На дан Светих мученика Акиндина, Пигасија и осталих са њима пострадалих, 15. октобра 2022.године завршио се земаљски део пута схимонахиње Параскеве, сестре Манастира Вољавче. Уснула је у раним јутарњим сатима, са бројаницом у рукама, тихо и неприметно, као што је и живела.
Сестра Параскева је рођена као Зорка Јованић на Бадњидан, 6.јануара 1938. године. Осванула је управо у зору, због чега и доби име Зорка. Рођена је у далекој југоисточној Лици, у месту Велика Попина, општина Грачац, данашња Република Хрватска. Побожни јој и честити родитељи, Дане и Јелена, имали су шесторо деце. Свој живот су везали за Господа и ту љубав пренели и на своју децу.
У Манастир Вољавчу долази давне 1963. године. Тадашњи Епископ жички, г. Василије Костић монаши је у чин расе и камилавке 1966. године давши јој име Параскева, а затим и у малу схиму 1970. године. Млада монахиња Параскева пролази сва манастирска послушања, трудећи се да их одговорно и са љубављу изврши. Залог највишег ангелског образа – велику схиму, прима из руку блажене успомене Епископа Хризостома (Столића) 2011. године, са истим именом Параскева, испунивши тако своју давну жељу. Од тада остаје да се до краја живота труди и бори да испуни и сачува обећано. Била је вешта у ручним радовима, посебно у плетењу бројаница. С љубављу их је даривала многим поклоницима Свете обитељи, са молбом да је помену у молитвама. Трудила се да испуњава речи Светог Апостола Павла: „Молите се непрестано и радујте се свагда“. Од Псалтира се није одвајала, поготово у болести. Радо је читала и акатисте Светима и њихова житија. Често би узнемирено питала колико је потребно умно-срдачних молитава Господу и колико метанија да би се надокнадило неко пропуштено богослужење у цркви.
Господ је призвао схимонахињу Параскеву да јој олакша њене телесне патње због немоћи проузроковане болешћу. Опело новопрестављеној схимонахињи Параскеви служено је у среду, 16. новембра 2022. године, на празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија, њену крсну славу, у манастирском храму Преподобне мати наше Петке Параскеве. Опело је служило осам свештенослужитеља – два свештеномонаха и шест свештеника. У молитвеном испраћају схимонахиње Параскеве присутне су биле сестре манастира Жиче и Сретења и братија Преображења и Згодачице. Опелу је присуствовао многобројни верни народ који често и радо долази у ову Свету обитељ. У току опела, беседом се од новопрестављене монахиње опростио протојереј-ставрофор Милан Мирковић, дугогодишњи архијерејски намесник љубићки и парох коњевићки у пензији. Прота Милан је у беседи истакао величину монашког живота и труда, жртве и љубави коју монах има према Богу и ближњима. Прота је позвао све нас, поготово младе људе, да се угледају на пример монахиње Параскеве живећи свој живот мишљу и срцем на небу, а телом на земљи. Монахово занимање је да живи као грађанин неба. Он је умро за овај свет и постао непропадљиви и небесни човек.
Након опела извршен је погреб схимонахиње Параскеве на манастирском гробљу, а затим је уз несебичну љубав игуманије Теодоре и њених сестара, у новоосвештаној трпезарији, припремљена трпеза љубави за покој душе новопрестављене схимонахиње Параскеве. Владала је свечана, славска атмосфера. Као да смо били на слави, а не на опелу. У току трпезе беседио је протојереј Србољуб Стојковић подсетивши све присутне да је управо и сама сестра Параскева свој овоземаљски живот посветила Господу кроз своје педесетдеветогодишње служење у овој Светој обитељи.
На крају монашког опела певамо стихиру која гласи: „Духовна браћо моја и сапостници, када се молите, не заборављајте мене, него гледајући мој гроб, сећајте се моје љубави, и молите Христа да дух мој смести са Праведницима“. Управо ове речи су животни принцип наше мати Параскеве. Нека јој је вечни спомен код Господа. Царство јој небеско.
Архимандрит Јаков, сабрат Манастира
Жиче и духовник Манастира Вољавче
