Година: 2023

„Ко је и шта је она? / Згуснуто слово или неувенљив цвијет / Осмjех неба / Нада саткатна од планинског жубора / и мириса покошених трава / ткање сеоске ткаље / у које се уткива тихи повjетарац / и пољски цвијет. / Смирај сунца / јутарњи славујев пој / Крвава бајка / из дубина крик! / Прворођена, задахнута дахом Божијим / изаткана у дубинама земље / ослобођена свjетлошћу сунца / Сверодна мајка која рађа / и остаје дјева / стара колико свијет / обнављање свега чега се дотакне / наш стид и наша чистота / и пјесма наша / најмилија сестра Владике Рада / вјечито дјетињство / и помиловање наше!“ (Митрополит Амфилохије „Десанка Максимовић“, из збирке песама У Јагњету је спас) Упуштајући се у тумачење религиозног у стваралаштву одређеног писца ми покушавамо да одгонетнемо пишчев однос према религији и задиремо у оно најдубље „Постоји ли Бог?“ код тог писца и уколико постоји какав је тај однос. Десанкина дуговечност читавом њеном опусу даје посебну шареноликост. Тако можемо уочити да се стваралаштво пре комунизма, за време комунизма и након комунизма, разликује по много чему. Ипак, морамо приметити да је, без обзира на санкције које је трпела, а тиме је и трпела њена религиозност, она ипак једна од оних која је дато искушење искористила да своју религиозност продуби. Исконска, здрава, изворна, исповедна религиозност једне жене, одрасле у патријархалној породици (чија су чак четири колена са мајчине стране били свештеници) може се уочити на почетку њеног стваралаштва. Њена религиозност је баш она за коју често чујемо да је спутавана и укидана, а недостатак баш такве вере оставља велики траг и прави дисконтинуитет у развоју духовности код Срба. Тада је однос са Господом био личан, са Њим се разговарало, Њему се предавала душа без остатка. Акценат није био на форми, начину (ипак је могуће уочити завидан степен знања о вери), већ на осећању припадања Њему, Његовој свемоћи и личном осећању пролазности и немоћни. У песми „Спознање“ (објављена 1930. године) песникиња се обраћа анђелима јер, како и сама каже, није достојна да изађе пред Њега: „О анђели прозборићу уздрхтале речи/ никад нисам осетила шта је вера права/ ни дубоко побожно надахнуће/ никад веровала у светлост ову, прегршт заборава. Мислила сам све као поноћ тамна засуће.“ Лирски субјект вапи за истинским покајањем и потребом да се преобрази, преуми, да у свој живот, у своју душу унесе истинску радост живота. Како на једном месту каже Свети Владика Николај: „О Господе без Тебе се ни покајати не можемо.“ Десанка баш такав осећај износи: „И никад не осетих правог покајања, знам сада опроштај мени бити неће.“ И након тога закључује: „Изгубила сам, изгубила, на земљи душу/ што је из руку анђеоских примих/ и златну детињу наду, знам испред Бога стаће херувими, да грешној мени Његовом лицу прићи не даду.“ Јасно истицање али и познавање хришћанства могло се препознати и из термина које користи. Морамо да приметимо тачност при одабиру речи, па тако не чуде наслови песама „Кајање“, „Помилуј Боже“, али и честа употреба речи „измирење“, „покајање“, „благовести“. Период комунизма утицао је и на њено стваралаштво. Комунизам је санкционисао сваки облик, па чак и сваки термин која припада Православљу. Што је личност била образованија (а знамо да је она била професор), истакнутија и утицајнија, то су санкције биле веће. Тако данас знамо да је она проглашена за државног непријатеља, само зато што је у листу заслужних Срба уврстила Владику Николаја и оца Јустина Ћелијског. Поред тога, била је удата за Руса, Сергеја Сластикова, што је њу директно сврставало у ред русофила, а у доба након Информбироа то није било пожељно. Она тада не одустаје од писања, наставља са својим стваралачким радом, премда морамо приметити да преовладава поезија за децу, родољубива поезија, идилична поезија, поезија о словенским боговима. Ипак, успева да разуме да вера може да буде експлицитна, видљива, наметљива, али да може и да буде она вера апостола Јована, вера у којој је љубав изнад сваког закона. Захвалност Творцу за све што је створио, описивање најтананијих осећања, идући од заљубљености до смрти вољене особе, па и смрти детета, величање па и чување од заборава тешких догађаја који су погодили нашу земљу, били су део баш њене поезије. Православље се није помињало. Међутим, како је време пролазило, како је она стицала још већу зрелост и смелост, тако се полако поново уочавају пупољци њене вере са почетка стваралаштва. Тако 1964. године објављује збирку песама „Тражим помиловање“, као критику Душановог законика у коме нису важили исти закони за властодршце и сиромашне себре. Тада се смело, на корицама једне збирке песама нашла реч „Помиловање“. Песма „О пореклу“ из поменуте збирке почиње речима: „Ја знам ко сам/ по звону/ што са задужбина немањићких пева“. Две деценије спровођења комунистичког режима са јасним усмерењем на санкцију религије, довеле су до изражене потребе за уметношћу. Следи период интензивног развоја за већину уметности код нас, снимање филмова, писање поезије и прозе, сликање, па и превођење. Јасан је притисак од стране интелектуалаца упућен режиму, па и данас имамо аутограф из 1973. године Десанкине песме „Грачаница“:  „Грачаница, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса везнети, као Богородице Милешеве и Сопоћане“ или „да бар светитељи с твог иконостаса немају наших неимара руку, ни анђели Симонидино лице“. Потпуно јасно изношење свести о православном, па и личне вере и настројења одзвања у речима: „Грачанице, да си нам бар јабука, да те можемо ставити у недра“. Довољно је само погледати неке од наслова збирки песама које су објављене у периоду последње деценије комунизма од 1983. до 1992. године: „Слово о љубави“, „Међаши сећања“, „Михољско лето“, „Небески разбој“ и закључити да је извесна слобода у јавном исповедању вере заиста наступила. „Прадедови нам знани и незнани/ често су је држали у руци, и читали из ње по хиљаду пута/ речи не сасвим јасне, и зато лепе: „Исаије ликуј…/Вјечнаја памјат…/Отче наш, иже јеси“…“ (Дедовски требник, 1983). Говорећи о религији у стваралаштву уметника, остајемо запитани да ли је Господ прихватио тако умножене таленте? Да ли је љубав којом одише њена поезија заиста потрла сваки закон? Као и, хоће ли Господ помиловати ону која

Александар Пауновић, Манастир Вујан, Прислоница 2023, издавач Манастир Вујан, уредник архимандрит Сава (Илић) УВОДНО СЛОВО Последујући Господу Исусу Христу, своме Подвигоположнику, монаси су вековима тражили место мира, како би у тишини, далеко од светске буке, спасавали душе своје, молећи се за спасење света. Од Светог Саве и његовог богоносног по телу оца жупана Стефана Немање, а по Духу сина Преподобног Симеона Мироточивог, преко многих владара из лозе Немањића, Лазаревића, Бранковића, Црнојевића, Котроманића, Петровића, Карађорђевића, Обреновића, знаних и незнаних великаша, српски народ је своју земљу украшавао Светим манастирима као оазама мира у временима испуњеним вихорима који су кроз ове крстоносне просторе дували за разних страна Истока и Запада. По тим хујањима и ујањима, која су заједно са шумским ветровима пролазила низ планину Рудник, име доби и манастир Вујан. Пролазећи Европом крајем 19. века, путописац Феликс Каниц је уочио да је Угарска испуњена чардама за гошћење поред река, а Србија бројним манастирима на скривеним и најлепшим местима у природи. Једно од таквих места је и манастир Вујан, украс и духовни бисер рудничког краја и Шумадије. Скривајући своје древно порекло, носећи као највеће благо „Светињу“ – гроб непознатог вујанског светитеља, као и гробове и ликове српских јунака на фрескама, овај манастир је Божијим Промислом дочекао у новије дане да буде благословен још једним миомирисним трагом живота Божијег угодника наших времена – Патријарха српског Павла. Боравећи у манастиру Вујну у периоду од 1944. до 1946. искушеник Гојко Стојчевић је, након молитве над гробом вујанског светитеља, исцељен од тешке болести. У знак захвалности Богу, издуборезио је крст који је постао познат као „Вујански крст“. Он се до данас чува у манстирској ризници, будећи наду у поклоницима да ће и њихове искрене молитве са овог места допрети до Престола Божијег и даривати им исцељење од разних душевних и телесних болести. Манастир Вујан је место молитвеног тиховања смерних монаха који су овде вековима своје животе освећивали подвижништвом и уподобљавањем Христу Богу. Они су последујући Светом архангелу Гаврилу и осталим небеским силама, чијем молитвеном покровитељству је манастирски храм и посвећен, своје тело преображавали духовношћу ангеоског лика. Наши благочестиви владари су били свесни важности молитвеног заступништва свештених инока. Подижући манастире као центре писмености и културе, они су мислили и о њиховом насељавању монашким братствима. Посебно је овоме велики труд посвећивао Свети великомученик кнез Лазар (Хребељановић), знајући да без јединства наше Свете Цркве не може бити ни јединства народног. Тако су манастири били символи борбе за Царство Небеско, али и за јединство и слободу српског народа. Ова слобода не значи живот ослобођен свих ограничења (моралних и друштвених), како то проповедају поборници разних либералних идеологија. За хришћане слобода није слобода избора, између мањег и већег зла. Слободан је само онај који чини добро, па је слобода најпре слобода од греха. Зато су светитељи највећи слободари. А пре њих и изнад њих, путоказ слободе је Господ Исус Христос, па зато Свети апостол Павле и благовести: „Стојте дакле чврсто у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ ( Гал 5, 1). Та слобода је загарантована Васкрсењем Христовим које је, према речима Светог старца Софронија (Сахарова), највећа победа слободе у историји рода људског – победа над смрћу. Верујући у победу слободе, српски јунаци су вековима полагали своје животе, мењајући привремено за вечно, знајући да „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје“ (Јн 15, 13). Бранећи кућни праг и своје древне светиње, они су стајали на чело народа водећи га ка слободи од робовања разним завојевачима који су покушавали да у окове таме ставе тело и душу Србинову. Истовремено, они су бранили и капију Европе од продора нехришћанских освајача, према ненадмашним речима Светог владике Николаја: „тупећи својим костима оштрице непријатељских мачева, као трње које брани ружу од чупања“. Или како је писао Никола Тесла у тексту о песништву Лазе Лазаревића: „Европа не може никада исплатити велики дуг који Србима дугује за велике жртве, што су их они поднели борећи се против варварске најезде.“ Историјат манастира Вујна је упечатљиво сведочанство о таквом народном етосу, који ношен дубоком молитвом смерних монаха, обједињује Свете ратнике из раних векова са оним српским јунацима попут Лазара Мутапа, који су своје животе полагали током устаничких борби за ослобођење Србије током 19. века. Овде се у крсном спасоносном знаку спајају хоризонтала љубави према ближњима и вертикала љубави према Богу. У знаку те две највеће заповести Божије, манастир Вујан до данас сведочи понос на славне и неустрашиве претке наше које заједно са Светим кнезом Лазаром и косовским јунацима празнујемо сваког Видовдана. Истовремено, њихово страдање се овде кроз молитвено и богослужбено искуство непрестано преображава у слави светлости Васкрслога Христа, Победитеља смрти. Након архипастирског ревновања Светог Владике Николаја Жичког и плодова Богомољачког покрета у виду великог броја обновљених и насељених манастира широм Епархије жичке, у наше дане, Божијим благословом и мудрим пастирским руковођењем Архијереја жичког Господина др Јустина (Стефановића), манастир Вујан доживљава обнову и умножење братства. На челу са игуманом архимандритом Савом (Илићем), братство вујанско приноси молитве за род наш српски и сав Божији свет, дочекујући срдачно сваког ко се упути стазама предака ка овом источнику духовности рудничког краја. И ова монографија, која је сачињена истраживачким трудом г. Александра Пауновића, драги читаоци, део је сусрета и небоземног загрљаја са манастиром Вујном, који стојећи на Крајеугаоном камену Христу зрачи незалазном васкршњом Светлошћу у којој наше очи постају отворене за виђење Бога и красоте Божије творевине. Протојереј Александар Р. Јевтић