Прва келија Светог Пајсија Величковског откривена на Светој Гори
Малу камену монашку колибу за коју се верује да је била прво монашко пребивалиште Светог Пајсија (Величковског) у време његовог боравка на Светој Гори, недавно је открила група монаха који су секли шипражје манастирске шуме. Монаси су затим позвали Сергеја Шумила, директора Међународног института за светогорско наслеђе, да процени њихово откриће. Свети Пајсије је својим рукама обновио колибу и у њој је живео потпуно повучен од 1746. до 1754. године, наводи Шумило у чланку на сајту института. Тамо се замонашио, окупио прве ученике и започео своју књижевну и преводилачку делатност. Међутим, ћелија, позната као Калива Кипари, која је некада коришћена као стан за манастирског баштована, дуго се сматрала изгубљеном. „Према многим знацима и описима, чини се да је то вероватно баш келија Светог Пајсија (Величковског)“, каже Шумило. “Међутим, ово захтева додатна истраживања.” Ове године се навршава 300 година од рођења светитеља. У част годишњице Молдавска православна црква Московске патријаршије прогласила је 2022. годином Светог Пајсија, а украјински православни викаријат Румуније изабрао га је за свог заштитника ове године. За Румунску православну цркву, 2022. је година сећања Светих исихаста Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе и Пајсија из Њамца. Годишњица је свечано прослављена прошлог месеца у манастиру Њамц на североистоку Румуније, где је овај велики светитељ био игуман. Извор: mitropolija.com
Протојереј-ставрофор Милић Драговић отворио божићни циклус предавања у Ужицу
Црква Светог апостола и јеванђелисте Марка у Ужицу традиционално организује божићни циклус предавања који се одржавају у сали парохијског дома. Назив овогодишњег циклуса гласи „Бог је са нама и у нама“, а први предавач био је старешина поменуте Цркве, протојереј – ставрофор Милић Драговић, који је говорио на тему „Исус Христос је исти(нит) јуче, данас и сутра“. У попуњеној сали парохијског дома, отац Милић је предавање започео јеванђелским описом Христовог рођења уз напомену да нам информације о некој особи или нечему не гарантују познање истих, већ је потребно да имало личносно искуство које ће нас довести до познања. Познање Исуса Христа остварује се у Цркви кроз сједињење са Њим приступајући Светој Чаши, и у заједници љубави које имамо не само према хришћанима већ према сваком човеку као творевини Божијој. Дакле, Личност Исуса Христа нас води на Пут на коме треба да занемаримо овоземаљске димензије економског, социјалног, интелектуалног, националног категорисања која нас раздвајају; доводи нас Истини да нас Бог својом љубављу види онакви какви треба да будемо а не онакви какви јесмо; дарује нам Живот украшен боголиким елементом слободе који нам омогућава да пригрлимо Господа без икакве условљености. Отац Милић дефинише хришћанство као веру максималног човекољубља, не као религију, не као фојербаховску слику Бога какав је нама потребан, већ као директну личносну комуникацију Бога и човека. Наводи као пример Аврамово „да“ Богу приликом жртвовања, као искорак у једнобоштво када настаје права вера у живог Бога. У Аврамовом потомству рађа се Господ Исус Христос, од Богородице и Духа Светога, опет после једног личносног искуства и слободног пристанка заручнице Јосифове, Дјеве Марије. Човек као слободно биће који у својој слободи може и да негира Бога, наводи отац Милић, има у свом карактеру тежњу да укалупи друге људе, па и Бога. Слобода често буде претешка за људе, најбоље објашњено у „Великом Инквизитору“, из пера апостола православног реализма, па човек приступа Богу кроз робовски и најамнички однос, својеврсно тргујући са Њим. Истински приступ је синовски, љубавни приступ, на који нас наводи наш Господ, који љубав према тварном запечаћује страдањем на Крсту, касније Васкрсењем и превазилажењем смрти. Он нам доноси посебну димензију радости, живота, љубави и самопознања. На крају предавања, отац Милић се захвалио народу Божијем који је са пажњом слушао богонадахнуте речи нашег старешине, и најавио наставак предавања следеће седмице када ће бити речи о песницима боготражитељима. Ђакон Бојан Мијаиловић
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Дете је и у мајчином стомаку дете!“
Коју врсту музике воли да слуша ваша нерођена беба? Може ли да учи и памти? Да ли може да се сећа ствари које је доживела и пре него што је угледала светлост дана? Колико ваши ставови и осећања могу утицати на њу? На наведена, али и на многа друга занимљива питања, једна релативно млада грана психологије покушава да нам да одговор. У питању је пренатална психологија. Пренатални психолози, али и други научници које занима развој бебе у мајчиној утроби, а међу њима су психијатри, биолози, неуролози и лекари других усмерења, заступају став да живот почиње зачећем и у прилог томе нуде резултате великог броја занимљивих истраживања. Неколико занимљивих налаза ћемо управо представити. Од краја трећег и почетком четвртог месеца трудноће, када се код бебе развија чуло слуха, (тада њено срце већ увелико куца, а чуло мириса и укуса су већ развијени) показано је да им највише прија Вивалдијева и Моцартова музика, док најмање воле Бетовенову и Брамсову. Кад год би биле пуштане неке од њихових истакнутих композиција, срчани ритам би се смирио а шутирање би се смањило. С друге стране, Бетовенова и Брамсова музика, и сви облици рок музике би је узнемиравали и оно би се тада бацакало у материци. Музику иначе треба пуштати када је беба будна, а то је тек преко десет процената њеног боравка у материци. Крчање маминог стомака и лупање њеног срца су звуци које најчешће чује. Све док је ритам њеног срца правилан, беба на неки начин зна да је све у реду и осећа се сигурно. Постојано бум-бум почиње да симболизује смиреност, сигурност и љубав према њему. Из тог разлога ће је касније када се роди, најпре смирити када је неко држи на грудима. У јаслицама препуним тек рођених беба пуштен је звук људског срца. Истраживачи су претпоставили да уколико ритам мајчиног срца има икакав емоционални значај, новорођенчад ће се оних дана када је пуштен понашати другачије него када га нема. Управо то се и догодило, само што су реакције биле много очигледније него што су очекивали. Бебе које су слушале откуцаје срца су дословно на сваки начин боље напредовале – јеле су више, имале већу тежину, боље су спавале, дисале су боље, плакале су мање и мање су се разбољевале и то само зато што су биле изложене обичном снимку откуцаја људског срца. Да беба може да осети да ли га мама воли и жељно ишчекује показала је својим истраживањем мађарска научница Моника Лукеш која је две хиљаде трудница пратила кроз трудноћу и касније након порођаја. Све испитанице су имале сличан економски статус, ниво интелигенције и пренаталне неге. Једино их је разликовао став мајке према очекиваном детету и испоставило се да то има најважнији утицај. Деца мајки која су једва чекала да оснују породицу била су емотивно и физички здравија по рођењу и после тога, него деца мајки која су одбацивали помисао на дете. Наведени примери довољни су да покажу да нерођене бебе нису пасивна бића без ума, скуп ћелија и ткива или златне рибице које пливају у акваријуму, већ су бића која могу да уче, памте, показују задовољство или незадовољство, која могу да осете став мајке према, као и емоционалну обојеност речи које им се упућују, иако не могу да знају њихово значење. Треба им говорити и из разлога што ће касније, када се роде, родитељима лакше бити да се са њима повежу. Уколико беба не чује очев глас пре рођења, биће веома тешко да је он касније умири када је нервозна или учини да престане да плаче. У неким афричким племенима забрањено је свађати се са трудном женом. Није без разлога речено да уколико ружне речи уђу у мамин стомак, ваде детету очи. У Кини се трудница потпуно издваја у посебан амбијент у ком може да чује само лепе ствари, слуша лепу музику и где се не сусреће и не види никакво зло, да би тако заштитила своје дете. Оно што лоше утиче на психолошко и физичко здравље труднице треба избегавати. Праћење телевизијског програма који је препун црне хронике и бесмислених вести, коришћење интернета, уколико је могуће треба избегавати рад на стресном послу, оговарање, конзумирање алкохола и цигарета, кафе. Уместо тога, беби треба читати (научници сматрају да већ од краја седмог месеца од зачећа беба почиње са учењем језика), радити креативне ствари, тепати јој и мазити стомак што ће такође осетити, слушати лепу музику, плесати (показано је да плес веома повољно утиче на развој синапси у бебином мозгу). Уколико је мајка верујућа, треба да одлази у цркву, да се причешћује, моли се за њу. Материца треба да буде топло и нежно место испуњено љубављу. Уколико је тако, дете ће касније имати лепша очекивања од живота у који се рођењем пресељава. Свет ће тада бити његова шкољка као што је то била материца. Ако је супротно, биће му теже да буде оптимистично, отворено и да лако успостави однос са другима. Дечији живот је дар од Бога. Опасно је када дете осети да га мајка одбацује или када се константно игноришу његове физичке или психолошке потребе. Захтеви детета нису неразумни. Све што дете жели су љубав и пажња, а кад их добија онда природно следи и повезивање са мајком које ће се по рођењу усавршити. Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 09. децембар 2022. године
Угледни час у СШ “Драгачево“ у Гучи
Дана 8. децембра 2022. године, у СШ “Драгачево“ у Гучи одржан је угледни час на тему “Настанак хришћанства“, корелацијом верске наставе и историје, у сарадњи професорке историје Мирјане Керн и вероучитеља Дарка Стевановића. На овом часу присуствовали су ученици прве године смерова гимназија – општи тип и финансијскo-рачуноводствени техничар, професори општих и стручних предмета, као и школски педагог Бојана Перовић. Ученици су за овај час припремали презентације и реферате на теме повезане са настанком хришћанства, као и раним периодом историје хришћанске вере. На почетку је ученица Валентина Милошевић направила увод, појаснивши религијски контекст Римског царства у античко доба, а потом су Теодора Милићевић и Ема Мунитлак одржале предавање уз веома креативно и детаљно осмишљену презентацију на тему историје изабраног народа Божијег и концепта Месије. Појасниле су значај Старог Завета приликом изучавања хришћанства, као и месијанско очекивање Израиљаца. Контекст Јудеје у првом веку приказали су нам Јанко Варагић и Милица Ђорђевић, кроз презентацију и пано, на коме су приказали друштвене структуре у Јудеји у то доба (фарисеји, садукеји, есени и зилоти). Потом је Вељко Марковић приказао личност Исуса Христа, Сина Божијег, појаснивши његову јеванђељску биографију и објаснивши да је Он заиста Спаситељ света и душа наших. Илија Сретеновић је након тога говорио о револуцији коју су донели хришћани јелинисти, пре свега Св. првомученик и архиђакон Стефан, ослободивши нову веру од окова јудаизма, након чега се хришћанство шири дуж целог Римског царства, а и ван тих простора. Ученик Лука Тадић говорио је о односу Римског царства према хришћанима, прогонима са којима су се суочавали, снази вере коју су поседовали, чиме нас је довео до 313. године и коначног признавања хришћанства у Римској империји (Милански едикт). На крају часа, вероучитељ и професорка историје су укратко рекапитулирали испредавано градиво, кроз дискусију са ученицима, па је затим вероучитељ поделио цитате из Старог Завета, задавши ученицима да за домаћи задатак међу тим цитатима препознају месијанска места, којима се најављује долазак Спаситеља света. Нека би Господ дао да наши ученици наставе развијати своја интересовања усмерена ка хришћанству, спознавши лепоте наше вере и историје, те развијати љубав према Господу и евхаристијско заједништво на Светој Литургији. Вероучитељ Дарко Стевановић
Слава Манастира Ваведења под Овчаром
Данас када празнујемо спомен увођења Пресвете Владичице наше Богородице у старозаветни храм у Светињу над Светињама удостојени смо благослова и служења Епископа жичког Јустина у Манастиру Ваведењу. Епископу су на Светој Архијерејској Литургији саслуживали: Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, игуман Манастира Згодачице протосинђел Стефан (Чкоњевић), јереј Радоња Мирковић и ђакон Стефан Симић. Данас овај празник славе многе свете обитељи, а једна од њих је и царска лавра Хиландар. На око осам километара од Чачка, испод планине Овчар, а на обали Мораве, налази се Манастир Ваведење. Поводом славе овог манастира сабрао се верни народ на Литургији, а славу манастира благољепијем појања увеличали су протопсалт Иван Трајковић и монаштво наше Епархије. По прочитаном Светом Јеванђељу Владика Јустин се обратио беседом у присутнима. Он се осврнуо на живот Владичице наше Богородице и на њену неизмерну помоћ и жртву пред Својим Сином, пред Којим излива сузе за читав свет. Такође, протумачио је прочитану јеванђелску перикопу која је говорила о сестрама Марти и Марији (целу беседу можете послушати ОВДЕ). У току Свете Литургије причестио се велики број монаштва, деце и верног народа. По заамвоној молитви, Владика Јустин је пререзао славски колач и честитао славу настојатељици манастира мати Ангелини са сестринством, као и празник верном народу. По завршетку Литургије уготовљена је пригодна трпеза у трпезарији манастира. Чтец Петар Ђерковић
Лист Храм бр. 86, Свети Макарије Велики, “Смирење као темељ молитве и поста“
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “Безвољност – мука савременог доба“
Савремени свет је остварио изузетан технолошки и научни напредак. Но, премда је много тога олакшано, очигледно је да људи нису срећнији него што су били у претходним временима. Веровали смо да ће аутомобили, авиони, телефони, комбајни, шпорети, компјутери, олакшати и улепшати наше животе. Све побројано заиста живот чини лакшим и рад мање напорним, али, прилично неочекивано, јасно је да савремени човек сматра да је његов живот уроњен у бриге и да се не може назвати срећним животом. Могу се побројати многи феномени који као да су зграбили савременог човека чинећи га незадовољним и нерадосним (претпостављам да се људи у прошлости са многима од њих никада нису срели). Данас ћемо говорити о једној таквој појави коју слободно можемо сматрати за пошаст савременог доба. Писаћу о безвољности. О овој теми писаћу из личне перспективе. Мој близак пријатељ – човек који се активно бавио спортом – је упао у клешта ове страшне бољке. Након престанка активног бављењем спортом он је доспео у стање безвољности која га је сасвим изобличила. Не само што је престао да тренира, већ су му и свакодневне активности постале тешке. Од особе која је изгарала на терену постао је човек коме је напорно да устане са кауча и да поспреми собу. Конкретан разлог, макар се тако мени чини, не постоји. Он, изузев свакодневних брига, није имао никакву недаћу која би га довела у овакво стање. Посматрајући га закључио сам да његов проблем представља првенствено духовни проблем, не психолошки или материјални. Његова испражњеност је симптом духовне празнине… Он, иако можда тога није ни свестан, трага са смислом који ће му пружити вољу да живи и да се бори. Он заправо трага за Богом. Када човек изгуби додир са Богом, из којег извире смисао и пуноћа радости, остаје само са овом стварношћу. Али новац, компјутери, траке за трчање, нису нешто чиме се срце човеково може задовољити. Овај мој друг је имућан, али новац који поседује није био довољан да он не падне у безвољност нити има снаге да га из ње извуче. Њему је неопходан живи сусрет са Богом. Њему је насушно потребно да отвори своје срце за додир милостивог Бога, да види љубав Божију. А то се све остварује кроз живот у Цркви. Мислим да се у савременом свету још милиони (ако не и стотине милиона) муче са истом невољом. Празнина и безвољност свих тих људи су знак да наше време очајнички трага, заправо, за Богом. Савремени свет је као последица материјализма и атеистичких идеологија постао једно велико трагалиште за Богом. У Богу и у Цркви се налази решење. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 02. децембар 2022. године
Протонамесник Александар Р. Јевтић: Питање о посту је шире од питања о врсти хране
Најава: 01-15. децембар 2022: Изложба „Јелена, велика краљица“ у Паризу
Републички завод за заштиту споменика културе организује изложбу „Јелена, велика краљица“ у Културном центру у Паризу која ће трајати од 01. до 15. децембра 2022. године. Протеклих деценија на Богородичиној цркви и у цркви Светог Николе извођени су опсежни конзерваторско – рестаураторски радови уз строго поштовање Венецијанске повеље и Конвенције о светској баштини те је изложба прилика да се прикаже како је некада, а како сада изгледа манастир Градац. Циљ изложбе је да се кроз личност Свете краљице Јелене и њену задужбину прикажу изузетне вредности наше културне, историјске и духовне баштине. Извор: Манастир Градац
Лист Храм бр. 86: Свети Макарије Велики, “Смирење као темељ молитве и поста“
Прва келија Светог Пајсија Величковског откривена на Светој Гори
Малу камену монашку колибу за коју се верује да је била прво монашко пребивалиште Светог Пајсија (Величковског) у време његовог боравка на Светој Гори, недавно је открила група монаха који су секли шипражје манастирске шуме. Монаси су затим позвали Сергеја Шумила, директора Међународног института за светогорско наслеђе, да процени њихово откриће. Свети Пајсије је својим рукама обновио колибу и у њој је живео потпуно повучен од 1746. до 1754. године, наводи Шумило у чланку на сајту института. Тамо се замонашио, окупио прве ученике и започео своју књижевну и преводилачку делатност. Међутим, ћелија, позната као Калива Кипари, која је некада коришћена као стан за манастирског баштована, дуго се сматрала изгубљеном. „Према многим знацима и описима, чини се да је то вероватно баш келија Светог Пајсија (Величковског)“, каже Шумило. “Међутим, ово захтева додатна истраживања.” Ове године се навршава 300 година од рођења светитеља. У част годишњице Молдавска православна црква Московске патријаршије прогласила је 2022. годином Светог Пајсија, а украјински православни викаријат Румуније изабрао га је за свог заштитника ове године. За Румунску православну цркву, 2022. је година сећања Светих исихаста Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе и Пајсија из Њамца. Годишњица је свечано прослављена прошлог месеца у манастиру Њамц на североистоку Румуније, где је овај велики светитељ био игуман. Извор: mitropolija.com
Протојереј-ставрофор Милић Драговић отворио божићни циклус предавања у Ужицу
Црква Светог апостола и јеванђелисте Марка у Ужицу традиционално организује божићни циклус предавања који се одржавају у сали парохијског дома. Назив овогодишњег циклуса гласи „Бог је са нама и у нама“, а први предавач био је старешина поменуте Цркве, протојереј – ставрофор Милић Драговић, који је говорио на тему „Исус Христос је исти(нит) јуче, данас и сутра“. У попуњеној сали парохијског дома, отац Милић је предавање започео јеванђелским описом Христовог рођења уз напомену да нам информације о некој особи или нечему не гарантују познање истих, већ је потребно да имало личносно искуство које ће нас довести до познања. Познање Исуса Христа остварује се у Цркви кроз сједињење са Њим приступајући Светој Чаши, и у заједници љубави које имамо не само према хришћанима већ према сваком човеку као творевини Божијој. Дакле, Личност Исуса Христа нас води на Пут на коме треба да занемаримо овоземаљске димензије економског, социјалног, интелектуалног, националног категорисања која нас раздвајају; доводи нас Истини да нас Бог својом љубављу види онакви какви треба да будемо а не онакви какви јесмо; дарује нам Живот украшен боголиким елементом слободе који нам омогућава да пригрлимо Господа без икакве условљености. Отац Милић дефинише хришћанство као веру максималног човекољубља, не као религију, не као фојербаховску слику Бога какав је нама потребан, већ као директну личносну комуникацију Бога и човека. Наводи као пример Аврамово „да“ Богу приликом жртвовања, као искорак у једнобоштво када настаје права вера у живог Бога. У Аврамовом потомству рађа се Господ Исус Христос, од Богородице и Духа Светога, опет после једног личносног искуства и слободног пристанка заручнице Јосифове, Дјеве Марије. Човек као слободно биће који у својој слободи може и да негира Бога, наводи отац Милић, има у свом карактеру тежњу да укалупи друге људе, па и Бога. Слобода често буде претешка за људе, најбоље објашњено у „Великом Инквизитору“, из пера апостола православног реализма, па човек приступа Богу кроз робовски и најамнички однос, својеврсно тргујући са Њим. Истински приступ је синовски, љубавни приступ, на који нас наводи наш Господ, који љубав према тварном запечаћује страдањем на Крсту, касније Васкрсењем и превазилажењем смрти. Он нам доноси посебну димензију радости, живота, љубави и самопознања. На крају предавања, отац Милић се захвалио народу Божијем који је са пажњом слушао богонадахнуте речи нашег старешине, и најавио наставак предавања следеће седмице када ће бити речи о песницима боготражитељима. Ђакон Бојан Мијаиловић
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Дете је и у мајчином стомаку дете!“
Коју врсту музике воли да слуша ваша нерођена беба? Може ли да учи и памти? Да ли може да се сећа ствари које је доживела и пре него што је угледала светлост дана? Колико ваши ставови и осећања могу утицати на њу? На наведена, али и на многа друга занимљива питања, једна релативно млада грана психологије покушава да нам да одговор. У питању је пренатална психологија. Пренатални психолози, али и други научници које занима развој бебе у мајчиној утроби, а међу њима су психијатри, биолози, неуролози и лекари других усмерења, заступају став да живот почиње зачећем и у прилог томе нуде резултате великог броја занимљивих истраживања. Неколико занимљивих налаза ћемо управо представити. Од краја трећег и почетком четвртог месеца трудноће, када се код бебе развија чуло слуха, (тада њено срце већ увелико куца, а чуло мириса и укуса су већ развијени) показано је да им највише прија Вивалдијева и Моцартова музика, док најмање воле Бетовенову и Брамсову. Кад год би биле пуштане неке од њихових истакнутих композиција, срчани ритам би се смирио а шутирање би се смањило. С друге стране, Бетовенова и Брамсова музика, и сви облици рок музике би је узнемиравали и оно би се тада бацакало у материци. Музику иначе треба пуштати када је беба будна, а то је тек преко десет процената њеног боравка у материци. Крчање маминог стомака и лупање њеног срца су звуци које најчешће чује. Све док је ритам њеног срца правилан, беба на неки начин зна да је све у реду и осећа се сигурно. Постојано бум-бум почиње да симболизује смиреност, сигурност и љубав према њему. Из тог разлога ће је касније када се роди, најпре смирити када је неко држи на грудима. У јаслицама препуним тек рођених беба пуштен је звук људског срца. Истраживачи су претпоставили да уколико ритам мајчиног срца има икакав емоционални значај, новорођенчад ће се оних дана када је пуштен понашати другачије него када га нема. Управо то се и догодило, само што су реакције биле много очигледније него што су очекивали. Бебе које су слушале откуцаје срца су дословно на сваки начин боље напредовале – јеле су више, имале већу тежину, боље су спавале, дисале су боље, плакале су мање и мање су се разбољевале и то само зато што су биле изложене обичном снимку откуцаја људског срца. Да беба може да осети да ли га мама воли и жељно ишчекује показала је својим истраживањем мађарска научница Моника Лукеш која је две хиљаде трудница пратила кроз трудноћу и касније након порођаја. Све испитанице су имале сличан економски статус, ниво интелигенције и пренаталне неге. Једино их је разликовао став мајке према очекиваном детету и испоставило се да то има најважнији утицај. Деца мајки која су једва чекала да оснују породицу била су емотивно и физички здравија по рођењу и после тога, него деца мајки која су одбацивали помисао на дете. Наведени примери довољни су да покажу да нерођене бебе нису пасивна бића без ума, скуп ћелија и ткива или златне рибице које пливају у акваријуму, већ су бића која могу да уче, памте, показују задовољство или незадовољство, која могу да осете став мајке према, као и емоционалну обојеност речи које им се упућују, иако не могу да знају њихово значење. Треба им говорити и из разлога што ће касније, када се роде, родитељима лакше бити да се са њима повежу. Уколико беба не чује очев глас пре рођења, биће веома тешко да је он касније умири када је нервозна или учини да престане да плаче. У неким афричким племенима забрањено је свађати се са трудном женом. Није без разлога речено да уколико ружне речи уђу у мамин стомак, ваде детету очи. У Кини се трудница потпуно издваја у посебан амбијент у ком може да чује само лепе ствари, слуша лепу музику и где се не сусреће и не види никакво зло, да би тако заштитила своје дете. Оно што лоше утиче на психолошко и физичко здравље труднице треба избегавати. Праћење телевизијског програма који је препун црне хронике и бесмислених вести, коришћење интернета, уколико је могуће треба избегавати рад на стресном послу, оговарање, конзумирање алкохола и цигарета, кафе. Уместо тога, беби треба читати (научници сматрају да већ од краја седмог месеца од зачећа беба почиње са учењем језика), радити креативне ствари, тепати јој и мазити стомак што ће такође осетити, слушати лепу музику, плесати (показано је да плес веома повољно утиче на развој синапси у бебином мозгу). Уколико је мајка верујућа, треба да одлази у цркву, да се причешћује, моли се за њу. Материца треба да буде топло и нежно место испуњено љубављу. Уколико је тако, дете ће касније имати лепша очекивања од живота у који се рођењем пресељава. Свет ће тада бити његова шкољка као што је то била материца. Ако је супротно, биће му теже да буде оптимистично, отворено и да лако успостави однос са другима. Дечији живот је дар од Бога. Опасно је када дете осети да га мајка одбацује или када се константно игноришу његове физичке или психолошке потребе. Захтеви детета нису неразумни. Све што дете жели су љубав и пажња, а кад их добија онда природно следи и повезивање са мајком које ће се по рођењу усавршити. Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 09. децембар 2022. године
Угледни час у СШ “Драгачево“ у Гучи
Дана 8. децембра 2022. године, у СШ “Драгачево“ у Гучи одржан је угледни час на тему “Настанак хришћанства“, корелацијом верске наставе и историје, у сарадњи професорке историје Мирјане Керн и вероучитеља Дарка Стевановића. На овом часу присуствовали су ученици прве године смерова гимназија – општи тип и финансијскo-рачуноводствени техничар, професори општих и стручних предмета, као и школски педагог Бојана Перовић. Ученици су за овај час припремали презентације и реферате на теме повезане са настанком хришћанства, као и раним периодом историје хришћанске вере. На почетку је ученица Валентина Милошевић направила увод, појаснивши религијски контекст Римског царства у античко доба, а потом су Теодора Милићевић и Ема Мунитлак одржале предавање уз веома креативно и детаљно осмишљену презентацију на тему историје изабраног народа Божијег и концепта Месије. Појасниле су значај Старог Завета приликом изучавања хришћанства, као и месијанско очекивање Израиљаца. Контекст Јудеје у првом веку приказали су нам Јанко Варагић и Милица Ђорђевић, кроз презентацију и пано, на коме су приказали друштвене структуре у Јудеји у то доба (фарисеји, садукеји, есени и зилоти). Потом је Вељко Марковић приказао личност Исуса Христа, Сина Божијег, појаснивши његову јеванђељску биографију и објаснивши да је Он заиста Спаситељ света и душа наших. Илија Сретеновић је након тога говорио о револуцији коју су донели хришћани јелинисти, пре свега Св. првомученик и архиђакон Стефан, ослободивши нову веру од окова јудаизма, након чега се хришћанство шири дуж целог Римског царства, а и ван тих простора. Ученик Лука Тадић говорио је о односу Римског царства према хришћанима, прогонима са којима су се суочавали, снази вере коју су поседовали, чиме нас је довео до 313. године и коначног признавања хришћанства у Римској империји (Милански едикт). На крају часа, вероучитељ и професорка историје су укратко рекапитулирали испредавано градиво, кроз дискусију са ученицима, па је затим вероучитељ поделио цитате из Старог Завета, задавши ученицима да за домаћи задатак међу тим цитатима препознају месијанска места, којима се најављује долазак Спаситеља света. Нека би Господ дао да наши ученици наставе развијати своја интересовања усмерена ка хришћанству, спознавши лепоте наше вере и историје, те развијати љубав према Господу и евхаристијско заједништво на Светој Литургији. Вероучитељ Дарко Стевановић
Слава Манастира Ваведења под Овчаром
Данас када празнујемо спомен увођења Пресвете Владичице наше Богородице у старозаветни храм у Светињу над Светињама удостојени смо благослова и служења Епископа жичког Јустина у Манастиру Ваведењу. Епископу су на Светој Архијерејској Литургији саслуживали: Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, игуман Манастира Згодачице протосинђел Стефан (Чкоњевић), јереј Радоња Мирковић и ђакон Стефан Симић. Данас овај празник славе многе свете обитељи, а једна од њих је и царска лавра Хиландар. На око осам километара од Чачка, испод планине Овчар, а на обали Мораве, налази се Манастир Ваведење. Поводом славе овог манастира сабрао се верни народ на Литургији, а славу манастира благољепијем појања увеличали су протопсалт Иван Трајковић и монаштво наше Епархије. По прочитаном Светом Јеванђељу Владика Јустин се обратио беседом у присутнима. Он се осврнуо на живот Владичице наше Богородице и на њену неизмерну помоћ и жртву пред Својим Сином, пред Којим излива сузе за читав свет. Такође, протумачио је прочитану јеванђелску перикопу која је говорила о сестрама Марти и Марији (целу беседу можете послушати ОВДЕ). У току Свете Литургије причестио се велики број монаштва, деце и верног народа. По заамвоној молитви, Владика Јустин је пререзао славски колач и честитао славу настојатељици манастира мати Ангелини са сестринством, као и празник верном народу. По завршетку Литургије уготовљена је пригодна трпеза у трпезарији манастира. Чтец Петар Ђерковић
Лист Храм бр. 86, Свети Макарије Велики, “Смирење као темељ молитве и поста“
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “Безвољност – мука савременог доба“
Савремени свет је остварио изузетан технолошки и научни напредак. Но, премда је много тога олакшано, очигледно је да људи нису срећнији него што су били у претходним временима. Веровали смо да ће аутомобили, авиони, телефони, комбајни, шпорети, компјутери, олакшати и улепшати наше животе. Све побројано заиста живот чини лакшим и рад мање напорним, али, прилично неочекивано, јасно је да савремени човек сматра да је његов живот уроњен у бриге и да се не може назвати срећним животом. Могу се побројати многи феномени који као да су зграбили савременог човека чинећи га незадовољним и нерадосним (претпостављам да се људи у прошлости са многима од њих никада нису срели). Данас ћемо говорити о једној таквој појави коју слободно можемо сматрати за пошаст савременог доба. Писаћу о безвољности. О овој теми писаћу из личне перспективе. Мој близак пријатељ – човек који се активно бавио спортом – је упао у клешта ове страшне бољке. Након престанка активног бављењем спортом он је доспео у стање безвољности која га је сасвим изобличила. Не само што је престао да тренира, већ су му и свакодневне активности постале тешке. Од особе која је изгарала на терену постао је човек коме је напорно да устане са кауча и да поспреми собу. Конкретан разлог, макар се тако мени чини, не постоји. Он, изузев свакодневних брига, није имао никакву недаћу која би га довела у овакво стање. Посматрајући га закључио сам да његов проблем представља првенствено духовни проблем, не психолошки или материјални. Његова испражњеност је симптом духовне празнине… Он, иако можда тога није ни свестан, трага са смислом који ће му пружити вољу да живи и да се бори. Он заправо трага за Богом. Када човек изгуби додир са Богом, из којег извире смисао и пуноћа радости, остаје само са овом стварношћу. Али новац, компјутери, траке за трчање, нису нешто чиме се срце човеково може задовољити. Овај мој друг је имућан, али новац који поседује није био довољан да он не падне у безвољност нити има снаге да га из ње извуче. Њему је неопходан живи сусрет са Богом. Њему је насушно потребно да отвори своје срце за додир милостивог Бога, да види љубав Божију. А то се све остварује кроз живот у Цркви. Мислим да се у савременом свету још милиони (ако не и стотине милиона) муче са истом невољом. Празнина и безвољност свих тих људи су знак да наше време очајнички трага, заправо, за Богом. Савремени свет је као последица материјализма и атеистичких идеологија постао једно велико трагалиште за Богом. У Богу и у Цркви се налази решење. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 02. децембар 2022. године
Протонамесник Александар Р. Јевтић: Питање о посту је шире од питања о врсти хране
Најава: 01-15. децембар 2022: Изложба „Јелена, велика краљица“ у Паризу
Републички завод за заштиту споменика културе организује изложбу „Јелена, велика краљица“ у Културном центру у Паризу која ће трајати од 01. до 15. децембра 2022. године. Протеклих деценија на Богородичиној цркви и у цркви Светог Николе извођени су опсежни конзерваторско – рестаураторски радови уз строго поштовање Венецијанске повеље и Конвенције о светској баштини те је изложба прилика да се прикаже како је некада, а како сада изгледа манастир Градац. Циљ изложбе је да се кроз личност Свете краљице Јелене и њену задужбину прикажу изузетне вредности наше културне, историјске и духовне баштине. Извор: Манастир Градац