Епархија жичка

Snow
Forest
Mountains
Mountains
Mountains

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ЖИЧКА

Протојереј Александар Р. Јевтић, Хедонизам и хришћанско задовољство животом

Када се данас чује реч „хедониста“, већина људи ће помислити на особу која смисао свог живота види у овоземаљским уживањима која су усмерена ка телесним насладама. На европском тлу израз „хедонизам“ почиње чешће да се користи средином 19. веку, као ознака за тежњу ка задовољствима и срећи. Ослања се на античко грчко наслеђе, најпре на философију Епикура (341-270 пре Христа) о задовољству (ή ηδονή). Ксенија Атанасијевић, прва жена философ међу Србима, написала је да је Епикур „најоспораванији у историји философије“. Његови списи су сачувани само у фрагментима, најчешће код других философа. У први план је ставио етику, са питањем: Како треба живети? Учио је о две врсте задовољства. Једно је духовно стање неузнемирености и одсуства бола. Друго стање је обележено пролазношћу, у коме се тежи тренутној пријатности и надражајима. Његова етика није етика задовољства, већ сматра да је задовољство штетно. Он се пре залаже за духовни мир (еудемонија, блаженство, спокој), неузнемиреност спољашњим догађајима. Данас, када се говори о Епикуру и хедонизму, често се пренебрегавају ови чиниоци, па се нагласак ставља на чулна уживања. Таква перспектива и тумачење, најбоље су сведочанство о намери савременог човека да не мења себе, већ да мења свет око себе, чак и философска виђења из далеке прошлости. 

Кроз постмодерну, дошло се до успостављања принципа задовољства као јединог критеријума вредности живота, као и права појединаца. Релативизам се зацарио на свим пољима, узимајући улогу новог тоталитаризма – не даје другима могућност расправе, већ тражи апсолутну неприкосновеност своје позиције. Ова позиција би се могла описати и Његошевим критичким речима: „Закон му је што му срце жуди“ (Горски вијенац) или стиховима популарне песме: „Узми све што ти живот пружа“. Као резултат ових егоцентричних порива савременог човека, јављају се страх и незадовољство, који немају са ким да се поделе. Парализовани осећај бесмртности – пројављује се у облику незадовољства, душевног немира или чежње за бескрајним прогресом у било ком правцу, по речима Светог Аве Јустин Ћелијског. Све више пред нама се осликава усамљени очајни човек са Мункове слике Крик. Последњи излаз је у обраћању за помоћ – Богу и ближњима (Зоран Кинђић, Суочавање са (зло)духом нихилизма).

У савременој науци разликују се етички и психолошки хедонизам. Етички је одређен врлином и духовним циљем појединца, психолошки тренутним задовољством. „Хедонистички парадокс“ је ситуација да задовољство најчешће не налазе они који га грчевито траже, већ да оно спонтано долази као остварење одређених циљева – резултат, а не мотив (The Cambridge Dictionary of Philosophy 2015, 441-442). Оно је испуњеност неким стваралаштвом или доброчинством, као награда, а не примарни циљ. Леп пример наведеног је велики српски добротвор из Канаде г. Миломир Главчић, који је даривао отаџбини неколико најсавременијих медицинских радиолошких уређаја, мост у Краљеву, вртић, храм, дом културе, као и помоћ многим појединцима. У књизи Трн у нози на дугачком путу, као и у интервјуима које је давао, говори о радости коју је осећао након учињених доброчинстава, а која га је мотивисала да и даље настави са милосрђем. Нажалост, мало је оваквих примера. Данас се траже инстант задовољства, усмерена ка свом егу, без већег улагања труда. Она кратко трају и траже непрестано нове и јаче стимулансе. Многе болести зависности су израз метафизичке жеђи, подсећао је патријарх Павле. Питање хедонистичког карактера савремене цивилизације као великог потрошачког друштва које тежи непрестаној срећи, а од ње је све даље, упућује нас да у хришћанском Предању потражимо одговоре на питање теме задовољства животом.

Доживљај задовољства/насладе (ή ηδονή) је неодвојив од питања о доживљају жалости/бола (ή οδύνη; ή λύπη) Свети Максим Исповедник у Одговорима Таласију истиче да наслада/задовољство по себи није лоша, већ представља човеково назначење: 

„Бог, Који је саздао људску природу, није заједно са њом саздао ни чулно задовољство ни чулну патњу него је у уму устројио силу задовољства, у складу са којом (човек) може да се, на неизрецив начин, наслађује Богом. Ту силу, човек је, одмах пошто је саздан, ставио на располагање чулу и, у складу са том првом кретњом према чулно опазивим стварима, посредством чула је, на натприродан начин, искусио деловање насладе, уз коју је Онај Који се стара о нашем спасењу, као неку врсту казне, поставио патњу.“

Окретање човека од Творца ка творевини, довело је до испреплетаности искустава задовољства и патње у свакодневном животу. Они се смењују као дан и ноћ, лето и зима, или, да опет позовемо у помоћ Његошев песнички израз: „Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“ (Горски вијенац). Могли бисмо рећи да је злоупотреба богомдарованих енергија, кроз окретање пролазним стварима, довела до острашћености људског ума, срца и душе. Тако је дошло до онога што је Фројд назвао „психопатологијом свакодневице“. Свети Максим је страст (πάθος) описао као „начин рђаве употребе природне енергије; а начин рђаве употребе (природне) енергије јесте кретање ка ономе што нема природног постојања и што је потчињено (природној) сили“ (Одговори Таласију). 

Неопходно је да се човекова изборна слободна воља усаглашава са вољом Божијом. Ово је једино могуће кроз уподобљавање Христу, као Ономе ко је неподложан греху и ко нас чува од греха уколико усмеримо свој живот ка Њему, у смирењу и трпљењу. Христос као Нови Адам није духовној наслади претпоставио чулно уживање, већ је добровољно поднео жалости и страдања како би их победио радошћу победе над смрћу и сваким страдањем. Тако се долази до редоследа по коме код праоца Адама (као и код већине људи данас) наслади последује бол, док код Христа болу последују наслада и радост у заједници живота са Оцем и Духом. Ова радост може бити истовремена са патњом, што се појашњава: „Требало би, дакле, да се ум – у овоме животу (јер, тако ја схватам реч ‛сада’), у току којега бива жалостан по телу због многих патњи кроз које ради врлине пролази – увек радује и весели душом надајући се будућим добрима чак и ако његово чуло подноси патње; јер ‛страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити’, каже божанствени Апостол“ (Одговори Таласију). У наше време, када се по сваку цену тежи побећи од било које врсте патње, ово је веома важна аскетска поука. Савремене теорије које се баве питањем психичких болести (CBT – Cognitive Behaviour Therapy, REBT – Rational Emotive Behaviour Therapy), указују да је веома важан начин за борбу са животним изазовима прихватање истих, а не бежање. Смирење, трпљење, постепеност, нада, вера, љубав, постају нам неминовни сапутници уколико желимо на достојанствен и христолик начин проживимо на земљи, учећи како да се радујемо, тако и да патимо на прави начин. Задовољство животом ће тихо упловити у наш живот, као пријатељ који жели да нас обрадује изненађењем, као дар и благослов Бога који нам је обећао: „радост вашу нико неће узети од вас“ (Јн 16, 22). 

Према једној легенди, на улазу у Епикурову школу, која се налазила у једној атинској башти, писало је: „Ми не стварамо нове потребе, него лечимо постојеће.“ Ово у великој мери подсећа на хришћански аскетизам који препоручује скромност и преображај себе. То не значи равнодушност према ближњима, већ подсећање на речи Светог Серафима Саровског: „Смири се, па ће се хиљаде око тебе спасти.“ Или, како рече Достојевски у Говору о Пушкину: „Смири се, горди човече!“

Протојереј Александар Р. Јевтић,

Извор: Кинонија

Contact Us