Протонамесник Александар Р. Јевтић, “О томе да је и анђелима потребно спасење“

Стварајући свет Бог Света Тројица је све премудро устројио. Целокупна твар је добила постојање на дар. Тиме је на самом почетку постало јасно да се почетак и извор постојања не везују за било шта од створених бића. Исто тако ни коначни циљ не може бити ништа створено. Бог као Извор и Алфа постојања, истовремено је и његов Крај и Омега. Зато се смисао живљења не може тражити ни у чему што је створено. Створено очекује спасење кроз сусрет са Нествореним. Тај сусрет или загрљај светова десио се у Личности Богочовека Исуса Христа, Оваплоћеног Логоса Божијег.

Избор Сина Божијег да се сједини баш са људском природом, а не са неким другим видом постојања, није био случајан. Разлог је био то што човек представља јединство свих осталих аспеката створеног света. У њему су у тријади телесно-душевно-духовно обједињени сви видови твари. Тако је Син Божији узевши људску природу истовремено са собом сјединио и спасао свеукупну твар. До тада, она је подносила последице Адамовог пада и жељно очекивала спасење кроз Христа – Новог Адама.

Ипак, иако све ово изгледа као општепозната ствар из Катихизиса, у стварности видимо да ствари баш и нису тако јасне. Иначе, одакле би дошла презирања човековог тела од стране оних који себе сматрају верујућим хришћанима (често са истовременом слабошћу баш на телесна уживања)? Или, одакле би дошла необјашњива величања обезличене духовности која на прво место ставља душу (о којој при том ништа смислено већина људи не зна да каже)? Да ствари буду још комликованије, не ради се само о вери/сујеверју теолошки необразованих људи, већ међу овим групацијама има верника који читају светоотачку литературу, па чак и не мало представника свештенства и од многих поштованих духовника.

Већ од самог почетка развоја теолошке мисли неки су по овом питању падали у заблуду. Подлежући утицајима античке философије, најпре платоновских учења о души, хришћански писци попут Оригена, оставили су простора за стварање неке врсте духовног елитизма који је у позадини носио презир према телу. Евагријанска традиција, која је уз многе доприносе богословљу, узроковала и својеврсан спиритизам, најпре у монашким заједницама (које су читале списе са духовним поукама) није негирала Свету Литургију/Евхаристију као централно место нашег спасења, али ју је стављала у други план у односу на спасење душе које се пре посматрало као контемплативно сагледавање чак јединства са Богом – које се у прошлости имало збити. То је било промовисање сећања на Бога, па је тако молитва појединца објашњавана као „причешћивање Богом“. Евхаристија тако постаје аналогија неког пречег јединства са Богом.

Истовремено, анђелски чинови проглашавани су идеалом људског постојања. То не би било чудно да се претходно није десио догађај Рођења Сина Божијег међу људима. У Њему су спасење нашли сви анђеоски чинови, као што потврђује и поредак Проскомидије пред Божанствену Литургију, када вадимо честице и за њих. У једном средњовековном манастиру на простору Далмације, у поткуполном простору налази се фреска где се анђели причешћују из Светог Путира. Јер, спасење је од Јагњета Божијег свима, па и анђелима. Изворно богословље никада није потцењивало улогу анђела у домостроју спасења, али ни прецењивало. Они су увек схватани као весници догађаја узвишенијег од њих. То је Догађај над догађајима, Празник над празницима, Оваплоћење Логоса Божијег, од којег потичу и сви остали догађаји које је учинио ради нас и нашега спасења.

Као последице спитуалистичких тежњи побожности, које су искривљивале изворно учење вере, јавили су се и бунтови против сваке метафизике. То је помогло да бунт атеизма и промоција хедонизма имају већи успех у друштвеним токовима почевши од 18. века. Секуларизација друштва десила се као последица секуларизације црквене свести, тј. немоћи црквених заједница и њихових представника да људима понуде неку аутентичнију врсту побожности. То видимо и данас у појединим црквеним заједницама које својом искривљеном побожношћу стварају одбојност код многих добронамерних људи, или појединце претварају у умишљене вернике са лажном скрушеношћу и опседнутошћу осуђивањем свега око себе. Љубав се тако губи, а страх од свега увећава и покушава приказати као изворно чекање Христа. Међутим, међувреме између два доласка Христова је, по Његовој заповести, потребно испунити љубављу међусобном којом нас је и Он љубио. То је уједно прва и последња заповест Божија, о којој виси сав Закон и Пророци, али и питање спасења сваког од нас.

Увек треба имати на уму да светост није бег од реалности, већ преображавање света. То је за хришћане велики тест духовног здравља. Дакле, Бог нам није наменио да будемо хришћани једном седмично два сата, већ увек и на сваком месту. Иначе, долази до шизофрености, те су наши умишљени верници често људи са озбиљним психичким проблемима које не лече већ легализују (о чему је Владета Јеротић писао као о рационализацији верског осећања). Такође, последња борба подвижника је са гордошћу, а не са неком другом страшћу која се обично неискуснима показује као најтежи грех. Сатана је од Бога отпао управо због гордости, иако је претходно био светлоносни припадник најузвишених анђелских чинова.

На крају, изнећемо и један пасус изворног богословља из монашког пера Светог Симеона Новог Богослова, који говори о важности Светог Причешћа и осмишљавању сваког подвига Њиме: „Свештено извршивши у себи наше пресаздање, Бог Слово је потом себе принео на Жртву за нас кроз Крст и смрт, свагда предајући на жртвовање своје Пречисто Тело и свакодневно га нам предлажући као душехрањиву обилну трпезу како бисмо, окушајући га и пијући Његову Пречисту Крв, у осећању душе кроз Причешће постајали бољи него што јесмо, растварајући се са њима, из лошијег се претварајући у боље и двоструко постајући једно са двоструким Словом, тј. и телом и словесном душом, с обзиром да је Он оваплоћени Бог и да нам је постао једносуштан по плоти. И ми нисмо своји, него Његови. Он нас је сјединио са собом кроз бесмртну трпезу, учинивши да по усиновљењу постанемо оно што је сам Он“ (Стослов о очишћењу ума, 94. слово).

Протонамесник Александар Р. Јевтић

Извор: “Православни мисионар“, бр. 387

Contact Us