Темпо савременог живота, усложњавање обавеза и све мање слободног времена, довели су до тога да веома мали број људи успева да се избори са свеприсутним стресом, да успостави везу са својим умом и срцем. Повећање броја можданих и срчаних удара, често и са смртним исходом, као и спуштање старосне границе људи којима се дешавају, сведоче о поодмаклој фази развоја овог проблема. Истовремено, отуђење људи, посебно у великим градовима, страх за материјалну егзистенцију који доноси непрестана промена тржишта рада, проблеми са здрављем, кредитна оптерећеност, брига за децу, брачни проблеми, само су неки од окидача који доводе до преплављености негативним мислима. Од овога стања није далек пут до анксиозности, депресије, зависности од алкохола и дрога, као и разних видова бављења окултизмом. Према речима архимандрита Рафаила (Карелина) све ово је једно сведочанство о покушају да се побегне од празнине бесмисла која човека застрашује. Проблем је у томе што се за начин бира пречица, тј. бежање од постепеног усавршавања и смиравања себе по подвижничком осведоченом моделу. Као последица јавља се стање прелести, у коме човек не разазнаје јасну слику себе у свету и света око себе (Архимандрит Рафаил Карелин, Хришћанство и модернизам). Духовна диоптрија овде је замућена и поставља се питање: Како доћи до корекције и јасног духовног (само)сагледавања?
Све је више разних стручњака и терапија које се препоручују за помоћ савременом човеку. Не може се отети утиску да су мотиви често и финансијске природе. Психотерапија и психологија су све присутније у свакодневном животу људи. То није случајно. Одбацивање Бога у западној цивилизацији Ниче је као вешт дијагностичар назвао „смрћу Бога“, алудирајући на његово одсуство у вредносном систему реалног живота својих савременика: Над амбисом овог основног оцеубиства, човек се непрестано налази у опасности да у тај амбис скочи или потражи неки начин да га премости. Зато је Ниче прогнозирао да ће у будућности основна тема бити психологија, а не онтологија. Након 20. века који је кроз модерну и постмодерну донео много покрета и пројеката, теологија је повратком ка Светим Оцима, као извору аутентичне духовности, свој пут усмерила ка еклисиолошком етосу који је на прво место ставио учешће човека у богослужбеном, најпре литургијском животу. Света Литургија је извор духовности, јер у њој Дух Свети најочигледније делује и присаједињује нас Богу кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Ипак, човекове свакодневне обавезе и изазови са којима се суочава стављају га у позицију да свој мир и психофизичко здравље мора да чува и унапређује неким континуираним одговарајућим односом. Светоотачко искуство је због тога посебан акценат ставило на мислену борбу, која се доживљавала као ментална и духовна хигијена. У новије време, у широј јавности су нарочито одјекнуле речи старца Тадеја Витовничког: Какве су ти мисли, такав ти је живот! Ипак, мора се нагласити, оне су лепа формулација одавно присутног светоотачког искуства и учења о мисленој борби. Улога молитве је од превасходног значаја у овој борби.
О важности молитве сведоче и Господње речи упућене ученицима: „Бдите и молите се, да не паднете у напаст“ (Мт 26, 41). Истовремено, Господ нам је као најбољи молитвени садржај препоручио речи општепознате молитве Оче наш (Мт 6, 9-13; Лк 11, 2-4). Ова молитва је у животу Цркве заузела посебно место, ушавши у текстове молитвословља дневног богослужбеног круга. Ипак, због њене свакодневне употребе делује да често превиђамо поруке које она носи. Поред синовског усмерења ка Богу који је назначен са обраћањем „Оче“, утемељеном на осећању љубави, а не страха или зависности, она нас упућује и да свој живот поверимо у руке Божије, тј. да уместо настојања да по сваку цену остваримо своје планове и жеље, ипак оставимо простор и за Божије деловање. Начин за то је молитвени призив који нашим слободним жељама и одлукама као завршни чин претпоставља Божију вољу. Овде би се могао пронаћи и кључ за разумевање изазовних речи Светог апостола Павла којима препоручује хришћанима да се моле непрестано (1 Сол 5, 17). Наиме, монашко искуство, посебно оно исихастичког типа, ове речи је протумачило као позив на непрестано понављање у себи речи Исусове умносрдачне молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! Сила и исцелитељско дејство ових речи су непорециви за свакога ко је покушао да их примењује. Њихова способност да сасецају нападе невидљивих демонских сила или мислених оптерећења и брига је невероватна.
Колику важност размишљању и мислима (ό λογισμός; ή νόημα) придаје Свети Максим Исповедник сведоче следеће речи из списа „О разним недоумицама“: „од мисаоне способности, у посебном смислу, зависе: разумевање свега умно појмљивог, врлине, сазнања, логоси уметности, неум, воља; док у општем смислу од ње зависе: судови, пристајања, избегавања, стремљења, од којих нека припадају умном созерцању, а нека сазнајној сили разума.“ Молитва, дакле, лечи умни део душе. Постоји разлика страсних и бестрасних мисли, која се даље развија у однос сложених и простих мисли: „просте (помисли) су бестрасне, а сложене су страсне, као састављене од страсти и (по)мисли. Пошто је ово тако, може се видети да многе од простих следе за сложенима, када започну кретати се ка грешењу умом. Као (на пример) односно злата: узиђе на памет (τήν μνήμην=сећање) некога страсна помисао о злату, и он се устреми умом ка крађи, и учини грех умом“ (Свети Максим Исповедник, „Главе о љубави“). У наставку наводи као постојеће мишљење, које на више места подржава, да демони имају значајну улогу у навођењу слике/обличја (τήν μορφήν) која путем сећања води га сагрешењу умом, а у потом и делом.
Молитва сабира душевне силе и сједињује их са триипостасним Богом (Митрополит филаделфијски Теолипт, „Слово о скривеном делању“). Она је дијалошки усмерена, кроз призив Бога као Ипостаси. Такво усмерење молитве је повезано са исихастичким сагледавањем немоћи појединца да се избори са наметљивошћу помисли. Дејство молитве кроз Божију благодат је нарочито видљиво у тренуцима невоља и болести. Молитва је повремено повезана са напором и истрајношћу, што за резултат има посету Духа Светог (Преподобни Никита Ститат, „Три стотине делатних поглавља“).
Важно је нагласити улогу коју филокалијско богословље поред ума придаје срцу као центру молитве. Монашка традиција православног Истока ослањала посебно се на учење Светог Макарија Великог, настављајући се кроз учење Светог Максима, Дијадоха Фотичког и других богослова. Врхунац је доживела у исихастичком богословљу, чији су најзначајнији представници Свети Григорије Палама и Свети Григорије Синаит. Тек са призивањем имена Христовог долази до сигурног супротстављања развоју страсних помисли (Преподобни Исихије, „Душекорисне и спасоносне стотине о трезвоумљу и молитви“).
У новије време, научна истраживања показала су да стрес, путем поремећаја рада симпатичког и парасимпатичког система, истовремено утиче и на развој душевних болести, посебно депресије, као и да се побољшања стања у кардио-васкуларном систему одражавају на слабљење депресије (Yeshun Wu, Bin Zhu and others, „New Insights Into the Comorbidity of Coronary Heart Disease and Depression“). Тема негативних мисли је постављена на веома истакнуто место у борби за психосоматско здравље човека. Увиди из разних праваца психотерапије могу бити од велике користи приликом настојања да се помогне потребитима. Когнитивно-бихејвиорална терапија (КБТ) нуди многе драгоцене увиде на пољу теме о негативним мислима и борби са њима. Негативне мисли, карактеристичне за депресивне особе, понекад су чињенично засноване, а понекад умишљене. Tomas E. Elis i Kori F. Njuman примећују да се клиничка депресија и суицидне мисли најчешће дешавају на нивоу извођења погрешних закључака из исправних теза. Уочавајући да су савремена истраживања показала да депресивни људи за лоше догађаје криве првенствено себе, а не околности, примећују да се тако развијају негативне мисли или „когнитивне дисторзије“. Не апсолутизујући мисаону етиологију депресивности, наглашавају: „Не сугеришемо да депресију ‘узрокује’ погрешан начин размишљања. Депресију и друге психичке поремећаје узрокује низ биолошких, срединских и научених фактора. Међутим, депресија се дефинитивно појачава и одржава депресивним размишљањем, а побољшава се када се ови мисаони обрасци промене“ (Tomas Elis i Kori Njuman, Kognitivna terapija suicidnosti – izaberi zivot). За борбу против негативних и нежељених мисли углавном се користе два начина. Први је начин сузбијање кроз противљење. Он подразумева директну борбу, чији је исход веома неизвестан и болан, па може узроковати многе нове психофизичке проблеме (S. Rachman, The treatment of obsessions). Други начин је прихватање негативних и нежељених мисли. Модел прихватања (experiental acceptance) нежељених мисли или емоција, показао се као делотворнији од модела експерименталног избегавања (experiental avoidance). Поред несупротстављања негативним мислима, највећа важност је приписана предвиђању начина на који ће одређено понашање утицати на појединца, па се кроз контекстуални приступ одређене мисли и веровања процењују не као истините или неистините, већ као корисне или некорисне за квалитетнији живот (Francisco J. Ruiz, „Acceptance and Commitment Therapy versus Traditional Cognitive Behavioral Therapy: A Systematic Review and Meta-analysis of Current Empirical Evidence“). Овде се, поред несумњиве корисности за здравље, поставља и питање опасности од релативизма и конформизма.
Као закључак, примећујемо потребу за дијалогом теологије и психо-наука на пољу теме борбе са негативним мислима. Размена искустава ће допринети бољем одговору на све веће потребе људи који имају различите душевне проблеме. Терапеути и свештеници као духовници могу размењивати искуства, али и сваки из свог угла доприносити психофизичком здрављу људи који им се обраћају за помоћ. На крају, као веома важан подсетник остају и речи: „Лекару, излечи се сам“ (Лк 4, 23).
Протојереј Александар Р. Јевтић
Извор: портал Кинонија