Епархија жичка

Snow
Forest
Mountains
Mountains
Mountains

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ЖИЧКА

Александра Мијаиловић, У сусрет Савиндану

Увод

Монашко правило по коме су живели светогорски пустињаци, по речима једног руског игумана који је 1219. године посетио Свету Гору, састојало се од следећег: Свакога дана су читали по пола Псалтира и чинили од триста до петсто метанија дневно, обављали су и физичке послове а препоручивало им се да у свако доба дана и ноћи изговарају, било наглас било у себи „Исусову молитву“ која је стожер „исихастичке“ традиције православне духовности: „Господе Исусе Христе Сине Божији, смилуј ми се“.

Осам векова након што се принц Растко Немањић упутио са двора на Свету Гору (на којој се живело оваквим животом о коме сведочи руски игуман) у школама изнад школске табле стоји икона Светог Саве. Изнад табле, изнад свега што ће у школи научити, а његово благо лице и детињи поглед стоје у средини, заправо у центру, између портрета Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Не само да је у центру простора, већ је у центру и вечности, и бива почетак и завршетак свега доброг што Србин има и што га је вековима везивало за вечност. То „Богу српско најдраже дете“ Господ је одабрао да буде мера сваког напретка. Са правом се може рећи: Колико смо светосавци и колико подражавамо његова дела, толико смо на путу добра!

Како поступа светитељ?

Свети Сава је некада стрпљиво чекао да се умири узнемирено срце оца Стефана и тек након тога га позива да крене са градњом града на небесима. А и данас он стрпљиво чека да се наша срца умире и крену ка граду Господа нашег Исуса Христа. Чека да наша срца схвате једини исправни пут којим треба ићи. Стрпљиво чека као онај ко је у свој одабир сигуран. Чека као онај ко је у свом срцу једном за свагда разлучио ко је Истина, Пут и Живот. Чека као онај ко је у центар свог бића сместио Онога ко је победилац свега што каља човека. Чека као сведок вере, Петрове вере, вере као доказа свега невидљивог, вере пред чијом се сенком све недаће склањају, вере спремне да за ближњег страда.

А ми, ми смо наспрам њега… Уплаши нас и сама помисао да о њему и његовом делу говоримо. Његову икону гледамо, о његовом труду читамо, али таквим делима не живимо. Tражимо идеалну прилику, идеалне људе, одличне околности. Ћутимо, сатрвени, огрешени, пребијени, покрадени, уморни од туге, гладни знања и истине, осушени од страха, себични, још по који корак и на дну. И како би рекао Његош, а Милан Ћурчин дао назив својој песми: „Пучина је стока једна грдна“. Хрлимо ка томе да будемо маса, једнолични, а не јединствени.

Ипак, такви какви смо, ми, у духовном смислу Савина чеда, и немамо право на песимизам. Расправљајући о времену у коме се налазимо морамо приметити да није ни налик страшно као време у коме је Свети Сава улагао труд да постави темеље духовности, богослужења, Цркве, архиепископије, школства, монаштва, права, медицине. Он је успео да управи наш поглед у најлепше Трисвето Сунце које сија не само до краја света и века, него и од почетка.

Читајући Житије Светог Саве можемо расплести мрежу у коју смо сами себе заробили. Поједноставити наш живот и мудро поставити у центар нашег бића Онога Кога је и племић Раско поставио у центар, ни не слутећи да ће једног дана бити наш Свети Сава. Све недаће, све муке, све недоумице, све странпутице, свака тама губи свој значај када нашом душом, нашим срцем и нашим умом, загрми оно од чега је и Растко кренуо… А кренуо је од одрицања од свога ја, послушања, поста и молитве.

Закључак

Ближи се празник посвећен овом великом светитељу. Добро би било да саберемо свој ум и разумемо да је стазу утабао Свети Сава и да треба што пре кренути јединим исправним путем. У нашој души, без обзира на све недаће, тиња тиха ватра. Како је Његош написао у својој Лучи микрокозми: „Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета“. Колика год да је тама ван нас, у нама је искра. Та искра има свој искон и исход у великом огњу. Пред великим огњем, где се све добро сабрало, пред Престолом Господа нашега Исуса Христа за нас се и данас моли велики Свети Сава.

Александра Мијаиловић,

професор српског језика и књижевности

Извор: Жички благовесник (јануар-март 2025)

Contact Us