Наша православна браћа, Јелини, овај празник још називају Празником Светлости. Ово није без разлога, јер прослављајући Крштење Христово у Јордану, заправо прослављамо чињеницу да је, пре две хиљаде година, Светлост Бога који је постао човек засијала у греховној тами човековог палог постојања. Свети Исаија, много стотина година пре рођења Господа Исуса Христа, је пророчки гледајући у личност Христову, Њега назвао Светлошћу: „Земља Завулонова и земља Нефталимова, Галилеја незнабожачка – народ који седи у тами, виде Светлост Истинску, и онима који бораве у сенци смрти, Светлост засија“ (Мт 4, 15). Ови географски појмови, непознати просечном житељу наше земље, су, у ствари, територије на којима је Христос испрва живео и са којих је отпочео да благовести реч о Царству Божијем. Свети пророк је могао Њега назвати било којим другим именом, али га је назвао Светлошћу – тиме је много тога саопштио о нашем Господу. То што је Он Светлост која засјâ у тами (пријатељ Христов, Свети апостол Јован Богослов, је још рекао да је Он Светлост која светли у тами, и тама је не обузе – Јн 1, 5) значи да је Он сасвим другачији од нашег греховног живљења. Он је видео Њега као Доброту, као Радост, као Љубав, као Васкрсење, као Спасење и зато је Он Светлост. И пре доласка Господњег, у нашим животима, су постојали и доброта и радост и љубав, али то су били само само зраци који гасну у тами греха, смрти, сујете, мржње, и других пројава таме. Он је дошао да нас сасвим изведе из области таме и смрти на Светлост Вечног Царства Божијег. Зато на Богојављење певамо Господ је просветљење моје (наше), јер Он није само дошао да би просијала Светлост Његовог Божанства међу нама, већ да би нас том Светлошћу обасјао и спасао од таме у којој смо се нашли – да би нас просвет(л)ио…
Остало је да, са још неколико речи, опишемо како је изгледао сâми догађај Крштења Господњег, којим је Господ отпочео своје спаситељно дело међу нама. Наиме, када је Господ напунио тридесет година, пре него што је почео да благовести Радост Царства Божијег, отишао је код свога рођака, Јована Крститеља, који је крштавао народ који је исповедао своје грехе. Када је Господ стигао на ред, Јован је, будући пророк, устрашено рекао Господу: „Господе, зар Ти к мени долазиш, да те ја крстим (= јер је и он, попут Светог пророка Исаије, у Њему видео сијање Светлости Божанства)?“. Ипак, Господ је, по своме смирењу, иако Сушта Светлост (=без икакве примесе таме греха), био погружен у воде Јорданске. И, када је излазио из воде, како Јеванђеље приповеда, Небеса се отворише, што вероватно значи да је Светлост Тројичног бића обасјала и небо и земљу, и зачуо се глас Очев са речима: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега послушајте“, и Свети Дух је у виду голуба слетео на главу Христову. Излазећи из воде просијала је Светлост Бога који је због нас постао човек… Уверен сам и да је овакву манифестацију Светлости, видео пророк Исаија…
На самом крају, још једна напомена. Светлост Богочовека је тада засијала у нашим животима, али није престала да сија. И дан данас, у својим животима, кроз Цркву, можемо бити обасјани Светлошћу Радости која је тада обасјала небо и земљу. Још увек наши животи нису сасвим преображени у рај, још увек жудимо за изласком из области таме и смрти, и, још увек је могуће, да истинским будемо додирнути Светлошћу Царства Божијег. Прво и основно што нам је потребно је наше опредељење, а све остало ће Господ додати.
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 20. јануар 2023. године