Пре неколико година спремао сам се да прославим Детињце. Покажем једном свом рођаку поклон који сам купио, но његову пажњу је привукло нешто друго: канап у десној руци. Упитао ме је: ,,Ок, брате, поклон, али шта ће ти тај канап?!! Батали те прастаре обичаје, ово је ХХI век!“
За почетак, треба истаћи да су празници Детињци, Материце и Оци (као и крсна слава), аутентични српски празници. Постоје само у Срба, и нигде више. Чак и када не бисмо имали ниједан други разлог да прослављамо ове празнике и поштујемо њихове обреде, неговање нематеријалне културне баштине народа из којег потичемо би био сасвим довољан разлог. Ипак, имамо и још један већи разлог. Он се тиче не очувања нашег националног, већ хришћанског идентитета.
Ове три недеље јесу припрема пред најрадоснији хришћански празник—Рођење Христово. Припремамо се за празник измирења човечанства са Богом. Чиме се припремамо? Даривањем других. Стављањем других испред себе, и то баш онда када прослављамо празник у нашу част. Први празник – Детињци, посвећен је деци. По логици овога света, тај дан деца би требало да буду у центру пажње. Она би попут ,,слављеника“ на рођендан требало да седе и уживају, док их родитељи опслужују, угађају им и доносе поклоне. Међутим, управо је супротно. На Детињце, деца су та која спремају дарове родитељима и служе им по својој моћи. Она се везују и дреше на овај дан. Деца се кроз овај празник и обичај уче једној веома важној(и данас све више потиснутој) врлини—ОДГОВОРНОСТИ. Ако су толико мала да не могу да купе поклон, могу да подсете родитеље на то. Могу просто да их загрле и пољубе и буду им нарочито послушна тога дана. И то је за њихов узраст довољно. Осим тога, овде се деци пружа још једна могућност о којој се у савременом добу тако много говори— да буду РАВНОПРАВНИ са својим родитељима. Деца на свој дан чине исте оне обреде које ће њихове мајке и очеви чинити за једну, односно две седмице.
Недељу дана након празника деце, Црква прославља празник мајки—материце. Овога дана мајке се везују и дреше. На празник посвећен њима оне даривају своју децу поклонима, а од њих добијају љубав и пажњу. Сасвим супротно од световног ,,дана жена“ када се жене обасипају ружама, поклонима и ласкама.
На дан очева—оце, тате су ти који спремају дарове и дарују децу. Овога дана они припремају, постављају трпезу и служе око ње. Очеви на свој празник служе супругама и деци. Какав парадокс и обрт за овосветску логику!
Али не и за хришћанску. За хришћане је сасвим природна ствар служити другима. Образац служења налазимо у самоме Богочовеку Христу. ,,Ко хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга, јер ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да свој живот дâ у откуп за многе.“(Мт.20) Својим Рођењем у пећини уместо у палати и у јаслама уместо у колевци, Он је то јасно показао. И касније, до пред саму своју смрт Он је служио својим ученицима, перући им ноге и окупљајући их за трпезу. И у самртноме часу када свако очекује да се други посвете њему, Христос не очекује бригу и пажњу, већ је дарује. Он збрињава своју мајку, предајући је своме љубљеном ученику, Јовану Богослову.
Дарујући друге на свој празник, подражавамо не само Богочовека Христа већ и тројицу мудрацу. Они су као гости из оближњих и далеких крајева, даровали Богомладенца Христа најбољим што су имали, не очекујући, притом, никаквог уздарја за себе.
Везивањем и дрешењем чланова породице исказујемо најбитнију хришћанску врлину—љубав и праштање. Онај који воли везује својом љубављу другога за себе, али и дреши од свих нанетих увреда и кривица. Тиме такође постајемо слични Сину Божијем, који нас је својом љубављу везао за Бога Оца и раздрешио од свих ,,уза адових“, тј. од греха и смрти.
Господ наш Исус Христос говорио је да је ,,блаженије давати него примати.“ Има ли празника који то јасније показује него Детињци, Материце и Оци? Има ли обреда који лепше указује на силу породичне љубави, од обреда везивања и даривања? Прослављајући ова три празника пред Божић, негујемо, јачамо и унапређујемо данас све угроженију основну ћелију друштва—породицу. Кроз ове празнике деца се васпитавају у духу хришћанских предака и култури даривања.
И за крај: нека су свима срећни предстојећи празници, оци и Рођење Христово! Сетимо се макар на ове празнике чувене изреке оца Митрофана Хиландарца: ,,Наше је само оно што поклонимо другима.“
Вероучитељ Филип Зеленовић
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 29. децембар 2023. године