Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: „…Сада отпушташ слугу Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота“. Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна непрестана припрема за радосни сусрет са Христом.
Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим?
Отац Александар Шмеман