Архимандрит Тимотеј (Миливојевић) одржао предавање у Ужицу
Будући да је време исечак вечности, по запажању светог Јустина Ћелијског, и будући да свако наше добро дело и труд добијају надвременску вредност само ако их посматрамо са есхатолошке тачке гледишта, заједница при Цркви Светог апостола и јеванђелисте Марка у Ужицу се потрудила и овог лета Господњег да сотириолошки употпуни „исечак вечности“ и настави континуитет дуг 17 година и организује циклус Божићних предавања. Прва два предавања су насловљена “Црква између оних који имају и између оних који немају“ и “Старозаветна најава рођења Христовог“ и реализована су у сали парохијског дома поменуте Цркве. Предавачи су били протојереји – ставрофори Милић Драговић, старешина најстарије ужичке Цркве, и архијерејски намесник ужички, отац Милош Босић. Треће предавање је одржано уз велико присуство верног народа и ужичких свештенослужитеља, који су имали част и радост да се из уста и срца архимандрита Тимотеја ( Миливојевића ), игумана вазнесењског, „напоје“ живе воде православне, слушајући предавање на тему: “Стварање света у светлу Христовог рођења“. Отац Тимотеј је најпре изложио научну космолошку слику. Присутни су имали прилику да чују доста појмова научне терминологије коју је отац Тимотеј објашњавао тако да нам приближи њихово значење. Такође се дотицао и античког погледа на стварање света, највише помињући Аристотела. Касније се сконцентрисао да објасни опис стварања света којег проналазимо на првим страницама Светог Писма. Приликом тумачења појединих стихова, корелацијски се освртао на научне теорије чије обрисе смо могли да уочимо у Шестодневу описане на поетски начин. Уз мноштво светоотачких цитата, постање света се сагледавало у светлости Христовог рођења и Његовог Васкрсења, које нам даје одговор о смислу времена. Архимандрит вазнесењски се потрудио да објасни временске категорије прошлости, садашњости и будућности, и на који начин ми утичемо на њих, а не оне на нас. Изнесено је једно дивно запажање о мењању прошлости, иако са логичке стране то делује апсурдно: наиме, ако желимо да променимо своју прошлост, кроз Свету Тајну Исповести и кроз искрено кајање, преобразићемо своје биће; ако желимо да уз своју прошлост променимо и туђу, онда ћемо другом опростити. Утисак свих присутних најбоље је описао отац Милић, рекавши да су нам горела срца док смо слушали богонадахнуто предавање архимандрита Тимотеја, коме се захвалио што је нашој заједници пренео љубав и радост у ишчекивању Богомладенца Христа који је „исти јуче, данас и сутра“ и који нам даје смисао битисања у долини плача. Ђакон Бојан Мијаиловић
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Јеванђеље у Кини“
Вероватно сте чули за краљевачког уметника – филигранисту – Горана Ристовића Покимицу, мада, истини за вољу, он је много чувенији ван Краљева, па чак и ван Србије, неголи у свом родном месту. Но, данас се нећу бавити хваљењем овог признатог уметника и доброг човека, већ једном згодом која му се десила у октобру ове године приликом његове изложбе у Кини. Наиме, Народни Музеј Србије из Београда у Пекингу је организовао изложбу репликâ круна наших средњовековних владара које је својом руком израдио г-дин Покимица. Покимица је, између осталог решио да тамо представи и једно Јеванђеље и Престони Часни Крст који су израђени од филигрански изрезбареног злата и слонове кости. Међутим, носећи посебно израђене кофере са овим експонатима, у авиону је почео да размишља како није требало да их понесе са собом. У себи је помишљао како је направио грешку, јер су Крст и Јеванђеље наше светиње, од каквог год материјала да су израђени, а познато је да у Кини још увек влада Комунистичка Партија и да је религија готово забрањена. Чинило му се као да ће наше светиње изнети пред људе којима оне ништа не значе и који ће их процењивати само из перспективе уметности, што је, ипак, својеврсно потцењивање… Али, шта је ту је, већ је путовао авионом и није се могло назад. Зашто вам пишем оволики увод? Зато што се испоставило да је Бог удесио да Крст и Јеванђеље у Кини ипак буду нешто више од само изложеног уметничког предмета. Наиме, изложба је имала велики број посетилаца које су са кинеском стрпљивошћу посматрали изложене експонате. Међу њима се, сасвим случајно (а можда ипак не толико случајно, и заправо по Божијем промислу), нашао и младић који је након обиласка свих изложених предмета застао крај Крста и Јеванђеља, задивљен, али и запитан. Он је касније пронашао нашег уметника и ступио у разговор са њим. Интересовало га је да ли је он хришћанин, о чему говори хришћанска вера, како изгледа молитва Богу, и још много штошта. Разговор је трајао до ситних ноћних сати. Откуда толико интересовање за хришћанску веру код младића који је из једне безбожне државе? Господин Горан нам је, када се вратио са путовања, потанко испричао задивљујућу причу овог младића која се крије иза његове жеље да се упозна са хришћанством и да постане хришћанин. Наиме, са својих шеснаест година, он је у јувелирници купио златан крстић који се носи око врата, на грудима. То није учинио из верских разлога, већ зато што му се допадало да носи такав украс на себи. Када је, након неколико година, боравио у Индонезији, на сурфовању, догодило се да га је супротна морска струја почела односити од обале. Одмах је уз помоћ даске покушаваo да плива ка обали, али ништа није вредело, одлазио је све даље. Након четири или пет сати борбе, исцрпљен и километрима удаљен од обале, схватио је да је то његов крај. У том тренутку, незнано зашто, али хвала Богу да је тако, сетио се верског символа који је носио око врата. Чврсто га је ухватио руком и завапио: „Боже, ако те има, сад ми помози!“. Према његовом причању, није стигао ни да изговори овај молитвени вапај, а наишао је велики талас који га је изузетном брзином, за мање од минуте избацио на обалу. Од тог тренутка, прича он, могу да га убеђују преко медија и телевизије да Бог не постоји, али то ништа не вреди – његов живот је сведочанство бриге Божије. Али, како да се упозна са хришћанством, када у Кини свеукупно постоји свега неколико хришћанских храмова. И за то се Бог побринуо. Враћајући се авионом кући, разговарао је са човеком који је седео крај њега. Испоставило се да је он англикански свештеник. Одмах му је испричао како га је Бог спасао, и замолио га да некако упути у основе хришћанске вере, али путовање се завршавало и није било времена за било какву поуку. Англикански свештеник је из свог џепа извадио примерак Новог Завета на енглеском језику и рекао му: „На овим страницама ћеш се упознати са Христом“. Од тада, млади Кинез је свуда са собом носио Јеванђеље и читао о Христу и о Цркви коју је Христос основао. И, свакога дана се молио Богу да га некако упути у тој земљи у којој нема свештеника. И тако је „случајно“ наишао на Крст и Јеванђеље, и понадао се да је аутор тих „дела“ хришћанин који га може поучити… Бог је, слободно то можемо рећи, удесио да овај младић чује реч вере за којом је жудело његово срце. И тако је, након разговора са нашим Покимицом, чувши о манастирима, о Литургијама, о Светој Гори, о светитељима, решио да, првом приликом, посети Србију и потом Свету Гору, и да постане члан Православне Цркве, јер му срце казује да је то аутентично хришћанство. Ову причу која је, верујем, и на вас оставила утисак, сам поделио са вама не само због чудесности овог догађаја, већ и због тога да бисмо се подсетили да Бог слуша наше дубоке вапаје упућене Њему. У огромном броју случајева Господ показује своју бригу према нама и благосиља нас својим даровима. Но, поставимо себи ово питање, колико се ми обраћамо Богу и колико тражимо заштиту и утеху од Њега? Често је управо супротно: живимо и пролазимо кроз разноразна искушења као да Бог не постоји. Многи међу нама су спремни да, у својим болестима и недаћама, одлазе чак и код врачара и гатара, али не и да се сете Бога. Свето Писмо, у оквиру Псалтира, вели: „Пренеси на Господа бригу своју и прехранићете у дан глади“. Господ је добар и благ и учиниће са нама спрам нашег поуздања у Њега, али шта ако у нама нема поуздања у Њега? Шта онда? Можда и овде треба тражити разлоге многих невоља кроз које пролазимо и као појединци и као друштво у целини? Замислите само да осамдесет процената нашег народа (не морају сви) своју бригу преноси на Господа и живи јеванђелском добротом. Где би нам онда био крај? Не би ни тада било све савршено, али би све било радосније и са више љубави и доброте. Сасвим сигурно би нам било много
Свечано представљање комплета издања „Рукописи Музеја Српске Православне Цркве: Збирка Радослава М. Грујића“ и отварање пратеће изложбе
У среду, 27. децембра у 14 часова у Амфитеатру Народне библиотеке Србије у Београду биће одржано свечано представљање комплета пет књига под насловом „Рукописи Музеја Српске Православне Цркве: Збирка Радослава М. Грујића“ у издаваштву Народне Библиотеке Србије и Музеја Српске Православне Цркве и отварање пратеће изложбе. Тим поводом, присутнима ће се обратити рецензент издања проф. др Томислав Јовановић, коаутор Љупка Васиљев, начелник Археографског одељења НБС др Владан Тријић и управник Музеја Српске Православне Цркве јереј др Владимир Радовановић. Пројекат публиковања албума водених знакова, палеографског албума и описа рукописа Грујићеве збирке осмишљен је још почетком шездесетих година прошлог века, заслугом протојереја-ставрофора професора Владимира Алексијевича Мошина, оснивача Археографског одељења Народне Библиотеке Србије. Са првим археографским описима рукописне збирке из Оставине Радослава М. Грујића отпочето је у периоду 1962–1964. године. Професор Мошин је окупио младе сараднике и заједно са њима истраживао рукописе ове збирке током више деценија. За већину рукописа израдио је описе материјалног стања, писма, језика, садржине и записа, као и историјат. У настојању да се овај посао оконча после смрти проф. Мошина, потпуно опише збирка и овековечи рад претходника који је трајао више од седамдесет година, остварена је сарадња Музеја Српске Православне Цркве и Народне библиотеке Србије из које је произашло издање „Рукописи Музеја Српске Православне Цркве: Збирка Радослава М. Грујића“. Заједничким снагама, ове две институције су у току последње деценије радиле на томе да се систематизују све белешке са описима рукописа проф. Мошина и његових сарадника, али и да се доврши оно што није било урађено. Љупка Васиљев, која је од почетка сарађивала са проф. Мошином на обради фонда рукописа збирке Радослава Грујића, обрадила је илуминацију, повез и водене знаке, касније додавши и комплетне описе више десетина неописаних рукописа, ради увида у потпуност збирке, те приредивши две свеске Палеографског албума. Димитрије Богдановић је проверио и допунио до тада урађене описе, оставивши и напомене о томе шта је потребно да се још предузме, а обрадио је и 25 раније необрађених, млађих књига. Најзад, Мирјана Гроздановић-Пајић проверила је, допунила и датовала водене знаке, припремивши и Филигранолошки албум. Крајњи резултат овог оствареног пројекта данас јесте преко 350 обрађених рукописа и пет публикованих књига: Филигранолошки албум водених знакова, два тома Описа рукописа и два Палеографска албума. Уз представљање петокњижног издања приређена је и пратећа изложба. *** Радослав М. Грујућ (1878–1955) Протојереј-ставрофор проф. др Радослав М. Грујић једна је од најистакнутијих личности српске науке и културе између два светска рата. Започео је своје образовање у родном Земуну, да би после стицања свештеничког чина (1899) једно време радио као вероучитељ у Бјеловару, а потом завршио Правни факултет (1908) и Философско-хисторички факултет у Загребу (1911). Био је професор Богословије Светог Саве у Београду од 1919. године, затим ванредни и редовни професор и декан Филозофског факултета у Скопљу и Теолошког факултета у Београду. На позицији председника Скопског научног друштва био је до 1937. године. Заслужан је за оснивање Историјско-археолошког музеја у Скопљу. Заједно са проф. Лазаром Мирковићем радио је на оснивању Музеја Српске Православне Цркве. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности и један од оснивача Археолошког и историјског института САНУ. Током свог живота Радослав Грујић успео је да спасе и прикупи преко 350 рукописних књига. Ова збирка рукописних књига представља један је од најзначајнијих и најобимнијих фондова рукописних књига у српском народу. Извор: Музеј Српске Православне Цркве
Слава Манастира Никоља под Кабларом
На дан када наша Света Црква прославља празник Светог Николаја Мирликијског, сестринство Манастира Никоља под Кабларом прославило је своју храмовну славу. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење игумана Манастира Згодачице протосинђела Стефана (Чкоњевића) и ђакона Стефана Симића. На манастирској слави присуствовао архимандрит Тимотеј (Миливојевић) игуман Манастира Вазнесења на Овчару, монаштво Манастирâ Благовештења, Сретења, Вољавче и Јовања, као и велики број верног народа. Лепоти богослужења је допринело појање српско-византијског хора „Мојсије Петровић“. Након причешћивања Светим тајнама, коме је приступио велики број верног народа, Епископ Јустин је пререзао славски колач и обратио се верном народу пригодном беседом осврнувши се на житије Светог Николаја, као и на значај који он има за нас данас. На крају, Епископ је игуманији Јелисавети и сестринству манастира честитао славу. У наставку, сестринство Манастира Никоља на челу са игуманијом Јелисаветом (Драгојловић) угостило је све присутне на трпези љубави. студент теологије чтец Милорад Пауновић
Теслин „тихи договор“ са Светим Николом
Религиозност Николе Тесле је веома сложена тема која захтева истраживање засновано на историјским чињеницама и подразумева како добро познавање Теслиних ставова током целог живота, тако и њихово контекстуално сагледавање. Нажалост, многи истраживачи Теслиног лика су се саплели на искушењу редукционизма, тако што су закључке изводили на основу уског опсега података, игноришући целину историјских изворâ. На тај начин су неки од њих закључили да је Тесла био атеиста, будући да у неким његовим космолошким и антрополошким разматрањима постоје отворено материјалистички ставови. Ти истраживачи, притом, нису себи поставили упоредно питање: откуда то да Тесла у другим текстовима и изјавама афирмативно помиње „Господа“, „Творца, „Богом дане силе“, „Божији систем светова“…? Други су отишли у другачију крајност, те су на основу Теслиног интересовања за далекоисточну мисао (а посебно за концепте сличне етру) тврдили како је он био најближи хиндуизму/будизму по својим религијским уверењима. Превидели су, притом, чињеницу да је Тесла сâм себе ословљавао хришћанином, а да је хришћанство карактерисао као религију изнад свих светских религија, које су по његовом сопственом мишљењу углавном резултат „апстрактног мишљења“, за разлику од хришћанства, које је описивао као „непогрешиво резултат практичног експеримента“. Трећи су, на крају крајева, направили грешку тако што су на основу Теслиног хришћанског порекла, изразито афирмативног става према хришћанству, личног ословљавања и неких аспеката животне етике тежили да га прикажу као пример православног хришћанина, па чак и као светитеља. Они су, међутим, превидели чињеницу да је Тесла током америчког периода живота износио и разне хетеродоксне ставове, настале под различитим утицајима, због чега он – премда несумњиво хришћанин – не може служити као пример исповедања хришћанске вере. Истина је, дакле, негде између поједностављених и редукованих приказивања. При свему наведеном, постоји један веома значајан сегмент Теслине религиозности који није до краја расветљен, а тиче се верског доживљаја насталог под директним утицајем Православља. У питању је његов однос према Светом Николи, Светитељу који код православних Срба заузима посебно место. На тај однос је први указао амерички истраживач и колекционар Теслиних текстова Леланд Андерсон, у свом чланку под називом „Nikola Tesla’s Patron Saint“. Од појаве Андерсоновог текста до данас откривено је неколико додатних докумената на ову тему, коју ћемо начелно обрадити. Свештенички син Никола Тесла је рођен у Смиљану, месту у оквиру Војне крајине (Аустријска царевина) у ноћи између 9. и 10. јула 1856. године, уочи Петровдана (у то време је разлика између јулијанског и грегоријанског календара била 12 дана). Због лошег здравственог стања, крштен је убрзо после рођења, добивши крштено име Николај, чиме је његов имендан био везан за празник Светог Николе. За разлику од православних Руса и Грка, код Срба традиција слављења имендана није толико заступљена (крсна слава је код нас доминантан верски обичај). Тесла је, међутим, целог живота био изразито везан управо за свој имендан, у мери да су неки западни истраживачи сматрали да је Никољдан био његова крсна слава (а то је био Ђурђевдан). Први траг о томе налазимо у време када је он славан проналазач у САД и када му сестре писмом редовно честитају имендан – празник Светог Николе. Исто чине њихови мужеви и деца у својим писмима. Да ли је то, можда, била само обичајна пракса у уско родбинским оквирима? Тешко, будући да Тесла за Никољдан и у познијем периоду живота сличне честитке добија од свог рачуновође Џорџа Шерфа, али и од припадника српске дијаспоре у САД, попут Тривуна Лазића. Они су, по свему судећи, знали да му тај празник нешто значи. Два најважнија документа до сада пронађена на ову тему су датирана на 18. и 19. децембар 1904. године. У то време Тесла од Ј. П. Моргана очајнички тражи новац да би наставио развој пројекта бежичног преноса електричне енергије. Пишући писмо Моргану уочи Никољдана 1904., Тесла га почиње следећим речима: „Драги господине Морган, данас је празник мог светитеља заштитника који је увек стајао уз мене“. Већ сутрадан Тесла пише нов допис (као осврт на Морганов негативан писмени одговор) и у њему наводи: „Ваше писмо је дошло до мене управо на дан мог светитеља заштитника – највећег од свих – Светог Николе. Постоји један тихи договор између Светог Николе и мене, да ћемо се држати један другог. Неко време он је то чинио, али у задње три године ме је заборавио – баш као и Ви“. Из ова два писма је сасвим јасно да Тесла према Светом Николи гаји посебно поштовање, осећа његову подршку и негује крајње лични однос. Једнако важан историјски документ на ову тему потиче из последњег периода Теслиног живота, у коме се он, заборављен од многих, у самоћи мислено враћа духовном окриљу Православља, и то посредно, кроз српске епске песме. Новембра 1940. године, богати амерички Србин Михаило Дучић му шаље новчану помоћ, а Тесла му се у телеграму захваљује и, између осталог, наводи: „Свети Никола и Ви најбољи су моји пријатељи“. И овде је, несумњиво, реч о посебној врсти духовне наклоности коју је Никола Тесла осећао према светитељу чије име је носио. Како год тумачили садржај поменутих писама, једно је сигурно – било је нешто сасвим посебно у односу који је Тесла гајио према Светом Николи. Да ли је то било везано само за директан утицај православног хришћанства у коме је одгајан или је одраз неког конкретног догађаја, немогуће је утврдити док се не обради комплетна архива писама коју поседује Музеј Николе Тесле. Стога је на будућим истраживачима лика и дела Николе Тесле задатак да, у сарадњи са кустосима овог Музеја, темељно проуче огромну базу Теслине преписке и пронађу све трагове о овој теми. Тек тада постоји шанса да откријемо какав је то „тихи договор“ Никола Тесла имао са Светим Николајем Чудотворцем и зашто га је сматрао својим „најбољим пријатељем“. Презвитер др Оливер Суботић *Чланак објављен у Политици (рубрика Погледи), о Никољдану 2023.
Света Архијерејска Литургија у Врњачкој Бањи
У недељу 28. по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Свету великомученицу Варвару и Светог Јована Дамаскина, као и празник Детињци, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи. Његовом Преосвештенству саслуживали су: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина храма у Врњачкој Бањи протојереј Часлав Јовановић, протојереј Жарко Дончић, протојереј Радош Младеновић, протонамесник Радован Ђорђевић, јереј Слободан Глишовић и ђакони Стефан Симић и Марко Прокић. Певницу је предводио појац господин Иван Трајковић. Преосвећени Владика је на самом почетку рукопроизвео студенте теологије из Врњачке Бање Димитрија Јевтића и Ђорђа Сирара у чин чтеца. Владика се обрати верном народу Врњачке Бање пригодном беседом започевши је речима: – Данас се налазимо на путу ка великом догађају у историји рода људскога – Оваплоћењу Сина Божијег. На том путу Господ Христос улази у једно село где га срећу десет губавих људи, које Он исцељује и објављује Бога Који хоће да све што постоји има живот вечни, а живот вечни је да Га познамо, да Он буде део нас. Преосвећени Владика се у наставку беседе осврнуо на то да сви данас желе да буду здрави и поживе што дуже. Нормално је да то исто желимо и нашим ближњима, да на разне начине, често и врло неспретно, желимо да их натерамо да заволе Бога. Господ не тражи ништа што није наше, тражи само нашу слободну вољу, наше срце. Господ куца на врата срца сваког од нас и хоће да се усели, да ту обитава, али као што видимо не бива увек тако. Често су наши ближњи равнодушни према Богу, а ми верујући бивамо тужни због тога. Не треба да заборавимо да Господ куца и тражи нас, јер је Господ дошао да спасе палог човека. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Данас је Храм Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи био испуњен посебном празничном радошћу. Велики број верног народа и деце је приступио Светој Чаши. Ђакон Марко Прокић
Божићна представа у Ужицу
Даровитост или таленат је једноставно дар од Бога. Када се препозна код деце он се негује, чува и умножава. Тај значај су увидели и ученици драмске секције који су желели свој дар да покажу, удвоструче и тиме оплемењују друге. Прва основна школа краља Петра II из Ужица, са својим наставницима имала је слуха да препозна ове бисере. Покренути идејом педагога Катарине Карановић о формирању центра за таленте, наставници су преузели улогу да стану уз своје ђаке, да их полако подупру, усправе и изнедре из њих оно најбоље. Поред центар за ликовну уметност, математику, формирана је драмска секција, у оквиру драмског клуба „Цветак жути.“ Ученици су се уз менторски рад учитељица Љубинке Мијатовић, Гордане Никовић и вероучитеља Ненада Вукајловића припремали за прославу и обележавање божићних празника, празника који се прослављају уочи Божића. Током припрема, прво су млади глумци имали задатак да се упознају са значајем лепих старих српских обичаја који се прослављају за Детињце, Материце и Оце. О самом значају и величини ових припремних празника водитељ на премијери представе је јасно истакао: „често се питам шта је потребно учинити за друге? Потребно је позвати тамо где нас одавно нису чули. Посетити тамо где нас дуго нису видели. Опростити тамо где чекају наш опрост. Утешити оне који су тужни. Загрлити оне који су усамљени. И волети људе око нас; ови празници нас подсећају на радост, топлоту, окупљање…“ Томе нас је ова представа и научила и нагласила да су обичаји важан део културе нашег народа. Не само да су традиционална свечаност приликом важних датума, они су и најважнији део прославе једног празника. Кроз обичаје људи увиђају важност блискости, значај припадности и симболику празника. Обичаји који обележавају празнике уочи Божића желе да нам нагласе да је Божић празник када треба да се сетимо колико смо важни једни другима и да ту блискост негујемо. Зато се на празник посвећен деци, мајкама и оцима везујемо. Уз подршку публике, другара и наставника, млади глумци су успешно изнели представу чекајући нови термин неке нове позоришне сцене. Водећи се визијом да је свако дете мали човек који ће сутра оплеменити друштво својим јединственим даром, циљ Центра за таленте је да ученици што лакше искажу своју личност кроз машту и креативност. Вероучитељ Ненад Вукајловић
РТВ Мелос: протојереј Александар Р. Јевтић, О Светом Николи
Ибарске новости: Свети Јован Кронштатски, “Гадарински бесомучник“
Јесте ли икада чули јеванђелску причу о ђавоиманом човеку из Гадаре и о његовом исцељењу које је учинио Христос? Да ли сте чули како је демон мучио несрећника и како је његов живот учинио јадним? Да ли сте видели божанску моћ Исуса Христа над демонима, над читавим легионом демона, који су се уселили у тога човека? Да ли сте видели уништење мноштва свиња у које је демон ушао после изгнања из човека? Хајде да пажљиво саслушамо ову причу и да нешто научимо из ње (Лк 8, 26-39). Ђавоимани људи су постојали и пре, али постоје и данас. Премда тога нисмо ни свесни међу нама постоје многи људи који су у извесном смислу демонизовани. Ко није чуо за случајеве ђавоиманих људи или за људе који су своје животе унаказили алкохолизмом? Ко није чуо за њих или ко не познаје такве који, уколико су ожењени, муче не само себе, већ и своје супруге и своју децу, уколико их имају? Вођени демонима често своје животе уводе у разне неприлике, или упропашћују животе својих супруга и своје деце, разним мукама и батинама. Не могу се речима описати муке онога дома у којем живи пијаница. Пакао, то је истински пакао, са сузама и уздасима свакога дана. А пијаница пије свакога дана и свакога дана односи све из свог дома да би платио пиће. Како је то ужасна страст и ужасно лудило! Кога треба кривити? Наравно, самог пијаницу, који је дошао до таквог демонског стања кроз своју страст за алкохолом. Свака болесна особа може бити лечена, али алкохоличар се не може лечити ни са чим осим уколико сам одлучно не зажели да одбаци пијанство и читавог срца се обрати Господу Исусу Христу, који једини Својом благодаћу може да излечи страшне и фаталне страсти. Видео сам многе пијанице. Међу њима сам видео многе који су потпуно излечени благодаћу Христовом. Али сам видео и многе, а и ви сте их видели, који су ишчезли у страшним смртима, без покајања, извршивши самоубиство или умревши залеђени у каналима у које су пијани упали. То што сам видео исцељене ми пружа право да кажем алкохоличарима: Потражите Спаситеља, искрено и дубоко, и Он ће вас сигурно спасити, и избавити вас од демонске хорде која је вас и све ваше узела у свој посед, због ваше небриге и непажње, лењости и немолитвености, недостатка вере и неверја, због отклона од Бога и од Цркве. Исто тако, видео сам и људе који су стварно били запоседнути демонима, по Божијем допуштењу и Промислу, и демони су у таквим људима довели до менталних обољења, и подстрекивали их на страшна и ужасна богохуљења. Видео сам како демони те јадне људе мучи разним начинима. За ове мислим, заједно са апостолом, да је Бог допустио Сатани да се мучи тело, да би дух био спасен (1 Кор 5, 5). Наравно, овакви људи су стању менталног лудила. Они не могу схватити да раде нешто погрешно. Пијанице, међутим, ће бити оптужени за своје поступке, јер имају и разум и слободу; биће им суђено за пијанство и за бес: Пијанци неће наследити Царства Божијега (1 Кор 6, 10). Али, драги моји, постоји још врста бесних (бес је стара словенска реч за ђавола) људи. Постоје љути, иритирајући, гневни људи. Јесте ли икада видели такве? Како је само страшно када се разбесне? Колико су тада ружна њихова лица! Из њихових очију избија таква злоба и бес. Сви смо помало иритантни, сви смо подложни гневу, стога сви треба да молимо од Господа опроштај, да се умекшају наша срца, да нам се да смиреност и стрпљење. Постоји још много врста демонских поседнутости. Такав је случај са људима које мучи туђа срећа и напредак и они, или пате у тишини, гледајући срећу својих ближњих, или просипају гнев и осуду свуда око себе. Постоји поседнутост која се изражава у незајажљивости за новцем, јер постоје људи који су спремни да, због новца, поступају неправедно, а због губитка новца, чак и да изврше самоубиство. Срца таквих људи су отежала до те мере да њих ни најмање не додирују патње других људи: гладних, нагих, болесних, обогаљених, и пролазе покрај таквих свакога дана не оставивши ни новчић, а њихови сефови су дупке пуни по дару Божијим. Зар ово није својеврсно лудило? Постоји коцкарска манија, када људи полагано троше своје вечери и ноћи за картама, убијајући своје драгоцено време, не гледајући на дела Божија, не обраћајући пажњу на своје душе, на своје спасење, не бринући се за своје покајање. Постоји и манија, или демонска поседнутост, међу људима који имају аверзију према Цркви, богослужењима, појању Богу и читању речи Божије. Никада их не можеш убедити да дођу у Цркву. Ако их поведеш, они ће побећи са каквим год разлогом – толика је њихова отуђеност од Бога и од Цркве. Постоји толико много манија или типова демонске поседнутости међу људима! Шта је лек за ову моралну болест, како се може утећи од овог вишеглавог чудовишта? Само скромном вером у Господа Исуса Христа, који је поразио моћ ђавола, и искреним и дубоким покајањем, молитвом и постом. Овај се род не изгони другачије до молитвом и постом (Мт 17, 21). Узгред, то је један од разлога што је Црква установила постове – да би хришћани имали оружје против ђавола и безбројних његових махинација. Божићни пост нам је послала Црква да би нам помогла. Хајде да вољно прихватимо ово црквено исцељивање и да у складу са нашим снагама, постимо од страсти и пожуда. Амин! Свети Јован Кронштатски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 15. децембар 2023. године
Ђачка слава у Сирчи 2023.
Дана 13. 12. 2023. године, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, у ОШ ,,Јован Цвијић“ у Сирчи одржана је шеста по реду ,,Ђачка слава“. Ова презентација уведена је школске 2017/18. године , на предлог садашњег директора школе Ивана Радосављевића и од тада се редовно одржава. Сваке године одабрани ученици шестог, седмог или осмог разреда припреме трпезу и под руководством вероучитеља направе PP презентацију о неком светитељу или празнику. Ове године одабрали смо Светога Андреја Првозваног из разлога што се у народу о њему мало зна. Презентацију о његовом житију урадили су ученици 6. разреда наше школе: Јана Андрић, Душан Трифуновић и Николина Ћировић, док је ученица Анђела Муждека такође из 6. Разреда, припремила славски колач. За време петог часа, у 11:30, ученици свих разреда су са својим предметним наставницима сишли у хол школе. Осим ученика и наставника, презентацији су присуствовали и парох сирчански, отац Стефан Медар, директор школе Иван Радосављевић, педагог и помоћно особље. У холу су били изложени славски колач, свећа, жито и вино, које су такође припремили ученици наведених разреда. Вероучитељ је честитавши присутнима предстојећи празник и објаснивши смисао четири основна елемента крсне славе (славски колач, вино, свећа и жито), дао реч ученицима 6. разреда. Ученици су из Охридског Пролога извукли и истакли све најбитније детаље из житија Светога апостола Андреја и објаснили значење имена Андреј(,,мужеван, храбар“). Овај свети апостол назива се Првозваним јер је најпре био ученик Светог Јована Крститеља, али чим је видео да Јован на реци Јордан указује на Христа као већег од себе, Андреј напушта свог првог учитеља и почиње да следи Господа Исуса Христа. Потом је, након чудесног риболова на Галилејском језеру, привео вери и свога брата Симона Петра. Свети апостол Андреј проповедао је Јеванђеље по Тракији, Византији, затим у областима данашње Украјине и Русије и на крају на Пелопонезу. Основао је многе заједнице хришћана широм источне Европе, а пострадао је на крст у граду Патрасу (данас Патра у Грчкој) око 62. године. Мошти му почивају у Риму и Москви. Овај светитељ крсна је слава династије Карађорђевић. Након презентације, отац Стефан је освештао славски колач и честитао свима данашњи празник. Славски колач раздељен је ученицима свих разреда, као и наставном особљу. Молитвама твога првозваног апостола Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин. Вероучитељ Филип Зеленовић
Архимандрит Тимотеј (Миливојевић) одржао предавање у Ужицу
Будући да је време исечак вечности, по запажању светог Јустина Ћелијског, и будући да свако наше добро дело и труд добијају надвременску вредност само ако их посматрамо са есхатолошке тачке гледишта, заједница при Цркви Светог апостола и јеванђелисте Марка у Ужицу се потрудила и овог лета Господњег да сотириолошки употпуни „исечак вечности“ и настави континуитет дуг 17 година и организује циклус Божићних предавања. Прва два предавања су насловљена “Црква између оних који имају и између оних који немају“ и “Старозаветна најава рођења Христовог“ и реализована су у сали парохијског дома поменуте Цркве. Предавачи су били протојереји – ставрофори Милић Драговић, старешина најстарије ужичке Цркве, и архијерејски намесник ужички, отац Милош Босић. Треће предавање је одржано уз велико присуство верног народа и ужичких свештенослужитеља, који су имали част и радост да се из уста и срца архимандрита Тимотеја ( Миливојевића ), игумана вазнесењског, „напоје“ живе воде православне, слушајући предавање на тему: “Стварање света у светлу Христовог рођења“. Отац Тимотеј је најпре изложио научну космолошку слику. Присутни су имали прилику да чују доста појмова научне терминологије коју је отац Тимотеј објашњавао тако да нам приближи њихово значење. Такође се дотицао и античког погледа на стварање света, највише помињући Аристотела. Касније се сконцентрисао да објасни опис стварања света којег проналазимо на првим страницама Светог Писма. Приликом тумачења појединих стихова, корелацијски се освртао на научне теорије чије обрисе смо могли да уочимо у Шестодневу описане на поетски начин. Уз мноштво светоотачких цитата, постање света се сагледавало у светлости Христовог рођења и Његовог Васкрсења, које нам даје одговор о смислу времена. Архимандрит вазнесењски се потрудио да објасни временске категорије прошлости, садашњости и будућности, и на који начин ми утичемо на њих, а не оне на нас. Изнесено је једно дивно запажање о мењању прошлости, иако са логичке стране то делује апсурдно: наиме, ако желимо да променимо своју прошлост, кроз Свету Тајну Исповести и кроз искрено кајање, преобразићемо своје биће; ако желимо да уз своју прошлост променимо и туђу, онда ћемо другом опростити. Утисак свих присутних најбоље је описао отац Милић, рекавши да су нам горела срца док смо слушали богонадахнуто предавање архимандрита Тимотеја, коме се захвалио што је нашој заједници пренео љубав и радост у ишчекивању Богомладенца Христа који је „исти јуче, данас и сутра“ и који нам даје смисао битисања у долини плача. Ђакон Бојан Мијаиловић
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Јеванђеље у Кини“
Вероватно сте чули за краљевачког уметника – филигранисту – Горана Ристовића Покимицу, мада, истини за вољу, он је много чувенији ван Краљева, па чак и ван Србије, неголи у свом родном месту. Но, данас се нећу бавити хваљењем овог признатог уметника и доброг човека, већ једном згодом која му се десила у октобру ове године приликом његове изложбе у Кини. Наиме, Народни Музеј Србије из Београда у Пекингу је организовао изложбу репликâ круна наших средњовековних владара које је својом руком израдио г-дин Покимица. Покимица је, између осталог решио да тамо представи и једно Јеванђеље и Престони Часни Крст који су израђени од филигрански изрезбареног злата и слонове кости. Међутим, носећи посебно израђене кофере са овим експонатима, у авиону је почео да размишља како није требало да их понесе са собом. У себи је помишљао како је направио грешку, јер су Крст и Јеванђеље наше светиње, од каквог год материјала да су израђени, а познато је да у Кини још увек влада Комунистичка Партија и да је религија готово забрањена. Чинило му се као да ће наше светиње изнети пред људе којима оне ништа не значе и који ће их процењивати само из перспективе уметности, што је, ипак, својеврсно потцењивање… Али, шта је ту је, већ је путовао авионом и није се могло назад. Зашто вам пишем оволики увод? Зато што се испоставило да је Бог удесио да Крст и Јеванђеље у Кини ипак буду нешто више од само изложеног уметничког предмета. Наиме, изложба је имала велики број посетилаца које су са кинеском стрпљивошћу посматрали изложене експонате. Међу њима се, сасвим случајно (а можда ипак не толико случајно, и заправо по Божијем промислу), нашао и младић који је након обиласка свих изложених предмета застао крај Крста и Јеванђеља, задивљен, али и запитан. Он је касније пронашао нашег уметника и ступио у разговор са њим. Интересовало га је да ли је он хришћанин, о чему говори хришћанска вера, како изгледа молитва Богу, и још много штошта. Разговор је трајао до ситних ноћних сати. Откуда толико интересовање за хришћанску веру код младића који је из једне безбожне државе? Господин Горан нам је, када се вратио са путовања, потанко испричао задивљујућу причу овог младића која се крије иза његове жеље да се упозна са хришћанством и да постане хришћанин. Наиме, са својих шеснаест година, он је у јувелирници купио златан крстић који се носи око врата, на грудима. То није учинио из верских разлога, већ зато што му се допадало да носи такав украс на себи. Када је, након неколико година, боравио у Индонезији, на сурфовању, догодило се да га је супротна морска струја почела односити од обале. Одмах је уз помоћ даске покушаваo да плива ка обали, али ништа није вредело, одлазио је све даље. Након четири или пет сати борбе, исцрпљен и километрима удаљен од обале, схватио је да је то његов крај. У том тренутку, незнано зашто, али хвала Богу да је тако, сетио се верског символа који је носио око врата. Чврсто га је ухватио руком и завапио: „Боже, ако те има, сад ми помози!“. Према његовом причању, није стигао ни да изговори овај молитвени вапај, а наишао је велики талас који га је изузетном брзином, за мање од минуте избацио на обалу. Од тог тренутка, прича он, могу да га убеђују преко медија и телевизије да Бог не постоји, али то ништа не вреди – његов живот је сведочанство бриге Божије. Али, како да се упозна са хришћанством, када у Кини свеукупно постоји свега неколико хришћанских храмова. И за то се Бог побринуо. Враћајући се авионом кући, разговарао је са човеком који је седео крај њега. Испоставило се да је он англикански свештеник. Одмах му је испричао како га је Бог спасао, и замолио га да некако упути у основе хришћанске вере, али путовање се завршавало и није било времена за било какву поуку. Англикански свештеник је из свог џепа извадио примерак Новог Завета на енглеском језику и рекао му: „На овим страницама ћеш се упознати са Христом“. Од тада, млади Кинез је свуда са собом носио Јеванђеље и читао о Христу и о Цркви коју је Христос основао. И, свакога дана се молио Богу да га некако упути у тој земљи у којој нема свештеника. И тако је „случајно“ наишао на Крст и Јеванђеље, и понадао се да је аутор тих „дела“ хришћанин који га може поучити… Бог је, слободно то можемо рећи, удесио да овај младић чује реч вере за којом је жудело његово срце. И тако је, након разговора са нашим Покимицом, чувши о манастирима, о Литургијама, о Светој Гори, о светитељима, решио да, првом приликом, посети Србију и потом Свету Гору, и да постане члан Православне Цркве, јер му срце казује да је то аутентично хришћанство. Ову причу која је, верујем, и на вас оставила утисак, сам поделио са вама не само због чудесности овог догађаја, већ и због тога да бисмо се подсетили да Бог слуша наше дубоке вапаје упућене Њему. У огромном броју случајева Господ показује своју бригу према нама и благосиља нас својим даровима. Но, поставимо себи ово питање, колико се ми обраћамо Богу и колико тражимо заштиту и утеху од Њега? Често је управо супротно: живимо и пролазимо кроз разноразна искушења као да Бог не постоји. Многи међу нама су спремни да, у својим болестима и недаћама, одлазе чак и код врачара и гатара, али не и да се сете Бога. Свето Писмо, у оквиру Псалтира, вели: „Пренеси на Господа бригу своју и прехранићете у дан глади“. Господ је добар и благ и учиниће са нама спрам нашег поуздања у Њега, али шта ако у нама нема поуздања у Њега? Шта онда? Можда и овде треба тражити разлоге многих невоља кроз које пролазимо и као појединци и као друштво у целини? Замислите само да осамдесет процената нашег народа (не морају сви) своју бригу преноси на Господа и живи јеванђелском добротом. Где би нам онда био крај? Не би ни тада било све савршено, али би све било радосније и са више љубави и доброте. Сасвим сигурно би нам било много
Свечано представљање комплета издања „Рукописи Музеја Српске Православне Цркве: Збирка Радослава М. Грујића“ и отварање пратеће изложбе
У среду, 27. децембра у 14 часова у Амфитеатру Народне библиотеке Србије у Београду биће одржано свечано представљање комплета пет књига под насловом „Рукописи Музеја Српске Православне Цркве: Збирка Радослава М. Грујића“ у издаваштву Народне Библиотеке Србије и Музеја Српске Православне Цркве и отварање пратеће изложбе. Тим поводом, присутнима ће се обратити рецензент издања проф. др Томислав Јовановић, коаутор Љупка Васиљев, начелник Археографског одељења НБС др Владан Тријић и управник Музеја Српске Православне Цркве јереј др Владимир Радовановић. Пројекат публиковања албума водених знакова, палеографског албума и описа рукописа Грујићеве збирке осмишљен је још почетком шездесетих година прошлог века, заслугом протојереја-ставрофора професора Владимира Алексијевича Мошина, оснивача Археографског одељења Народне Библиотеке Србије. Са првим археографским описима рукописне збирке из Оставине Радослава М. Грујића отпочето је у периоду 1962–1964. године. Професор Мошин је окупио младе сараднике и заједно са њима истраживао рукописе ове збирке током више деценија. За већину рукописа израдио је описе материјалног стања, писма, језика, садржине и записа, као и историјат. У настојању да се овај посао оконча после смрти проф. Мошина, потпуно опише збирка и овековечи рад претходника који је трајао више од седамдесет година, остварена је сарадња Музеја Српске Православне Цркве и Народне библиотеке Србије из које је произашло издање „Рукописи Музеја Српске Православне Цркве: Збирка Радослава М. Грујића“. Заједничким снагама, ове две институције су у току последње деценије радиле на томе да се систематизују све белешке са описима рукописа проф. Мошина и његових сарадника, али и да се доврши оно што није било урађено. Љупка Васиљев, која је од почетка сарађивала са проф. Мошином на обради фонда рукописа збирке Радослава Грујића, обрадила је илуминацију, повез и водене знаке, касније додавши и комплетне описе више десетина неописаних рукописа, ради увида у потпуност збирке, те приредивши две свеске Палеографског албума. Димитрије Богдановић је проверио и допунио до тада урађене описе, оставивши и напомене о томе шта је потребно да се још предузме, а обрадио је и 25 раније необрађених, млађих књига. Најзад, Мирјана Гроздановић-Пајић проверила је, допунила и датовала водене знаке, припремивши и Филигранолошки албум. Крајњи резултат овог оствареног пројекта данас јесте преко 350 обрађених рукописа и пет публикованих књига: Филигранолошки албум водених знакова, два тома Описа рукописа и два Палеографска албума. Уз представљање петокњижног издања приређена је и пратећа изложба. *** Радослав М. Грујућ (1878–1955) Протојереј-ставрофор проф. др Радослав М. Грујић једна је од најистакнутијих личности српске науке и културе између два светска рата. Започео је своје образовање у родном Земуну, да би после стицања свештеничког чина (1899) једно време радио као вероучитељ у Бјеловару, а потом завршио Правни факултет (1908) и Философско-хисторички факултет у Загребу (1911). Био је професор Богословије Светог Саве у Београду од 1919. године, затим ванредни и редовни професор и декан Филозофског факултета у Скопљу и Теолошког факултета у Београду. На позицији председника Скопског научног друштва био је до 1937. године. Заслужан је за оснивање Историјско-археолошког музеја у Скопљу. Заједно са проф. Лазаром Мирковићем радио је на оснивању Музеја Српске Православне Цркве. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности и један од оснивача Археолошког и историјског института САНУ. Током свог живота Радослав Грујић успео је да спасе и прикупи преко 350 рукописних књига. Ова збирка рукописних књига представља један је од најзначајнијих и најобимнијих фондова рукописних књига у српском народу. Извор: Музеј Српске Православне Цркве
Слава Манастира Никоља под Кабларом
На дан када наша Света Црква прославља празник Светог Николаја Мирликијског, сестринство Манастира Никоља под Кабларом прославило је своју храмовну славу. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење игумана Манастира Згодачице протосинђела Стефана (Чкоњевића) и ђакона Стефана Симића. На манастирској слави присуствовао архимандрит Тимотеј (Миливојевић) игуман Манастира Вазнесења на Овчару, монаштво Манастирâ Благовештења, Сретења, Вољавче и Јовања, као и велики број верног народа. Лепоти богослужења је допринело појање српско-византијског хора „Мојсије Петровић“. Након причешћивања Светим тајнама, коме је приступио велики број верног народа, Епископ Јустин је пререзао славски колач и обратио се верном народу пригодном беседом осврнувши се на житије Светог Николаја, као и на значај који он има за нас данас. На крају, Епископ је игуманији Јелисавети и сестринству манастира честитао славу. У наставку, сестринство Манастира Никоља на челу са игуманијом Јелисаветом (Драгојловић) угостило је све присутне на трпези љубави. студент теологије чтец Милорад Пауновић
Теслин „тихи договор“ са Светим Николом
Религиозност Николе Тесле је веома сложена тема која захтева истраживање засновано на историјским чињеницама и подразумева како добро познавање Теслиних ставова током целог живота, тако и њихово контекстуално сагледавање. Нажалост, многи истраживачи Теслиног лика су се саплели на искушењу редукционизма, тако што су закључке изводили на основу уског опсега података, игноришући целину историјских изворâ. На тај начин су неки од њих закључили да је Тесла био атеиста, будући да у неким његовим космолошким и антрополошким разматрањима постоје отворено материјалистички ставови. Ти истраживачи, притом, нису себи поставили упоредно питање: откуда то да Тесла у другим текстовима и изјавама афирмативно помиње „Господа“, „Творца, „Богом дане силе“, „Божији систем светова“…? Други су отишли у другачију крајност, те су на основу Теслиног интересовања за далекоисточну мисао (а посебно за концепте сличне етру) тврдили како је он био најближи хиндуизму/будизму по својим религијским уверењима. Превидели су, притом, чињеницу да је Тесла сâм себе ословљавао хришћанином, а да је хришћанство карактерисао као религију изнад свих светских религија, које су по његовом сопственом мишљењу углавном резултат „апстрактног мишљења“, за разлику од хришћанства, које је описивао као „непогрешиво резултат практичног експеримента“. Трећи су, на крају крајева, направили грешку тако што су на основу Теслиног хришћанског порекла, изразито афирмативног става према хришћанству, личног ословљавања и неких аспеката животне етике тежили да га прикажу као пример православног хришћанина, па чак и као светитеља. Они су, међутим, превидели чињеницу да је Тесла током америчког периода живота износио и разне хетеродоксне ставове, настале под различитим утицајима, због чега он – премда несумњиво хришћанин – не може служити као пример исповедања хришћанске вере. Истина је, дакле, негде између поједностављених и редукованих приказивања. При свему наведеном, постоји један веома значајан сегмент Теслине религиозности који није до краја расветљен, а тиче се верског доживљаја насталог под директним утицајем Православља. У питању је његов однос према Светом Николи, Светитељу који код православних Срба заузима посебно место. На тај однос је први указао амерички истраживач и колекционар Теслиних текстова Леланд Андерсон, у свом чланку под називом „Nikola Tesla’s Patron Saint“. Од појаве Андерсоновог текста до данас откривено је неколико додатних докумената на ову тему, коју ћемо начелно обрадити. Свештенички син Никола Тесла је рођен у Смиљану, месту у оквиру Војне крајине (Аустријска царевина) у ноћи између 9. и 10. јула 1856. године, уочи Петровдана (у то време је разлика између јулијанског и грегоријанског календара била 12 дана). Због лошег здравственог стања, крштен је убрзо после рођења, добивши крштено име Николај, чиме је његов имендан био везан за празник Светог Николе. За разлику од православних Руса и Грка, код Срба традиција слављења имендана није толико заступљена (крсна слава је код нас доминантан верски обичај). Тесла је, међутим, целог живота био изразито везан управо за свој имендан, у мери да су неки западни истраживачи сматрали да је Никољдан био његова крсна слава (а то је био Ђурђевдан). Први траг о томе налазимо у време када је он славан проналазач у САД и када му сестре писмом редовно честитају имендан – празник Светог Николе. Исто чине њихови мужеви и деца у својим писмима. Да ли је то, можда, била само обичајна пракса у уско родбинским оквирима? Тешко, будући да Тесла за Никољдан и у познијем периоду живота сличне честитке добија од свог рачуновође Џорџа Шерфа, али и од припадника српске дијаспоре у САД, попут Тривуна Лазића. Они су, по свему судећи, знали да му тај празник нешто значи. Два најважнија документа до сада пронађена на ову тему су датирана на 18. и 19. децембар 1904. године. У то време Тесла од Ј. П. Моргана очајнички тражи новац да би наставио развој пројекта бежичног преноса електричне енергије. Пишући писмо Моргану уочи Никољдана 1904., Тесла га почиње следећим речима: „Драги господине Морган, данас је празник мог светитеља заштитника који је увек стајао уз мене“. Већ сутрадан Тесла пише нов допис (као осврт на Морганов негативан писмени одговор) и у њему наводи: „Ваше писмо је дошло до мене управо на дан мог светитеља заштитника – највећег од свих – Светог Николе. Постоји један тихи договор између Светог Николе и мене, да ћемо се држати један другог. Неко време он је то чинио, али у задње три године ме је заборавио – баш као и Ви“. Из ова два писма је сасвим јасно да Тесла према Светом Николи гаји посебно поштовање, осећа његову подршку и негује крајње лични однос. Једнако важан историјски документ на ову тему потиче из последњег периода Теслиног живота, у коме се он, заборављен од многих, у самоћи мислено враћа духовном окриљу Православља, и то посредно, кроз српске епске песме. Новембра 1940. године, богати амерички Србин Михаило Дучић му шаље новчану помоћ, а Тесла му се у телеграму захваљује и, између осталог, наводи: „Свети Никола и Ви најбољи су моји пријатељи“. И овде је, несумњиво, реч о посебној врсти духовне наклоности коју је Никола Тесла осећао према светитељу чије име је носио. Како год тумачили садржај поменутих писама, једно је сигурно – било је нешто сасвим посебно у односу који је Тесла гајио према Светом Николи. Да ли је то било везано само за директан утицај православног хришћанства у коме је одгајан или је одраз неког конкретног догађаја, немогуће је утврдити док се не обради комплетна архива писама коју поседује Музеј Николе Тесле. Стога је на будућим истраживачима лика и дела Николе Тесле задатак да, у сарадњи са кустосима овог Музеја, темељно проуче огромну базу Теслине преписке и пронађу све трагове о овој теми. Тек тада постоји шанса да откријемо какав је то „тихи договор“ Никола Тесла имао са Светим Николајем Чудотворцем и зашто га је сматрао својим „најбољим пријатељем“. Презвитер др Оливер Суботић *Чланак објављен у Политици (рубрика Погледи), о Никољдану 2023.
Света Архијерејска Литургија у Врњачкој Бањи
У недељу 28. по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Свету великомученицу Варвару и Светог Јована Дамаскина, као и празник Детињци, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи. Његовом Преосвештенству саслуживали су: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина храма у Врњачкој Бањи протојереј Часлав Јовановић, протојереј Жарко Дончић, протојереј Радош Младеновић, протонамесник Радован Ђорђевић, јереј Слободан Глишовић и ђакони Стефан Симић и Марко Прокић. Певницу је предводио појац господин Иван Трајковић. Преосвећени Владика је на самом почетку рукопроизвео студенте теологије из Врњачке Бање Димитрија Јевтића и Ђорђа Сирара у чин чтеца. Владика се обрати верном народу Врњачке Бање пригодном беседом започевши је речима: – Данас се налазимо на путу ка великом догађају у историји рода људскога – Оваплоћењу Сина Божијег. На том путу Господ Христос улази у једно село где га срећу десет губавих људи, које Он исцељује и објављује Бога Који хоће да све што постоји има живот вечни, а живот вечни је да Га познамо, да Он буде део нас. Преосвећени Владика се у наставку беседе осврнуо на то да сви данас желе да буду здрави и поживе што дуже. Нормално је да то исто желимо и нашим ближњима, да на разне начине, често и врло неспретно, желимо да их натерамо да заволе Бога. Господ не тражи ништа што није наше, тражи само нашу слободну вољу, наше срце. Господ куца на врата срца сваког од нас и хоће да се усели, да ту обитава, али као што видимо не бива увек тако. Често су наши ближњи равнодушни према Богу, а ми верујући бивамо тужни због тога. Не треба да заборавимо да Господ куца и тражи нас, јер је Господ дошао да спасе палог човека. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Данас је Храм Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи био испуњен посебном празничном радошћу. Велики број верног народа и деце је приступио Светој Чаши. Ђакон Марко Прокић
Божићна представа у Ужицу
Даровитост или таленат је једноставно дар од Бога. Када се препозна код деце он се негује, чува и умножава. Тај значај су увидели и ученици драмске секције који су желели свој дар да покажу, удвоструче и тиме оплемењују друге. Прва основна школа краља Петра II из Ужица, са својим наставницима имала је слуха да препозна ове бисере. Покренути идејом педагога Катарине Карановић о формирању центра за таленте, наставници су преузели улогу да стану уз своје ђаке, да их полако подупру, усправе и изнедре из њих оно најбоље. Поред центар за ликовну уметност, математику, формирана је драмска секција, у оквиру драмског клуба „Цветак жути.“ Ученици су се уз менторски рад учитељица Љубинке Мијатовић, Гордане Никовић и вероучитеља Ненада Вукајловића припремали за прославу и обележавање божићних празника, празника који се прослављају уочи Божића. Током припрема, прво су млади глумци имали задатак да се упознају са значајем лепих старих српских обичаја који се прослављају за Детињце, Материце и Оце. О самом значају и величини ових припремних празника водитељ на премијери представе је јасно истакао: „често се питам шта је потребно учинити за друге? Потребно је позвати тамо где нас одавно нису чули. Посетити тамо где нас дуго нису видели. Опростити тамо где чекају наш опрост. Утешити оне који су тужни. Загрлити оне који су усамљени. И волети људе око нас; ови празници нас подсећају на радост, топлоту, окупљање…“ Томе нас је ова представа и научила и нагласила да су обичаји важан део културе нашег народа. Не само да су традиционална свечаност приликом важних датума, они су и најважнији део прославе једног празника. Кроз обичаје људи увиђају важност блискости, значај припадности и симболику празника. Обичаји који обележавају празнике уочи Божића желе да нам нагласе да је Божић празник када треба да се сетимо колико смо важни једни другима и да ту блискост негујемо. Зато се на празник посвећен деци, мајкама и оцима везујемо. Уз подршку публике, другара и наставника, млади глумци су успешно изнели представу чекајући нови термин неке нове позоришне сцене. Водећи се визијом да је свако дете мали човек који ће сутра оплеменити друштво својим јединственим даром, циљ Центра за таленте је да ученици што лакше искажу своју личност кроз машту и креативност. Вероучитељ Ненад Вукајловић
РТВ Мелос: протојереј Александар Р. Јевтић, О Светом Николи
Ибарске новости: Свети Јован Кронштатски, “Гадарински бесомучник“
Јесте ли икада чули јеванђелску причу о ђавоиманом човеку из Гадаре и о његовом исцељењу које је учинио Христос? Да ли сте чули како је демон мучио несрећника и како је његов живот учинио јадним? Да ли сте видели божанску моћ Исуса Христа над демонима, над читавим легионом демона, који су се уселили у тога човека? Да ли сте видели уништење мноштва свиња у које је демон ушао после изгнања из човека? Хајде да пажљиво саслушамо ову причу и да нешто научимо из ње (Лк 8, 26-39). Ђавоимани људи су постојали и пре, али постоје и данас. Премда тога нисмо ни свесни међу нама постоје многи људи који су у извесном смислу демонизовани. Ко није чуо за случајеве ђавоиманих људи или за људе који су своје животе унаказили алкохолизмом? Ко није чуо за њих или ко не познаје такве који, уколико су ожењени, муче не само себе, већ и своје супруге и своју децу, уколико их имају? Вођени демонима често своје животе уводе у разне неприлике, или упропашћују животе својих супруга и своје деце, разним мукама и батинама. Не могу се речима описати муке онога дома у којем живи пијаница. Пакао, то је истински пакао, са сузама и уздасима свакога дана. А пијаница пије свакога дана и свакога дана односи све из свог дома да би платио пиће. Како је то ужасна страст и ужасно лудило! Кога треба кривити? Наравно, самог пијаницу, који је дошао до таквог демонског стања кроз своју страст за алкохолом. Свака болесна особа може бити лечена, али алкохоличар се не може лечити ни са чим осим уколико сам одлучно не зажели да одбаци пијанство и читавог срца се обрати Господу Исусу Христу, који једини Својом благодаћу може да излечи страшне и фаталне страсти. Видео сам многе пијанице. Међу њима сам видео многе који су потпуно излечени благодаћу Христовом. Али сам видео и многе, а и ви сте их видели, који су ишчезли у страшним смртима, без покајања, извршивши самоубиство или умревши залеђени у каналима у које су пијани упали. То што сам видео исцељене ми пружа право да кажем алкохоличарима: Потражите Спаситеља, искрено и дубоко, и Он ће вас сигурно спасити, и избавити вас од демонске хорде која је вас и све ваше узела у свој посед, због ваше небриге и непажње, лењости и немолитвености, недостатка вере и неверја, због отклона од Бога и од Цркве. Исто тако, видео сам и људе који су стварно били запоседнути демонима, по Божијем допуштењу и Промислу, и демони су у таквим људима довели до менталних обољења, и подстрекивали их на страшна и ужасна богохуљења. Видео сам како демони те јадне људе мучи разним начинима. За ове мислим, заједно са апостолом, да је Бог допустио Сатани да се мучи тело, да би дух био спасен (1 Кор 5, 5). Наравно, овакви људи су стању менталног лудила. Они не могу схватити да раде нешто погрешно. Пијанице, међутим, ће бити оптужени за своје поступке, јер имају и разум и слободу; биће им суђено за пијанство и за бес: Пијанци неће наследити Царства Божијега (1 Кор 6, 10). Али, драги моји, постоји још врста бесних (бес је стара словенска реч за ђавола) људи. Постоје љути, иритирајући, гневни људи. Јесте ли икада видели такве? Како је само страшно када се разбесне? Колико су тада ружна њихова лица! Из њихових очију избија таква злоба и бес. Сви смо помало иритантни, сви смо подложни гневу, стога сви треба да молимо од Господа опроштај, да се умекшају наша срца, да нам се да смиреност и стрпљење. Постоји још много врста демонских поседнутости. Такав је случај са људима које мучи туђа срећа и напредак и они, или пате у тишини, гледајући срећу својих ближњих, или просипају гнев и осуду свуда око себе. Постоји поседнутост која се изражава у незајажљивости за новцем, јер постоје људи који су спремни да, због новца, поступају неправедно, а због губитка новца, чак и да изврше самоубиство. Срца таквих људи су отежала до те мере да њих ни најмање не додирују патње других људи: гладних, нагих, болесних, обогаљених, и пролазе покрај таквих свакога дана не оставивши ни новчић, а њихови сефови су дупке пуни по дару Божијим. Зар ово није својеврсно лудило? Постоји коцкарска манија, када људи полагано троше своје вечери и ноћи за картама, убијајући своје драгоцено време, не гледајући на дела Божија, не обраћајући пажњу на своје душе, на своје спасење, не бринући се за своје покајање. Постоји и манија, или демонска поседнутост, међу људима који имају аверзију према Цркви, богослужењима, појању Богу и читању речи Божије. Никада их не можеш убедити да дођу у Цркву. Ако их поведеш, они ће побећи са каквим год разлогом – толика је њихова отуђеност од Бога и од Цркве. Постоји толико много манија или типова демонске поседнутости међу људима! Шта је лек за ову моралну болест, како се може утећи од овог вишеглавог чудовишта? Само скромном вером у Господа Исуса Христа, који је поразио моћ ђавола, и искреним и дубоким покајањем, молитвом и постом. Овај се род не изгони другачије до молитвом и постом (Мт 17, 21). Узгред, то је један од разлога што је Црква установила постове – да би хришћани имали оружје против ђавола и безбројних његових махинација. Божићни пост нам је послала Црква да би нам помогла. Хајде да вољно прихватимо ово црквено исцељивање и да у складу са нашим снагама, постимо од страсти и пожуда. Амин! Свети Јован Кронштатски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 15. децембар 2023. године
Ђачка слава у Сирчи 2023.
Дана 13. 12. 2023. године, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, у ОШ ,,Јован Цвијић“ у Сирчи одржана је шеста по реду ,,Ђачка слава“. Ова презентација уведена је школске 2017/18. године , на предлог садашњег директора школе Ивана Радосављевића и од тада се редовно одржава. Сваке године одабрани ученици шестог, седмог или осмог разреда припреме трпезу и под руководством вероучитеља направе PP презентацију о неком светитељу или празнику. Ове године одабрали смо Светога Андреја Првозваног из разлога што се у народу о њему мало зна. Презентацију о његовом житију урадили су ученици 6. разреда наше школе: Јана Андрић, Душан Трифуновић и Николина Ћировић, док је ученица Анђела Муждека такође из 6. Разреда, припремила славски колач. За време петог часа, у 11:30, ученици свих разреда су са својим предметним наставницима сишли у хол школе. Осим ученика и наставника, презентацији су присуствовали и парох сирчански, отац Стефан Медар, директор школе Иван Радосављевић, педагог и помоћно особље. У холу су били изложени славски колач, свећа, жито и вино, које су такође припремили ученици наведених разреда. Вероучитељ је честитавши присутнима предстојећи празник и објаснивши смисао четири основна елемента крсне славе (славски колач, вино, свећа и жито), дао реч ученицима 6. разреда. Ученици су из Охридског Пролога извукли и истакли све најбитније детаље из житија Светога апостола Андреја и објаснили значење имена Андреј(,,мужеван, храбар“). Овај свети апостол назива се Првозваним јер је најпре био ученик Светог Јована Крститеља, али чим је видео да Јован на реци Јордан указује на Христа као већег од себе, Андреј напушта свог првог учитеља и почиње да следи Господа Исуса Христа. Потом је, након чудесног риболова на Галилејском језеру, привео вери и свога брата Симона Петра. Свети апостол Андреј проповедао је Јеванђеље по Тракији, Византији, затим у областима данашње Украјине и Русије и на крају на Пелопонезу. Основао је многе заједнице хришћана широм источне Европе, а пострадао је на крст у граду Патрасу (данас Патра у Грчкој) око 62. године. Мошти му почивају у Риму и Москви. Овај светитељ крсна је слава династије Карађорђевић. Након презентације, отац Стефан је освештао славски колач и честитао свима данашњи празник. Славски колач раздељен је ученицима свих разреда, као и наставном особљу. Молитвама твога првозваног апостола Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин. Вероучитељ Филип Зеленовић