Недеља Светих Отаца у Саборном храму Светог Саве у Краљеву
На празник Светих Отаца, у недељу пред Рождество Господа нашег Исуса Христа, 31. децембра 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство храма. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић, док је хор наступао под диригентском палицом проф. Драгане Манојловић. У богонадахнутој беседи, Владика је честитао празник Светих Отаца, рекавши да треба да нас радује чињеница да је Христос – Емануил дошао међу људе. Но, пошто се налазимо у последњој седмици божићног поста, морамо бити пажљиви и чувати се искушења. Молимо се да Господ Бог мира и добре воље буде са нама и руководи нас до великих и славних догађаја спасења нашега, рекао је Владика Јустин. Велики број верног народа, а нарочито родитеља са децом, приступили су Светој Чаши. Вероучитељ Филип Зеленовић
Ужице у сусрет храмовном јубилеју: протојереј Александар Јевтић о Духу празника и породичним вредностима
У данима уочи празника Рођења Богомладенца Христа, а у сусрет јубилеју 180. година од освећења Цркве Светог великомученика Георгија у Ужицу, који ће у току 2024. године бити обележен разним садржајима и манифестацијама, Црквена општина Ужице организовала је предавање у сали Народне библиотеке у Ужицу. Гост предавач био је парох краљевачки, протојереј Александар Јевтић, а тема и најава догађаја који нам се приближавају “Дух празника и породичне вредности“. У препуној сали Народне библиотеке, испуњене до последњег местa, у присуству и братској љубави свештеника из Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка, као и пароха креманског Александра Ђуричића, уводну реч дао је протојереј Владимир Дуканац, старешина Цркве Светог Георгија. Отац Александар је у садржајном, питком и живом, до краја поједностављеном предавању, са мноштвом примера, присутнима приближио проблематику са којом се сусреће савремена породица. Анализирајући старозаветне и новозаветне догађаје који одсликавају дух празника и значај породице, критички се осврнуо на многе друштвене моделе који су кроз историју, до наших дана, утицали да се данас налазимо у ситуацији у којој је неопходно сведочити изворни етос Цркве као богочовечанске заједнице која преображава време и међуљудске односе. Вођени поукама блаженопочившег патријарха Павла, једни другима требамо молитвом видати ране, настојећи да послушамо речи којима је Ерих Фром препоручивао да се увек трудимо да „будемо“ (добар отац, мајка, син, ћерка, комшија, колега), а не да „имамо“ (доброг супруга, супругу, сина, ћерку, комшију, колегу). Као бивши ужички парох, о. Александар је остао драг у срцима многих Ужичана, о чему сведочи њихово стрпљиво чекање да им он напише посвету у свом допуњеном издању књиге Господе, где станујеш? Протојереј Милан Луковић
Празник Светих преподобномученика игумана Пајсија и ђакона Авакума у Трнави
Дана 30. децембра 2023. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Трнави, у храму посвећеном Благовестима, на обронцима планине Јелице. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, Архијерејски намесник трнавски, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, парох заблаћки, протојереј Радиша Сеочанац, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Богдан Митровић, парох јежевачки, ђакони Стефан Симић и Душан Арсенијевић. Преосвећени Владика нас је у слову своје архипастирске беседе подсетио на Свете преподобномученике игумана Пајсија и ђакона Авакума и на Светог пророка Данила којих се данас молитвено сећамо, који су испунили речи данашњег Јеванђеља и одрекли се себе и узели Крст свој и пошли за Господом. Свети игуман Пајсије и ђакон Авакум су на овом месту као монаси живели, духовно се уздизали и напајали истином. Када је дошло време да се опет сведочи истина, спроведени су у Београд и тамо страдали оставши верни истинитој вери. Они су имали истиниту веру и нису се поколебали, јер су имали за узор Спаситеља Христа који је за нас страдао, васкрсао и вазнео се, сео са десне стране Бога и Оца и посредује код Њега за нас, рекао је Владика Јустин. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Након заамвоне молитве, Епископ Јустин је благословио славске дарове и пререзао славски колач. У наставку, отац Милан Тодорић је са верним народом ове парохије уготовио трпезу љубави за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Детињци, Материце и Оци— Наше је само оно што поклонимо другима“
Пре неколико година спремао сам се да прославим Детињце. Покажем једном свом рођаку поклон који сам купио, но његову пажњу је привукло нешто друго: канап у десној руци. Упитао ме је: ,,Ок, брате, поклон, али шта ће ти тај канап?!! Батали те прастаре обичаје, ово је ХХI век!“ За почетак, треба истаћи да су празници Детињци, Материце и Оци (као и крсна слава), аутентични српски празници. Постоје само у Срба, и нигде више. Чак и када не бисмо имали ниједан други разлог да прослављамо ове празнике и поштујемо њихове обреде, неговање нематеријалне културне баштине народа из којег потичемо би био сасвим довољан разлог. Ипак, имамо и још један већи разлог. Он се тиче не очувања нашег националног, већ хришћанског идентитета. Ове три недеље јесу припрема пред најрадоснији хришћански празник—Рођење Христово. Припремамо се за празник измирења човечанства са Богом. Чиме се припремамо? Даривањем других. Стављањем других испред себе, и то баш онда када прослављамо празник у нашу част. Први празник – Детињци, посвећен је деци. По логици овога света, тај дан деца би требало да буду у центру пажње. Она би попут ,,слављеника“ на рођендан требало да седе и уживају, док их родитељи опслужују, угађају им и доносе поклоне. Међутим, управо је супротно. На Детињце, деца су та која спремају дарове родитељима и служе им по својој моћи. Она се везују и дреше на овај дан. Деца се кроз овај празник и обичај уче једној веома важној(и данас све више потиснутој) врлини—ОДГОВОРНОСТИ. Ако су толико мала да не могу да купе поклон, могу да подсете родитеље на то. Могу просто да их загрле и пољубе и буду им нарочито послушна тога дана. И то је за њихов узраст довољно. Осим тога, овде се деци пружа још једна могућност о којој се у савременом добу тако много говори— да буду РАВНОПРАВНИ са својим родитељима. Деца на свој дан чине исте оне обреде које ће њихове мајке и очеви чинити за једну, односно две седмице. Недељу дана након празника деце, Црква прославља празник мајки—материце. Овога дана мајке се везују и дреше. На празник посвећен њима оне даривају своју децу поклонима, а од њих добијају љубав и пажњу. Сасвим супротно од световног ,,дана жена“ када се жене обасипају ружама, поклонима и ласкама. На дан очева—оце, тате су ти који спремају дарове и дарују децу. Овога дана они припремају, постављају трпезу и служе око ње. Очеви на свој празник служе супругама и деци. Какав парадокс и обрт за овосветску логику! Али не и за хришћанску. За хришћане је сасвим природна ствар служити другима. Образац служења налазимо у самоме Богочовеку Христу. ,,Ко хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга, јер ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да свој живот дâ у откуп за многе.“(Мт.20) Својим Рођењем у пећини уместо у палати и у јаслама уместо у колевци, Он је то јасно показао. И касније, до пред саму своју смрт Он је служио својим ученицима, перући им ноге и окупљајући их за трпезу. И у самртноме часу када свако очекује да се други посвете њему, Христос не очекује бригу и пажњу, већ је дарује. Он збрињава своју мајку, предајући је своме љубљеном ученику, Јовану Богослову. Дарујући друге на свој празник, подражавамо не само Богочовека Христа већ и тројицу мудрацу. Они су као гости из оближњих и далеких крајева, даровали Богомладенца Христа најбољим што су имали, не очекујући, притом, никаквог уздарја за себе. Везивањем и дрешењем чланова породице исказујемо најбитнију хришћанску врлину—љубав и праштање. Онај који воли везује својом љубављу другога за себе, али и дреши од свих нанетих увреда и кривица. Тиме такође постајемо слични Сину Божијем, који нас је својом љубављу везао за Бога Оца и раздрешио од свих ,,уза адових“, тј. од греха и смрти. Господ наш Исус Христос говорио је да је ,,блаженије давати него примати.“ Има ли празника који то јасније показује него Детињци, Материце и Оци? Има ли обреда који лепше указује на силу породичне љубави, од обреда везивања и даривања? Прослављајући ова три празника пред Божић, негујемо, јачамо и унапређујемо данас све угроженију основну ћелију друштва—породицу. Кроз ове празнике деца се васпитавају у духу хришћанских предака и култури даривања. И за крај: нека су свима срећни предстојећи празници, оци и Рођење Христово! Сетимо се макар на ове празнике чувене изреке оца Митрофана Хиландарца: ,,Наше је само оно што поклонимо другима.“ Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 29. децембар 2023. године
Свети Јустин Ћелијски: Молитва је васпитање
Достојевски је успео да да најкраћу и најсажетију дефиницију еванђелске, православне педагогике. Она гласи: молитва је васпитање. Ако има свемоћног средства којим човек може прерадити и преобразити себе из рђавог у доброг, из доброг у бољег, и из бољег у најбољег, онда је то молитва. Главни метод и главна сила еванђелског, православног васпитања јесте молитва. Њоме компонује своја расположења свака христочежњива личност. Ако је искрена, свесрдна и мудра, кроз њу се увек спушта у душу човекову понешто од Највишега, Најбољега и Најлепшега. Молитва ствара нова осећања; нова осећања се извијају у нове мисли; а све се то слива у нова расположења, богољубива и човекољубива. Човек стално везује себе са Богом и људима на најбољи начин. Mолитвено расположење постаје његовим сталним расположењем. Стална молитвеност непрестано ствара нова осећања и нове мисли, те је човек увек богат свежом љубављу према Богу и према људима. У самој ствари, молитвом се ствара еванђелска, православна философија живота. Ако би се хтело, она би се с правом могла назвати молитвеном философијом. Свети Јустин Ћелијски Извор: Живе речи
Капетан-јереј Владан Вуковић, “Отац и његов идентитет“
Ми живимо у времену опште кризе ауторитета и система вредности, а све институције друштва озбиљно су уздрмане сталним и брзим променама кроз које већ годинама пролазимо. Такође, сви осећамо да је највећи и најтежи ударац претрпела институција породице. Довољно је само погледати у суморну статистику која нам говори како се сваки четврти брак у нашој земљи оконча разводом, а да се преко тридесет процената грађана Србије до своје педесете године није ни усудило да заснује своју личну породицу. Стопа поремећаја личности и психичких обољења је у порасту, а струка нам каже како је главни разлог за овакво стање општа либерализација моралних начела и криза система вредности. Чињеница је да већ више од пола века живимо у постпатријархалном друштву, у доба постмодерне. Главни медијско-интелектуални наратив нас и даље упорно убеђује како је патријархално друштво било извор најгоре могуће oпресије жена и деце. За њих су протекли векови патријархата били мрачна доба породичног ропства у коме је отац био зли тиранин, жена апсолутна жртва, а деца колатерална штета сурове мушке доминације. Биле су потребне да прођу хиљаде година како би се кроз друштвене револуције 20. века жене и деца коначно ослободили мушке опресије и успоставило „ново, праведније и здравије“ друштво. И поред ових злонамерних тврдњи већина нас јасно уочава колико је савремена породица у озбиљној кризи и да ствари не функционишу онако природно како би требало када су породични односи у питању. Морамо се запитати како је могуће да пoродица као основна ћелија сваког друштва и њена примарна институција, из које су се развиле све остале друштвене институције и организације, данас доживљава такву кризу која доводи у питање саму будућност и биолошки опстанак нашег и многих других народа у свету. Свакако, много је различитих фактора који су нас довели до овог стања, али ми ћемо се задржати на оном главном и суштинском разлогу – кризи ауторитета оца породице. Треба поћи од најбаналније чињенице. Када сте последњи пут чули да се неко дете у нашој земљи свом рођеном оцу обраћа са „оче“!? Тешко је да сте тако нешто могли приметити у својој околини, осим ако је којим слушајем родитељ детета уједно и свештеник. Још је и добро када чујете децу која се свом оцу обраћају са „тата“. Нажалост, све је учесталије да деца свог оца зову по имену, или по надимку, а најчешће са чује оно чувено: „ћале!“ Такође, више се не може ни од наших жена чути оно древно и лепо: „мужу мој“, већ се усталило правило да се жена свом човеку обраћа по његовом личном имену или неком надимку. Не треба бити философ па закључити да људски говор итекако сведочи о стању духа оних који се њиме служе. Нажалост, једна овако важна тема као што је питање очевог идентитета јасно указује да наш свакодневни говор изриче дубоку кризу његовог ауторитета. Ми смо сведоци времена у коме се изгубило оно поштовање, али и страхопоштовање, које је некада красило међуљудске односе у породици и друштву као целини. Данас јасно можемо уочити колико је „савремени“ отац развлашћен од свих друштвених привилегија које је вековима уживао, уз све његове обавезе да буде примарни заштитник породице и главни стуб развоја друштва. Конкретно, од онога тренутка када је успостављен систем да једна плата није довољна за живот обичне породице ауторитет оца се нагло урушио. Муж од тада постаје партнер са којим се деле трошкови, а отац слепи сарадник у обавезама подизања деце. Идентитет оца се примарно везао за материјални сегмент задовољавања потреба породице уз све веће занемаривање васпитне улоге очевог ауторитета. Нажалост, у времену у коме живимо и сами очеви су подлегли духу конформизма. Многи од њих заборавили су древну мудрост да постати прави отац подразумева велику људску жртву за добробит целе породице. Важан сегмент растурања патрхијархалног система породичних односа представљала је либерална идеологија равноправности полова која се већ читав век директно имплементира у колективну свест нашег друштва. Захваљујући деловању те идеологије нарушен је изворни и природни принцип хијерархије породичних односа у коме је отац представљао реалну главу сваке породице. Многи ће данас рећи да је то превазиђен концепт и поставити питање зашто би жена уопште била дужна да буде послушна свом мужу, а деца оцу, када су индивидуална права појединца и личне слободе неприкосновене вредности, а равноправност свих „јединки“ темељно начело организације природе и друштва. Такве коментаре је довољно пропустити кроз основна начела биологије и социјалне науке које се баве темама организације животињских заједница и друштвених структура, а које све од реда почивају на хијерахији односа у којима мужјаци воде чопор, а старешине и шефови руководе јавним и приватним организацијама. И поред тога што нас биологија и друштвене институције јасно уче како је нормално да постоји мушка глава која руководи чопором, предузећем или јавном установом и која очински (бар би тако требало да буде) брине о члановима својих дружина и колектива, ми живимо у доба једног наратива који оца развлашћује дужности и обавезе да буде главни ауторитет саме породице. Ми данас живимо у друштву које више не васпитава своје синове шта значи бити отац и старешина породице и које обавезе, али и привилегије из тога за њега произилазе. Зашто привилегије!? Па зато што без привилегија је тешко било кога мотивисати да испуњава своје дужности и обавезе. То је бар лако видети на терену неке јавне установе или фирме које итекако знају да награде и привилегују своје вредне или високопозициониране чланове. Шта Црква може да понуди нашем друштву које се како сви видимо налази у озбиљној кризи очевог идентитета!? Црква нам нуди небески идентитет и своје Свете Оце. И то не само оне Оце из Светих књига које читамо, него и видљиве иконе Небескога Бога Оца, наше епископе и свештенике, којима се и обраћамо са „оче“ указујући им тиме дужно поштовање. Заиста, Црква је вековни чувар изворног очевог ауторитета и његовог идентитета. Бог Отац и Христос, који нам открива Небеског Оца, суштински су извор сваког земаљског очинства, како оног у породици, тако и оног у држави, у којој је отац нације краљ или председник, а патријарх отац отаца Цркве Божије. Зато, ако се усудимо да постанемо активни чланови Цркве, или ако неки од нас то већ
Божићно-новогодишња приредба у Гучи
Дана 29. децембра 2023. у препуној сали Центра за културу у Гучи, одржана је божићно-новогодишња приредба, коју су приказали ученици млађих разреда ОШ ,,Академик Миленко Шушић“. Приредбу су припремили уз помоћ учитељице Зорице Обрадовић и вероучитеља Дарка Стевановића, а хор су припремали учитељица Јелена Златић и наставник музичке културе Слободан Сретеновић. Значај Оваплоћења Христовог ученици су веома креативно приказали, а у приредби је посебно истакнут лик Светог Николе, као прототипа за настанак лика Божић Бате и Деда Мраза. Сценарио за драмски део приредбе написао је вероучитељ, док је поетски део осмислила учитељица Зорица Обрадовић, са ученицима који похађају литерарну секцију. На крају, ученик који тумачи лик Светог Николе, закључио је: ,,На тај дан, Бог је сишао на земљу, као беба, родио се у пећини и постао један од нас! Бог је постао човек! Касније је Он поднео велику жртву из своје љубави према нама. Зли људи су га убили, али он је васкрсао и победио је смрт! Радујмо се, волимо се и дарујмо једни друге пре свега љубављу и послушношћу, као и смирењем и стрпљењем! Христос се роди!“ Нека би добри Господ наше ученике свагда водио исправним путевима Христове поруке мира и љубави, како би разумели истински смисао Христовог Оваплоћења и живели богоугодним јеванђељским животом! Дарко Стевановић, вероучитељ
Прослава Светог патријарха Гаврила у Mанастиру Ковиље
Вођени љубављу према сестринству ковиљске обитељи , братство Храма Светог Ахилија и неколико чланова наше литургијске заједнице сабрало се на Светој Литургији прослави васкрслог Христа посведоченог у мучеништву патријарха српског Гаврила Рашковића (Рајића), који је управљао бродом наше Цркве у време Отоманске окупације у 17. веку. Литургију је служио архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, уз саслужење старешине ивањичког храма протојереја Бајић Ненада, старешине храма Светог Ахилија, јереја Милошевић Бојана и протонамесника Несторовић Дарка. Беседом се обратио отац Дарко подсетивши све присутне на светог патријарха и на време и околности у којима је живео. У топлини манастирског конака послужили смо се даровима трпезе љубави, уз жељу да ово вишегодишње саслужење наше заједнице наставимо идуће године. Братство Храма Светог Ахилија
Недеља Светих Праотаца у Љигу
Епископ жички Г. Јустин је у Недељу Светих Праотаца (Материце), 24. децембра 2023. године, служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Јована Крститеља у Љигу, уз саслужење протојереја Светолика Марковића, Архијерејског намесника качерског, протојереја Благоја Рајковића, ректора Цетињске богословије, јереја Миодрага Марковића, пароха моравачког, ђакона Стефана Симића и ђакона Слободана Пејовића. Током Свете Литургије, на Малом входу, Епископ Јустин је оца Светолика Марковића, Архијерејског намесника качерског и пароха љишког, наградио правом ношења напрсног крста за целокупан његов досадашњи рад у њиви Господњој, за труд и старање око обнове, изградње и уређења храмова, као и за духовну изградњу Цркве Христове. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ је у надахнутој беседи истакао да данас славимо Свете Праоце, оне Свете који су живели у Старом Завету и трудили се да испуне Мојсијев закон и са вером и надом чекали Долазак обећаног Месије. Оно што су они ишчекивали, ми за две недеље прослављамо, када славимо највећи хришћански празник – Рођење Христово. Такође, Преосвећени се осврнуо и на прочитани одељак из Светог Јеванђеља, нагласивши суштински значај заједничарења у Светој Евхаристији за сваког хришћанина. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. У сали парохијског дома, након Свете Литургије, све супруге, мајке и баке, као и породица новоодликованог проте Светолика припремили су трпезу љубави за све присутне, где је настављено празнично сабрање. На крају данашњег славља, Епископу и свим присутнима, обратио се и домаћин, прота Светолик, који се веома емотивним речима захвалио Његовом Преосвештенству на молитви и указаној части. Посебно се захвалио својим родитељима, супрузи и деци, члановима одбора љишке Црквене општине и свим верницима који су учествовали у данашњој радости. Аксиос, драги оче Светоличе! Ђакон Слободан Пејовић
Зашто се славе Праоци пред Божић?
“Праоци имају значајно место у телу Христовом; без њих не можемо да будемо сједињени са Црквом. Праоци су нам донели ишчекивање Израиља, које је постало “ишчекивање народа“, а потом и наше наслеђе. Донели су нам Христа, жудњу нашег срца, пуноћу наших жеља, душу наше душе, живот и радост нашег постојања. На дан Божића запојаћемо заједно са њима: “Дођите да видимо, верни, где се родио Христос?“ Али, где се Христос родио? У Витлејему? Чак и демони знају да се историјски Христос родио у Витлејему. То су пророковали векови, то сведоче наше душе, то наши лични доживљаји потврђују у садашњости. Питање је, међутим, ово: како ће предвечни Бог и за нас бити наш Бог, рођено “дете младо“? Зато је наша Црква, све до 11-12. века имала једну недељу Праотаца. Од тада је одредила и другу, да би их сместила у наше душе, да се “замешају“ заједно са нама.“ Архимандрит Емилијан Симонопетритски Празничне мистагошке беседе
Недеља Светих Отаца у Саборном храму Светог Саве у Краљеву
На празник Светих Отаца, у недељу пред Рождество Господа нашег Исуса Христа, 31. децембра 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство храма. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић, док је хор наступао под диригентском палицом проф. Драгане Манојловић. У богонадахнутој беседи, Владика је честитао празник Светих Отаца, рекавши да треба да нас радује чињеница да је Христос – Емануил дошао међу људе. Но, пошто се налазимо у последњој седмици божићног поста, морамо бити пажљиви и чувати се искушења. Молимо се да Господ Бог мира и добре воље буде са нама и руководи нас до великих и славних догађаја спасења нашега, рекао је Владика Јустин. Велики број верног народа, а нарочито родитеља са децом, приступили су Светој Чаши. Вероучитељ Филип Зеленовић
Ужице у сусрет храмовном јубилеју: протојереј Александар Јевтић о Духу празника и породичним вредностима
У данима уочи празника Рођења Богомладенца Христа, а у сусрет јубилеју 180. година од освећења Цркве Светог великомученика Георгија у Ужицу, који ће у току 2024. године бити обележен разним садржајима и манифестацијама, Црквена општина Ужице организовала је предавање у сали Народне библиотеке у Ужицу. Гост предавач био је парох краљевачки, протојереј Александар Јевтић, а тема и најава догађаја који нам се приближавају “Дух празника и породичне вредности“. У препуној сали Народне библиотеке, испуњене до последњег местa, у присуству и братској љубави свештеника из Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка, као и пароха креманског Александра Ђуричића, уводну реч дао је протојереј Владимир Дуканац, старешина Цркве Светог Георгија. Отац Александар је у садржајном, питком и живом, до краја поједностављеном предавању, са мноштвом примера, присутнима приближио проблематику са којом се сусреће савремена породица. Анализирајући старозаветне и новозаветне догађаје који одсликавају дух празника и значај породице, критички се осврнуо на многе друштвене моделе који су кроз историју, до наших дана, утицали да се данас налазимо у ситуацији у којој је неопходно сведочити изворни етос Цркве као богочовечанске заједнице која преображава време и међуљудске односе. Вођени поукама блаженопочившег патријарха Павла, једни другима требамо молитвом видати ране, настојећи да послушамо речи којима је Ерих Фром препоручивао да се увек трудимо да „будемо“ (добар отац, мајка, син, ћерка, комшија, колега), а не да „имамо“ (доброг супруга, супругу, сина, ћерку, комшију, колегу). Као бивши ужички парох, о. Александар је остао драг у срцима многих Ужичана, о чему сведочи њихово стрпљиво чекање да им он напише посвету у свом допуњеном издању књиге Господе, где станујеш? Протојереј Милан Луковић
Празник Светих преподобномученика игумана Пајсија и ђакона Авакума у Трнави
Дана 30. децембра 2023. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Трнави, у храму посвећеном Благовестима, на обронцима планине Јелице. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, Архијерејски намесник трнавски, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, парох заблаћки, протојереј Радиша Сеочанац, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Богдан Митровић, парох јежевачки, ђакони Стефан Симић и Душан Арсенијевић. Преосвећени Владика нас је у слову своје архипастирске беседе подсетио на Свете преподобномученике игумана Пајсија и ђакона Авакума и на Светог пророка Данила којих се данас молитвено сећамо, који су испунили речи данашњег Јеванђеља и одрекли се себе и узели Крст свој и пошли за Господом. Свети игуман Пајсије и ђакон Авакум су на овом месту као монаси живели, духовно се уздизали и напајали истином. Када је дошло време да се опет сведочи истина, спроведени су у Београд и тамо страдали оставши верни истинитој вери. Они су имали истиниту веру и нису се поколебали, јер су имали за узор Спаситеља Христа који је за нас страдао, васкрсао и вазнео се, сео са десне стране Бога и Оца и посредује код Њега за нас, рекао је Владика Јустин. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Након заамвоне молитве, Епископ Јустин је благословио славске дарове и пререзао славски колач. У наставку, отац Милан Тодорић је са верним народом ове парохије уготовио трпезу љубави за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Детињци, Материце и Оци— Наше је само оно што поклонимо другима“
Пре неколико година спремао сам се да прославим Детињце. Покажем једном свом рођаку поклон који сам купио, но његову пажњу је привукло нешто друго: канап у десној руци. Упитао ме је: ,,Ок, брате, поклон, али шта ће ти тај канап?!! Батали те прастаре обичаје, ово је ХХI век!“ За почетак, треба истаћи да су празници Детињци, Материце и Оци (као и крсна слава), аутентични српски празници. Постоје само у Срба, и нигде више. Чак и када не бисмо имали ниједан други разлог да прослављамо ове празнике и поштујемо њихове обреде, неговање нематеријалне културне баштине народа из којег потичемо би био сасвим довољан разлог. Ипак, имамо и још један већи разлог. Он се тиче не очувања нашег националног, већ хришћанског идентитета. Ове три недеље јесу припрема пред најрадоснији хришћански празник—Рођење Христово. Припремамо се за празник измирења човечанства са Богом. Чиме се припремамо? Даривањем других. Стављањем других испред себе, и то баш онда када прослављамо празник у нашу част. Први празник – Детињци, посвећен је деци. По логици овога света, тај дан деца би требало да буду у центру пажње. Она би попут ,,слављеника“ на рођендан требало да седе и уживају, док их родитељи опслужују, угађају им и доносе поклоне. Међутим, управо је супротно. На Детињце, деца су та која спремају дарове родитељима и служе им по својој моћи. Она се везују и дреше на овај дан. Деца се кроз овај празник и обичај уче једној веома важној(и данас све више потиснутој) врлини—ОДГОВОРНОСТИ. Ако су толико мала да не могу да купе поклон, могу да подсете родитеље на то. Могу просто да их загрле и пољубе и буду им нарочито послушна тога дана. И то је за њихов узраст довољно. Осим тога, овде се деци пружа још једна могућност о којој се у савременом добу тако много говори— да буду РАВНОПРАВНИ са својим родитељима. Деца на свој дан чине исте оне обреде које ће њихове мајке и очеви чинити за једну, односно две седмице. Недељу дана након празника деце, Црква прославља празник мајки—материце. Овога дана мајке се везују и дреше. На празник посвећен њима оне даривају своју децу поклонима, а од њих добијају љубав и пажњу. Сасвим супротно од световног ,,дана жена“ када се жене обасипају ружама, поклонима и ласкама. На дан очева—оце, тате су ти који спремају дарове и дарују децу. Овога дана они припремају, постављају трпезу и служе око ње. Очеви на свој празник служе супругама и деци. Какав парадокс и обрт за овосветску логику! Али не и за хришћанску. За хришћане је сасвим природна ствар служити другима. Образац служења налазимо у самоме Богочовеку Христу. ,,Ко хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга, јер ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да свој живот дâ у откуп за многе.“(Мт.20) Својим Рођењем у пећини уместо у палати и у јаслама уместо у колевци, Он је то јасно показао. И касније, до пред саму своју смрт Он је служио својим ученицима, перући им ноге и окупљајући их за трпезу. И у самртноме часу када свако очекује да се други посвете њему, Христос не очекује бригу и пажњу, већ је дарује. Он збрињава своју мајку, предајући је своме љубљеном ученику, Јовану Богослову. Дарујући друге на свој празник, подражавамо не само Богочовека Христа већ и тројицу мудрацу. Они су као гости из оближњих и далеких крајева, даровали Богомладенца Христа најбољим што су имали, не очекујући, притом, никаквог уздарја за себе. Везивањем и дрешењем чланова породице исказујемо најбитнију хришћанску врлину—љубав и праштање. Онај који воли везује својом љубављу другога за себе, али и дреши од свих нанетих увреда и кривица. Тиме такође постајемо слични Сину Божијем, који нас је својом љубављу везао за Бога Оца и раздрешио од свих ,,уза адових“, тј. од греха и смрти. Господ наш Исус Христос говорио је да је ,,блаженије давати него примати.“ Има ли празника који то јасније показује него Детињци, Материце и Оци? Има ли обреда који лепше указује на силу породичне љубави, од обреда везивања и даривања? Прослављајући ова три празника пред Божић, негујемо, јачамо и унапређујемо данас све угроженију основну ћелију друштва—породицу. Кроз ове празнике деца се васпитавају у духу хришћанских предака и култури даривања. И за крај: нека су свима срећни предстојећи празници, оци и Рођење Христово! Сетимо се макар на ове празнике чувене изреке оца Митрофана Хиландарца: ,,Наше је само оно што поклонимо другима.“ Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 29. децембар 2023. године
Свети Јустин Ћелијски: Молитва је васпитање
Достојевски је успео да да најкраћу и најсажетију дефиницију еванђелске, православне педагогике. Она гласи: молитва је васпитање. Ако има свемоћног средства којим човек може прерадити и преобразити себе из рђавог у доброг, из доброг у бољег, и из бољег у најбољег, онда је то молитва. Главни метод и главна сила еванђелског, православног васпитања јесте молитва. Њоме компонује своја расположења свака христочежњива личност. Ако је искрена, свесрдна и мудра, кроз њу се увек спушта у душу човекову понешто од Највишега, Најбољега и Најлепшега. Молитва ствара нова осећања; нова осећања се извијају у нове мисли; а све се то слива у нова расположења, богољубива и човекољубива. Човек стално везује себе са Богом и људима на најбољи начин. Mолитвено расположење постаје његовим сталним расположењем. Стална молитвеност непрестано ствара нова осећања и нове мисли, те је човек увек богат свежом љубављу према Богу и према људима. У самој ствари, молитвом се ствара еванђелска, православна философија живота. Ако би се хтело, она би се с правом могла назвати молитвеном философијом. Свети Јустин Ћелијски Извор: Живе речи
Капетан-јереј Владан Вуковић, “Отац и његов идентитет“
Ми живимо у времену опште кризе ауторитета и система вредности, а све институције друштва озбиљно су уздрмане сталним и брзим променама кроз које већ годинама пролазимо. Такође, сви осећамо да је највећи и најтежи ударац претрпела институција породице. Довољно је само погледати у суморну статистику која нам говори како се сваки четврти брак у нашој земљи оконча разводом, а да се преко тридесет процената грађана Србије до своје педесете године није ни усудило да заснује своју личну породицу. Стопа поремећаја личности и психичких обољења је у порасту, а струка нам каже како је главни разлог за овакво стање општа либерализација моралних начела и криза система вредности. Чињеница је да већ више од пола века живимо у постпатријархалном друштву, у доба постмодерне. Главни медијско-интелектуални наратив нас и даље упорно убеђује како је патријархално друштво било извор најгоре могуће oпресије жена и деце. За њих су протекли векови патријархата били мрачна доба породичног ропства у коме је отац био зли тиранин, жена апсолутна жртва, а деца колатерална штета сурове мушке доминације. Биле су потребне да прођу хиљаде година како би се кроз друштвене револуције 20. века жене и деца коначно ослободили мушке опресије и успоставило „ново, праведније и здравије“ друштво. И поред ових злонамерних тврдњи већина нас јасно уочава колико је савремена породица у озбиљној кризи и да ствари не функционишу онако природно како би требало када су породични односи у питању. Морамо се запитати како је могуће да пoродица као основна ћелија сваког друштва и њена примарна институција, из које су се развиле све остале друштвене институције и организације, данас доживљава такву кризу која доводи у питање саму будућност и биолошки опстанак нашег и многих других народа у свету. Свакако, много је различитих фактора који су нас довели до овог стања, али ми ћемо се задржати на оном главном и суштинском разлогу – кризи ауторитета оца породице. Треба поћи од најбаналније чињенице. Када сте последњи пут чули да се неко дете у нашој земљи свом рођеном оцу обраћа са „оче“!? Тешко је да сте тако нешто могли приметити у својој околини, осим ако је којим слушајем родитељ детета уједно и свештеник. Још је и добро када чујете децу која се свом оцу обраћају са „тата“. Нажалост, све је учесталије да деца свог оца зову по имену, или по надимку, а најчешће са чује оно чувено: „ћале!“ Такође, више се не може ни од наших жена чути оно древно и лепо: „мужу мој“, већ се усталило правило да се жена свом човеку обраћа по његовом личном имену или неком надимку. Не треба бити философ па закључити да људски говор итекако сведочи о стању духа оних који се њиме служе. Нажалост, једна овако важна тема као што је питање очевог идентитета јасно указује да наш свакодневни говор изриче дубоку кризу његовог ауторитета. Ми смо сведоци времена у коме се изгубило оно поштовање, али и страхопоштовање, које је некада красило међуљудске односе у породици и друштву као целини. Данас јасно можемо уочити колико је „савремени“ отац развлашћен од свих друштвених привилегија које је вековима уживао, уз све његове обавезе да буде примарни заштитник породице и главни стуб развоја друштва. Конкретно, од онога тренутка када је успостављен систем да једна плата није довољна за живот обичне породице ауторитет оца се нагло урушио. Муж од тада постаје партнер са којим се деле трошкови, а отац слепи сарадник у обавезама подизања деце. Идентитет оца се примарно везао за материјални сегмент задовољавања потреба породице уз све веће занемаривање васпитне улоге очевог ауторитета. Нажалост, у времену у коме живимо и сами очеви су подлегли духу конформизма. Многи од њих заборавили су древну мудрост да постати прави отац подразумева велику људску жртву за добробит целе породице. Важан сегмент растурања патрхијархалног система породичних односа представљала је либерална идеологија равноправности полова која се већ читав век директно имплементира у колективну свест нашег друштва. Захваљујући деловању те идеологије нарушен је изворни и природни принцип хијерархије породичних односа у коме је отац представљао реалну главу сваке породице. Многи ће данас рећи да је то превазиђен концепт и поставити питање зашто би жена уопште била дужна да буде послушна свом мужу, а деца оцу, када су индивидуална права појединца и личне слободе неприкосновене вредности, а равноправност свих „јединки“ темељно начело организације природе и друштва. Такве коментаре је довољно пропустити кроз основна начела биологије и социјалне науке које се баве темама организације животињских заједница и друштвених структура, а које све од реда почивају на хијерахији односа у којима мужјаци воде чопор, а старешине и шефови руководе јавним и приватним организацијама. И поред тога што нас биологија и друштвене институције јасно уче како је нормално да постоји мушка глава која руководи чопором, предузећем или јавном установом и која очински (бар би тако требало да буде) брине о члановима својих дружина и колектива, ми живимо у доба једног наратива који оца развлашћује дужности и обавезе да буде главни ауторитет саме породице. Ми данас живимо у друштву које више не васпитава своје синове шта значи бити отац и старешина породице и које обавезе, али и привилегије из тога за њега произилазе. Зашто привилегије!? Па зато што без привилегија је тешко било кога мотивисати да испуњава своје дужности и обавезе. То је бар лако видети на терену неке јавне установе или фирме које итекако знају да награде и привилегују своје вредне или високопозициониране чланове. Шта Црква може да понуди нашем друштву које се како сви видимо налази у озбиљној кризи очевог идентитета!? Црква нам нуди небески идентитет и своје Свете Оце. И то не само оне Оце из Светих књига које читамо, него и видљиве иконе Небескога Бога Оца, наше епископе и свештенике, којима се и обраћамо са „оче“ указујући им тиме дужно поштовање. Заиста, Црква је вековни чувар изворног очевог ауторитета и његовог идентитета. Бог Отац и Христос, који нам открива Небеског Оца, суштински су извор сваког земаљског очинства, како оног у породици, тако и оног у држави, у којој је отац нације краљ или председник, а патријарх отац отаца Цркве Божије. Зато, ако се усудимо да постанемо активни чланови Цркве, или ако неки од нас то већ
Божићно-новогодишња приредба у Гучи
Дана 29. децембра 2023. у препуној сали Центра за културу у Гучи, одржана је божићно-новогодишња приредба, коју су приказали ученици млађих разреда ОШ ,,Академик Миленко Шушић“. Приредбу су припремили уз помоћ учитељице Зорице Обрадовић и вероучитеља Дарка Стевановића, а хор су припремали учитељица Јелена Златић и наставник музичке културе Слободан Сретеновић. Значај Оваплоћења Христовог ученици су веома креативно приказали, а у приредби је посебно истакнут лик Светог Николе, као прототипа за настанак лика Божић Бате и Деда Мраза. Сценарио за драмски део приредбе написао је вероучитељ, док је поетски део осмислила учитељица Зорица Обрадовић, са ученицима који похађају литерарну секцију. На крају, ученик који тумачи лик Светог Николе, закључио је: ,,На тај дан, Бог је сишао на земљу, као беба, родио се у пећини и постао један од нас! Бог је постао човек! Касније је Он поднео велику жртву из своје љубави према нама. Зли људи су га убили, али он је васкрсао и победио је смрт! Радујмо се, волимо се и дарујмо једни друге пре свега љубављу и послушношћу, као и смирењем и стрпљењем! Христос се роди!“ Нека би добри Господ наше ученике свагда водио исправним путевима Христове поруке мира и љубави, како би разумели истински смисао Христовог Оваплоћења и живели богоугодним јеванђељским животом! Дарко Стевановић, вероучитељ
Прослава Светог патријарха Гаврила у Mанастиру Ковиље
Вођени љубављу према сестринству ковиљске обитељи , братство Храма Светог Ахилија и неколико чланова наше литургијске заједнице сабрало се на Светој Литургији прослави васкрслог Христа посведоченог у мучеништву патријарха српског Гаврила Рашковића (Рајића), који је управљао бродом наше Цркве у време Отоманске окупације у 17. веку. Литургију је служио архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, уз саслужење старешине ивањичког храма протојереја Бајић Ненада, старешине храма Светог Ахилија, јереја Милошевић Бојана и протонамесника Несторовић Дарка. Беседом се обратио отац Дарко подсетивши све присутне на светог патријарха и на време и околности у којима је живео. У топлини манастирског конака послужили смо се даровима трпезе љубави, уз жељу да ово вишегодишње саслужење наше заједнице наставимо идуће године. Братство Храма Светог Ахилија
Недеља Светих Праотаца у Љигу
Епископ жички Г. Јустин је у Недељу Светих Праотаца (Материце), 24. децембра 2023. године, служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Јована Крститеља у Љигу, уз саслужење протојереја Светолика Марковића, Архијерејског намесника качерског, протојереја Благоја Рајковића, ректора Цетињске богословије, јереја Миодрага Марковића, пароха моравачког, ђакона Стефана Симића и ђакона Слободана Пејовића. Током Свете Литургије, на Малом входу, Епископ Јустин је оца Светолика Марковића, Архијерејског намесника качерског и пароха љишког, наградио правом ношења напрсног крста за целокупан његов досадашњи рад у њиви Господњој, за труд и старање око обнове, изградње и уређења храмова, као и за духовну изградњу Цркве Христове. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ је у надахнутој беседи истакао да данас славимо Свете Праоце, оне Свете који су живели у Старом Завету и трудили се да испуне Мојсијев закон и са вером и надом чекали Долазак обећаног Месије. Оно што су они ишчекивали, ми за две недеље прослављамо, када славимо највећи хришћански празник – Рођење Христово. Такође, Преосвећени се осврнуо и на прочитани одељак из Светог Јеванђеља, нагласивши суштински значај заједничарења у Светој Евхаристији за сваког хришћанина. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. У сали парохијског дома, након Свете Литургије, све супруге, мајке и баке, као и породица новоодликованог проте Светолика припремили су трпезу љубави за све присутне, где је настављено празнично сабрање. На крају данашњег славља, Епископу и свим присутнима, обратио се и домаћин, прота Светолик, који се веома емотивним речима захвалио Његовом Преосвештенству на молитви и указаној части. Посебно се захвалио својим родитељима, супрузи и деци, члановима одбора љишке Црквене општине и свим верницима који су учествовали у данашњој радости. Аксиос, драги оче Светоличе! Ђакон Слободан Пејовић
Зашто се славе Праоци пред Божић?
“Праоци имају значајно место у телу Христовом; без њих не можемо да будемо сједињени са Црквом. Праоци су нам донели ишчекивање Израиља, које је постало “ишчекивање народа“, а потом и наше наслеђе. Донели су нам Христа, жудњу нашег срца, пуноћу наших жеља, душу наше душе, живот и радост нашег постојања. На дан Божића запојаћемо заједно са њима: “Дођите да видимо, верни, где се родио Христос?“ Али, где се Христос родио? У Витлејему? Чак и демони знају да се историјски Христос родио у Витлејему. То су пророковали векови, то сведоче наше душе, то наши лични доживљаји потврђују у садашњости. Питање је, међутим, ово: како ће предвечни Бог и за нас бити наш Бог, рођено “дете младо“? Зато је наша Црква, све до 11-12. века имала једну недељу Праотаца. Од тада је одредила и другу, да би их сместила у наше душе, да се “замешају“ заједно са нама.“ Архимандрит Емилијан Симонопетритски Празничне мистагошке беседе