Епархија жичка

Snow
Forest
Mountains
Mountains
Mountains

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ЖИЧКА

Монахиња Христина (Стојановић), “Неподношљива лакоћа заједништва, или: Лична пећина за Богомладенца“

Велика је и недокучива тајна сваки међуљудски однос, било да смо директни учесници или само неми посматрачи туђих релација. Јер ко може објаснити процес отуђења на пример, и како долази до тога да неко ко се разумео погледима више не разуме, нити препознаје, значење речи са свим нијансама и бојама? И како долази дотле да се отвореност за разумевање другог бића, оног нашег најближег, окрене у окорелост и отуђење сваке врсте? Како је могуће да пред тим нашим најрођенијима, пред којима би требало да будемо слободни и своји, јер им већ одавно наше слабости нису тајна, нити нешто због чега су нас се одрекли, парадоксално најчешће имамо потребу да се бранимо и да задржимо слику о сопственој исправности? У нашем свету тада, као по правилу, почиње синдром затворености у личну доброту – преспитивање смисла заједнице, које се заправо своди на лична неиспуњена очекивања и састављање спискова свих личних жртвовања и непрепознатих доброчинстава. Затим, као на траци у својој глави понављамо: да је онај други другачији све би боље било, или: проблем је у том другом, или: ја сам само хтео добро, али ме нису разумели, или: допишите сами своје помисли којим умирујете себе, шаљући самима себи поруку да је са вама све у реду, али да онај други није баш како треба и да мора да мења своје понашање, ставове… А онда, ако имамо довољно самосвести, почнемо да се питамо: како то да се поред наше силне доброте и жртве, ништа не догађа? Наши односи се не мењају, не напредују. Нешто нам краде радост и мир, и за трен ока ваздух око нас испуњује тескобна тишина, док се полако отуђујемо једни од других осећајући се као странци пред онима који нас заправо најбоље познају.

Али ако покушамо да кренемо неким другим путем и почнемо да трагамо за својим слабостима и пропустима и недостатностима, разумећемо да нисмо кадри да се одрекнемо своје сујете, да истински прихватимо другог, нити да кажемо: „Опрости, заиста нисам у праву.“ Још смо мање спремни да при нечијем испаду кажемо: „Ма није ни важно, разумем да те нешто мучи…“ Увидећемо једнако да наше непрестане придике, сем што наносе повреде, ништа друго не вреде и да смо одавно изгубили осећај када заиста треба да кажемо нешто што је на изграђивање. Открићемо заправо да нисмо кадри да истински волимо, никога, и да по том питању нисмо у стању ништа да урадимо.

Недавно, у пролазу прочитах наслов текста једног свештеника који гласи: колико си вољан да будеш немоћан? Да, помислих, у томе је све. Сви наши духовни и морални недостаци, са којима се суочавамо искрено и са смирењем, омогућавају нам да видимо истину о нашој беспомоћности и потпуној зависности од Бога, уједно нам уливајући наду и извесност да само у јединству са Христом можемо све. Са Њим једино можемо утишати сва „знања“ о другоме, све гласове о туђој „непромењивости“, сопственој „праведности“ и пробати да истински саслушамо, са циљем да чујемо, шта се то заиста збива у најскривенијим слојевима бића нашег ближњег, рођеног. То уме да устраши човека, јер углавном не знамо шта да радимо са тим туђим осећањима, а и једнако стрепимо од тога да ћемо можда схватити да наша добра и узвишена намера има супротно дејство и да повређује. За све ово је неопходна посебна врста одважности: окренути се својим слабостима. Јер док живимо за друге трудећи се да помогнемо, у опасности смо да заборавимо да је нама самима превасходно потребна помоћ и да Господ мора да нас припреми за сусрет са другим, будући да сами то не можемо. Тек у непрестаном откривењу сопствене хромости и отварању себе за туђу помоћ можемо међусобно носити крст најдубљих страхова, сумњи, стрепњи, који нико не може сам понети.

Зашто је важно размишљати о овоме у овим данима припреме за Божић? Зато што је породица наша домаћа црква. И као што на фрескама ктитори приносе цркву као грађевину Богу, тако је и наша породица наш завет, наша најважнија жртва и животно дело које приносимо нашем Творцу. Зато је важно да се кроз пост, покајање и исповест чистимо од сопствене „праведности“ и отварамо своју душу за ближње који су нам дати, да кроз ту слогу, заједништво и мир, од нашег дома направимо личну пећину за Богомладенца, јер нема ничег значајнијег од тога.

Монахиња Христина (Стојановић)

Извор: Жички благовесник (јануар-март 2023)

Contact Us