Најава: 27.01.2023. у 19.00 Светосавска академија, Храм Светог Саве у Краљеву, беседи историчар Драган Драшковић
Јовањдан у Љигу
На дан када наша Света Црква слави Сабор Светог Јована Крститеља 20/7. јануара, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у љишком Храму Светог Јована Претече. На Литургији Епископу су саслуживали: протојереј Светолик Марковић, Архијерејски намесник качерски, протојереј Благоје Рајковић, ректор Цетињске богословије, протојереј Чедомир Дамњановић, умировљени парох горњемилановачки, као и ђакони Стефан Симић и Слободан Пејовић. За певницом су појали г. Иван Трајковић и г. Александар Велимировић. Богојављенска празнична радост настављена је празником посвећеним Светом Јовану Крститељу. За парохијане љишке, ове године радост је удвостручена због канонске посете Архипастира и духовног оца Епископа Јустина. Након прочитаног одељка из Светог Јеванђеља, Владика је у беседи надахнуто говорио о личности Светог Јована Крститеља: – Читав његов живот био је служење Богу као Истини. Зато му је Бог открио све тајне неба и земље. Свети Јован није био само чудотворни молитвеник и подвижник, он је био и учитељ покајања. Честито је живео и Бог му је отворио ум. Свакоме је говорио оно што треба да каже, па је због тога имао и сукобе са онима који су били против истине. На крају беседе, говорећи о искушењима нашег времена, Епископ је рекао: – Бог нас спасава, спасени смо Крвљу Његовом. Господу тражи наше срце, ум и вољу. Када Му то предамо, онда нема чега да се бојимо. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Један од парохијана љишке парохије рече како је на служби изгубио појам о времену, изгледало му је као да се налази у неком простору ван времена, осетио је продор оног најлепшег и највреднијег из наше прошлости, као да се за тренутак вратио у најславније доба средњовековне Србије. Истовремено ту је био и осећај будућности из које нам Господ кроз Свету Литургију долази. Благослов и мудра поука предстојатеља Богомспасаване Епархије жичке донела нам је духовну радост и укрепљење. После Свете Литургије, у парохијској сали је уследила трпеза љубави коју су припремили домаћини. Протојереј Светолик Марковић
Празник Богојављења Господњег у Врњачкој Бањи
Дана 19. јануара 2023. када наша Света Црква молитвено прославља велики празник Богојављење, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи. Његовом Пресвештенству саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина храма у Врњачкој Бањи протојереј Часлав Јовановић, протојереј Жарко Дончић, протојереј Радош Младеновић, протонамесник Радован Ђорђевић, јереј Слободан Глишовић, као и ђакони Стефан Симић и Марко Прокић. Певницу је предводио појац г. Иван Трајковић. Преосвештени Владика се обратио верном народу у празничној беседи, богојављенским поздравом: Бог се јави! -Богојављење је празник светлости. Данас Господ у смирењу долази да Га Свети Јован крсти. Улази Господ у реке јорданске, и тада Дух Свети у виду голуба стаје на Њега и глас Очев се зачу са небеса: „Ово је Син Мој љубљени који је по Мојој вољи, Њега послушајте.“ Данас се јавио Бог Света Тројица, и зато је ово велики празник за нашу Цркву, рекао је Владика. У наставку беседе Преосвећени је поручио да и ми држећи Божије заповести можемо победити свако искушење, за разлику од наших прародитеља који су прекршили заповести Господње. Када човек испуњава заповести Божије, задобија Духа Утешитеља, па борави у истини и радости. Беседу Епископа можете послушати ОВДЕ. Данас је Храм Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи био испуњен празничном радошћу. Велики број верног народа и деце приступили су Светој Чаши. Преосвештени Владика је после заамвоне молитве извршио велико богојављенско освећење воде. Ђакон Марко Прокић
Епископ Атанасије Јевтић, “Христос нам открива Тајну Свете Тројице“
„Тек у лично и самоделатно јављеној и датој нам Личности Христа, открива нам се и Личност Бога Оца и, такође, Личност Духа Утешитеља. Ово значи да нам Личност Христова открива тајну Свете Тројице, и зато нас христологија уводи у тријадологију, и зато је неодељива од ње, јер нам се кроз Оваплоћеног Христа открива и даје сва Света Тројица, тј. и Отац и Дух, Који, опет, потврђују Христа као једнога од Свете Тројице. Ова чињеница потврђена је и у литургијском искуству Цркве. Зато и вели свети Василије: када кажемо Христос (Χριστὀς), тиме означавамо ’τὸν κεχρισμένον’ (помазанога), тј. Сина, али такође и ’τον χρίσαντἄ’ (онога који је помазао), тј. Оца, и такође ’τὸ χρίσμα’ (сâмо помазање, хризму), тј. Духа Светога. („О Духу Светом“, 12, 28 – ср. Дела Ап. 10, 38)” Епископ Атанасије Јевтић, На путевима Отаца, Храст, Београд 1991: 244–245.
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Крштење Господње – Богојављење“
Наша православна браћа, Јелини, овај празник још називају Празником Светлости. Ово није без разлога, јер прослављајући Крштење Христово у Јордану, заправо прослављамо чињеницу да је, пре две хиљаде година, Светлост Бога који је постао човек засијала у греховној тами човековог палог постојања. Свети Исаија, много стотина година пре рођења Господа Исуса Христа, је пророчки гледајући у личност Христову, Њега назвао Светлошћу: „Земља Завулонова и земља Нефталимова, Галилеја незнабожачка – народ који седи у тами, виде Светлост Истинску, и онима који бораве у сенци смрти, Светлост засија“ (Мт 4, 15). Ови географски појмови, непознати просечном житељу наше земље, су, у ствари, територије на којима је Христос испрва живео и са којих је отпочео да благовести реч о Царству Божијем. Свети пророк је могао Њега назвати било којим другим именом, али га је назвао Светлошћу – тиме је много тога саопштио о нашем Господу. То што је Он Светлост која засјâ у тами (пријатељ Христов, Свети апостол Јован Богослов, је још рекао да је Он Светлост која светли у тами, и тама је не обузе – Јн 1, 5) значи да је Он сасвим другачији од нашег греховног живљења. Он је видео Њега као Доброту, као Радост, као Љубав, као Васкрсење, као Спасење и зато је Он Светлост. И пре доласка Господњег, у нашим животима, су постојали и доброта и радост и љубав, али то су били само само зраци који гасну у тами греха, смрти, сујете, мржње, и других пројава таме. Он је дошао да нас сасвим изведе из области таме и смрти на Светлост Вечног Царства Божијег. Зато на Богојављење певамо Господ је просветљење моје (наше), јер Он није само дошао да би просијала Светлост Његовог Божанства међу нама, већ да би нас том Светлошћу обасјао и спасао од таме у којој смо се нашли – да би нас просвет(л)ио… Остало је да, са још неколико речи, опишемо како је изгледао сâми догађај Крштења Господњег, којим је Господ отпочео своје спаситељно дело међу нама. Наиме, када је Господ напунио тридесет година, пре него што је почео да благовести Радост Царства Божијег, отишао је код свога рођака, Јована Крститеља, који је крштавао народ који је исповедао своје грехе. Када је Господ стигао на ред, Јован је, будући пророк, устрашено рекао Господу: „Господе, зар Ти к мени долазиш, да те ја крстим (= јер је и он, попут Светог пророка Исаије, у Њему видео сијање Светлости Божанства)?“. Ипак, Господ је, по своме смирењу, иако Сушта Светлост (=без икакве примесе таме греха), био погружен у воде Јорданске. И, када је излазио из воде, како Јеванђеље приповеда, Небеса се отворише, што вероватно значи да је Светлост Тројичног бића обасјала и небо и земљу, и зачуо се глас Очев са речима: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега послушајте“, и Свети Дух је у виду голуба слетео на главу Христову. Излазећи из воде просијала је Светлост Бога који је због нас постао човек… Уверен сам и да је овакву манифестацију Светлости, видео пророк Исаија… На самом крају, још једна напомена. Светлост Богочовека је тада засијала у нашим животима, али није престала да сија. И дан данас, у својим животима, кроз Цркву, можемо бити обасјани Светлошћу Радости која је тада обасјала небо и земљу. Још увек наши животи нису сасвим преображени у рај, још увек жудимо за изласком из области таме и смрти, и, још увек је могуће, да истинским будемо додирнути Светлошћу Царства Божијег. Прво и основно што нам је потребно је наше опредељење, а све остало ће Господ додати. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 20. јануар 2023. године
Вероучитељ Милорад Васиљевић, “Човек из пустиње – Свети Јован Крститељ“
Личност Јована Крститеља представља једну од најбитнијих фигура Новог Завета. Његов начин живота, утицај који је извршио на људе тог времена и повезаност са Христом чине га веома значајним за историју и хришћанство. О њему су написане многе студије, одржана многа предавања и изговорене бројне беседе. Дакле, индикативно је да се о Јовану увек може говорити, учити и истраживати. Претеча Господњи У Новом Завету, Јеванђеља и Дела апостолска износе детаље о Јовану Крститељу. Сви ови извештаји представљају га као Претечу Христа. Јован стоји у традицији старозаветних пророка. Његово крштење Господа на реци Јордан представља припрему за почетак Христове проповеди. Такође, Јован је проповедао о Царству Небеском. Основа његово проповеди било је покајање. У Матејевом Јеванђељу је написано: „У оне пак дане дође Јован Крститељ и проповедаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.” (Мт 3, 1-2) Јеврејски историчар Јосиф Флавије написао је, у свом делу О старости јеврејског народа (Ἰουδαϊκὴ ἀρχαιολογία), да је Јован Крститељ „био добар човек“. Такође, он наводи да је охрабривао Јевреје да делају праведно у свом животу. Резултат је био велики број људи који су га следили и слушали. У том контексту, он је направио чврсто тле за Христову мисију на земљи. Јевреји који су следили Јована Крститеља су се усмерили ка Господу Исусу Христу – у Њему су нашли Учитеља над учитељима. Пустиња и аскеза Јован је био, пре свега, човек пустиње и аскезе. О његовом изгледу и начину исхране написано је: „А сам Јован имаше хаљину од камиље длаке и појас кожни око бедара својих, а храна му бијаше биље и дивљи мед“ (Мт 3, 4). Такође, опште је познато да га иконографија представља као човека са дугом косом и брадом. У то време, карактеристика је била за људе пустињаке, који су посветили живот Богу, да пуштају дугу косу и браду. Живот у пустињи је био могућ само онима који су имали чврсту вољу и истрајност. С друге стране, овакав начин живота доносио је добробити на духовном плану. Осим Јована, такође, Господ Исус Христос је провео 40 дана у пустињи припремајући се за почетак своје проповеди. Иако Свето Писмо Јована представља као независног проповедника, неки научници су га повезивали са јеврејским сектама, Есенима и Назаренима. Један од разлога за доношење оваквих закључака јесте тај што су чланови ових секти, исто као и Јован, практиковали строги аскетизам и живели у пустињи. Есени и Назарени су били карактеристични по дугим косама и по томе што нису пили вино. Многи научници потврду за речено налазе у Лукином јеванђељу. Када је анђео саопштио Јовановом оцу Захарији да ће добити сина, такође је рекао да ће „бити велики пред Господом, и неће пити вина и сикера…“ (Лк 1, 15) Есени и Назарени су, међутим, своју поруку преносили затвореној групи људи, док је Јован своју поруку преносио на универзалном плану – свим људима. Водом и Духом Јован Крститељ је, свакако, чувен по томе што је крштавао људе, а најчувенији по крштењу Господа Исуса Христа. Међутим, он није био иноватор у овој области. Погружавање у воду је већ било присутно у јеврејској традицији. Различите облике ритуалног купања су практиковале многе религијске групе тога времена. Ипак, Јованово учење о крштењу било је јединствено. Истакао је у крштењу битност човекове скрушености и покајања пред Богом. У Јеванђељу је написано: „Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем“ (Лк 3, 11). Он је овим речима најавио крштење које подразумева силазак Духа Светог на личност која се крсти. Ову пуноћу крштења омогућио је Син Божији. Друге групе су се у крштењу базирале на ритуалној чистоћи. Код Јована крштење није представљало сигурну улазницу за Рај, него је оно подразумевало даље напредовање човека на путу спасења. Закључак –ко је Јован Крститељ? Јован Крститељ је човек из пустиње који је променио историју. Он је тај који је поставио темељ за Христову проповед. Поруке покајања, новог живота у Богу кроз крштење, духовног и телесног усавршавања и заједнице љубави биле су утемељење како Христове тако и Јованове проповеди. Јован је данашњим хришћанима идеал истинског смирења и трезвеног вођења живота. Он је образац истинског служења Христу. Претеча је глас Божији, а не Месија. Исто тако, попут Јована, сваки хришћанин позван је да у овом свету буде глас Божији. Вероучитељ Милорад Васиљевић Извор: Жички благовесник (јануар-март 2023)
Упокојио се у Господу протођакон Владимир Јарамаз (1980-2023)
Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се данас на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља, 20. јануара 2023. љета Господњег, одслуживши Свету Литургију и причестивши се Светим Тајнама Тијела и Крви Господње у 43 години живота упокојио у Господу протођакон Владимир Јарамаз (1980-2023), сабрат Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Протођакон Владимир Јарамаз је страдао у саобраћајној несрећи која се догодила данас око 14,15 часова на магистралном путу Никшић – Подгорица. Отац Владимир је рођен је 10. маја 1980. године у Никшићу. Студирао је Богословски факултет у Фочи и Београду, као и Факултет визуелних умјетности у Подгорици. У чин ђакона рукоположен је 6. јануара 2010. године, а чином протођакона одликован је 21. фебруара 2015. године. Иза себе је оставио супругу Милицу и ћерке Ангелину и Дивну. Породица ће саучешће примати у суботу 21. јануара у Храму Св. апостола Петра и Павла у Никшићком гробљу од 10 до 16 часова. У недјељу 22. јануара у 8 часова биће служена Света заупокојена Литургија. Саучешће ће породица примати до 13,30 часова, када ће поворка кренути ка Саборној цркви Светог Василија Острошког. Сахрана протођакона Владимира Јарамаза обавиће се у недјељу, 22. јануара 2023. љета Господњег, на градском гробљу у Никшићу, послије опијела које ће бити служено у Саборној цркви Светог Василија Острошког, са почетком у 14 часова. Вјечан ти помен у Царству небеском, драги оче! Извор: mitropolija.com
Јереј Далибор Ђорђевић, “О празнику Богојављења Господњег“
Богојављење је један од дванаест великих празника Цркве, изузев Васкрса који се не убраја у овај број као Празник над празницима. Поред значаја који празник има по себи јер се у њему прославља један јеванђелски догађај из Христовог живота који је имао сврху откривања тајне Свете Тројице и потврде Исуса као Спаситеља света (=Месија, Христос), овај празник у нашем народу има посебно место као што га имају Васкрс и Божић. Та посебност несумњиво происходи из тога што се на овај дан врши Велико водоосвећење и што се освећена вода даје верном народу са вером да она доноси здравље и спасење душе и тела. И управо то је порука коју шаље Црква, не самог овог дана него од самог њеног почетка па до данас, порука да је спасење једино у Богу, кроз веру у Свету Тројицу и Христа као Сина Божијег, кроз Цркву и наше живо учествовање у њеним Светим Тајнама (пре свега у Светој Тајни Причешћа). Светотајински живот, тиме и наше спасење у Христу, свакако најпре почиње са крштењем. Ова порука иако се чује на светој служби тога дана, са певнице, из олтара, са амвона, и у проповеди, као да не допире до срца појединих људи који су ту дошли само због воде, мислећи више о телесном здрављу, а духовно остављајући по страни. Ова заблуда не може да буде непримећена, јер главна њена потврда јесте та што су Света Литургија и Причешће који су круна сваког празника у другом плану. У првом плану је вода и чин водоосвећења па тако неки људи мисле да не чине ништа погрешно тиме што се нису причестили на тај дан и што нису присуствовали Светој Литургији. Отуд имамо питања упућена свештенству када се завршава Литургија да би сходно свом временском распореду дошли у оно време када могу да добију освећену воду. А одговор Цркве је увек био позив да идемо Христу Који говори: „Ко је жедан нека дође к мени и пије“ (Јн 7, 37б). Жеђ за Христом је једина истинска жеђ, и Христос је једини који може утолити ту жеђ, ту тежњу човека да живи вечно у радости. Једино такво просвећење нас може усмерити да познамо шта је суштина празника Богојављења и шта је потребно да знамо шта нам је чинити. Празник Богојављење, или Крштење Господа Исуса Христа, првобитно је у раној Цркви празнован као празник Теофанија (или Епифанија=објављивање, појављивање), празник Божијег откривања у свету у личности Исуса Христа (Месије, Спаситеља света). Овај празник је садржао прославу више догађаја из Христовог живота описаног у Јеванђељима: рођење Христово, поклоњење мудраца, обрезање у осми дан од рођења, увођење у Храм у Јерусалиму, крштење у реци Јордану од руке Светог Јована Крститеља, чудо претварања воде у вино у Кани, чудо умножења хлебова. Отуда је празник заправо био Богојављења, у множини, због више догађаја који су указивали да је Христос Богочовек. Празник је установљен на Истоку у 3. веку и ту потврду налазимо у делима Светих Отаца и црквених писаца тог времена. Пре свега код Климента Александријског у делу Стромата, затим код Оригена, Светог Григорија Неокесаријског (једна његова беседа на Богојављење). У првој половини 4. века већ имамо више спомена о празновању Богојављења што указује да се оно већ укоренило на Истоку и да се празник Рођења Христовог посебно славио. На Западу је празник Богојављења почео да се слави у другој половини 4. века (6. јануар) под утицајем са Истока, као што је на Истоку прихваћено засебно празновање Рођења Христовог (25. децембар) под утицајем са Запада. Тако је дошло до извесне размене празника. Садржај Богојављења као празника на Истоку није подразумевао само Христово крштење у Јордану већ и чудо претварања воде у вино у Кани Галилејској које је касније исчезло као садржај овог празника. У Јеванђељу по Матеју имамо кратак опис чуда које се догодило приликом Христовог крштења на реци Јордану када га је крштавао Јован Крститељ. Након крштавања и изласка из воде отварају се небеса и Дух Свети силази на Христа у облику голуба а глас Очев са Неба говори: „Ово је син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт 3, 17). Овим чином се објављују личности Свете Тројице: Исус Христос, Син Божији, Који се нас ради и нашег ради спасења јавио у телу – Дух Свети као голуб који силази на Христа – Отац који се јавља гласом и потврђује Исуса као Сина. Дакле, Бог се јавља, сам се открива и то у личности Богочовека Исуса Христа. Ово откривање тајне Бога није било резултат неког људског умовања, већ дело Божије милости. Само крштавање Јевреја на реци Јордану је било ради исповедања и очишћења грехова (реч крштење је наш превод грчке речи ваптизо која значи погрузити). Исус не долази на реку Јордан да исповеди и спере грехе већ како сам каже да испуни сваку правду. То је било ради тога да се покаже како је овде присутан Онај који на себи нема греха и то Онај на Коме почива Дух Свети. Овде је онај Који је ту зарад нашег очишћења и помирења са Богом. Отуда глас Очев потврђује Исусову месијанску мисију. Зато Јован говори: Онај који долази замном јачи је од мене и Он ће крстити водом и Духом. На реци Јордану почиње још једно дело борбе за вечно спасење човека. Открива се Исус као Син Божији који је као Јагње Божије дошао да узме на себе грехе света (Јн 1, 29). И одмах након тога одлази у пустињу да порази оног који има власт смрти, тј. ђавола. Тиме је показао да и након нашег крштења почиње једна духовна борба не против неког апстрактног зла већ једна непоштедна борба пуна искушења којом нас куша кнез овога света и отац лажи. Средство за ту борбу јесу пост и молитва, јер тиме се по Христовим речима изгони род овај, тј. род демонски. Након тога почиње проповед Христова са речима: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт 4, 17). Оно што је потребно на почетку за спасење иде једно са другим повезано: вера у Христа као Спаситеља, вера у Свету Тројицу, крштење, пост, молитва и покајање. Тиме се отвара Царство Небеско. Водоосвећење на Богојављење Освећење
Монахиња Христина (Стојановић), “Неподношљива лакоћа заједништва, или: Лична пећина за Богомладенца“
Велика је и недокучива тајна сваки међуљудски однос, било да смо директни учесници или само неми посматрачи туђих релација. Јер ко може објаснити процес отуђења на пример, и како долази до тога да неко ко се разумео погледима више не разуме, нити препознаје, значење речи са свим нијансама и бојама? И како долази дотле да се отвореност за разумевање другог бића, оног нашег најближег, окрене у окорелост и отуђење сваке врсте? Како је могуће да пред тим нашим најрођенијима, пред којима би требало да будемо слободни и своји, јер им већ одавно наше слабости нису тајна, нити нешто због чега су нас се одрекли, парадоксално најчешће имамо потребу да се бранимо и да задржимо слику о сопственој исправности? У нашем свету тада, као по правилу, почиње синдром затворености у личну доброту – преспитивање смисла заједнице, које се заправо своди на лична неиспуњена очекивања и састављање спискова свих личних жртвовања и непрепознатих доброчинстава. Затим, као на траци у својој глави понављамо: да је онај други другачији све би боље било, или: проблем је у том другом, или: ја сам само хтео добро, али ме нису разумели, или: допишите сами своје помисли којим умирујете себе, шаљући самима себи поруку да је са вама све у реду, али да онај други није баш како треба и да мора да мења своје понашање, ставове… А онда, ако имамо довољно самосвести, почнемо да се питамо: како то да се поред наше силне доброте и жртве, ништа не догађа? Наши односи се не мењају, не напредују. Нешто нам краде радост и мир, и за трен ока ваздух око нас испуњује тескобна тишина, док се полако отуђујемо једни од других осећајући се као странци пред онима који нас заправо најбоље познају. Али ако покушамо да кренемо неким другим путем и почнемо да трагамо за својим слабостима и пропустима и недостатностима, разумећемо да нисмо кадри да се одрекнемо своје сујете, да истински прихватимо другог, нити да кажемо: „Опрости, заиста нисам у праву.“ Још смо мање спремни да при нечијем испаду кажемо: „Ма није ни важно, разумем да те нешто мучи…“ Увидећемо једнако да наше непрестане придике, сем што наносе повреде, ништа друго не вреде и да смо одавно изгубили осећај када заиста треба да кажемо нешто што је на изграђивање. Открићемо заправо да нисмо кадри да истински волимо, никога, и да по том питању нисмо у стању ништа да урадимо. Недавно, у пролазу прочитах наслов текста једног свештеника који гласи: колико си вољан да будеш немоћан? Да, помислих, у томе је све. Сви наши духовни и морални недостаци, са којима се суочавамо искрено и са смирењем, омогућавају нам да видимо истину о нашој беспомоћности и потпуној зависности од Бога, уједно нам уливајући наду и извесност да само у јединству са Христом можемо све. Са Њим једино можемо утишати сва „знања“ о другоме, све гласове о туђој „непромењивости“, сопственој „праведности“ и пробати да истински саслушамо, са циљем да чујемо, шта се то заиста збива у најскривенијим слојевима бића нашег ближњег, рођеног. То уме да устраши човека, јер углавном не знамо шта да радимо са тим туђим осећањима, а и једнако стрепимо од тога да ћемо можда схватити да наша добра и узвишена намера има супротно дејство и да повређује. За све ово је неопходна посебна врста одважности: окренути се својим слабостима. Јер док живимо за друге трудећи се да помогнемо, у опасности смо да заборавимо да је нама самима превасходно потребна помоћ и да Господ мора да нас припреми за сусрет са другим, будући да сами то не можемо. Тек у непрестаном откривењу сопствене хромости и отварању себе за туђу помоћ можемо међусобно носити крст најдубљих страхова, сумњи, стрепњи, који нико не може сам понети. Зашто је важно размишљати о овоме у овим данима припреме за Божић? Зато што је породица наша домаћа црква. И као што на фрескама ктитори приносе цркву као грађевину Богу, тако је и наша породица наш завет, наша најважнија жртва и животно дело које приносимо нашем Творцу. Зато је важно да се кроз пост, покајање и исповест чистимо од сопствене „праведности“ и отварамо своју душу за ближње који су нам дати, да кроз ту слогу, заједништво и мир, од нашег дома направимо личну пећину за Богомладенца, јер нема ничег значајнијег од тога. Монахиња Христина (Стојановић) Извор: Жички благовесник (јануар-март 2023)
Најава: Краљево, Народна библиотека, 24.01.2023. у 13.00, Представљање новог броја Жичког благовесника (јануар-март 2023)
Најава: 27.01.2023. у 19.00 Светосавска академија, Храм Светог Саве у Краљеву, беседи историчар Драган Драшковић
Јовањдан у Љигу
На дан када наша Света Црква слави Сабор Светог Јована Крститеља 20/7. јануара, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у љишком Храму Светог Јована Претече. На Литургији Епископу су саслуживали: протојереј Светолик Марковић, Архијерејски намесник качерски, протојереј Благоје Рајковић, ректор Цетињске богословије, протојереј Чедомир Дамњановић, умировљени парох горњемилановачки, као и ђакони Стефан Симић и Слободан Пејовић. За певницом су појали г. Иван Трајковић и г. Александар Велимировић. Богојављенска празнична радост настављена је празником посвећеним Светом Јовану Крститељу. За парохијане љишке, ове године радост је удвостручена због канонске посете Архипастира и духовног оца Епископа Јустина. Након прочитаног одељка из Светог Јеванђеља, Владика је у беседи надахнуто говорио о личности Светог Јована Крститеља: – Читав његов живот био је служење Богу као Истини. Зато му је Бог открио све тајне неба и земље. Свети Јован није био само чудотворни молитвеник и подвижник, он је био и учитељ покајања. Честито је живео и Бог му је отворио ум. Свакоме је говорио оно што треба да каже, па је због тога имао и сукобе са онима који су били против истине. На крају беседе, говорећи о искушењима нашег времена, Епископ је рекао: – Бог нас спасава, спасени смо Крвљу Његовом. Господу тражи наше срце, ум и вољу. Када Му то предамо, онда нема чега да се бојимо. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Један од парохијана љишке парохије рече како је на служби изгубио појам о времену, изгледало му је као да се налази у неком простору ван времена, осетио је продор оног најлепшег и највреднијег из наше прошлости, као да се за тренутак вратио у најславније доба средњовековне Србије. Истовремено ту је био и осећај будућности из које нам Господ кроз Свету Литургију долази. Благослов и мудра поука предстојатеља Богомспасаване Епархије жичке донела нам је духовну радост и укрепљење. После Свете Литургије, у парохијској сали је уследила трпеза љубави коју су припремили домаћини. Протојереј Светолик Марковић
Празник Богојављења Господњег у Врњачкој Бањи
Дана 19. јануара 2023. када наша Света Црква молитвено прославља велики празник Богојављење, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи. Његовом Пресвештенству саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина храма у Врњачкој Бањи протојереј Часлав Јовановић, протојереј Жарко Дончић, протојереј Радош Младеновић, протонамесник Радован Ђорђевић, јереј Слободан Глишовић, као и ђакони Стефан Симић и Марко Прокић. Певницу је предводио појац г. Иван Трајковић. Преосвештени Владика се обратио верном народу у празничној беседи, богојављенским поздравом: Бог се јави! -Богојављење је празник светлости. Данас Господ у смирењу долази да Га Свети Јован крсти. Улази Господ у реке јорданске, и тада Дух Свети у виду голуба стаје на Њега и глас Очев се зачу са небеса: „Ово је Син Мој љубљени који је по Мојој вољи, Њега послушајте.“ Данас се јавио Бог Света Тројица, и зато је ово велики празник за нашу Цркву, рекао је Владика. У наставку беседе Преосвећени је поручио да и ми држећи Божије заповести можемо победити свако искушење, за разлику од наших прародитеља који су прекршили заповести Господње. Када човек испуњава заповести Божије, задобија Духа Утешитеља, па борави у истини и радости. Беседу Епископа можете послушати ОВДЕ. Данас је Храм Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи био испуњен празничном радошћу. Велики број верног народа и деце приступили су Светој Чаши. Преосвештени Владика је после заамвоне молитве извршио велико богојављенско освећење воде. Ђакон Марко Прокић
Епископ Атанасије Јевтић, “Христос нам открива Тајну Свете Тројице“
„Тек у лично и самоделатно јављеној и датој нам Личности Христа, открива нам се и Личност Бога Оца и, такође, Личност Духа Утешитеља. Ово значи да нам Личност Христова открива тајну Свете Тројице, и зато нас христологија уводи у тријадологију, и зато је неодељива од ње, јер нам се кроз Оваплоћеног Христа открива и даје сва Света Тројица, тј. и Отац и Дух, Који, опет, потврђују Христа као једнога од Свете Тројице. Ова чињеница потврђена је и у литургијском искуству Цркве. Зато и вели свети Василије: када кажемо Христос (Χριστὀς), тиме означавамо ’τὸν κεχρισμένον’ (помазанога), тј. Сина, али такође и ’τον χρίσαντἄ’ (онога који је помазао), тј. Оца, и такође ’τὸ χρίσμα’ (сâмо помазање, хризму), тј. Духа Светога. („О Духу Светом“, 12, 28 – ср. Дела Ап. 10, 38)” Епископ Атанасије Јевтић, На путевима Отаца, Храст, Београд 1991: 244–245.
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Крштење Господње – Богојављење“
Наша православна браћа, Јелини, овај празник још називају Празником Светлости. Ово није без разлога, јер прослављајући Крштење Христово у Јордану, заправо прослављамо чињеницу да је, пре две хиљаде година, Светлост Бога који је постао човек засијала у греховној тами човековог палог постојања. Свети Исаија, много стотина година пре рођења Господа Исуса Христа, је пророчки гледајући у личност Христову, Њега назвао Светлошћу: „Земља Завулонова и земља Нефталимова, Галилеја незнабожачка – народ који седи у тами, виде Светлост Истинску, и онима који бораве у сенци смрти, Светлост засија“ (Мт 4, 15). Ови географски појмови, непознати просечном житељу наше земље, су, у ствари, територије на којима је Христос испрва живео и са којих је отпочео да благовести реч о Царству Божијем. Свети пророк је могао Њега назвати било којим другим именом, али га је назвао Светлошћу – тиме је много тога саопштио о нашем Господу. То што је Он Светлост која засјâ у тами (пријатељ Христов, Свети апостол Јован Богослов, је још рекао да је Он Светлост која светли у тами, и тама је не обузе – Јн 1, 5) значи да је Он сасвим другачији од нашег греховног живљења. Он је видео Њега као Доброту, као Радост, као Љубав, као Васкрсење, као Спасење и зато је Он Светлост. И пре доласка Господњег, у нашим животима, су постојали и доброта и радост и љубав, али то су били само само зраци који гасну у тами греха, смрти, сујете, мржње, и других пројава таме. Он је дошао да нас сасвим изведе из области таме и смрти на Светлост Вечног Царства Божијег. Зато на Богојављење певамо Господ је просветљење моје (наше), јер Он није само дошао да би просијала Светлост Његовог Божанства међу нама, већ да би нас том Светлошћу обасјао и спасао од таме у којој смо се нашли – да би нас просвет(л)ио… Остало је да, са још неколико речи, опишемо како је изгледао сâми догађај Крштења Господњег, којим је Господ отпочео своје спаситељно дело међу нама. Наиме, када је Господ напунио тридесет година, пре него што је почео да благовести Радост Царства Божијег, отишао је код свога рођака, Јована Крститеља, који је крштавао народ који је исповедао своје грехе. Када је Господ стигао на ред, Јован је, будући пророк, устрашено рекао Господу: „Господе, зар Ти к мени долазиш, да те ја крстим (= јер је и он, попут Светог пророка Исаије, у Њему видео сијање Светлости Божанства)?“. Ипак, Господ је, по своме смирењу, иако Сушта Светлост (=без икакве примесе таме греха), био погружен у воде Јорданске. И, када је излазио из воде, како Јеванђеље приповеда, Небеса се отворише, што вероватно значи да је Светлост Тројичног бића обасјала и небо и земљу, и зачуо се глас Очев са речима: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега послушајте“, и Свети Дух је у виду голуба слетео на главу Христову. Излазећи из воде просијала је Светлост Бога који је због нас постао човек… Уверен сам и да је овакву манифестацију Светлости, видео пророк Исаија… На самом крају, још једна напомена. Светлост Богочовека је тада засијала у нашим животима, али није престала да сија. И дан данас, у својим животима, кроз Цркву, можемо бити обасјани Светлошћу Радости која је тада обасјала небо и земљу. Још увек наши животи нису сасвим преображени у рај, још увек жудимо за изласком из области таме и смрти, и, још увек је могуће, да истинским будемо додирнути Светлошћу Царства Божијег. Прво и основно што нам је потребно је наше опредељење, а све остало ће Господ додати. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 20. јануар 2023. године
Вероучитељ Милорад Васиљевић, “Човек из пустиње – Свети Јован Крститељ“
Личност Јована Крститеља представља једну од најбитнијих фигура Новог Завета. Његов начин живота, утицај који је извршио на људе тог времена и повезаност са Христом чине га веома значајним за историју и хришћанство. О њему су написане многе студије, одржана многа предавања и изговорене бројне беседе. Дакле, индикативно је да се о Јовану увек може говорити, учити и истраживати. Претеча Господњи У Новом Завету, Јеванђеља и Дела апостолска износе детаље о Јовану Крститељу. Сви ови извештаји представљају га као Претечу Христа. Јован стоји у традицији старозаветних пророка. Његово крштење Господа на реци Јордан представља припрему за почетак Христове проповеди. Такође, Јован је проповедао о Царству Небеском. Основа његово проповеди било је покајање. У Матејевом Јеванђељу је написано: „У оне пак дане дође Јован Крститељ и проповедаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.” (Мт 3, 1-2) Јеврејски историчар Јосиф Флавије написао је, у свом делу О старости јеврејског народа (Ἰουδαϊκὴ ἀρχαιολογία), да је Јован Крститељ „био добар човек“. Такође, он наводи да је охрабривао Јевреје да делају праведно у свом животу. Резултат је био велики број људи који су га следили и слушали. У том контексту, он је направио чврсто тле за Христову мисију на земљи. Јевреји који су следили Јована Крститеља су се усмерили ка Господу Исусу Христу – у Њему су нашли Учитеља над учитељима. Пустиња и аскеза Јован је био, пре свега, човек пустиње и аскезе. О његовом изгледу и начину исхране написано је: „А сам Јован имаше хаљину од камиље длаке и појас кожни око бедара својих, а храна му бијаше биље и дивљи мед“ (Мт 3, 4). Такође, опште је познато да га иконографија представља као човека са дугом косом и брадом. У то време, карактеристика је била за људе пустињаке, који су посветили живот Богу, да пуштају дугу косу и браду. Живот у пустињи је био могућ само онима који су имали чврсту вољу и истрајност. С друге стране, овакав начин живота доносио је добробити на духовном плану. Осим Јована, такође, Господ Исус Христос је провео 40 дана у пустињи припремајући се за почетак своје проповеди. Иако Свето Писмо Јована представља као независног проповедника, неки научници су га повезивали са јеврејским сектама, Есенима и Назаренима. Један од разлога за доношење оваквих закључака јесте тај што су чланови ових секти, исто као и Јован, практиковали строги аскетизам и живели у пустињи. Есени и Назарени су били карактеристични по дугим косама и по томе што нису пили вино. Многи научници потврду за речено налазе у Лукином јеванђељу. Када је анђео саопштио Јовановом оцу Захарији да ће добити сина, такође је рекао да ће „бити велики пред Господом, и неће пити вина и сикера…“ (Лк 1, 15) Есени и Назарени су, међутим, своју поруку преносили затвореној групи људи, док је Јован своју поруку преносио на универзалном плану – свим људима. Водом и Духом Јован Крститељ је, свакако, чувен по томе што је крштавао људе, а најчувенији по крштењу Господа Исуса Христа. Међутим, он није био иноватор у овој области. Погружавање у воду је већ било присутно у јеврејској традицији. Различите облике ритуалног купања су практиковале многе религијске групе тога времена. Ипак, Јованово учење о крштењу било је јединствено. Истакао је у крштењу битност човекове скрушености и покајања пред Богом. У Јеванђељу је написано: „Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем“ (Лк 3, 11). Он је овим речима најавио крштење које подразумева силазак Духа Светог на личност која се крсти. Ову пуноћу крштења омогућио је Син Божији. Друге групе су се у крштењу базирале на ритуалној чистоћи. Код Јована крштење није представљало сигурну улазницу за Рај, него је оно подразумевало даље напредовање човека на путу спасења. Закључак –ко је Јован Крститељ? Јован Крститељ је човек из пустиње који је променио историју. Он је тај који је поставио темељ за Христову проповед. Поруке покајања, новог живота у Богу кроз крштење, духовног и телесног усавршавања и заједнице љубави биле су утемељење како Христове тако и Јованове проповеди. Јован је данашњим хришћанима идеал истинског смирења и трезвеног вођења живота. Он је образац истинског служења Христу. Претеча је глас Божији, а не Месија. Исто тако, попут Јована, сваки хришћанин позван је да у овом свету буде глас Божији. Вероучитељ Милорад Васиљевић Извор: Жички благовесник (јануар-март 2023)
Упокојио се у Господу протођакон Владимир Јарамаз (1980-2023)
Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се данас на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља, 20. јануара 2023. љета Господњег, одслуживши Свету Литургију и причестивши се Светим Тајнама Тијела и Крви Господње у 43 години живота упокојио у Господу протођакон Владимир Јарамаз (1980-2023), сабрат Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Протођакон Владимир Јарамаз је страдао у саобраћајној несрећи која се догодила данас око 14,15 часова на магистралном путу Никшић – Подгорица. Отац Владимир је рођен је 10. маја 1980. године у Никшићу. Студирао је Богословски факултет у Фочи и Београду, као и Факултет визуелних умјетности у Подгорици. У чин ђакона рукоположен је 6. јануара 2010. године, а чином протођакона одликован је 21. фебруара 2015. године. Иза себе је оставио супругу Милицу и ћерке Ангелину и Дивну. Породица ће саучешће примати у суботу 21. јануара у Храму Св. апостола Петра и Павла у Никшићком гробљу од 10 до 16 часова. У недјељу 22. јануара у 8 часова биће служена Света заупокојена Литургија. Саучешће ће породица примати до 13,30 часова, када ће поворка кренути ка Саборној цркви Светог Василија Острошког. Сахрана протођакона Владимира Јарамаза обавиће се у недјељу, 22. јануара 2023. љета Господњег, на градском гробљу у Никшићу, послије опијела које ће бити служено у Саборној цркви Светог Василија Острошког, са почетком у 14 часова. Вјечан ти помен у Царству небеском, драги оче! Извор: mitropolija.com
Јереј Далибор Ђорђевић, “О празнику Богојављења Господњег“
Богојављење је један од дванаест великих празника Цркве, изузев Васкрса који се не убраја у овај број као Празник над празницима. Поред значаја који празник има по себи јер се у њему прославља један јеванђелски догађај из Христовог живота који је имао сврху откривања тајне Свете Тројице и потврде Исуса као Спаситеља света (=Месија, Христос), овај празник у нашем народу има посебно место као што га имају Васкрс и Божић. Та посебност несумњиво происходи из тога што се на овај дан врши Велико водоосвећење и што се освећена вода даје верном народу са вером да она доноси здравље и спасење душе и тела. И управо то је порука коју шаље Црква, не самог овог дана него од самог њеног почетка па до данас, порука да је спасење једино у Богу, кроз веру у Свету Тројицу и Христа као Сина Божијег, кроз Цркву и наше живо учествовање у њеним Светим Тајнама (пре свега у Светој Тајни Причешћа). Светотајински живот, тиме и наше спасење у Христу, свакако најпре почиње са крштењем. Ова порука иако се чује на светој служби тога дана, са певнице, из олтара, са амвона, и у проповеди, као да не допире до срца појединих људи који су ту дошли само због воде, мислећи више о телесном здрављу, а духовно остављајући по страни. Ова заблуда не може да буде непримећена, јер главна њена потврда јесте та што су Света Литургија и Причешће који су круна сваког празника у другом плану. У првом плану је вода и чин водоосвећења па тако неки људи мисле да не чине ништа погрешно тиме што се нису причестили на тај дан и што нису присуствовали Светој Литургији. Отуд имамо питања упућена свештенству када се завршава Литургија да би сходно свом временском распореду дошли у оно време када могу да добију освећену воду. А одговор Цркве је увек био позив да идемо Христу Који говори: „Ко је жедан нека дође к мени и пије“ (Јн 7, 37б). Жеђ за Христом је једина истинска жеђ, и Христос је једини који може утолити ту жеђ, ту тежњу човека да живи вечно у радости. Једино такво просвећење нас може усмерити да познамо шта је суштина празника Богојављења и шта је потребно да знамо шта нам је чинити. Празник Богојављење, или Крштење Господа Исуса Христа, првобитно је у раној Цркви празнован као празник Теофанија (или Епифанија=објављивање, појављивање), празник Божијег откривања у свету у личности Исуса Христа (Месије, Спаситеља света). Овај празник је садржао прославу више догађаја из Христовог живота описаног у Јеванђељима: рођење Христово, поклоњење мудраца, обрезање у осми дан од рођења, увођење у Храм у Јерусалиму, крштење у реци Јордану од руке Светог Јована Крститеља, чудо претварања воде у вино у Кани, чудо умножења хлебова. Отуда је празник заправо био Богојављења, у множини, због више догађаја који су указивали да је Христос Богочовек. Празник је установљен на Истоку у 3. веку и ту потврду налазимо у делима Светих Отаца и црквених писаца тог времена. Пре свега код Климента Александријског у делу Стромата, затим код Оригена, Светог Григорија Неокесаријског (једна његова беседа на Богојављење). У првој половини 4. века већ имамо више спомена о празновању Богојављења што указује да се оно већ укоренило на Истоку и да се празник Рођења Христовог посебно славио. На Западу је празник Богојављења почео да се слави у другој половини 4. века (6. јануар) под утицајем са Истока, као што је на Истоку прихваћено засебно празновање Рођења Христовог (25. децембар) под утицајем са Запада. Тако је дошло до извесне размене празника. Садржај Богојављења као празника на Истоку није подразумевао само Христово крштење у Јордану већ и чудо претварања воде у вино у Кани Галилејској које је касније исчезло као садржај овог празника. У Јеванђељу по Матеју имамо кратак опис чуда које се догодило приликом Христовог крштења на реци Јордану када га је крштавао Јован Крститељ. Након крштавања и изласка из воде отварају се небеса и Дух Свети силази на Христа у облику голуба а глас Очев са Неба говори: „Ово је син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт 3, 17). Овим чином се објављују личности Свете Тројице: Исус Христос, Син Божији, Који се нас ради и нашег ради спасења јавио у телу – Дух Свети као голуб који силази на Христа – Отац који се јавља гласом и потврђује Исуса као Сина. Дакле, Бог се јавља, сам се открива и то у личности Богочовека Исуса Христа. Ово откривање тајне Бога није било резултат неког људског умовања, већ дело Божије милости. Само крштавање Јевреја на реци Јордану је било ради исповедања и очишћења грехова (реч крштење је наш превод грчке речи ваптизо која значи погрузити). Исус не долази на реку Јордан да исповеди и спере грехе већ како сам каже да испуни сваку правду. То је било ради тога да се покаже како је овде присутан Онај који на себи нема греха и то Онај на Коме почива Дух Свети. Овде је онај Који је ту зарад нашег очишћења и помирења са Богом. Отуда глас Очев потврђује Исусову месијанску мисију. Зато Јован говори: Онај који долази замном јачи је од мене и Он ће крстити водом и Духом. На реци Јордану почиње још једно дело борбе за вечно спасење човека. Открива се Исус као Син Божији који је као Јагње Божије дошао да узме на себе грехе света (Јн 1, 29). И одмах након тога одлази у пустињу да порази оног који има власт смрти, тј. ђавола. Тиме је показао да и након нашег крштења почиње једна духовна борба не против неког апстрактног зла већ једна непоштедна борба пуна искушења којом нас куша кнез овога света и отац лажи. Средство за ту борбу јесу пост и молитва, јер тиме се по Христовим речима изгони род овај, тј. род демонски. Након тога почиње проповед Христова са речима: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт 4, 17). Оно што је потребно на почетку за спасење иде једно са другим повезано: вера у Христа као Спаситеља, вера у Свету Тројицу, крштење, пост, молитва и покајање. Тиме се отвара Царство Небеско. Водоосвећење на Богојављење Освећење
Монахиња Христина (Стојановић), “Неподношљива лакоћа заједништва, или: Лична пећина за Богомладенца“
Велика је и недокучива тајна сваки међуљудски однос, било да смо директни учесници или само неми посматрачи туђих релација. Јер ко може објаснити процес отуђења на пример, и како долази до тога да неко ко се разумео погледима више не разуме, нити препознаје, значење речи са свим нијансама и бојама? И како долази дотле да се отвореност за разумевање другог бића, оног нашег најближег, окрене у окорелост и отуђење сваке врсте? Како је могуће да пред тим нашим најрођенијима, пред којима би требало да будемо слободни и своји, јер им већ одавно наше слабости нису тајна, нити нешто због чега су нас се одрекли, парадоксално најчешће имамо потребу да се бранимо и да задржимо слику о сопственој исправности? У нашем свету тада, као по правилу, почиње синдром затворености у личну доброту – преспитивање смисла заједнице, које се заправо своди на лична неиспуњена очекивања и састављање спискова свих личних жртвовања и непрепознатих доброчинстава. Затим, као на траци у својој глави понављамо: да је онај други другачији све би боље било, или: проблем је у том другом, или: ја сам само хтео добро, али ме нису разумели, или: допишите сами своје помисли којим умирујете себе, шаљући самима себи поруку да је са вама све у реду, али да онај други није баш како треба и да мора да мења своје понашање, ставове… А онда, ако имамо довољно самосвести, почнемо да се питамо: како то да се поред наше силне доброте и жртве, ништа не догађа? Наши односи се не мењају, не напредују. Нешто нам краде радост и мир, и за трен ока ваздух око нас испуњује тескобна тишина, док се полако отуђујемо једни од других осећајући се као странци пред онима који нас заправо најбоље познају. Али ако покушамо да кренемо неким другим путем и почнемо да трагамо за својим слабостима и пропустима и недостатностима, разумећемо да нисмо кадри да се одрекнемо своје сујете, да истински прихватимо другог, нити да кажемо: „Опрости, заиста нисам у праву.“ Још смо мање спремни да при нечијем испаду кажемо: „Ма није ни важно, разумем да те нешто мучи…“ Увидећемо једнако да наше непрестане придике, сем што наносе повреде, ништа друго не вреде и да смо одавно изгубили осећај када заиста треба да кажемо нешто што је на изграђивање. Открићемо заправо да нисмо кадри да истински волимо, никога, и да по том питању нисмо у стању ништа да урадимо. Недавно, у пролазу прочитах наслов текста једног свештеника који гласи: колико си вољан да будеш немоћан? Да, помислих, у томе је све. Сви наши духовни и морални недостаци, са којима се суочавамо искрено и са смирењем, омогућавају нам да видимо истину о нашој беспомоћности и потпуној зависности од Бога, уједно нам уливајући наду и извесност да само у јединству са Христом можемо све. Са Њим једино можемо утишати сва „знања“ о другоме, све гласове о туђој „непромењивости“, сопственој „праведности“ и пробати да истински саслушамо, са циљем да чујемо, шта се то заиста збива у најскривенијим слојевима бића нашег ближњег, рођеног. То уме да устраши човека, јер углавном не знамо шта да радимо са тим туђим осећањима, а и једнако стрепимо од тога да ћемо можда схватити да наша добра и узвишена намера има супротно дејство и да повређује. За све ово је неопходна посебна врста одважности: окренути се својим слабостима. Јер док живимо за друге трудећи се да помогнемо, у опасности смо да заборавимо да је нама самима превасходно потребна помоћ и да Господ мора да нас припреми за сусрет са другим, будући да сами то не можемо. Тек у непрестаном откривењу сопствене хромости и отварању себе за туђу помоћ можемо међусобно носити крст најдубљих страхова, сумњи, стрепњи, који нико не може сам понети. Зашто је важно размишљати о овоме у овим данима припреме за Божић? Зато што је породица наша домаћа црква. И као што на фрескама ктитори приносе цркву као грађевину Богу, тако је и наша породица наш завет, наша најважнија жртва и животно дело које приносимо нашем Творцу. Зато је важно да се кроз пост, покајање и исповест чистимо од сопствене „праведности“ и отварамо своју душу за ближње који су нам дати, да кроз ту слогу, заједништво и мир, од нашег дома направимо личну пећину за Богомладенца, јер нема ничег значајнијег од тога. Монахиња Христина (Стојановић) Извор: Жички благовесник (јануар-март 2023)