Тај дивни Божји свет
Учећи од животиња… Током протеклих часова верске наставе, ученици Прве ош краља Петра II из Ужица, осврнули су се на веома важну тему свакодневнице – колико су животиње битне у нашим животима. Поред саме приче о стварању света, где у плејади стваралачких чуда имамо и дане у којима су створене животиње, ученици су пронашли низ занимљивих прича из којих су могли да закључе шта све можемо да научимо од тих дивних Божјих створења. На самом почетку радионице, ученици су нацртали себе са омиљеном животињом, да ли је то љубимац или нека животиња коју воле, а да је нису ни видели, то је остао њихов избор. Након низа подигнутих руку, где је свако дете желело да исприча своју анегдоту са љубимцем, кренули смо са првом причом преузетом из часописа Светосавско Звонце, „Прича о љубави“ Радмиле Мишев. Могли смо уочити особине главног јунака, пса, колико има саосећања, емпатије и љубави према једној девојчици. У размишљање нас је увела и прича „Опроштај“, у којој се помињу савети оца Јустина Поповића дате монахињи Параскеви. Монахиња је прутићем истукла једно мало штене звано Тигар, а када је порастао увек је памтио тај њен гест. Старац Јустин јој саветује: „иди и сасвим искрено и из срца затражи опроштај од Тигра.“ Можемо и претпоставити каква је промена уследила. Богат низ занимљивих и поучних причи имамо преузете из живота светитеља, који су захваљујући свом богоугодном, чистом и молитвеном животу били блиски са свима и могли да разумеју сва Божја створења и људе и животиње и биљке. Такав је био Свети Герасим Јордански о коме су ученици погледали кратак филм -https://podviznickaslova.wordpress.com/2018/02/08/sveti-gerasim-i-lav/ У наставку активности ђаци су правили пано са животињама и особинама које људи поседују. Изнад сваке животиње могле су се прочитати и њене карактеристике – мудар као сова, веран као пас, памти као слон… А онда смо застали пред неверовантом причом анимираног цртаћа о пчелама Bee Movie (https://www.youtube.com/watch?v=VONRQMx78YI&ab_channel=AnimationTrailers). Могли смо уочити толику међузависност сви живих бића на планети. У овом контексту могли смо и схватити важност пчелињег воска у богослужбеној употреби и зашто се баш восак користи за израду свећа. Низ наших прича о васпитној улози животиња биће настављен причама о Светом Серафиму Саровском и његовом пријатељству са медведом; о историји настанка назива Голубац и шта симболише животиња голуб, нарочито у причи о Нојевој барци са маслиновом гранчицом. За крај радионице ученици су у облачићима писали особине којима нас животиње уче и свакако за препоруку нам оставили веома значајну причу о псу и човеку – https://www.youtube.com/watch?v=NiZ39B6x6ks&ab_channel=%D0%9F%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%99%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B8-PrijateljBo%C5%BEiji Вероучитељ Ненад Вукајловић
Навечерје крсне славе Епископа жичког Г. Јустина
У навечерје своје крсне славе – Сабора Светог архангела Михаила, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин присуствовао је вечерњој служби у Светосавском храму у Краљево. По благослову Епископа, служио је архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а, уз саслужење двојице ђакона и појање игумана вујанског архимандрита Саве (Илића), секретара Епископа жичког, краљевачког свештенства и појаца. Епископ Јустин је благословио петохлебницу, након чега је уследило помазивање освештаним јелејем и послужење у Епископском двору.
Канонска посета Епископа Јустина Матарушкој Бањи
У недељу 23. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи. Саслуживали су архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, пароси матарушки протојереји Владе Величковић и Дејан Радмилац, као и ђакон Стефан Симић. Након прочитаног јеванђељског одељка о исцељењу гадаринског бесомучника, Преосвећени Владика је поучио сабрани народ беседом: – Господ Бог нам открива прво једну тужну , а другу радосну вест. Тужна вест је присуство нечистих сила, демона који је обузео и гадаринског бесомучника. Радосна вест јесте да постоји Бог, Творац свега створеног Који исцељује овога човека и Који хоће да сви дођу у познање истине и у вечни живот. И због тога нам је послао Сина Свога Јединородног, Који прима нашу природу, осим греха, да би нас спасао од греха, смрти и ђавола. Проблем данашњице је што се ми често понашамо као ови свињари, људи који се брину само за материјално, за оно што је пролазно. За њих, то што је једна људска душа спасена, није представљало ништа. Човек мирно, испуњено, задовољно без Бога не може живети. Он је наш Мир, Нада, Испуњење нашега живота, Светлост, Пут наш и без Њега не можемо“. На крају Литургије архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић се у име братства и сабраног народа овога светога храма обратио Епископу Јустину, честитавши му јубилеј 30 година архијерејске службе и изразивши му захвалност на пастирској бризи и посети (поздравна реч ОВДЕ). Вероучитељ Димитрије Радмилац
Протонамесник Александар Р. Јевтић, “О томе да је и анђелима потребно спасење“
Стварајући свет Бог Света Тројица је све премудро устројио. Целокупна твар је добила постојање на дар. Тиме је на самом почетку постало јасно да се почетак и извор постојања не везују за било шта од створених бића. Исто тако ни коначни циљ не може бити ништа створено. Бог као Извор и Алфа постојања, истовремено је и његов Крај и Омега. Зато се смисао живљења не може тражити ни у чему што је створено. Створено очекује спасење кроз сусрет са Нествореним. Тај сусрет или загрљај светова десио се у Личности Богочовека Исуса Христа, Оваплоћеног Логоса Божијег. Избор Сина Божијег да се сједини баш са људском природом, а не са неким другим видом постојања, није био случајан. Разлог је био то што човек представља јединство свих осталих аспеката створеног света. У њему су у тријади телесно-душевно-духовно обједињени сви видови твари. Тако је Син Божији узевши људску природу истовремено са собом сјединио и спасао свеукупну твар. До тада, она је подносила последице Адамовог пада и жељно очекивала спасење кроз Христа – Новог Адама. Ипак, иако све ово изгледа као општепозната ствар из Катихизиса, у стварности видимо да ствари баш и нису тако јасне. Иначе, одакле би дошла презирања човековог тела од стране оних који себе сматрају верујућим хришћанима (често са истовременом слабошћу баш на телесна уживања)? Или, одакле би дошла необјашњива величања обезличене духовности која на прво место ставља душу (о којој при том ништа смислено већина људи не зна да каже)? Да ствари буду још комликованије, не ради се само о вери/сујеверју теолошки необразованих људи, већ међу овим групацијама има верника који читају светоотачку литературу, па чак и не мало представника свештенства и од многих поштованих духовника. Већ од самог почетка развоја теолошке мисли неки су по овом питању падали у заблуду. Подлежући утицајима античке философије, најпре платоновских учења о души, хришћански писци попут Оригена, оставили су простора за стварање неке врсте духовног елитизма који је у позадини носио презир према телу. Евагријанска традиција, која је уз многе доприносе богословљу, узроковала и својеврсан спиритизам, најпре у монашким заједницама (које су читале списе са духовним поукама) није негирала Свету Литургију/Евхаристију као централно место нашег спасења, али ју је стављала у други план у односу на спасење душе које се пре посматрало као контемплативно сагледавање чак јединства са Богом – које се у прошлости имало збити. То је било промовисање сећања на Бога, па је тако молитва појединца објашњавана као „причешћивање Богом“. Евхаристија тако постаје аналогија неког пречег јединства са Богом. Истовремено, анђелски чинови проглашавани су идеалом људског постојања. То не би било чудно да се претходно није десио догађај Рођења Сина Божијег међу људима. У Њему су спасење нашли сви анђеоски чинови, као што потврђује и поредак Проскомидије пред Божанствену Литургију, када вадимо честице и за њих. У једном средњовековном манастиру на простору Далмације, у поткуполном простору налази се фреска где се анђели причешћују из Светог Путира. Јер, спасење је од Јагњета Божијег свима, па и анђелима. Изворно богословље никада није потцењивало улогу анђела у домостроју спасења, али ни прецењивало. Они су увек схватани као весници догађаја узвишенијег од њих. То је Догађај над догађајима, Празник над празницима, Оваплоћење Логоса Божијег, од којег потичу и сви остали догађаји које је учинио ради нас и нашега спасења. Као последице спитуалистичких тежњи побожности, које су искривљивале изворно учење вере, јавили су се и бунтови против сваке метафизике. То је помогло да бунт атеизма и промоција хедонизма имају већи успех у друштвеним токовима почевши од 18. века. Секуларизација друштва десила се као последица секуларизације црквене свести, тј. немоћи црквених заједница и њихових представника да људима понуде неку аутентичнију врсту побожности. То видимо и данас у појединим црквеним заједницама које својом искривљеном побожношћу стварају одбојност код многих добронамерних људи, или појединце претварају у умишљене вернике са лажном скрушеношћу и опседнутошћу осуђивањем свега око себе. Љубав се тако губи, а страх од свега увећава и покушава приказати као изворно чекање Христа. Међутим, међувреме између два доласка Христова је, по Његовој заповести, потребно испунити љубављу међусобном којом нас је и Он љубио. То је уједно прва и последња заповест Божија, о којој виси сав Закон и Пророци, али и питање спасења сваког од нас. Увек треба имати на уму да светост није бег од реалности, већ преображавање света. То је за хришћане велики тест духовног здравља. Дакле, Бог нам није наменио да будемо хришћани једном седмично два сата, већ увек и на сваком месту. Иначе, долази до шизофрености, те су наши умишљени верници често људи са озбиљним психичким проблемима које не лече већ легализују (о чему је Владета Јеротић писао као о рационализацији верског осећања). Такође, последња борба подвижника је са гордошћу, а не са неком другом страшћу која се обично неискуснима показује као најтежи грех. Сатана је од Бога отпао управо због гордости, иако је претходно био светлоносни припадник најузвишених анђелских чинова. На крају, изнећемо и један пасус изворног богословља из монашког пера Светог Симеона Новог Богослова, који говори о важности Светог Причешћа и осмишљавању сваког подвига Њиме: „Свештено извршивши у себи наше пресаздање, Бог Слово је потом себе принео на Жртву за нас кроз Крст и смрт, свагда предајући на жртвовање своје Пречисто Тело и свакодневно га нам предлажући као душехрањиву обилну трпезу како бисмо, окушајући га и пијући Његову Пречисту Крв, у осећању душе кроз Причешће постајали бољи него што јесмо, растварајући се са њима, из лошијег се претварајући у боље и двоструко постајући једно са двоструким Словом, тј. и телом и словесном душом, с обзиром да је Он оваплоћени Бог и да нам је постао једносуштан по плоти. И ми нисмо своји, него Његови. Он нас је сјединио са собом кроз бесмртну трпезу, учинивши да по усиновљењу постанемо оно што је сам Он“ (Стослов о очишћењу ума, 94. слово). Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: “Православни мисионар“, бр. 387
Ђурђиц – слава Манастира Враћевшнице
Прослава празника Обновљења Храма Светог великомученика Георгија (Ђурђиц) у Манастиру Враћевшници почела је Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Владика жички Господин Јустин на дан манастирске славе 16. новембра 2022. године. Владики су саслуживали локални свештеници, а службу су појањем украшавале сестре Манастира Враћевшнице. У оквиру Свете Литургије, након прочитаног јеванђелског одељка, Владика Јустин је беседио о страдањима Светог Георгија, одрицању зарад вере, и чистоти вере хришћана. Након тога, говорио је о мати Ани Аџић, њеној духовној снази и чистој вери коју је чувала до краја свог земаљског живота 1975. године. На крају Литургије освећен је славски колач и жито, а Литургији су присуствовали многобројни свештеници, монаштво, председник Општине Горњи Милановац г. Дејан Ковачевић и велики број верног народа. Након Литургије приређен је свечани програм отварања спомен-собе посвећене мати Ани Аџић и њеном оцу педагогу Сретену Аџићу, који су приредили гости из Јагодине, као и Музеј рудничко-таковског краја из Горњег Милановца уз помоћ сестринства. Владика Јустин је свечано отворио спомен-собу за јавност и том приликом се и сам упознао са многобројним изложеним предметима, документима, преписком и грађом коју ће посетиоци манастира убудуће моћи да погледају. По завршетку Свете Литургије и свечаног програма, припремљена је трпеза љубави за све присутне. Сестринство Манастира Враћевшнице
Упокојила се у Господу схимонахиња Параскева
На дан Светих мученика Акиндина, Пигасија и осталих са њима пострадалих, 15. октобра 2022.године завршио се земаљски део пута схимонахиње Параскеве, сестре Манастира Вољавче. Уснула је у раним јутарњим сатима, са бројаницом у рукама, тихо и неприметно, као што је и живела. Сестра Параскева је рођена као Зорка Јованић на Бадњидан, 6.јануара 1938. године. Осванула је управо у зору, због чега и доби име Зорка. Рођена је у далекој југоисточној Лици, у месту Велика Попина, општина Грачац, данашња Република Хрватска. Побожни јој и честити родитељи, Дане и Јелена, имали су шесторо деце. Свој живот су везали за Господа и ту љубав пренели и на своју децу. У Манастир Вољавчу долази давне 1963. године. Тадашњи Епископ жички, г. Василије Костић монаши је у чин расе и камилавке 1966. године давши јој име Параскева, а затим и у малу схиму 1970. године. Млада монахиња Параскева пролази сва манастирска послушања, трудећи се да их одговорно и са љубављу изврши. Залог највишег ангелског образа – велику схиму, прима из руку блажене успомене Епископа Хризостома (Столића) 2011. године, са истим именом Параскева, испунивши тако своју давну жељу. Од тада остаје да се до краја живота труди и бори да испуни и сачува обећано. Била је вешта у ручним радовима, посебно у плетењу бројаница. С љубављу их је даривала многим поклоницима Свете обитељи, са молбом да је помену у молитвама. Трудила се да испуњава речи Светог Апостола Павла: „Молите се непрестано и радујте се свагда“. Од Псалтира се није одвајала, поготово у болести. Радо је читала и акатисте Светима и њихова житија. Често би узнемирено питала колико је потребно умно-срдачних молитава Господу и колико метанија да би се надокнадило неко пропуштено богослужење у цркви. Господ је призвао схимонахињу Параскеву да јој олакша њене телесне патње због немоћи проузроковане болешћу. Опело новопрестављеној схимонахињи Параскеви служено је у среду, 16. новембра 2022. године, на празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија, њену крсну славу, у манастирском храму Преподобне мати наше Петке Параскеве. Опело је служило осам свештенослужитеља – два свештеномонаха и шест свештеника. У молитвеном испраћају схимонахиње Параскеве присутне су биле сестре манастира Жиче и Сретења и братија Преображења и Згодачице. Опелу је присуствовао многобројни верни народ који често и радо долази у ову Свету обитељ. У току опела, беседом се од новопрестављене монахиње опростио протојереј-ставрофор Милан Мирковић, дугогодишњи архијерејски намесник љубићки и парох коњевићки у пензији. Прота Милан је у беседи истакао величину монашког живота и труда, жртве и љубави коју монах има према Богу и ближњима. Прота је позвао све нас, поготово младе људе, да се угледају на пример монахиње Параскеве живећи свој живот мишљу и срцем на небу, а телом на земљи. Монахово занимање је да живи као грађанин неба. Он је умро за овај свет и постао непропадљиви и небесни човек. Након опела извршен је погреб схимонахиње Параскеве на манастирском гробљу, а затим је уз несебичну љубав игуманије Теодоре и њених сестара, у новоосвештаној трпезарији, припремљена трпеза љубави за покој душе новопрестављене схимонахиње Параскеве. Владала је свечана, славска атмосфера. Као да смо били на слави, а не на опелу. У току трпезе беседио је протојереј Србољуб Стојковић подсетивши све присутне да је управо и сама сестра Параскева свој овоземаљски живот посветила Господу кроз своје педесетдеветогодишње служење у овој Светој обитељи. На крају монашког опела певамо стихиру која гласи: „Духовна браћо моја и сапостници, када се молите, не заборављајте мене, него гледајући мој гроб, сећајте се моје љубави, и молите Христа да дух мој смести са Праведницима“. Управо ове речи су животни принцип наше мати Параскеве. Нека јој је вечни спомен код Господа. Царство јој небеско. Архимандрит Јаков, сабрат Манастира Жиче и духовник Манастира Вољавче
Слава параклиса при војном аеродрому “Морава“ у Лађевцима
Хвала благом Богу који се прославља у Светима војим! Хвала му за све благодатне дарове које добијамо прослављајући Његове Свете! Велика се благодат излила на све који су данас служили Свету Литургију – свештенство и војску и сав народ – у параклису Светог краља Милутина на војном аеродрому Морава у Лађевцима. И ове године, торжественом слављењу Бога у Светој Литургији, началствовао је протојереј-крстоносац отац Љубинко Костић уз саслужење лађевачког парохијског свештеника протојереја Ивана Терзића, пензионисаног протојереја-ставрофора Милорада Ђорема и војних свештеника 2. бригаде копнене војске, капетана јереја Владана Вуковића и потпоручника јереја Милоша Костића. Својим присуством нас је на Светој Литургији почаствовала и игуманија Mанастира Каменца, мати Марина. Командант 98. вбр пуковник Драган Мрдак, колачар капетан I класе Александар Домановић и остали официри, подофицири, војници и војни службеници, као и многи гости нашег аеродрома, после резања славског колача, од оца Љубинка, архијерејског заменика, су добили поздраве нашег Епископа Јустина и чули предивну беседу о Светом краљу Стефану Милутину, нашем великом војсковођи, државнику и задужбинару. Том приликом нас је подсетио на врло динамичан и значајан за нас, живот Светог Краља, који је увек, до саме његове кончине био окићен истинским покајањем и богобојажљивошћу, и коначно, удостојавањем од стране благог Господа, нетрулежних моштију његових и светости његове. Отац Љубинко нас је поучио и одговорности коју носимо као род свој, коме је толико благодати дато кроз Свете Србе, а нарочито кроз наше Свете владаре који су нам оставили, својим примером, завештање како се треба усмеравати ка Господу нашем, како се треба кајати и како молити, како би нас Господ удостојио вечних блага својих. Изражавамо велику благодарност свима, на овај Свети празник, присутнима, свепштенству, монаштву, драгим гостима, члановима хора нашег параклиса, Данијели Благојевић, Оливеру и Сузани Беговић, фотографу – војном службенику Радославу Вељковићу, свим комшијама и донаторима нашег аеродрома, са жељом да се и даље окупљамо око ове Светиње Божије. Хвала ти Господе за све дарове Твоје! текст: капетан јереј Владимир Благојевић фотографије: војни службеник Радослав Вељковић
Света Архијерејска Литургија у Храму Светог Саве у Краљеву
У 22. недељу по Педесетници, Владика Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Владики су саслуживали архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство храма. Господâ, ипођакон Дејан Камиџорац и чтец Бојан Милошевић, су прислуживали током служења Свете Евхаристије. Светосавски хор и господин Иван Трајковић су заједно, својим појањем, украшавали Божанствену службу на којој се причестила велика већина присутних. У оквиру Свете Литургије, након прочитаног јеванђелског одељка, Владика је беседио о сиромашном Лазару који се налазио у наручју Авраамовом и о богаташу који је неправедним животом завршио на месту мучења. Основни мотив беседе се може изразити следећим Владикиним речима: „Може се живети и стотину година, без бола, без болести, без патње, али џаба нам све то, уколико након тих стотину година не уђемо у Царство Божије“. У прилогу текста можете послушати читав аудио снимак беседе. Ђакон Стефан Милошевски
Ктиторска слава у Ариљу
Прослава Светог Теоктиста (Краља Драгутина) у његовој задужбини, Храму Светог Ахилија, почела је празничном вечерњом службом коју су служили: старешина храма у Пожеги протојереј Божо Главоњић, протојереј Драган Стевић (сабрат храма и архијерејски намесник пожешко-ариљски) и протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, парох пожешки у пензији. На крају вечерње прота Божо обратио се народу и позвао да заједно заблагодаримо Светом Краљу на дару који нам је оставио, а то је наш храм и обрадовао нас вешћу да је Бог пројавио још једног светитеља из рода нашег, новомученика Епископа хвостанског Варнаву. Прота Драган је пренео благослов и поздраве нашег Епископа и у обећао нам да ће Владика у догледно време доћи међу нас. Литургију је служило братство ариљског храма протојереј Драган Стевић, протојереј Мирчета Крупниковић и протонамесник Дарко Несторовић, а јектеније су произносили ђакон ариљски Ненад Срећковић и ђакон рашки Ненад Дукић, уз молитвено присуство старешине нашег храма јереја Милошевић Бојана. У пуном храму беседу је произнео о. Дарко и позвао нас да се угледамо на Светог Краља и живећи на овој земљи оставимо од свег срца свога задужбину потомцима. Као што је Краљ целога себе уградио у ову свету задужбину, а после њега и сви који су живели на овом простору и до данас нам сачували ову светињу, тако и ми треба да уградимо себе у њу на онај начин на који нас је Господ призвао, неко у материјалном благу а неко у духовном, а све на изградњу Цркве Божије. Важно је само да то буде од чистог срца јер као што каже псалам ,,Срце чисто саздај у мени Боже и дух прав обнови у мени”. На крају Литургије освећен је славски колач и жито, а потом је уследила трпеза љубави коју су припремили наши парохијани. Братство Храма Светог Ахилија
Најава: Седми “Дани патријарха Павла“, Чачак, 19. 11. 2022.
Наставак седмих „Дана патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, одржаће се у Културном центру (Дом културе) у Чачку, 19. новембра са почетком у 19.30 часова Завршна свечаност овогодишње манифестације „Дани патријарха Павла“ започеће у 19.30 часова, отварањем изложбе у горњем холу Културног центра. Изложбу ће чинити фотографије (светлописи) патријарха Павла уметничког фотографа Рајка Р. Каришића из Београда и крстови дрворезбарске колоније „Крст патријарха Павла“. Програм који се наставља у 20.00 часова у великој сали Културног центра чиниће концерт хора Београдски мадригалисти и беседа о патријарху Павлу, проф. др Мила Ломпара из Београда. Покровитељ Манифестације је град Чачак, а организатор удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ у сарадњи са Културним центром и ЈУ „Туристичка организација Чачка“. Позивамо све поштоваоце лика и дела патријарха Павла без обзира на узраст, веру и нацију да присуствују свим догађајима и садржајима у оквиру Манифестације. Улаз је слободан. Добро дошли! “Дани патријарха Павла“
Тај дивни Божји свет
Учећи од животиња… Током протеклих часова верске наставе, ученици Прве ош краља Петра II из Ужица, осврнули су се на веома важну тему свакодневнице – колико су животиње битне у нашим животима. Поред саме приче о стварању света, где у плејади стваралачких чуда имамо и дане у којима су створене животиње, ученици су пронашли низ занимљивих прича из којих су могли да закључе шта све можемо да научимо од тих дивних Божјих створења. На самом почетку радионице, ученици су нацртали себе са омиљеном животињом, да ли је то љубимац или нека животиња коју воле, а да је нису ни видели, то је остао њихов избор. Након низа подигнутих руку, где је свако дете желело да исприча своју анегдоту са љубимцем, кренули смо са првом причом преузетом из часописа Светосавско Звонце, „Прича о љубави“ Радмиле Мишев. Могли смо уочити особине главног јунака, пса, колико има саосећања, емпатије и љубави према једној девојчици. У размишљање нас је увела и прича „Опроштај“, у којој се помињу савети оца Јустина Поповића дате монахињи Параскеви. Монахиња је прутићем истукла једно мало штене звано Тигар, а када је порастао увек је памтио тај њен гест. Старац Јустин јој саветује: „иди и сасвим искрено и из срца затражи опроштај од Тигра.“ Можемо и претпоставити каква је промена уследила. Богат низ занимљивих и поучних причи имамо преузете из живота светитеља, који су захваљујући свом богоугодном, чистом и молитвеном животу били блиски са свима и могли да разумеју сва Божја створења и људе и животиње и биљке. Такав је био Свети Герасим Јордански о коме су ученици погледали кратак филм -https://podviznickaslova.wordpress.com/2018/02/08/sveti-gerasim-i-lav/ У наставку активности ђаци су правили пано са животињама и особинама које људи поседују. Изнад сваке животиње могле су се прочитати и њене карактеристике – мудар као сова, веран као пас, памти као слон… А онда смо застали пред неверовантом причом анимираног цртаћа о пчелама Bee Movie (https://www.youtube.com/watch?v=VONRQMx78YI&ab_channel=AnimationTrailers). Могли смо уочити толику међузависност сви живих бића на планети. У овом контексту могли смо и схватити важност пчелињег воска у богослужбеној употреби и зашто се баш восак користи за израду свећа. Низ наших прича о васпитној улози животиња биће настављен причама о Светом Серафиму Саровском и његовом пријатељству са медведом; о историји настанка назива Голубац и шта симболише животиња голуб, нарочито у причи о Нојевој барци са маслиновом гранчицом. За крај радионице ученици су у облачићима писали особине којима нас животиње уче и свакако за препоруку нам оставили веома значајну причу о псу и човеку – https://www.youtube.com/watch?v=NiZ39B6x6ks&ab_channel=%D0%9F%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%99%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B8-PrijateljBo%C5%BEiji Вероучитељ Ненад Вукајловић
Навечерје крсне славе Епископа жичког Г. Јустина
У навечерје своје крсне славе – Сабора Светог архангела Михаила, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин присуствовао је вечерњој служби у Светосавском храму у Краљево. По благослову Епископа, служио је архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а, уз саслужење двојице ђакона и појање игумана вујанског архимандрита Саве (Илића), секретара Епископа жичког, краљевачког свештенства и појаца. Епископ Јустин је благословио петохлебницу, након чега је уследило помазивање освештаним јелејем и послужење у Епископском двору.
Канонска посета Епископа Јустина Матарушкој Бањи
У недељу 23. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи. Саслуживали су архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, пароси матарушки протојереји Владе Величковић и Дејан Радмилац, као и ђакон Стефан Симић. Након прочитаног јеванђељског одељка о исцељењу гадаринског бесомучника, Преосвећени Владика је поучио сабрани народ беседом: – Господ Бог нам открива прво једну тужну , а другу радосну вест. Тужна вест је присуство нечистих сила, демона који је обузео и гадаринског бесомучника. Радосна вест јесте да постоји Бог, Творац свега створеног Који исцељује овога човека и Који хоће да сви дођу у познање истине и у вечни живот. И због тога нам је послао Сина Свога Јединородног, Који прима нашу природу, осим греха, да би нас спасао од греха, смрти и ђавола. Проблем данашњице је што се ми често понашамо као ови свињари, људи који се брину само за материјално, за оно што је пролазно. За њих, то што је једна људска душа спасена, није представљало ништа. Човек мирно, испуњено, задовољно без Бога не може живети. Он је наш Мир, Нада, Испуњење нашега живота, Светлост, Пут наш и без Њега не можемо“. На крају Литургије архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић се у име братства и сабраног народа овога светога храма обратио Епископу Јустину, честитавши му јубилеј 30 година архијерејске службе и изразивши му захвалност на пастирској бризи и посети (поздравна реч ОВДЕ). Вероучитељ Димитрије Радмилац
Протонамесник Александар Р. Јевтић, “О томе да је и анђелима потребно спасење“
Стварајући свет Бог Света Тројица је све премудро устројио. Целокупна твар је добила постојање на дар. Тиме је на самом почетку постало јасно да се почетак и извор постојања не везују за било шта од створених бића. Исто тако ни коначни циљ не може бити ништа створено. Бог као Извор и Алфа постојања, истовремено је и његов Крај и Омега. Зато се смисао живљења не може тражити ни у чему што је створено. Створено очекује спасење кроз сусрет са Нествореним. Тај сусрет или загрљај светова десио се у Личности Богочовека Исуса Христа, Оваплоћеног Логоса Божијег. Избор Сина Божијег да се сједини баш са људском природом, а не са неким другим видом постојања, није био случајан. Разлог је био то што човек представља јединство свих осталих аспеката створеног света. У њему су у тријади телесно-душевно-духовно обједињени сви видови твари. Тако је Син Божији узевши људску природу истовремено са собом сјединио и спасао свеукупну твар. До тада, она је подносила последице Адамовог пада и жељно очекивала спасење кроз Христа – Новог Адама. Ипак, иако све ово изгледа као општепозната ствар из Катихизиса, у стварности видимо да ствари баш и нису тако јасне. Иначе, одакле би дошла презирања човековог тела од стране оних који себе сматрају верујућим хришћанима (често са истовременом слабошћу баш на телесна уживања)? Или, одакле би дошла необјашњива величања обезличене духовности која на прво место ставља душу (о којој при том ништа смислено већина људи не зна да каже)? Да ствари буду још комликованије, не ради се само о вери/сујеверју теолошки необразованих људи, већ међу овим групацијама има верника који читају светоотачку литературу, па чак и не мало представника свештенства и од многих поштованих духовника. Већ од самог почетка развоја теолошке мисли неки су по овом питању падали у заблуду. Подлежући утицајима античке философије, најпре платоновских учења о души, хришћански писци попут Оригена, оставили су простора за стварање неке врсте духовног елитизма који је у позадини носио презир према телу. Евагријанска традиција, која је уз многе доприносе богословљу, узроковала и својеврсан спиритизам, најпре у монашким заједницама (које су читале списе са духовним поукама) није негирала Свету Литургију/Евхаристију као централно место нашег спасења, али ју је стављала у други план у односу на спасење душе које се пре посматрало као контемплативно сагледавање чак јединства са Богом – које се у прошлости имало збити. То је било промовисање сећања на Бога, па је тако молитва појединца објашњавана као „причешћивање Богом“. Евхаристија тако постаје аналогија неког пречег јединства са Богом. Истовремено, анђелски чинови проглашавани су идеалом људског постојања. То не би било чудно да се претходно није десио догађај Рођења Сина Божијег међу људима. У Њему су спасење нашли сви анђеоски чинови, као што потврђује и поредак Проскомидије пред Божанствену Литургију, када вадимо честице и за њих. У једном средњовековном манастиру на простору Далмације, у поткуполном простору налази се фреска где се анђели причешћују из Светог Путира. Јер, спасење је од Јагњета Божијег свима, па и анђелима. Изворно богословље никада није потцењивало улогу анђела у домостроју спасења, али ни прецењивало. Они су увек схватани као весници догађаја узвишенијег од њих. То је Догађај над догађајима, Празник над празницима, Оваплоћење Логоса Божијег, од којег потичу и сви остали догађаји које је учинио ради нас и нашега спасења. Као последице спитуалистичких тежњи побожности, које су искривљивале изворно учење вере, јавили су се и бунтови против сваке метафизике. То је помогло да бунт атеизма и промоција хедонизма имају већи успех у друштвеним токовима почевши од 18. века. Секуларизација друштва десила се као последица секуларизације црквене свести, тј. немоћи црквених заједница и њихових представника да људима понуде неку аутентичнију врсту побожности. То видимо и данас у појединим црквеним заједницама које својом искривљеном побожношћу стварају одбојност код многих добронамерних људи, или појединце претварају у умишљене вернике са лажном скрушеношћу и опседнутошћу осуђивањем свега око себе. Љубав се тако губи, а страх од свега увећава и покушава приказати као изворно чекање Христа. Међутим, међувреме између два доласка Христова је, по Његовој заповести, потребно испунити љубављу међусобном којом нас је и Он љубио. То је уједно прва и последња заповест Божија, о којој виси сав Закон и Пророци, али и питање спасења сваког од нас. Увек треба имати на уму да светост није бег од реалности, већ преображавање света. То је за хришћане велики тест духовног здравља. Дакле, Бог нам није наменио да будемо хришћани једном седмично два сата, већ увек и на сваком месту. Иначе, долази до шизофрености, те су наши умишљени верници често људи са озбиљним психичким проблемима које не лече већ легализују (о чему је Владета Јеротић писао као о рационализацији верског осећања). Такође, последња борба подвижника је са гордошћу, а не са неком другом страшћу која се обично неискуснима показује као најтежи грех. Сатана је од Бога отпао управо због гордости, иако је претходно био светлоносни припадник најузвишених анђелских чинова. На крају, изнећемо и један пасус изворног богословља из монашког пера Светог Симеона Новог Богослова, који говори о важности Светог Причешћа и осмишљавању сваког подвига Њиме: „Свештено извршивши у себи наше пресаздање, Бог Слово је потом себе принео на Жртву за нас кроз Крст и смрт, свагда предајући на жртвовање своје Пречисто Тело и свакодневно га нам предлажући као душехрањиву обилну трпезу како бисмо, окушајући га и пијући Његову Пречисту Крв, у осећању душе кроз Причешће постајали бољи него што јесмо, растварајући се са њима, из лошијег се претварајући у боље и двоструко постајући једно са двоструким Словом, тј. и телом и словесном душом, с обзиром да је Он оваплоћени Бог и да нам је постао једносуштан по плоти. И ми нисмо своји, него Његови. Он нас је сјединио са собом кроз бесмртну трпезу, учинивши да по усиновљењу постанемо оно што је сам Он“ (Стослов о очишћењу ума, 94. слово). Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: “Православни мисионар“, бр. 387
Ђурђиц – слава Манастира Враћевшнице
Прослава празника Обновљења Храма Светог великомученика Георгија (Ђурђиц) у Манастиру Враћевшници почела је Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Владика жички Господин Јустин на дан манастирске славе 16. новембра 2022. године. Владики су саслуживали локални свештеници, а службу су појањем украшавале сестре Манастира Враћевшнице. У оквиру Свете Литургије, након прочитаног јеванђелског одељка, Владика Јустин је беседио о страдањима Светог Георгија, одрицању зарад вере, и чистоти вере хришћана. Након тога, говорио је о мати Ани Аџић, њеној духовној снази и чистој вери коју је чувала до краја свог земаљског живота 1975. године. На крају Литургије освећен је славски колач и жито, а Литургији су присуствовали многобројни свештеници, монаштво, председник Општине Горњи Милановац г. Дејан Ковачевић и велики број верног народа. Након Литургије приређен је свечани програм отварања спомен-собе посвећене мати Ани Аџић и њеном оцу педагогу Сретену Аџићу, који су приредили гости из Јагодине, као и Музеј рудничко-таковског краја из Горњег Милановца уз помоћ сестринства. Владика Јустин је свечано отворио спомен-собу за јавност и том приликом се и сам упознао са многобројним изложеним предметима, документима, преписком и грађом коју ће посетиоци манастира убудуће моћи да погледају. По завршетку Свете Литургије и свечаног програма, припремљена је трпеза љубави за све присутне. Сестринство Манастира Враћевшнице
Упокојила се у Господу схимонахиња Параскева
На дан Светих мученика Акиндина, Пигасија и осталих са њима пострадалих, 15. октобра 2022.године завршио се земаљски део пута схимонахиње Параскеве, сестре Манастира Вољавче. Уснула је у раним јутарњим сатима, са бројаницом у рукама, тихо и неприметно, као што је и живела. Сестра Параскева је рођена као Зорка Јованић на Бадњидан, 6.јануара 1938. године. Осванула је управо у зору, због чега и доби име Зорка. Рођена је у далекој југоисточној Лици, у месту Велика Попина, општина Грачац, данашња Република Хрватска. Побожни јој и честити родитељи, Дане и Јелена, имали су шесторо деце. Свој живот су везали за Господа и ту љубав пренели и на своју децу. У Манастир Вољавчу долази давне 1963. године. Тадашњи Епископ жички, г. Василије Костић монаши је у чин расе и камилавке 1966. године давши јој име Параскева, а затим и у малу схиму 1970. године. Млада монахиња Параскева пролази сва манастирска послушања, трудећи се да их одговорно и са љубављу изврши. Залог највишег ангелског образа – велику схиму, прима из руку блажене успомене Епископа Хризостома (Столића) 2011. године, са истим именом Параскева, испунивши тако своју давну жељу. Од тада остаје да се до краја живота труди и бори да испуни и сачува обећано. Била је вешта у ручним радовима, посебно у плетењу бројаница. С љубављу их је даривала многим поклоницима Свете обитељи, са молбом да је помену у молитвама. Трудила се да испуњава речи Светог Апостола Павла: „Молите се непрестано и радујте се свагда“. Од Псалтира се није одвајала, поготово у болести. Радо је читала и акатисте Светима и њихова житија. Често би узнемирено питала колико је потребно умно-срдачних молитава Господу и колико метанија да би се надокнадило неко пропуштено богослужење у цркви. Господ је призвао схимонахињу Параскеву да јој олакша њене телесне патње због немоћи проузроковане болешћу. Опело новопрестављеној схимонахињи Параскеви служено је у среду, 16. новембра 2022. године, на празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија, њену крсну славу, у манастирском храму Преподобне мати наше Петке Параскеве. Опело је служило осам свештенослужитеља – два свештеномонаха и шест свештеника. У молитвеном испраћају схимонахиње Параскеве присутне су биле сестре манастира Жиче и Сретења и братија Преображења и Згодачице. Опелу је присуствовао многобројни верни народ који често и радо долази у ову Свету обитељ. У току опела, беседом се од новопрестављене монахиње опростио протојереј-ставрофор Милан Мирковић, дугогодишњи архијерејски намесник љубићки и парох коњевићки у пензији. Прота Милан је у беседи истакао величину монашког живота и труда, жртве и љубави коју монах има према Богу и ближњима. Прота је позвао све нас, поготово младе људе, да се угледају на пример монахиње Параскеве живећи свој живот мишљу и срцем на небу, а телом на земљи. Монахово занимање је да живи као грађанин неба. Он је умро за овај свет и постао непропадљиви и небесни човек. Након опела извршен је погреб схимонахиње Параскеве на манастирском гробљу, а затим је уз несебичну љубав игуманије Теодоре и њених сестара, у новоосвештаној трпезарији, припремљена трпеза љубави за покој душе новопрестављене схимонахиње Параскеве. Владала је свечана, славска атмосфера. Као да смо били на слави, а не на опелу. У току трпезе беседио је протојереј Србољуб Стојковић подсетивши све присутне да је управо и сама сестра Параскева свој овоземаљски живот посветила Господу кроз своје педесетдеветогодишње служење у овој Светој обитељи. На крају монашког опела певамо стихиру која гласи: „Духовна браћо моја и сапостници, када се молите, не заборављајте мене, него гледајући мој гроб, сећајте се моје љубави, и молите Христа да дух мој смести са Праведницима“. Управо ове речи су животни принцип наше мати Параскеве. Нека јој је вечни спомен код Господа. Царство јој небеско. Архимандрит Јаков, сабрат Манастира Жиче и духовник Манастира Вољавче
Слава параклиса при војном аеродрому “Морава“ у Лађевцима
Хвала благом Богу који се прославља у Светима војим! Хвала му за све благодатне дарове које добијамо прослављајући Његове Свете! Велика се благодат излила на све који су данас служили Свету Литургију – свештенство и војску и сав народ – у параклису Светог краља Милутина на војном аеродрому Морава у Лађевцима. И ове године, торжественом слављењу Бога у Светој Литургији, началствовао је протојереј-крстоносац отац Љубинко Костић уз саслужење лађевачког парохијског свештеника протојереја Ивана Терзића, пензионисаног протојереја-ставрофора Милорада Ђорема и војних свештеника 2. бригаде копнене војске, капетана јереја Владана Вуковића и потпоручника јереја Милоша Костића. Својим присуством нас је на Светој Литургији почаствовала и игуманија Mанастира Каменца, мати Марина. Командант 98. вбр пуковник Драган Мрдак, колачар капетан I класе Александар Домановић и остали официри, подофицири, војници и војни службеници, као и многи гости нашег аеродрома, после резања славског колача, од оца Љубинка, архијерејског заменика, су добили поздраве нашег Епископа Јустина и чули предивну беседу о Светом краљу Стефану Милутину, нашем великом војсковођи, државнику и задужбинару. Том приликом нас је подсетио на врло динамичан и значајан за нас, живот Светог Краља, који је увек, до саме његове кончине био окићен истинским покајањем и богобојажљивошћу, и коначно, удостојавањем од стране благог Господа, нетрулежних моштију његових и светости његове. Отац Љубинко нас је поучио и одговорности коју носимо као род свој, коме је толико благодати дато кроз Свете Србе, а нарочито кроз наше Свете владаре који су нам оставили, својим примером, завештање како се треба усмеравати ка Господу нашем, како се треба кајати и како молити, како би нас Господ удостојио вечних блага својих. Изражавамо велику благодарност свима, на овај Свети празник, присутнима, свепштенству, монаштву, драгим гостима, члановима хора нашег параклиса, Данијели Благојевић, Оливеру и Сузани Беговић, фотографу – војном службенику Радославу Вељковићу, свим комшијама и донаторима нашег аеродрома, са жељом да се и даље окупљамо око ове Светиње Божије. Хвала ти Господе за све дарове Твоје! текст: капетан јереј Владимир Благојевић фотографије: војни службеник Радослав Вељковић
Света Архијерејска Литургија у Храму Светог Саве у Краљеву
У 22. недељу по Педесетници, Владика Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Владики су саслуживали архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство храма. Господâ, ипођакон Дејан Камиџорац и чтец Бојан Милошевић, су прислуживали током служења Свете Евхаристије. Светосавски хор и господин Иван Трајковић су заједно, својим појањем, украшавали Божанствену службу на којој се причестила велика већина присутних. У оквиру Свете Литургије, након прочитаног јеванђелског одељка, Владика је беседио о сиромашном Лазару који се налазио у наручју Авраамовом и о богаташу који је неправедним животом завршио на месту мучења. Основни мотив беседе се може изразити следећим Владикиним речима: „Може се живети и стотину година, без бола, без болести, без патње, али џаба нам све то, уколико након тих стотину година не уђемо у Царство Божије“. У прилогу текста можете послушати читав аудио снимак беседе. Ђакон Стефан Милошевски
Ктиторска слава у Ариљу
Прослава Светог Теоктиста (Краља Драгутина) у његовој задужбини, Храму Светог Ахилија, почела је празничном вечерњом службом коју су служили: старешина храма у Пожеги протојереј Божо Главоњић, протојереј Драган Стевић (сабрат храма и архијерејски намесник пожешко-ариљски) и протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, парох пожешки у пензији. На крају вечерње прота Божо обратио се народу и позвао да заједно заблагодаримо Светом Краљу на дару који нам је оставио, а то је наш храм и обрадовао нас вешћу да је Бог пројавио још једног светитеља из рода нашег, новомученика Епископа хвостанског Варнаву. Прота Драган је пренео благослов и поздраве нашег Епископа и у обећао нам да ће Владика у догледно време доћи међу нас. Литургију је служило братство ариљског храма протојереј Драган Стевић, протојереј Мирчета Крупниковић и протонамесник Дарко Несторовић, а јектеније су произносили ђакон ариљски Ненад Срећковић и ђакон рашки Ненад Дукић, уз молитвено присуство старешине нашег храма јереја Милошевић Бојана. У пуном храму беседу је произнео о. Дарко и позвао нас да се угледамо на Светог Краља и живећи на овој земљи оставимо од свег срца свога задужбину потомцима. Као што је Краљ целога себе уградио у ову свету задужбину, а после њега и сви који су живели на овом простору и до данас нам сачували ову светињу, тако и ми треба да уградимо себе у њу на онај начин на који нас је Господ призвао, неко у материјалном благу а неко у духовном, а све на изградњу Цркве Божије. Важно је само да то буде од чистог срца јер као што каже псалам ,,Срце чисто саздај у мени Боже и дух прав обнови у мени”. На крају Литургије освећен је славски колач и жито, а потом је уследила трпеза љубави коју су припремили наши парохијани. Братство Храма Светог Ахилија
Најава: Седми “Дани патријарха Павла“, Чачак, 19. 11. 2022.
Наставак седмих „Дана патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, одржаће се у Културном центру (Дом културе) у Чачку, 19. новембра са почетком у 19.30 часова Завршна свечаност овогодишње манифестације „Дани патријарха Павла“ започеће у 19.30 часова, отварањем изложбе у горњем холу Културног центра. Изложбу ће чинити фотографије (светлописи) патријарха Павла уметничког фотографа Рајка Р. Каришића из Београда и крстови дрворезбарске колоније „Крст патријарха Павла“. Програм који се наставља у 20.00 часова у великој сали Културног центра чиниће концерт хора Београдски мадригалисти и беседа о патријарху Павлу, проф. др Мила Ломпара из Београда. Покровитељ Манифестације је град Чачак, а организатор удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ у сарадњи са Културним центром и ЈУ „Туристичка организација Чачка“. Позивамо све поштоваоце лика и дела патријарха Павла без обзира на узраст, веру и нацију да присуствују свим догађајима и садржајима у оквиру Манифестације. Улаз је слободан. Добро дошли! “Дани патријарха Павла“