„Ко је и шта је она? / Згуснуто слово или неувенљив цвијет / Осмjех неба / Нада саткатна од планинског жубора / и мириса покошених трава / ткање сеоске ткаље / у које се уткива тихи повjетарац / и пољски цвијет. / Смирај сунца / јутарњи славујев пој / Крвава бајка / из дубина крик! / Прворођена, задахнута дахом Божијим / изаткана у дубинама земље / ослобођена свjетлошћу сунца / Сверодна мајка која рађа / и остаје дјева / стара колико свијет / обнављање свега чега се дотакне / наш стид и наша чистота / и пјесма наша / најмилија сестра Владике Рада / вјечито дјетињство / и помиловање наше!“
(Митрополит Амфилохије „Десанка Максимовић“,
из збирке песама У Јагњету је спас)
Упуштајући се у тумачење религиозног у стваралаштву одређеног писца ми покушавамо да одгонетнемо пишчев однос према религији и задиремо у оно најдубље „Постоји ли Бог?“ код тог писца и уколико постоји какав је тај однос. Десанкина дуговечност читавом њеном опусу даје посебну шареноликост. Тако можемо уочити да се стваралаштво пре комунизма, за време комунизма и након комунизма, разликује по много чему. Ипак, морамо приметити да је, без обзира на санкције које је трпела, а тиме је и трпела њена религиозност, она ипак једна од оних која је дато искушење искористила да своју религиозност продуби. Исконска, здрава, изворна, исповедна религиозност једне жене, одрасле у патријархалној породици (чија су чак четири колена са мајчине стране били свештеници) може се уочити на почетку њеног стваралаштва.
Њена религиозност је баш она за коју често чујемо да је спутавана и укидана, а недостатак баш такве вере оставља велики траг и прави дисконтинуитет у развоју духовности код Срба. Тада је однос са Господом био личан, са Њим се разговарало, Њему се предавала душа без остатка. Акценат није био на форми, начину (ипак је могуће уочити завидан степен знања о вери), већ на осећању припадања Њему, Његовој свемоћи и личном осећању пролазности и немоћни. У песми „Спознање“ (објављена 1930. године) песникиња се обраћа анђелима јер, како и сама каже, није достојна да изађе пред Њега: „О анђели прозборићу уздрхтале речи/ никад нисам осетила шта је вера права/ ни дубоко побожно надахнуће/ никад веровала у светлост ову, прегршт заборава. Мислила сам све као поноћ тамна засуће.“
Лирски субјект вапи за истинским покајањем и потребом да се преобрази, преуми, да у свој живот, у своју душу унесе истинску радост живота. Како на једном месту каже Свети Владика Николај: „О Господе без Тебе се ни покајати не можемо.“ Десанка баш такав осећај износи: „И никад не осетих правог покајања, знам сада опроштај мени бити неће.“ И након тога закључује: „Изгубила сам, изгубила, на земљи душу/ што је из руку анђеоских примих/ и златну детињу наду, знам испред Бога стаће херувими, да грешној мени Његовом лицу прићи не даду.“ Јасно истицање али и познавање хришћанства могло се препознати и из термина које користи. Морамо да приметимо тачност при одабиру речи, па тако не чуде наслови песама „Кајање“, „Помилуј Боже“, али и честа употреба речи „измирење“, „покајање“, „благовести“.
Период комунизма утицао је и на њено стваралаштво. Комунизам је санкционисао сваки облик, па чак и сваки термин која припада Православљу. Што је личност била образованија (а знамо да је она била професор), истакнутија и утицајнија, то су санкције биле веће. Тако данас знамо да је она проглашена за државног непријатеља, само зато што је у листу заслужних Срба уврстила Владику Николаја и оца Јустина Ћелијског. Поред тога, била је удата за Руса, Сергеја Сластикова, што је њу директно сврставало у ред русофила, а у доба након Информбироа то није било пожељно. Она тада не одустаје од писања, наставља са својим стваралачким радом, премда морамо приметити да преовладава поезија за децу, родољубива поезија, идилична поезија, поезија о словенским боговима. Ипак, успева да разуме да вера може да буде експлицитна, видљива, наметљива, али да може и да буде она вера апостола Јована, вера у којој је љубав изнад сваког закона. Захвалност Творцу за све што је створио, описивање најтананијих осећања, идући од заљубљености до смрти вољене особе, па и смрти детета, величање па и чување од заборава тешких догађаја који су погодили нашу земљу, били су део баш њене поезије. Православље се није помињало. Међутим, како је време пролазило, како је она стицала још већу зрелост и смелост, тако се полако поново уочавају пупољци њене вере са почетка стваралаштва. Тако 1964. године објављује збирку песама „Тражим помиловање“, као критику Душановог законика у коме нису важили исти закони за властодршце и сиромашне себре. Тада се смело, на корицама једне збирке песама нашла реч „Помиловање“. Песма „О пореклу“ из поменуте збирке почиње речима: „Ја знам ко сам/ по звону/ што са задужбина немањићких пева“. Две деценије спровођења комунистичког режима са јасним усмерењем на санкцију религије, довеле су до изражене потребе за уметношћу. Следи период интензивног развоја за већину уметности код нас, снимање филмова, писање поезије и прозе, сликање, па и превођење. Јасан је притисак од стране интелектуалаца упућен режиму, па и данас имамо аутограф из 1973. године Десанкине песме „Грачаница“: „Грачаница, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса везнети, као Богородице Милешеве и Сопоћане“ или „да бар светитељи с твог иконостаса немају наших неимара руку, ни анђели Симонидино лице“. Потпуно јасно изношење свести о православном, па и личне вере и настројења одзвања у речима: „Грачанице, да си нам бар јабука, да те можемо ставити у недра“.

Довољно је само погледати неке од наслова збирки песама које су објављене у периоду последње деценије комунизма од 1983. до 1992. године: „Слово о љубави“, „Међаши сећања“, „Михољско лето“, „Небески разбој“ и закључити да је извесна слобода у јавном исповедању вере заиста наступила. „Прадедови нам знани и незнани/ често су је држали у руци, и читали из ње по хиљаду пута/ речи не сасвим јасне, и зато лепе: „Исаије ликуј…/Вјечнаја памјат…/Отче наш, иже јеси“…“ (Дедовски требник, 1983).
Говорећи о религији у стваралаштву уметника, остајемо запитани да ли је Господ прихватио тако умножене таленте? Да ли је љубав којом одише њена поезија заиста потрла сваки закон? Као и, хоће ли Господ помиловати ону која је за свога ближњег „Тражила помиловање“?
Александра Мијаиловић,
професор српског језика и књижевности
Извор: Жички благовесник (октобар-децембар 2023), стр. 29-31