Пад хришћанских држава под Отомане у 15. веку био је заиста тежак и мучан историјски преокрет. Можемо само замислити безнађе и збуњеност ондашњих хришћана док су азијски освајачи заузимали једно по једно хришћанско упориште. У времену свеприсутног надолазећег краја Византијског и Српског Царства, у времену историјске несигурности и очаја, свети оци Цркве понудили су својим савременицима сигурну луку у Литургији, у чврстој нади да ће непрекинуто богослужење бити средство опстанка и утехе православних. Са ове тачке гледишта можемо рећи да је током тешких векова туркократије богослужење одиграло одлучујућу улогу у духовном животу и, уопште, опстанку православног народа. Опстанак богослужења значио је опстанак народа и вере а опстанак богослужења омогућиле су богослужбене књиге.
Основна продукција књига у средњем веку била је кроз преписивачку делатност. Појавом штампарија у 15. веку чинило се да би умножавање богослужбених књига могло бити лакше и продуктивније. Међутим, делатност штампарија српске редакције била је углавном кратког даха. Једина која је остварила дужи временски рад била је штампарија у Венецији коју је основао Божидар Вуковић, а наследио његов син Вићенцо. Остале: Цетињска, Рујанска Грачаничка, Милешевска, Скадарска, Мркшиначка, Београдска нису радила дуже од четири године, и углавном су за тај период одштампале по три или четири наслова.
Разлог гашења штампарске делатности крије се у чињеници да је у крајње неповољан положај Пећка патријаршија дошла после смрти султана Сулејмана I (1520–1566) и доласка на власт султана Селима II, а на чело државне управе великог везира Мехмеда Соколовића (1565–1579). Управо је Мехмед-паша својим фискалним реформама створио велики порески притисак на народ и Цркву. Цена штампаних књига и пре нових пореза је била велика. Са друге стране, круг потенцијалних купаца се сужавао.
Због тога је преписивање остало једини начин продукције књига. Најзначајнија и најпродуктивнија преписивачка радионица у 17. веку била је рачанска преписивачка школа украј Дрине. У деценијама пред Сеобу Рачани су без значајне конкуренције. Бројност рачанских преписивача, правилан полуустав који користе и богат сликани украс њихових рукописа, учинили су да рачански скрипторијум заузме веома значајно место у историји српске књижевности и уметности. Поготово је њихов утицај био појачан након Велике Сеобе (1690).
Први и најстарији Рачани били су Киријак који се појављује 1642. године, затим Кипријан Рачанин, 1652, док се 1666. године појављује Христофор Рачанин, вероватно и најталентованији појединац ове школе. Он јe особен по томе што је своје рукописе преписивао у Скиту Светог Ђорђа, недалеко од самог манастира.
Захваљујући маргиналијама рачанских рукописа сазнајемо да Скит Светог Ђорђа, или такозвану Бању у време Христофора Рачанина води његов стриц кир Теофило, обшчи духовник. Кир Теофило помиње се најпре 1654. године као наручилац једног Минеја који је за манастир Манастир Рачу преписан у Манастиру Хиландару. Истог Теофила срећемо на приложничком запису једног дискоса који је урађен и орнаментисан за Скит Светог Ђорђа 1671, као и у запису на једном Триоду из 1675. године.
Разумно је претпоставити да је преписивачка делатност била и значајан извор прихода од којих је манастир живео. Захваљујући умећу монаха, њиховој вештини преписивања и сликаном украсу, њихови преписи били су веома тражени. То потврђује и запис на једном рачанском архијерејском литургијару на доњим маргинама, који помиње епископа будимског Виктора (1660–1668; 1680–1684), што би могло бити потврда да су наручиоци били и епископи преко Дунава још пре Сеобе.
Пратећи траг маргиналија сазнајемо да се Христофор Рачанин спомиње се као наручилац дискоса од мајстора Павла из Чајнича 1670. године. Он се поново спомиње 1682/1683. године у дневнику патријарха Арсенија Чарнојевића и то као његов сапутник на поклоничком путовању у Јерусалим. Патријарх га ту назива кир Христофором духовником. Треба истаћи чињеницу да је последњи сачувани рукопис Рачанског скрипторијума пре Сеобе Архијерејски чиновник Христофора Рачанина из 1688. године.
Након Сеобе Рачани су се као и остатак народа нашли у новој средини, на почетку нове борбе. И овде је било речи о верско-националном опстанку, који је угрожаван не само ратовањем за интересе бечког двора, него и снажном унијатском пропагандом. Због тога је наставак продукције књига и редовно вршење богослужења апсолутно било најважније. Иако у тешкој ситуацији, скриптори не престају са преписивачком делатношћу да би неопходним богослужбеним књигама опремили новоподигнуте цркве, које су ницале како се народ кретао ка северу – све до Коморана. Овакав предан рад надомештао је недостатак штампарије, чије је отварање патријарх Арсеније упорно и узалуд тражио од државних власти.
Како су се Рачани током Сеобе расули по разним крајевима Аустрије помоћ им стиже 1697. године од патријарха Арсенија који благосиља њихово усељавање у Манастир Беочин. Све указује на то да су се овде Рачани поделили: једни са Кипријаном остају у Сентандреји, други са Христофором одлазе у Беочин где их је, по једном попису, било 16. Познавалац скриптора и књига рачанске преписивачке школе Боривоје Маринковић примећује да је произвољна тврдња Димитрија Руварца да је Христофор био први игуман беочински. Са друге стране, ваља поменути да је Иларион Руварац приметио да се у Великореметском препису Пајсијевог Житија и жизни цара Уроша из 1642. године, и да је неки Христофор пренео мошти Светог цара из Манастира Св. Уроша код Петрича у Манастир Јазак на Фрушкој гори. Запис потиче из 1705. године, па ако је реч о Христофору Рачанину, онда би то значило да је он те године боравио у Јазку, али је немогуће потврдити да ли је заиста у питању наш скриптор. По свој прилици, свој рад на преписивању и сликаној опреми рукописа Христофор је наставио и после Велике Сеобе, али из тога периода није познат ниједан поуздано датиран препис.
Данас можемо говорити о седамнаест познатих и сачуваних рукописа Христофора Рачанина. Реч је о осам сигнираних рукописа, којима је, на основу анализе дуктуса и илуминације, придодато још девет. Наравно, он није аутор свих рукописа у целости, али већих делова свакако. Његова дела се, осим у Београду, налазе и у Прагу, Болоњи, Прешову, Загребу, Цавтату, Будимпешти и Манастиру Савини. Осим према богослужењу, код Христофора је приметна и љубав према историји. Проучавање његових рукописа показује да је он скриптор чак три зборника разноврсног садржаја, и једне стихологије у којој је дописан чувени Рачански летопис. Ови текстови ослањају се на више историјских извора. Христофор за основу користи руске хронографе, које очигледно посрбљује, показујући тиме своје знање. Тако, на пример, он ублажава оцеубиство Душаново и исправља титуларне грешке у преводу. Цара Душана Руски хронограф назива деспотом, што Христофор исправља.
Христофор није био само преписивач књига, већ и редактор. Понекад је реч о малим редакторским додацима попут поменутог. Међутим, некада је у питању био и озбиљан редакторски посао. У Минеју за децембар записује: Много сам се трудио око овог рукописа и имао сам два извора, и ниједан не беше добар, несагласни беху на многим местима, двоумих се шта да радим и на крају урадих како сам мислио (да је најбоље – додао С. Ј.).
Христофор је такође и најбољи илуминатор Рачанске преписивачке школе. Домети сликаног украса Христофора Рачанина су веома високи и представљају последња остварења које се непосредно могу везати за српски средњи век. Па ипак, његов рад на илуминацији и преписивању утицао је не само на братство манастира Раче и оне који су им пришли, већ и на касније писаре, који ће користити његове орнаменталне мотиве. Године 1692. јеромонах Сава преписао је један архијерејски чиновник и украсио га минијатурама које је урадио Христофор у једном од својих архијерејских чиновника. Директан утицај извршио је и на Вељка Поповића, Бугарина из Кратова, који у свом рукопису Зборник разних састава копира узоре из Христофорових радова, мада их ипак донекле мења, прилагодивши их својој ликовној концепцији. Да би нам било јасно колико је био велики подвиг средњовековних монаха-писара, морамо најпре замислити у каквим су условима радили. Скрипторијуми у средњовековним великим црквеним центрима, попут Цариграда, заиста су биле организоване радионице са великим бројем преписивача. Сликовито бисмо могли рећи да су овакве радионице била места где су се књиге производиле. Постојали су мајстори специјализовани само за орнаментику, затим други за минијатуре, трећи за позлаћивање, четврти за преписивање, пети за повез. Међутим, у мањим центрима скрипторијуми су увек почивали на талентованим појединцима, попут Христофора Рачанина, који су на располагању најчешће имали само сто постављен уз прозор властите келије. Преписивање једне богослужбене књиге, попут рецимо Минеја или Триода, трајало би месецима. Тако преписане разноврсне богослужбене књиге са хронографским додацима, као и приручници црквене реторике, обезбедили су опстанак и преживљавање богослужења, а самим тим и српског народа, доприносећи у највећој мери његовом националном буђењу и духовном укрепљењу и опстанку с обе стране Дунава.
Протојереј др Слободан Јаковљевић
Извор: Кинонија