и њему обећавала да ће уместо краткотрајне и пропадљиве лепоте, задобити вечне и лепе украсе. Тако је и данас, порок најчешће тежи да се заодене у раскош и сјај како би сакрио свој прави лик креирајући неку лепоту по мери тренутне моде. Истовремено, на козметику и одевање троше се велики новчани износи, који би се могли употребити на милостињу према потребитима. О томе је писао још Тертулијан критикујући чак и частољубиве жене богатих мужева. Ипак, спокој и мир лица светитељских који су се уподобили Христу и зраче из дубине свога бића, нико не може одглумити. Иако њихова лица и тела често нису према идеалима и пропорцијама модних кућа, она остављају утисак трајне лепоте. Они одсликавају човека онаквим какав ће
У ЦЕНТРУ ПАЖЊЕ: Божићни разговор са протојерејем Љубаном Петровићем
ТВ МЕЛОС: Божићни разговор са протојерејем Александром Јевтићем
Свети Јован Златоусти о посту
Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. Извор: Поуке.орг
Велики пост
Припремивши вернике за подвиге поста и покајања Црква их уводи у сам подвиг. Богослужења Великог поста, као и богослужења припремних недеља, стално подстичући на пост и покајање, описују стање душе која се каје и која плаче због својих грехова. Овоме одговара и спољашњи изглед великопосних богослужења: у току обичних дана Великог поста, изузев суботе и недеље, у Цркви се не служи потпуна Литургија, ово најсвечаније и највише празнично богослужење. Уместо потпуне Литургије средом и петком се служи Литургија пређеосвећених Дарова. Састав других црквених служби се мења у складу са временом. У обичне дане седмице скоро да престаје појање, предност се даје читању текстова из Старог Завета, посебно Псалтира, на свим црквеним службама се узноси молитва Светог Јефрема Сирина с великим поклонима (метанијама), а трећи, шести и девети час се спајају с вечерњом ради указивања на време до којег треба да траје дневни пост. Света Четрдесетница и њена богослужења почињу од вечерње Сиропусне недеље. Сиропусна недеља се још у народу назива и недељом праштања, јер се на вечерњем богослужењу овог дана служи чин или обред међусобног опраштања у храму. Чин опраштања се обавља на следећи начин: на солеју се износе и на налоње стављају иконе Спаситеља и Мајке Божје; настојатељ чини метаније испред њих и целива их, а затим обично држи беседу, моли за опроштај својих грехова клир и народ говорећи: «Благословите мја, отци свјатији и братија, и простите мње, грјешному, јелика согрјеших в сеј ден и во всја дни живота мојего: словом, дјелом, помишленијем и всеми мојими чувстви.» («Благословите ме, оци свети и браћо, и опростите мени, грешном, оно што згреших данас и у све дане живота мог: речју, делом, помишљу и свим својим осећањима.») Притом метанију чини испред клира и народа. Сви му такође одговарају метанијом говорећи: «Бог простит ти, отче свјатиј. Прости и нас, грјешних и благослови.» (Бог да ти опрости, свети оче. Опрости и нама, грешнима, и благослови нас.»). Затим настојатељ узима напрестони Крст и сви свештенослужитељи по старешинству целивају иконе на налоњу, прилазе настојатељу, целивају часни Крст и руку која држи Крст, целивају се с настојатељем. После њих прилазе мирјани, целивају свете иконе и Крст и моле једни друге за опроштај. За време обреда опраштања обично се певају «Покајанија отверзи ми двери» («Покајања отвори ми врата»), «На рјеках вавилонских» («На рекама вавилонским), и друге покајничке песме. У неким храмовима се притом такође певају и васкршње стихире, до речи «и тако возопи» («и тако ускликну»), укључујући и њих (у последњој стихири). У складу с јеванђељским речима, које се читају ове недеље, а које говоре о томе да ближњима треба опраштати сагрешења и мирити се са свима, у стара времена су се египатски пустињаци окупљали последњег дана сиропусне седмице ради заједничке молитве и измоливши једни од других опроштај и благослов, уз појање васкршњих стихира, на известан начин, подсећања на очекивани Христов Васкрс, по завршетку вечерње се се разилазили у пустињи ради осамљених подвига у току Четрдесетнице и поново су се окупљали тек за Цвети. Због тога се и данас, по старом благочестивом обичају, синови Православне Цркве у знак помирења и опроштаја, моле за умрле и посећују се у току сиропусне недеље. Прва недеља Великог поста се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот. У складу с тим Црква у току прве недеље обавља дужа богослужења него у току наредних дана. Од понедељка до четвртка се на великом повечерју чита покајнички канон светог Андреја Критског (+712). Овај канон је назван Велики, како због мноштва мисли и сећања који се у њему садрже, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30). Ради читања у првој недељи поста канон је подељен на четири дела, по броју дана. У среду и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египатске (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости. Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – Светог Андреја Критског. У понедељак или уторак прве седмице после јутрења или часова свештеник чита парохијанима «Молитве за почетак поста Свете Четрдесетнице», које су наведене у Требнику. У суботу прве недеље Црква се сећа чудесне помоћи коју је великомученик Теодор Тирон (око +306) пружио константинопољским хришћанима 362. године, за време цара Јулијана Одступника (+363), кад је прве седмице Великог поста светац, који се јавио Константинопољском архиепископу, заповедио да се једе кољиво (куване житарице) уместо хране оскрнављене кропљењем крвљу идолских жртава на тржници. Освећење кољива врши се у петак прве недеље на Пређеосвећеној литургији, после заамвоне молитве и појања молебана великомученику Теодору. У многим храмовима се петком или недељом обавља дирљив богослужбени обред под називом пасије (од латинског passio – страдање). Он је у црквену употребу уведен за време Кијевског митрополита Петра Могиле (XVII в.). Служи се на повечерју (у петак) или на вечерњој (у недељу) прве, друге (често од друге), треће и четврте седмице поста и састоји се од читања Јеванђеља о Христовим страдањима, песама Страсне седмице – „Тебе, одејушчагосја свјетом, јако ризоју“ („Тебе, који си се обукао у светлост, као у хаљине“), „Приидите, ублажим Јосифа приснопамјатнаго“ („Ходите да блаженим назовемо Јосифа незаборавног“) и других – и поука. О пасијама се не говори у црквеном сутаву. Чин пасија је први пут наведен на крају Цветног триода који је 1702. године издао архимандрит Кијево-Печерске Лавре Јоасаф Кроновски. На крају описа чина је речено: „Свега овога сећамо се по савету, а не по заповести, што се све даје на расуђивање Светој Православној Цркви.“ Прва недеља (као дан у недељи) Великог поста другачије се зове Недеља Православља или Победа Православља. Овог дана се врши сећање на победу Православља. То је обичај који је уведен у Византији у првој половини IX века у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, која су узнемиравала Цркву, посебно над последњим од њих – иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У ову недељу се обавља посебно богослужење, које се назива чин Православља. Овај чин је написао Методије, Константинопољски патријарх (842-846). Победа Православља је први пут била прослављена прве недеље Великог поста, дакле, основ за прославу ове победе Православља је
Тајна празника Сретење Господње
Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: „…Сада отпушташ слугу Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота“. Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна непрестана припрема за радосни сусрет са Христом. Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим? Отац Александар Шмеман
Отац Филотеј Фарос, Хришћански однос према животу и смрти
Човек има у себи, с једне стране, љубав према животу, с којом је везан страх од смрти и, с друге стране, подсвесни страх од живота и подсвесну жељу за смрћу. Ово колебање, наравно, отежава потврђивање живота. Хришћански је, међутим, да не осећаш одвратност према смрти, нити да је сматраш природном. Човек који је створен према обличју Божјем, не прихвата смрт као природан резултат живота, већ као средство његовог обнављања. Смрт је неопходна да би се одбацило болесно и направило место за оно што је здраво. Смрт служи животу када води васкрсењу. Смрт се, као човеков непријатељ, превазилази смрћу и Васкрсењем Христовим. Ослањајући се на наша хришћанска уверења, бирамо вредности које су истовремено позитивне и реалне. Истинска жеља за животом садржи у себи и човекову спремност на смрт. Смрт можемо довести у хармонију са животом, јер је жаока смрти неутралисана смрћу и Васкрсењем Христовим, а не зато што није било страха или бола. Отац Филотеј Фарос
Александра Мијаиловић, У сусрет Савиндану
Увод Монашко правило по коме су живели светогорски пустињаци, по речима једног руског игумана који је 1219. године посетио Свету Гору, састојало се од следећег: Свакога дана су читали по пола Псалтира и чинили од триста до петсто метанија дневно, обављали су и физичке послове а препоручивало им се да у свако доба дана и ноћи изговарају, било наглас било у себи „Исусову молитву“ која је стожер „исихастичке“ традиције православне духовности: „Господе Исусе Христе Сине Божији, смилуј ми се“. Осам векова након што се принц Растко Немањић упутио са двора на Свету Гору (на којој се живело оваквим животом о коме сведочи руски игуман) у школама изнад школске табле стоји икона Светог Саве. Изнад табле, изнад свега што ће у школи научити, а његово благо лице и детињи поглед стоје у средини, заправо у центру, између портрета Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Не само да је у центру простора, већ је у центру и вечности, и бива почетак и завршетак свега доброг што Србин има и што га је вековима везивало за вечност. То „Богу српско најдраже дете“ Господ је одабрао да буде мера сваког напретка. Са правом се може рећи: Колико смо светосавци и колико подражавамо његова дела, толико смо на путу добра! Како поступа светитељ? Свети Сава је некада стрпљиво чекао да се умири узнемирено срце оца Стефана и тек након тога га позива да крене са градњом града на небесима. А и данас он стрпљиво чека да се наша срца умире и крену ка граду Господа нашег Исуса Христа. Чека да наша срца схвате једини исправни пут којим треба ићи. Стрпљиво чека као онај ко је у свој одабир сигуран. Чека као онај ко је у свом срцу једном за свагда разлучио ко је Истина, Пут и Живот. Чека као онај ко је у центар свог бића сместио Онога ко је победилац свега што каља човека. Чека као сведок вере, Петрове вере, вере као доказа свега невидљивог, вере пред чијом се сенком све недаће склањају, вере спремне да за ближњег страда. А ми, ми смо наспрам њега… Уплаши нас и сама помисао да о њему и његовом делу говоримо. Његову икону гледамо, о његовом труду читамо, али таквим делима не живимо. Tражимо идеалну прилику, идеалне људе, одличне околности. Ћутимо, сатрвени, огрешени, пребијени, покрадени, уморни од туге, гладни знања и истине, осушени од страха, себични, још по који корак и на дну. И како би рекао Његош, а Милан Ћурчин дао назив својој песми: „Пучина је стока једна грдна“. Хрлимо ка томе да будемо маса, једнолични, а не јединствени. Ипак, такви какви смо, ми, у духовном смислу Савина чеда, и немамо право на песимизам. Расправљајући о времену у коме се налазимо морамо приметити да није ни налик страшно као време у коме је Свети Сава улагао труд да постави темеље духовности, богослужења, Цркве, архиепископије, школства, монаштва, права, медицине. Он је успео да управи наш поглед у најлепше Трисвето Сунце које сија не само до краја света и века, него и од почетка. Читајући Житије Светог Саве можемо расплести мрежу у коју смо сами себе заробили. Поједноставити наш живот и мудро поставити у центар нашег бића Онога Кога је и племић Раско поставио у центар, ни не слутећи да ће једног дана бити наш Свети Сава. Све недаће, све муке, све недоумице, све странпутице, свака тама губи свој значај када нашом душом, нашим срцем и нашим умом, загрми оно од чега је и Растко кренуо… А кренуо је од одрицања од свога ја, послушања, поста и молитве. Закључак Ближи се празник посвећен овом великом светитељу. Добро би било да саберемо свој ум и разумемо да је стазу утабао Свети Сава и да треба што пре кренути јединим исправним путем. У нашој души, без обзира на све недаће, тиња тиха ватра. Како је Његош написао у својој Лучи микрокозми: „Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета“. Колика год да је тама ван нас, у нама је искра. Та искра има свој искон и исход у великом огњу. Пред великим огњем, где се све добро сабрало, пред Престолом Господа нашега Исуса Христа за нас се и данас моли велики Свети Сава. Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности Извор: Жички благовесник (јануар-март 2025)
Протојереј Александар Р. Јевтић, Хедонизам и хришћанско задовољство животом
Када се данас чује реч „хедониста“, већина људи ће помислити на особу која смисао свог живота види у овоземаљским уживањима која су усмерена ка телесним насладама. На европском тлу израз „хедонизам“ почиње чешће да се користи средином 19. веку, као ознака за тежњу ка задовољствима и срећи. Ослања се на античко грчко наслеђе, најпре на философију Епикура (341-270 пре Христа) о задовољству (ή ηδονή). Ксенија Атанасијевић, прва жена философ међу Србима, написала је да је Епикур „најоспораванији у историји философије“. Његови списи су сачувани само у фрагментима, најчешће код других философа. У први план је ставио етику, са питањем: Како треба живети? Учио је о две врсте задовољства. Једно је духовно стање неузнемирености и одсуства бола. Друго стање је обележено пролазношћу, у коме се тежи тренутној пријатности и надражајима. Његова етика није етика задовољства, већ сматра да је задовољство штетно. Он се пре залаже за духовни мир (еудемонија, блаженство, спокој), неузнемиреност спољашњим догађајима. Данас, када се говори о Епикуру и хедонизму, често се пренебрегавају ови чиниоци, па се нагласак ставља на чулна уживања. Таква перспектива и тумачење, најбоље су сведочанство о намери савременог човека да не мења себе, већ да мења свет око себе, чак и философска виђења из далеке прошлости. Кроз постмодерну, дошло се до успостављања принципа задовољства као јединог критеријума вредности живота, као и права појединаца. Релативизам се зацарио на свим пољима, узимајући улогу новог тоталитаризма – не даје другима могућност расправе, већ тражи апсолутну неприкосновеност своје позиције. Ова позиција би се могла описати и Његошевим критичким речима: „Закон му је што му срце жуди“ (Горски вијенац) или стиховима популарне песме: „Узми све што ти живот пружа“. Као резултат ових егоцентричних порива савременог човека, јављају се страх и незадовољство, који немају са ким да се поделе. Парализовани осећај бесмртности – пројављује се у облику незадовољства, душевног немира или чежње за бескрајним прогресом у било ком правцу, по речима Светог Аве Јустин Ћелијског. Све више пред нама се осликава усамљени очајни човек са Мункове слике Крик. Последњи излаз је у обраћању за помоћ – Богу и ближњима (Зоран Кинђић, Суочавање са (зло)духом нихилизма). У савременој науци разликују се етички и психолошки хедонизам. Етички је одређен врлином и духовним циљем појединца, психолошки тренутним задовољством. „Хедонистички парадокс“ је ситуација да задовољство најчешће не налазе они који га грчевито траже, већ да оно спонтано долази као остварење одређених циљева – резултат, а не мотив (The Cambridge Dictionary of Philosophy 2015, 441-442). Оно је испуњеност неким стваралаштвом или доброчинством, као награда, а не примарни циљ. Леп пример наведеног је велики српски добротвор из Канаде г. Миломир Главчић, који је даривао отаџбини неколико најсавременијих медицинских радиолошких уређаја, мост у Краљеву, вртић, храм, дом културе, као и помоћ многим појединцима. У књизи Трн у нози на дугачком путу, као и у интервјуима које је давао, говори о радости коју је осећао након учињених доброчинстава, а која га је мотивисала да и даље настави са милосрђем. Нажалост, мало је оваквих примера. Данас се траже инстант задовољства, усмерена ка свом егу, без већег улагања труда. Она кратко трају и траже непрестано нове и јаче стимулансе. Многе болести зависности су израз метафизичке жеђи, подсећао је патријарх Павле. Питање хедонистичког карактера савремене цивилизације као великог потрошачког друштва које тежи непрестаној срећи, а од ње је све даље, упућује нас да у хришћанском Предању потражимо одговоре на питање теме задовољства животом. Доживљај задовољства/насладе (ή ηδονή) је неодвојив од питања о доживљају жалости/бола (ή οδύνη; ή λύπη) Свети Максим Исповедник у Одговорима Таласију истиче да наслада/задовољство по себи није лоша, већ представља човеково назначење: „Бог, Који је саздао људску природу, није заједно са њом саздао ни чулно задовољство ни чулну патњу него је у уму устројио силу задовољства, у складу са којом (човек) може да се, на неизрецив начин, наслађује Богом. Ту силу, човек је, одмах пошто је саздан, ставио на располагање чулу и, у складу са том првом кретњом према чулно опазивим стварима, посредством чула је, на натприродан начин, искусио деловање насладе, уз коју је Онај Који се стара о нашем спасењу, као неку врсту казне, поставио патњу.“ Окретање човека од Творца ка творевини, довело је до испреплетаности искустава задовољства и патње у свакодневном животу. Они се смењују као дан и ноћ, лето и зима, или, да опет позовемо у помоћ Његошев песнички израз: „Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“ (Горски вијенац). Могли бисмо рећи да је злоупотреба богомдарованих енергија, кроз окретање пролазним стварима, довела до острашћености људског ума, срца и душе. Тако је дошло до онога што је Фројд назвао „психопатологијом свакодневице“. Свети Максим је страст (πάθος) описао као „начин рђаве употребе природне енергије; а начин рђаве употребе (природне) енергије јесте кретање ка ономе што нема природног постојања и што је потчињено (природној) сили“ (Одговори Таласију). Неопходно је да се човекова изборна слободна воља усаглашава са вољом Божијом. Ово је једино могуће кроз уподобљавање Христу, као Ономе ко је неподложан греху и ко нас чува од греха уколико усмеримо свој живот ка Њему, у смирењу и трпљењу. Христос као Нови Адам није духовној наслади претпоставио чулно уживање, већ је добровољно поднео жалости и страдања како би их победио радошћу победе над смрћу и сваким страдањем. Тако се долази до редоследа по коме код праоца Адама (као и код већине људи данас) наслади последује бол, док код Христа болу последују наслада и радост у заједници живота са Оцем и Духом. Ова радост може бити истовремена са патњом, што се појашњава: „Требало би, дакле, да се ум – у овоме животу (јер, тако ја схватам реч ‛сада’), у току којега бива жалостан по телу због многих патњи кроз које ради врлине пролази – увек радује и весели душом надајући се будућим добрима чак и ако његово чуло подноси патње; јер ‛страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити’, каже божанствени Апостол“ (Одговори Таласију). У наше време, када се по сваку цену тежи побећи од било које врсте патње, ово је веома важна аскетска поука. Савремене теорије које се баве питањем психичких болести (CBT – Cognitive Behaviour Therapy, REBT – Rational Emotive Behaviour
Презвитер др Оливер Суботић, Против екранократије
Крајем новембра месеца 2024. године, у светским медијима је одјекнула вест да је аустралијски парламент изгласао текст закона којим ће бити забрањена употреба друштвених мрежа за кориснике млађе од 16 година. Оваква одлука представља охрабрење за све интелектуалце који критички промишљају коришћење нових медија. Ипак, треба имати у виду да су друштвене мреже само једна шарена коцка у веома сложеном мозаику утицаја технологија бинарног кода. А фрагменти, колико год да су велики, нису довољни за увид у целину проблема, који је у овом случају далеко шири и озбиљнији. Суштина изазова са којим се суочавамо може се именовати ретко коришћеним термином екранократија, да бисмо што прецизније означили специфичан „режим“ окупације људског (раз)ума путем визуелно-звучних надражаја који долазе преко екрана. Реч „екран“, притом, треба узети у условном смислу – телевизијски пријемници, рачунарски монитори, таблети, а посебно смарт-телефони, су данашње „полуге моћи“ екранократије, но већ сутра ће их заменити смарт-наочаре, холограми и ко зна шта још. Суштина, дакле, није толико у типу екрана који од нас прави поданике, колико о примамљивом електронском садржају који има погубан утицај уколико се према њему односимо некритички. Веома важна одлика екранократије, без које се не може разумети њена моћ, јесте метод поробљавања. Екранократија човека уводи у ропство слободним, или боље рећи жељним пристанком. Њено главно оружје је наркотичко дејство које не поробљава брутално, путем принуде и бола, већ суптилно, преко задовољства и насладе (бол долази знатно касније, као последица „навучености“). Стални допаминско-ендорфински импулс је главни стратешки маневар којим екранократија константно држи у покорности своје поданике – управо је електронски индукован хормонски шок у последње две-три деценије створио озбиљне и неочекиване психофизичке поремећаје, углавном код млађе популације. Ендемски раст дислексије-дисграфије-поремећаја пажње код деце, пандемијски опсег депресије-анксиозности-отуђења код младих, све бизарнији видови зависности, идентитетских криза и самоповређивања код свих узраста… само су неке од застрашујућих девијација са којима се увелико суочавамо. Тако је током писања овог текста једна од главних вести у српским медијима била масовно повређивање балканских тинејџера под утицајем прихватања изазова „Летећи супермен“ који се појавио на друштвеној мрежи TikTok. Ово је, нажалост, само почетак јер се свака наредна генерација све раније и дуготрајније излаже хипнотичком дејству екранâ. А ако се предшколски период попуни тàблетима, можемо претпоставити да ће се адолесцентско доба (зарад одржавања стечене навике константног подизања узбуђења) у солидном броју случајева попунити таблêтама. Потпуно сам сагласан са тезом стручњака који тврде да нам прети масовни талас наркоманије подстакнут утицајем коришћења нових медија у најранијем периоду детињства. Стога сматрам да екранократији мора бити објављен отворен рат: без устручавања, компромиса и повлачења. Ово није позив на физичко уништавања екранâ – тексту не треба учитавати неолудизам (уосталом, чланак који читате настаје пред мониторским екраном, па би позив на просту негацију истог био дубоко лицемеран). Текст позива на нешто друго: на подвиг систематичног, концепцијски заокруженог и доследног протеривања екранског утицаја из унутрашњих простора нашег бића. У том одбрамбеном рату првенствени циљ је заштитити децу, а главнину војске сачињавају родитељи. Остаје још одговор на питање: како покренути „војску“ на устанак? Наиме, иако је већина родитеља у одређеној мери свесна димензија проблема, у пракси се показује да није спремна да уложи значајан напор ради заштите свог потомства. Констатоваће, додуше, да су упозорења реална, али ће по инерцији наставити да предаје своју децу као технолошки „данак у крви“ зарад комодитета. Логика комфора дрско захтева да се детету гурне помоћни екран у руке да би се, примера ради, на миру одгледала омиљена серија или подкаст. Парадоксално, жалосно и ништа мање трагично је то што већина родитеља неће негирати опасности наглашене у овом тексту, али ће после његовог читања по инерцији наставити по старом. А шта је са мањином која је вољна да се покрене на акцију? Те одважне и савесне душе први фронт очекује на микросоцијалном плану освајања „територије“ породичног дома кроз извођење контраманевра стварања добрих навика. Наиме, уколико се екранократија устоличила путем наших стечених нездравих навика везаних за неселективно излагање екрану, за инверзију њене парадигме моћи је потребно утврдити здраве навике и доследно их се држати. За почетак, ево неколико конкретних предлога: 1) одредити породични контекст у коме су екрани искључени, склоњени са видика или, најбоље, обоје (такве ситуације су заједнички ручак, интимни разговори, игра), 2) установити време када нема ниједног укљученог екрана у кући (особито увече), 3) одредити квалитет садржаја који (не) може бити на екрану (читај: нулта толеранција према таблоидним медијима, ријалити програмима и масмедијском примитивизму било које врсте), 4) утврдити однос времена које се проводи испред екрана и аналогне физичке активности (за почетак 1:1), 5) користити mute дугмете (поготово када креће низ нежељених рекламних порука), 6) обуставити праксу да екрани раде „у празно“ (јер у тишини дома треба научити уживати) и 7) дати предност читању текста са папира у односу на хипертекстуалну форму (када год је то могуће). Препорука има још, но опипљиви резултати и ових неколико биће видљиви веома брзо. Задобијањем нових навика добијамо јако важна битку, али не и рат против екранократије – она је сувише жилав противник да би била истребљена само једном контраофанзивом. За тријумф је неопходна дуготрајна комбинација подвижничког начина живота, неговања критичке свести и дубоког расуђивања на тему технологије. А о тој тријади, Боже здравља, неком другом приликом… Презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења АЕМ *Текст је првобитно објављен у Политици (рубрика Погледи) 9. 1. 2025. Извор: мисија.срб
Протојереј Александар Р. Јевтић, О Христовој лепоти
У наше време много се говори о смислу живота. Написано је небројено много књига на ову тему, одржано много предавања, многи психолози и психотерапеути указују на важност одговора на питање Зашто, да би се знало Како. Владета Јеротић је својевремено приметио да у Светом Писму овој теми није посвећен ниједан ред, а о поглављу и да не говоримо. Када слушамо савремене теологе који се хватају у коштац са питањем смисла, као једним од највећих изазова данашњице, остајемо изненађени да нам Свето Писмо није дало више смерница. Одговор на ову недоумицу лежи у светописамској логици која је смисао једино видела у Господу Исусу Христу. Грчки израз Логос, који се код нас преводи као Реч, а још исправније као Смисао, светописамско Откривење приписује једино Христу. Други смисао којим би се осмислило постојање човека и света не постоји. Љубљени ученик Господњи, који је богословље учио наслоњен на груди Учитеља, Свети Јован Богослов, започиње казивање о благовести спасења речима: „У почетку бјеше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“ (Јн 1,1), па додаје: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн 1, 14). На темељу ове истине богословствовали су и Свети Оци. Свети Иринеј Лионски и Свети Атанасије Велики посебно су инсистирали на важности догмата о Оваплоћењу-Очовечењу Предвечног Сина Божијег. Улог је био спасење човека, које је у хришћанском богословљу незамисливо без Богочовека. Свети Максим Исповедник је заокружио учење својих богонадахнутих претходника, говорећи да је циљ стварања света и човека могуће разумети једино кроз жељу Свете Тројице да се кроз Бога Сина све узведе у јединство са Богом. Тајна возглављења свега, према речима Светог апостола Павла, одвија се на следећи начин: „да се све састави у Христу што је на небесима и на земљи“ (Еф 1, 10). О Христовој неупоредивој доброти и лепоти, у изворном духу античке и хришћанске философије поимане заједно као калокагатија, која представља пуноћу људског постојања, певао је Псалмопојац Давид: „Красан си лепотом већма од синова људских, благодат тече из уста Твојих; тога ради благословиће Те Бог до века“ (Пс 44, 3). Како примећује прота Милош Весин, убедљиво о њој казује и православна химнографија кроз једну богослужбене песме у којој Пречиста Богомајка овако тужи над Сином и Богом својим: „ Шта си учинио…О, Ти…који си леп добротом изнад свих синова људских?“ Пети јеванђелист, како су га неки мислиоци звали, Фјодор Михаилович Достојевски пише у једном писму из 1854: „Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно.“ А српски Златоусти и највећи песник међу српским Владикама после Његоша, Свети Николај Жички и Свеправославни богословствује: „Ко си ти? питају деца света Сина… А Син твој, најлепши међу синовима људским, са чистим очима вола, и мирноћом јагњета, и снагом лава, и замахом орла, и лицем анђела, одговара: Ја сам Истина. Дошао сам од истине, доносим вам дар од Истине, и враћам се Истини“ (Молитве на језеру). Хришћанска антропологија своју естетику види управо у вајању лика Божијег у човеку. Као да нам је дат задатак да неку стару драгоцену слику рестаурирамо, јер су је талози времена и прљавштина помутили и учинили да се првобитни лик на њој не препознаје. Тако од пада Адама и Еве, па кроз сваки грех појединачног човека, та слика бива вековима све мутнија и мутнија. Како због генетике, тако и до поремећене душевности. Неопходан је покајни пут ка исијавању Христовог лика у нама. Када бисмо у подруму своје старе породичне куће пронашли вековима стару славску икону, до непрепознатљивости упрљану и оштећену, али ипак довољно да наслутимо лик свог светитеља заштитника, потрудили бисмо се да је однесемо вештом мајстору да је очисти. Када се тај посао уради, поставили бисмо је на најлепши зид у дому, па својим пријатељима са поносом о њој приповедали као највећем породичном благу. Тако је боголикост, која је уткана у наше цело биће, присутна у сваком човеку, а задатак да се у њој васпостави Лик Христов је пречи од сваког другог посла. Пост, молитва, исповест, чињење добрих дела, учешће у светотајинском животу Цркве као лађе нашег спасења и мирног пристаништа, начин су и пут да се крене ка охристовљењу. А тај пут је бескрајан, и у томе је сва лепота – кретати се ка савршенству Оца Небескога, усиновљени кроз Сина и облагодаћени Духом Светим. Данас се разним интервенцијама естетске хирургије и козметичким препаратима тежи очувати и створити лепота на људским лицима која природним путем старе најављујући болести и смрт. Бежећи од одговора на питање смрти, а самим тим и свог живота, људи све чешће прибегавају лажима којима обмањује и себе и друге. На друштвеним мрежама се праве лажни профили, са жељеним изгледом лица и тела. Вештачка интелигенција обећава нове могућности виртуелних варки, као и реалних медицинских подухвата. Још је Свети Јустин Мученик и Философ у Другој Апологији подсећао на Ксенофонтову приповест о сусрету Херакла са врлином и пороком у ликовима две жене. Порочна жена је била у раскошном и китњастом саблажњавајућем руху, па је слична блага обећавала и Хераклу. Врлинска жена је била одевена смерно и једноставно, па је и њему обећавала да ће уместо краткотрајне и пропадљиве лепоте, задобити вечне и лепе украсе. Тако је и данас, порок најчешће тежи да се заодене у раскош и сјај како би сакрио свој прави лик креирајући неку лепоту по мери тренутне моде. Истовремено, на козметику и одевање троше се велики новчани износи, који би се могли употребити на милостињу према потребитима. О томе је писао још Тертулијан критикујући чак и частољубиве жене богатих мужева. Ипак, спокој и мир лица светитељских који су се уподобили Христу и зраче из дубине свога бића, нико не може одглумити. Иако њихова лица и тела често нису према идеалима и пропорцијама модних кућа, она остављају утисак трајне лепоте. Они одсликавају човека онаквим какав ће
У ЦЕНТРУ ПАЖЊЕ: Божићни разговор са протојерејем Љубаном Петровићем