Годишњи парастос протојереју Милинку Тимотијевићу
На данашњи дан 15. децембра на празник Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша и преподобног Јоаникија Девичког одслужена је Света заупокојена Литургија у Храму Рођења Светог Јована Крститеља у Горобиљу са почетком у 9 часова. Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Милутин Стефановић уз саслужење протојереја Мирчете Крупниковића, протојереја Дејана Војисављевића и јереја Немање и Александра Тимотијевића. По завршетку Божанствене Литургије одржан је парастос протојереју Милинку Тимотијевићу којим је началствовао његов разредни старешина из богословије протојереј-ставрофор Радич Радичевић уз саслужење двадесетак свештенослужитеља. У дирљивој беседи окупљеном свештенству, породици и верном народу се обратио породични кум, протојереј-ставрофор Милан Алексић који је истакао животни пут протојереја Милинка који је увек био христоносан и привржен цркви. Након парастоса породица блажене успомене протојереја Милинка уприличила је и трпезу љубави у црквеној сали. Јереј Немања Тимотијевић се захвалио свима што су издвојили време да сви заједно узнесемо молитве пред Престо Господњи за покој душе протојереја Милинка, истакавши колико је велику празнину оставио за собом у срцима и душама свих који су га познавали, а нарочито своје породице која свакога секунда мисли о њему и угледа се на његов хришћански животни пут. јереј Александар Тимотијевић
О четири облика молитве
С обзиром на предмет, апостол разликује четири облика молитве: Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве и благодарења (1 Тим 2, 1). Мољење јесте преклињање или умољавање за грехе. Њиме човек дошавши у скрушеност због учињених грехова, било садашњих, било прошлих, измољава опроштај; молитва се узноси када нешто приносимо или обећавамо Богу (говорећи: Учинићу то и то, само се смилуј, Господе); прозба се врши када, налазећи се у топлоти духа, узносимо молитве за друге, за оне које волимо, или за мир целог света; благодарење се обавља када ум Богу приноси захвалност (и славословље), сећајући се прошлих благих дела Његових, или прозирући она која је у будућности припремио онима који Га љубе. Свети Јован Касијан, Добротољубље 2
Упокојио се у Господу протојереј Михаило Станић (1939–2022)
У недељу после примања светих Христових тајни, отишао је Њему у наручје осведочени слуга његов, умировљени парох драгојевачки, прота Михаило – Микан Станић. У горобиљском Храму Светог Јована Крститеља јутрос су Литургију крај његовог одра служили протојереј Мирчета Крупниковић, парох ариљски, који је пред протино пензионисање помагао њему у опслуживању парохије, јереј Дејан Ракић из Пожеге и јереј Милан Ђокић, парох горобиљски. Опело испред храма служили су: умировљени парох пожешки протојереј ставрофор Дмитар Луковић, који је началствовао и проповедао, затим протојереј Драган Стевић, архијерејски намесник пожешко-ариљски, протојереј Првослав Буквић, парох драгојевачки, протојереј Милан Поповић из Прилипца, пароси ариљски протонамесник Дарко Несторовић и јереј Бојан Милошевић, као и јереј Милан Ђокић, парох горобиљски. Прота Дмитар је као човек који је најбоље познавао оца Михаила говорио о његовом животу и раду у Цркви Божијој. Михаило је рано остао без оца, а мајка Стана као предузимљива жена га одвела у Призрен да стасава у меру раста Христовог и меру раста српског свештеника. Било је много притиска на њега да одустане од свог призива, и у време када су многи скидали мантију и одлазили у државну службу, он је натоварио на своја плећа Крст Часни и у душу благодат Духа светога и ступио у свештени сабор у ком је остао до издиханија. На парохију драгојевачку дошао је 1965. године . Тамо је са својом супругом Видом затекао парохијски дом у изградњи, озидан и неомалтерен, а они су се у њега уселили и дан по дан га изградили са верним народом, у оно страшно комунистичко доба – парохијску салу, звоник, припрату. Но већу грађевину саздао је прота Микан у душама својих парохијана, којих је данас било пуно на сахрани. Вољени свештеник, због болести ногу и немоћи да опслужује парохију отишао је превремено у мировину 1999. године. Живео је у свом родном селу Горобиљу у окружењу породице свога сина. Од проте Михаила смо се опростили за привремено, чекајући са њим Васкрсење мртвих. Протонамесник Дарко Несторовић
Канонска посета Епископа жичког Јустина Црквеној општини у Чaјeтини
У недељу 26. по Духовима Владика Јустин је служио у Храму Светог архангела Гаврила у Чајeтини. Епископу су саслуживали: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, старешина храма у Чајетини протонамесник Петар Лазић, старешина Храма Преображења Господњег на Златибору протојереј Дејан Војисављевић, парох чајетински протонамесник Милан Мијаиловић, старешина храма на Љубићу јереј Бојан Сујић, старешина храма у Лучанима јереј Раде Марић, ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Беседу Епископа Јустина можете послушати: ОВДЕ Преосвећени Владика је на почетку извршио мало освећење фрескописа. У току Литургије Општини Чајетина и градским предузећима уручене су грамате за несебичну љубав и помоћ свом храму. После Литургије уприличена је трпеза љубави. У току ручка отац Петар Лазић се захвалио Преосвећеном на доласку и благослову који нам је донео. Ђакон Милан Босић
Прва келија Светог Пајсија Величковског откривена на Светој Гори
Малу камену монашку колибу за коју се верује да је била прво монашко пребивалиште Светог Пајсија (Величковског) у време његовог боравка на Светој Гори, недавно је открила група монаха који су секли шипражје манастирске шуме. Монаси су затим позвали Сергеја Шумила, директора Међународног института за светогорско наслеђе, да процени њихово откриће. Свети Пајсије је својим рукама обновио колибу и у њој је живео потпуно повучен од 1746. до 1754. године, наводи Шумило у чланку на сајту института. Тамо се замонашио, окупио прве ученике и започео своју књижевну и преводилачку делатност. Међутим, ћелија, позната као Калива Кипари, која је некада коришћена као стан за манастирског баштована, дуго се сматрала изгубљеном. „Према многим знацима и описима, чини се да је то вероватно баш келија Светог Пајсија (Величковског)“, каже Шумило. “Међутим, ово захтева додатна истраживања.” Ове године се навршава 300 година од рођења светитеља. У част годишњице Молдавска православна црква Московске патријаршије прогласила је 2022. годином Светог Пајсија, а украјински православни викаријат Румуније изабрао га је за свог заштитника ове године. За Румунску православну цркву, 2022. је година сећања Светих исихаста Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе и Пајсија из Њамца. Годишњица је свечано прослављена прошлог месеца у манастиру Њамц на североистоку Румуније, где је овај велики светитељ био игуман. Извор: mitropolija.com
Протојереј-ставрофор Милић Драговић отворио божићни циклус предавања у Ужицу
Црква Светог апостола и јеванђелисте Марка у Ужицу традиционално организује божићни циклус предавања који се одржавају у сали парохијског дома. Назив овогодишњег циклуса гласи „Бог је са нама и у нама“, а први предавач био је старешина поменуте Цркве, протојереј – ставрофор Милић Драговић, који је говорио на тему „Исус Христос је исти(нит) јуче, данас и сутра“. У попуњеној сали парохијског дома, отац Милић је предавање започео јеванђелским описом Христовог рођења уз напомену да нам информације о некој особи или нечему не гарантују познање истих, већ је потребно да имало личносно искуство које ће нас довести до познања. Познање Исуса Христа остварује се у Цркви кроз сједињење са Њим приступајући Светој Чаши, и у заједници љубави које имамо не само према хришћанима већ према сваком човеку као творевини Божијој. Дакле, Личност Исуса Христа нас води на Пут на коме треба да занемаримо овоземаљске димензије економског, социјалног, интелектуалног, националног категорисања која нас раздвајају; доводи нас Истини да нас Бог својом љубављу види онакви какви треба да будемо а не онакви какви јесмо; дарује нам Живот украшен боголиким елементом слободе који нам омогућава да пригрлимо Господа без икакве условљености. Отац Милић дефинише хришћанство као веру максималног човекољубља, не као религију, не као фојербаховску слику Бога какав је нама потребан, већ као директну личносну комуникацију Бога и човека. Наводи као пример Аврамово „да“ Богу приликом жртвовања, као искорак у једнобоштво када настаје права вера у живог Бога. У Аврамовом потомству рађа се Господ Исус Христос, од Богородице и Духа Светога, опет после једног личносног искуства и слободног пристанка заручнице Јосифове, Дјеве Марије. Човек као слободно биће који у својој слободи може и да негира Бога, наводи отац Милић, има у свом карактеру тежњу да укалупи друге људе, па и Бога. Слобода често буде претешка за људе, најбоље објашњено у „Великом Инквизитору“, из пера апостола православног реализма, па човек приступа Богу кроз робовски и најамнички однос, својеврсно тргујући са Њим. Истински приступ је синовски, љубавни приступ, на који нас наводи наш Господ, који љубав према тварном запечаћује страдањем на Крсту, касније Васкрсењем и превазилажењем смрти. Он нам доноси посебну димензију радости, живота, љубави и самопознања. На крају предавања, отац Милић се захвалио народу Божијем који је са пажњом слушао богонадахнуте речи нашег старешине, и најавио наставак предавања следеће седмице када ће бити речи о песницима боготражитељима. Ђакон Бојан Мијаиловић
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Дете је и у мајчином стомаку дете!“
Коју врсту музике воли да слуша ваша нерођена беба? Може ли да учи и памти? Да ли може да се сећа ствари које је доживела и пре него што је угледала светлост дана? Колико ваши ставови и осећања могу утицати на њу? На наведена, али и на многа друга занимљива питања, једна релативно млада грана психологије покушава да нам да одговор. У питању је пренатална психологија. Пренатални психолози, али и други научници које занима развој бебе у мајчиној утроби, а међу њима су психијатри, биолози, неуролози и лекари других усмерења, заступају став да живот почиње зачећем и у прилог томе нуде резултате великог броја занимљивих истраживања. Неколико занимљивих налаза ћемо управо представити. Од краја трећег и почетком четвртог месеца трудноће, када се код бебе развија чуло слуха, (тада њено срце већ увелико куца, а чуло мириса и укуса су већ развијени) показано је да им највише прија Вивалдијева и Моцартова музика, док најмање воле Бетовенову и Брамсову. Кад год би биле пуштане неке од њихових истакнутих композиција, срчани ритам би се смирио а шутирање би се смањило. С друге стране, Бетовенова и Брамсова музика, и сви облици рок музике би је узнемиравали и оно би се тада бацакало у материци. Музику иначе треба пуштати када је беба будна, а то је тек преко десет процената њеног боравка у материци. Крчање маминог стомака и лупање њеног срца су звуци које најчешће чује. Све док је ритам њеног срца правилан, беба на неки начин зна да је све у реду и осећа се сигурно. Постојано бум-бум почиње да симболизује смиреност, сигурност и љубав према њему. Из тог разлога ће је касније када се роди, најпре смирити када је неко држи на грудима. У јаслицама препуним тек рођених беба пуштен је звук људског срца. Истраживачи су претпоставили да уколико ритам мајчиног срца има икакав емоционални значај, новорођенчад ће се оних дана када је пуштен понашати другачије него када га нема. Управо то се и догодило, само што су реакције биле много очигледније него што су очекивали. Бебе које су слушале откуцаје срца су дословно на сваки начин боље напредовале – јеле су више, имале већу тежину, боље су спавале, дисале су боље, плакале су мање и мање су се разбољевале и то само зато што су биле изложене обичном снимку откуцаја људског срца. Да беба може да осети да ли га мама воли и жељно ишчекује показала је својим истраживањем мађарска научница Моника Лукеш која је две хиљаде трудница пратила кроз трудноћу и касније након порођаја. Све испитанице су имале сличан економски статус, ниво интелигенције и пренаталне неге. Једино их је разликовао став мајке према очекиваном детету и испоставило се да то има најважнији утицај. Деца мајки која су једва чекала да оснују породицу била су емотивно и физички здравија по рођењу и после тога, него деца мајки која су одбацивали помисао на дете. Наведени примери довољни су да покажу да нерођене бебе нису пасивна бића без ума, скуп ћелија и ткива или златне рибице које пливају у акваријуму, већ су бића која могу да уче, памте, показују задовољство или незадовољство, која могу да осете став мајке према, као и емоционалну обојеност речи које им се упућују, иако не могу да знају њихово значење. Треба им говорити и из разлога што ће касније, када се роде, родитељима лакше бити да се са њима повежу. Уколико беба не чује очев глас пре рођења, биће веома тешко да је он касније умири када је нервозна или учини да престане да плаче. У неким афричким племенима забрањено је свађати се са трудном женом. Није без разлога речено да уколико ружне речи уђу у мамин стомак, ваде детету очи. У Кини се трудница потпуно издваја у посебан амбијент у ком може да чује само лепе ствари, слуша лепу музику и где се не сусреће и не види никакво зло, да би тако заштитила своје дете. Оно што лоше утиче на психолошко и физичко здравље труднице треба избегавати. Праћење телевизијског програма који је препун црне хронике и бесмислених вести, коришћење интернета, уколико је могуће треба избегавати рад на стресном послу, оговарање, конзумирање алкохола и цигарета, кафе. Уместо тога, беби треба читати (научници сматрају да већ од краја седмог месеца од зачећа беба почиње са учењем језика), радити креативне ствари, тепати јој и мазити стомак што ће такође осетити, слушати лепу музику, плесати (показано је да плес веома повољно утиче на развој синапси у бебином мозгу). Уколико је мајка верујућа, треба да одлази у цркву, да се причешћује, моли се за њу. Материца треба да буде топло и нежно место испуњено љубављу. Уколико је тако, дете ће касније имати лепша очекивања од живота у који се рођењем пресељава. Свет ће тада бити његова шкољка као што је то била материца. Ако је супротно, биће му теже да буде оптимистично, отворено и да лако успостави однос са другима. Дечији живот је дар од Бога. Опасно је када дете осети да га мајка одбацује или када се константно игноришу његове физичке или психолошке потребе. Захтеви детета нису неразумни. Све што дете жели су љубав и пажња, а кад их добија онда природно следи и повезивање са мајком које ће се по рођењу усавршити. Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 09. децембар 2022. године
Угледни час у СШ “Драгачево“ у Гучи
Дана 8. децембра 2022. године, у СШ “Драгачево“ у Гучи одржан је угледни час на тему “Настанак хришћанства“, корелацијом верске наставе и историје, у сарадњи професорке историје Мирјане Керн и вероучитеља Дарка Стевановића. На овом часу присуствовали су ученици прве године смерова гимназија – општи тип и финансијскo-рачуноводствени техничар, професори општих и стручних предмета, као и школски педагог Бојана Перовић. Ученици су за овај час припремали презентације и реферате на теме повезане са настанком хришћанства, као и раним периодом историје хришћанске вере. На почетку је ученица Валентина Милошевић направила увод, појаснивши религијски контекст Римског царства у античко доба, а потом су Теодора Милићевић и Ема Мунитлак одржале предавање уз веома креативно и детаљно осмишљену презентацију на тему историје изабраног народа Божијег и концепта Месије. Појасниле су значај Старог Завета приликом изучавања хришћанства, као и месијанско очекивање Израиљаца. Контекст Јудеје у првом веку приказали су нам Јанко Варагић и Милица Ђорђевић, кроз презентацију и пано, на коме су приказали друштвене структуре у Јудеји у то доба (фарисеји, садукеји, есени и зилоти). Потом је Вељко Марковић приказао личност Исуса Христа, Сина Божијег, појаснивши његову јеванђељску биографију и објаснивши да је Он заиста Спаситељ света и душа наших. Илија Сретеновић је након тога говорио о револуцији коју су донели хришћани јелинисти, пре свега Св. првомученик и архиђакон Стефан, ослободивши нову веру од окова јудаизма, након чега се хришћанство шири дуж целог Римског царства, а и ван тих простора. Ученик Лука Тадић говорио је о односу Римског царства према хришћанима, прогонима са којима су се суочавали, снази вере коју су поседовали, чиме нас је довео до 313. године и коначног признавања хришћанства у Римској империји (Милански едикт). На крају часа, вероучитељ и професорка историје су укратко рекапитулирали испредавано градиво, кроз дискусију са ученицима, па је затим вероучитељ поделио цитате из Старог Завета, задавши ученицима да за домаћи задатак међу тим цитатима препознају месијанска места, којима се најављује долазак Спаситеља света. Нека би Господ дао да наши ученици наставе развијати своја интересовања усмерена ка хришћанству, спознавши лепоте наше вере и историје, те развијати љубав према Господу и евхаристијско заједништво на Светој Литургији. Вероучитељ Дарко Стевановић
Слава Манастира Ваведења под Овчаром
Данас када празнујемо спомен увођења Пресвете Владичице наше Богородице у старозаветни храм у Светињу над Светињама удостојени смо благослова и служења Епископа жичког Јустина у Манастиру Ваведењу. Епископу су на Светој Архијерејској Литургији саслуживали: Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, игуман Манастира Згодачице протосинђел Стефан (Чкоњевић), јереј Радоња Мирковић и ђакон Стефан Симић. Данас овај празник славе многе свете обитељи, а једна од њих је и царска лавра Хиландар. На око осам километара од Чачка, испод планине Овчар, а на обали Мораве, налази се Манастир Ваведење. Поводом славе овог манастира сабрао се верни народ на Литургији, а славу манастира благољепијем појања увеличали су протопсалт Иван Трајковић и монаштво наше Епархије. По прочитаном Светом Јеванђељу Владика Јустин се обратио беседом у присутнима. Он се осврнуо на живот Владичице наше Богородице и на њену неизмерну помоћ и жртву пред Својим Сином, пред Којим излива сузе за читав свет. Такође, протумачио је прочитану јеванђелску перикопу која је говорила о сестрама Марти и Марији (целу беседу можете послушати ОВДЕ). У току Свете Литургије причестио се велики број монаштва, деце и верног народа. По заамвоној молитви, Владика Јустин је пререзао славски колач и честитао славу настојатељици манастира мати Ангелини са сестринством, као и празник верном народу. По завршетку Литургије уготовљена је пригодна трпеза у трпезарији манастира. Чтец Петар Ђерковић
Годишњи парастос протојереју Милинку Тимотијевићу
На данашњи дан 15. децембра на празник Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша и преподобног Јоаникија Девичког одслужена је Света заупокојена Литургија у Храму Рођења Светог Јована Крститеља у Горобиљу са почетком у 9 часова. Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Милутин Стефановић уз саслужење протојереја Мирчете Крупниковића, протојереја Дејана Војисављевића и јереја Немање и Александра Тимотијевића. По завршетку Божанствене Литургије одржан је парастос протојереју Милинку Тимотијевићу којим је началствовао његов разредни старешина из богословије протојереј-ставрофор Радич Радичевић уз саслужење двадесетак свештенослужитеља. У дирљивој беседи окупљеном свештенству, породици и верном народу се обратио породични кум, протојереј-ставрофор Милан Алексић који је истакао животни пут протојереја Милинка који је увек био христоносан и привржен цркви. Након парастоса породица блажене успомене протојереја Милинка уприличила је и трпезу љубави у црквеној сали. Јереј Немања Тимотијевић се захвалио свима што су издвојили време да сви заједно узнесемо молитве пред Престо Господњи за покој душе протојереја Милинка, истакавши колико је велику празнину оставио за собом у срцима и душама свих који су га познавали, а нарочито своје породице која свакога секунда мисли о њему и угледа се на његов хришћански животни пут. јереј Александар Тимотијевић
О четири облика молитве
С обзиром на предмет, апостол разликује четири облика молитве: Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве и благодарења (1 Тим 2, 1). Мољење јесте преклињање или умољавање за грехе. Њиме човек дошавши у скрушеност због учињених грехова, било садашњих, било прошлих, измољава опроштај; молитва се узноси када нешто приносимо или обећавамо Богу (говорећи: Учинићу то и то, само се смилуј, Господе); прозба се врши када, налазећи се у топлоти духа, узносимо молитве за друге, за оне које волимо, или за мир целог света; благодарење се обавља када ум Богу приноси захвалност (и славословље), сећајући се прошлих благих дела Његових, или прозирући она која је у будућности припремио онима који Га љубе. Свети Јован Касијан, Добротољубље 2
Упокојио се у Господу протојереј Михаило Станић (1939–2022)
У недељу после примања светих Христових тајни, отишао је Њему у наручје осведочени слуга његов, умировљени парох драгојевачки, прота Михаило – Микан Станић. У горобиљском Храму Светог Јована Крститеља јутрос су Литургију крај његовог одра служили протојереј Мирчета Крупниковић, парох ариљски, који је пред протино пензионисање помагао њему у опслуживању парохије, јереј Дејан Ракић из Пожеге и јереј Милан Ђокић, парох горобиљски. Опело испред храма служили су: умировљени парох пожешки протојереј ставрофор Дмитар Луковић, који је началствовао и проповедао, затим протојереј Драган Стевић, архијерејски намесник пожешко-ариљски, протојереј Првослав Буквић, парох драгојевачки, протојереј Милан Поповић из Прилипца, пароси ариљски протонамесник Дарко Несторовић и јереј Бојан Милошевић, као и јереј Милан Ђокић, парох горобиљски. Прота Дмитар је као човек који је најбоље познавао оца Михаила говорио о његовом животу и раду у Цркви Божијој. Михаило је рано остао без оца, а мајка Стана као предузимљива жена га одвела у Призрен да стасава у меру раста Христовог и меру раста српског свештеника. Било је много притиска на њега да одустане од свог призива, и у време када су многи скидали мантију и одлазили у државну службу, он је натоварио на своја плећа Крст Часни и у душу благодат Духа светога и ступио у свештени сабор у ком је остао до издиханија. На парохију драгојевачку дошао је 1965. године . Тамо је са својом супругом Видом затекао парохијски дом у изградњи, озидан и неомалтерен, а они су се у њега уселили и дан по дан га изградили са верним народом, у оно страшно комунистичко доба – парохијску салу, звоник, припрату. Но већу грађевину саздао је прота Микан у душама својих парохијана, којих је данас било пуно на сахрани. Вољени свештеник, због болести ногу и немоћи да опслужује парохију отишао је превремено у мировину 1999. године. Живео је у свом родном селу Горобиљу у окружењу породице свога сина. Од проте Михаила смо се опростили за привремено, чекајући са њим Васкрсење мртвих. Протонамесник Дарко Несторовић
Канонска посета Епископа жичког Јустина Црквеној општини у Чaјeтини
У недељу 26. по Духовима Владика Јустин је служио у Храму Светог архангела Гаврила у Чајeтини. Епископу су саслуживали: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, старешина храма у Чајетини протонамесник Петар Лазић, старешина Храма Преображења Господњег на Златибору протојереј Дејан Војисављевић, парох чајетински протонамесник Милан Мијаиловић, старешина храма на Љубићу јереј Бојан Сујић, старешина храма у Лучанима јереј Раде Марић, ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Беседу Епископа Јустина можете послушати: ОВДЕ Преосвећени Владика је на почетку извршио мало освећење фрескописа. У току Литургије Општини Чајетина и градским предузећима уручене су грамате за несебичну љубав и помоћ свом храму. После Литургије уприличена је трпеза љубави. У току ручка отац Петар Лазић се захвалио Преосвећеном на доласку и благослову који нам је донео. Ђакон Милан Босић
Прва келија Светог Пајсија Величковског откривена на Светој Гори
Малу камену монашку колибу за коју се верује да је била прво монашко пребивалиште Светог Пајсија (Величковског) у време његовог боравка на Светој Гори, недавно је открила група монаха који су секли шипражје манастирске шуме. Монаси су затим позвали Сергеја Шумила, директора Међународног института за светогорско наслеђе, да процени њихово откриће. Свети Пајсије је својим рукама обновио колибу и у њој је живео потпуно повучен од 1746. до 1754. године, наводи Шумило у чланку на сајту института. Тамо се замонашио, окупио прве ученике и започео своју књижевну и преводилачку делатност. Међутим, ћелија, позната као Калива Кипари, која је некада коришћена као стан за манастирског баштована, дуго се сматрала изгубљеном. „Према многим знацима и описима, чини се да је то вероватно баш келија Светог Пајсија (Величковског)“, каже Шумило. “Међутим, ово захтева додатна истраживања.” Ове године се навршава 300 година од рођења светитеља. У част годишњице Молдавска православна црква Московске патријаршије прогласила је 2022. годином Светог Пајсија, а украјински православни викаријат Румуније изабрао га је за свог заштитника ове године. За Румунску православну цркву, 2022. је година сећања Светих исихаста Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе и Пајсија из Њамца. Годишњица је свечано прослављена прошлог месеца у манастиру Њамц на североистоку Румуније, где је овај велики светитељ био игуман. Извор: mitropolija.com
Протојереј-ставрофор Милић Драговић отворио божићни циклус предавања у Ужицу
Црква Светог апостола и јеванђелисте Марка у Ужицу традиционално организује божићни циклус предавања који се одржавају у сали парохијског дома. Назив овогодишњег циклуса гласи „Бог је са нама и у нама“, а први предавач био је старешина поменуте Цркве, протојереј – ставрофор Милић Драговић, који је говорио на тему „Исус Христос је исти(нит) јуче, данас и сутра“. У попуњеној сали парохијског дома, отац Милић је предавање започео јеванђелским описом Христовог рођења уз напомену да нам информације о некој особи или нечему не гарантују познање истих, већ је потребно да имало личносно искуство које ће нас довести до познања. Познање Исуса Христа остварује се у Цркви кроз сједињење са Њим приступајући Светој Чаши, и у заједници љубави које имамо не само према хришћанима већ према сваком човеку као творевини Божијој. Дакле, Личност Исуса Христа нас води на Пут на коме треба да занемаримо овоземаљске димензије економског, социјалног, интелектуалног, националног категорисања која нас раздвајају; доводи нас Истини да нас Бог својом љубављу види онакви какви треба да будемо а не онакви какви јесмо; дарује нам Живот украшен боголиким елементом слободе који нам омогућава да пригрлимо Господа без икакве условљености. Отац Милић дефинише хришћанство као веру максималног човекољубља, не као религију, не као фојербаховску слику Бога какав је нама потребан, већ као директну личносну комуникацију Бога и човека. Наводи као пример Аврамово „да“ Богу приликом жртвовања, као искорак у једнобоштво када настаје права вера у живог Бога. У Аврамовом потомству рађа се Господ Исус Христос, од Богородице и Духа Светога, опет после једног личносног искуства и слободног пристанка заручнице Јосифове, Дјеве Марије. Човек као слободно биће који у својој слободи може и да негира Бога, наводи отац Милић, има у свом карактеру тежњу да укалупи друге људе, па и Бога. Слобода често буде претешка за људе, најбоље објашњено у „Великом Инквизитору“, из пера апостола православног реализма, па човек приступа Богу кроз робовски и најамнички однос, својеврсно тргујући са Њим. Истински приступ је синовски, љубавни приступ, на који нас наводи наш Господ, који љубав према тварном запечаћује страдањем на Крсту, касније Васкрсењем и превазилажењем смрти. Он нам доноси посебну димензију радости, живота, љубави и самопознања. На крају предавања, отац Милић се захвалио народу Божијем који је са пажњом слушао богонадахнуте речи нашег старешине, и најавио наставак предавања следеће седмице када ће бити речи о песницима боготражитељима. Ђакон Бојан Мијаиловић
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Дете је и у мајчином стомаку дете!“
Коју врсту музике воли да слуша ваша нерођена беба? Може ли да учи и памти? Да ли може да се сећа ствари које је доживела и пре него што је угледала светлост дана? Колико ваши ставови и осећања могу утицати на њу? На наведена, али и на многа друга занимљива питања, једна релативно млада грана психологије покушава да нам да одговор. У питању је пренатална психологија. Пренатални психолози, али и други научници које занима развој бебе у мајчиној утроби, а међу њима су психијатри, биолози, неуролози и лекари других усмерења, заступају став да живот почиње зачећем и у прилог томе нуде резултате великог броја занимљивих истраживања. Неколико занимљивих налаза ћемо управо представити. Од краја трећег и почетком четвртог месеца трудноће, када се код бебе развија чуло слуха, (тада њено срце већ увелико куца, а чуло мириса и укуса су већ развијени) показано је да им највише прија Вивалдијева и Моцартова музика, док најмање воле Бетовенову и Брамсову. Кад год би биле пуштане неке од њихових истакнутих композиција, срчани ритам би се смирио а шутирање би се смањило. С друге стране, Бетовенова и Брамсова музика, и сви облици рок музике би је узнемиравали и оно би се тада бацакало у материци. Музику иначе треба пуштати када је беба будна, а то је тек преко десет процената њеног боравка у материци. Крчање маминог стомака и лупање њеног срца су звуци које најчешће чује. Све док је ритам њеног срца правилан, беба на неки начин зна да је све у реду и осећа се сигурно. Постојано бум-бум почиње да симболизује смиреност, сигурност и љубав према њему. Из тог разлога ће је касније када се роди, најпре смирити када је неко држи на грудима. У јаслицама препуним тек рођених беба пуштен је звук људског срца. Истраживачи су претпоставили да уколико ритам мајчиног срца има икакав емоционални значај, новорођенчад ће се оних дана када је пуштен понашати другачије него када га нема. Управо то се и догодило, само што су реакције биле много очигледније него што су очекивали. Бебе које су слушале откуцаје срца су дословно на сваки начин боље напредовале – јеле су више, имале већу тежину, боље су спавале, дисале су боље, плакале су мање и мање су се разбољевале и то само зато што су биле изложене обичном снимку откуцаја људског срца. Да беба може да осети да ли га мама воли и жељно ишчекује показала је својим истраживањем мађарска научница Моника Лукеш која је две хиљаде трудница пратила кроз трудноћу и касније након порођаја. Све испитанице су имале сличан економски статус, ниво интелигенције и пренаталне неге. Једино их је разликовао став мајке према очекиваном детету и испоставило се да то има најважнији утицај. Деца мајки која су једва чекала да оснују породицу била су емотивно и физички здравија по рођењу и после тога, него деца мајки која су одбацивали помисао на дете. Наведени примери довољни су да покажу да нерођене бебе нису пасивна бића без ума, скуп ћелија и ткива или златне рибице које пливају у акваријуму, већ су бића која могу да уче, памте, показују задовољство или незадовољство, која могу да осете став мајке према, као и емоционалну обојеност речи које им се упућују, иако не могу да знају њихово значење. Треба им говорити и из разлога што ће касније, када се роде, родитељима лакше бити да се са њима повежу. Уколико беба не чује очев глас пре рођења, биће веома тешко да је он касније умири када је нервозна или учини да престане да плаче. У неким афричким племенима забрањено је свађати се са трудном женом. Није без разлога речено да уколико ружне речи уђу у мамин стомак, ваде детету очи. У Кини се трудница потпуно издваја у посебан амбијент у ком може да чује само лепе ствари, слуша лепу музику и где се не сусреће и не види никакво зло, да би тако заштитила своје дете. Оно што лоше утиче на психолошко и физичко здравље труднице треба избегавати. Праћење телевизијског програма који је препун црне хронике и бесмислених вести, коришћење интернета, уколико је могуће треба избегавати рад на стресном послу, оговарање, конзумирање алкохола и цигарета, кафе. Уместо тога, беби треба читати (научници сматрају да већ од краја седмог месеца од зачећа беба почиње са учењем језика), радити креативне ствари, тепати јој и мазити стомак што ће такође осетити, слушати лепу музику, плесати (показано је да плес веома повољно утиче на развој синапси у бебином мозгу). Уколико је мајка верујућа, треба да одлази у цркву, да се причешћује, моли се за њу. Материца треба да буде топло и нежно место испуњено љубављу. Уколико је тако, дете ће касније имати лепша очекивања од живота у који се рођењем пресељава. Свет ће тада бити његова шкољка као што је то била материца. Ако је супротно, биће му теже да буде оптимистично, отворено и да лако успостави однос са другима. Дечији живот је дар од Бога. Опасно је када дете осети да га мајка одбацује или када се константно игноришу његове физичке или психолошке потребе. Захтеви детета нису неразумни. Све што дете жели су љубав и пажња, а кад их добија онда природно следи и повезивање са мајком које ће се по рођењу усавршити. Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 09. децембар 2022. године
Угледни час у СШ “Драгачево“ у Гучи
Дана 8. децембра 2022. године, у СШ “Драгачево“ у Гучи одржан је угледни час на тему “Настанак хришћанства“, корелацијом верске наставе и историје, у сарадњи професорке историје Мирјане Керн и вероучитеља Дарка Стевановића. На овом часу присуствовали су ученици прве године смерова гимназија – општи тип и финансијскo-рачуноводствени техничар, професори општих и стручних предмета, као и школски педагог Бојана Перовић. Ученици су за овај час припремали презентације и реферате на теме повезане са настанком хришћанства, као и раним периодом историје хришћанске вере. На почетку је ученица Валентина Милошевић направила увод, појаснивши религијски контекст Римског царства у античко доба, а потом су Теодора Милићевић и Ема Мунитлак одржале предавање уз веома креативно и детаљно осмишљену презентацију на тему историје изабраног народа Божијег и концепта Месије. Појасниле су значај Старог Завета приликом изучавања хришћанства, као и месијанско очекивање Израиљаца. Контекст Јудеје у првом веку приказали су нам Јанко Варагић и Милица Ђорђевић, кроз презентацију и пано, на коме су приказали друштвене структуре у Јудеји у то доба (фарисеји, садукеји, есени и зилоти). Потом је Вељко Марковић приказао личност Исуса Христа, Сина Божијег, појаснивши његову јеванђељску биографију и објаснивши да је Он заиста Спаситељ света и душа наших. Илија Сретеновић је након тога говорио о револуцији коју су донели хришћани јелинисти, пре свега Св. првомученик и архиђакон Стефан, ослободивши нову веру од окова јудаизма, након чега се хришћанство шири дуж целог Римског царства, а и ван тих простора. Ученик Лука Тадић говорио је о односу Римског царства према хришћанима, прогонима са којима су се суочавали, снази вере коју су поседовали, чиме нас је довео до 313. године и коначног признавања хришћанства у Римској империји (Милански едикт). На крају часа, вероучитељ и професорка историје су укратко рекапитулирали испредавано градиво, кроз дискусију са ученицима, па је затим вероучитељ поделио цитате из Старог Завета, задавши ученицима да за домаћи задатак међу тим цитатима препознају месијанска места, којима се најављује долазак Спаситеља света. Нека би Господ дао да наши ученици наставе развијати своја интересовања усмерена ка хришћанству, спознавши лепоте наше вере и историје, те развијати љубав према Господу и евхаристијско заједништво на Светој Литургији. Вероучитељ Дарко Стевановић
Слава Манастира Ваведења под Овчаром
Данас када празнујемо спомен увођења Пресвете Владичице наше Богородице у старозаветни храм у Светињу над Светињама удостојени смо благослова и служења Епископа жичког Јустина у Манастиру Ваведењу. Епископу су на Светој Архијерејској Литургији саслуживали: Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, игуман Манастира Згодачице протосинђел Стефан (Чкоњевић), јереј Радоња Мирковић и ђакон Стефан Симић. Данас овај празник славе многе свете обитељи, а једна од њих је и царска лавра Хиландар. На око осам километара од Чачка, испод планине Овчар, а на обали Мораве, налази се Манастир Ваведење. Поводом славе овог манастира сабрао се верни народ на Литургији, а славу манастира благољепијем појања увеличали су протопсалт Иван Трајковић и монаштво наше Епархије. По прочитаном Светом Јеванђељу Владика Јустин се обратио беседом у присутнима. Он се осврнуо на живот Владичице наше Богородице и на њену неизмерну помоћ и жртву пред Својим Сином, пред Којим излива сузе за читав свет. Такође, протумачио је прочитану јеванђелску перикопу која је говорила о сестрама Марти и Марији (целу беседу можете послушати ОВДЕ). У току Свете Литургије причестио се велики број монаштва, деце и верног народа. По заамвоној молитви, Владика Јустин је пререзао славски колач и честитао славу настојатељици манастира мати Ангелини са сестринством, као и празник верном народу. По завршетку Литургије уготовљена је пригодна трпеза у трпезарији манастира. Чтец Петар Ђерковић