Празник Светих Пајсија и Авакума у Манастиру Трнави
„Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, Свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. децембра 2022. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Благовести Пресвете Богородице у Трнави крај Чачка. Саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а, протојереј Мирослав Петров, Архијерејски намесник трнавски, протојереј Небојша Дабић, парох вазнесењски, протојереј Радиша Сеочанац, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, протојереј Александар Грујовић, парох атенички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, ђакони Стефан Симић и Стефан Медар. Епископ Јустин се беседом обратио сабраном народу подсетивши нас на значај овог Светог места за нас и на житије преподобномученика Пајсија и Авакума, на жељу за слободу од тираније агарјанске, јер нас је Господ ослободио и ми не желимо ни један други јарам до Његовог благог јарма и бремена које је лагано. Он тражи наше срце, ум и вољу и практично тиме губимо свој живот, јер нам је живот Он даровао и само у Њему га задобијамо. Агарјани су тражили од ових преподобномученика да се Христа одрекну, али они знајући да је живот само у Христу нису се Господа одрекли, иако су знали које их муке чекају. Ово је порука нашем народу да се не плаше невоља које долазе, и да је једино важно шта ћемо ми као појединци у тешка времена изабрати, живот или смрт, да будемо увек постојани у Господу Богу, Спаситељу нашем (целу беседу можете послушати ОВДЕ). Након заамвоне молитве Владика је пререзао славки колач и честитао славу овогодишњим свечарима, а свештеник Милан Тодорић, парох трнавски, је са верним народом уготовио трпезу љубави за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Приредба ученика ОШ “Академик Миленко Шушић“ у Гучи
Дана 29. децембра 2022. у сали Културног центра у Гучи, одржана је приредба ученика ОШ ,,Академик Миленко Шушић“ посвећена предстојећим божићним и новогодишњим празницима. Приредбу су припремили ученици млађих разреда, чланови музичке, литерарне, плесне и литургијске секције. Учитељице Зорица Обрадовић и Драгана Митровић припремиле су новогодишњи рецитал, док су вероучитељ Дарко Стевановић и учитељица Марица Станишић са ученицима осмислили Божићни игроказ. Концепт игроказа је подразумевао приказ приче о Христовом рођењу у Витлејему, а пропраћен је извођењем пригодних песмица од стране хора чији чланови су све време били на сцени. У игроказу су учествовали ученици другог и четвртог разреда, док чланови хора похађају други и трећи разред ове школе. Циљ игроказа био је да се прикаже значај оваплоћења Христовог за људски род, као и суштина Његове поруке човечанству. Приредба је закључена речима наратора Вишње Марковић, ученице 4. разреда: ,,После овог догађаја, више ништа није било исто. Читав ток историје се променио. Исус Христос, Син Божији, победио је грех и смрт и учио је људе да буду добри. Говорио је о љубави. Рекао је да је најважније да волимо једни друге и да волимо Бога. Зли људи су га убили, јер га нису разумели. Али он је оживео, васкрсао и тако је поново победио! Ускоро ће Божић, празник када се сећамо Христовог рођења. Радујмо се, јер је Бог дошао међу људе, радујмо се, јер: Христос се роди!“ Узносимо молитве Оваплоћеном Богомладенцу да наши ученици наставе ходити стопама праведности, у складу са светосавским завештањима наших предака, како бисмо сви били Једно у Христу Исусу. Вероучитељ Дарко Стевановић
Подгорица: Архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница одржао предавање на тему “Богомладенац Стефана Немање и Нови Израиљ“
У четвртак, 29. децембра 2022. године, архимандрит Тихон, игуман Манастира Студеница одржао предавање на тему: “Богомладенац Стефана Немање и Нови Израиљ” са почетком у 19 часова. Овим предавањем завршио се циклус предавања у току Божићног поста у крипти подгоричког Саборног храма који се одржавао по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија. Многобројни аудиторијум у крипти подгоричког Саборног храма поздравио је протојереј Никола Пејовић заблагодаривши свима на присуству нагласивши да са овим предавањем које затвара циклус предавања у току Божићног поста се заправо затвара један круг из којег се могло на прави начин окријепити и поучити како дочекати најрадоснији празник Богомладенца Христа: ,,Вечерас завршавамо циклус предавања у сусрет Богомладенцу Христу у коме смо имали прилику да чујемо много духовних, корисних предавања и да се на прави начин окријепимо духовно и поучимо како и на који начин да дочекамо најрадоснији празник рођења Богомладенца Христа”. Прота Никола је указао на чињеницу да је ово вече кулминација радости будући да се у лику и дјелу игумана Тихона спајају рођење и кончина светог Симеона Мироточивога, мјесто гдје је рођен – Рибница, као и мјесто гдје почивају његове свете мошти: Свако од ових предавања био је велики благослов и радост прије свега у сусрету са тим драгим људима. Вечерас је врхунац тих радости јер у лику игумана манастира Студеница као да спајамо рођење и кончину светог Симеона Мироточивога, мјесто гдје је рођен – Рибница, мјесто гдје почивају његове свете мошти – Манастир Студеница и све оно што се за вријеме тог богатог живота и овдје на земљи а и вјековима послије тога изливало на српски народ, данас и вечерас доласком архимандрита Тихона ми примамо као велики благослов”. Након уводних ријечи проте Николе, ријеч је узео предавач, архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница.У почетном дијелу излагања он је подсјетио да само рођење Христово представља једну вјечиту тему, вјековну тему којом се баве хришћани: ,,Само рођење Христово једна је лепа и вечита тема, вековна тема којом се хришћани баве. Онај ко не може да схвати Оваплоћење Бога Христа Логоса, он не може да доживи веру нашу на прави начин. Каже тропар у Недјељу Православља, који је направљен у спомен победе праве вере каже овако: ,,Неописиви Логос оче, из тебе се Богородице описа оваплоћен, и упрљану икону нашу преобразивши исконску лепоту присаједини је Божанској прволепоти, стога проповедајући наше спасење делом и речју га сликопишемо”. Тј. сликамо и представљамо у нашим уметничким делима”. Он притом акцентовао значај иконе и осликавања Бога што не представља како он акцентује клањање материји већ заправо Творцу материје: ,,У старини Бог као бестелесан и као Онај који се не може представити није се сликао. А сада, када се Бог јавио у телу са људима поживео сликамо на икони оно што је Богу видљиво, клањамо се и поштујемо Његову икону, не клањам се материји, него се клањам Творцу материје, који је ради мене постао материја и прихватио да се у материји настани и кроз материју моје спасење извршио и нећу престати да поштујем материју кроз коју је моје спасење извршено. Не поштујем икону као Бога, нипошто! Мада је тело Божије оваплоћењем постало Бог због ипостасног сједињења са божанством непромењиво поставши оно што је Бог Логос који га је помазао и оставши опет оно што је било по природи тело са душом, разумом и умом, створено а не нестворено”. ,,Ово су велике Богословске истине Цркве, а ја их управо сада говорим не ради пуке веронауке, већ зато што је то у вези и са самим Светим Савом и са Преподобним Симеоном.“ – указао је архимандрит Тихон. Он се потом осврнуо на само виђење Господа Бога које је у икони есхатолошко, подвлачећи да је поред иконе Господње, најважниа и икона Његове Мајке – Пресвете Богородице: ,,Исправна теологија у односу на икону Христа који је оваплоћен и Његове Мајке је залог и услов виђења Њега у есхатону, у вечности. У вези са иконом Христовом, оваплоћеног и рођеног Христа је најважнија икона Његове Мајке – Богородице. По речима Светог Григорија Паламе она је почетак прославњања Цркве. Много текстова и химни слави Богородицу, одаје јој част, њену улогу у оваплоћењу Христа. У Византији, беседништво је повезује са дверима, то поистовећење има везе са виђењем пророка Језекиља који је видео затворена источна врата храма јудејског кроз која треба да прође сам Господ. У акатисту Богородици каже се ,,Радуј се, јер се тобом рај отвори, радуј се врата величанствене тајне, радуј се врата спасења!”. ,,Када ово све знамо, онда можемо више пажње да обратимо на једно место које је писао Свети Сава у Студеници а тиче се упокојења Преподобног Симеона Немање. Свети Сава је око 1208. – 1209. – 1210. У току те три године написао Студенички типик у коме је прво слово, прва глава житије Преподобног Симеона Немање. Сава је писао његово житије за Хиландарски типик, али, тамо је житије врло кратко и даје само основне податке о Немањи, док је у Студеници житије веома опширно и даје многе податке. Између осталог даје многе податке о Немањином упокојењу у Хиландару”. – подсјетио је архимандрит Тихон. Он је у наставку предавања повукао дубоку паралелу између Преподобног Симеона Мироточивог и Светог Симеона Богопримца: ,,Поређење Преподобног Стефана Симеона Немање са Светим Симеоном Богопримцем код Светог Саве у житију имамо не само на једном месту, већ имамо три пута. На једном месту Симеон Немања каже: ,,Зато чеда љубљена, пустите ме брзо да идем да видим утехе Израиљеве”. А Свето Писмо каже: ,,И гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан који чекаше утеху Израиљеву и Дух Свети беше на њему”. Дакле, слажу се места из Светог Писма са местима где се помиње Њеманино размишљање и његова предаја власти. Заправо повезивање ова два места показује да је Немања духом вођен и да му Свети Сава овде у некој мери даје неки пророчки дар”. Напослијетку архимандрит Тихон је подсјетио да је још једна сличност између ова два светитеља и дар пророштва, указујући на постојаност метода и пута животног и дјелатног у разним аспектима којим је ходио Стефан Немања доцнији Симеон Мироточиви: ,,Није исто када вам неко нешто каже и то је
Божићна поставка у Врби: “Божић на Северном полу“
Нисам могао ни замислити да у нашој школи ове године имамо необичну божићну причу и то ону у вечитом леду испод поларне светлости. Као идеја сасвим случајно се јавила у нашем одељењу на часу веронауке. Када смо са наставником Миланом имали кратко обнављање пређеног градива, наставник је час завршио са посебним закључком. Он нам је објаснио да се Божија љубав и Божије дело у стварању врста огледа у томе што је и на најдаљим крајевима земље, где су услови за живот немогући, Бог ипак прилагодио неке врсте па и ту постоји живот. Ми смо заједно навели неке примере. Другарица из одељења је описала живот у Сахари, друг живот у најтамнијим дубинама океана. Неко се сетио и примера Северног и Јужног пола као и вечите зиме која тамо траје. Онда смо се сетили да ту живе и људи које називамо Ескими. Вероучитељ нам је испричао како на Аљасци већ више векова постоји православна црква и да су Ескими већином православни. Сазнали смо да је њихов Епископ Николај српског порекла. Потом смо имали много питања о томе како они воде верски живот. Дошли смо до теме о божићном приказу који би ове године поставили и приказали у школи. Тада смо добили идеју да прикажемо љубав природе, Бога и човека баш на Северном полу. У одељењу смо имали неколико радионица, а помогла нам је и учитељица. Сваки ученик добио је задатак да напише о одређеној врсти животиња Северног пола и да кроз истраживање наведе нешто о Ескимима и њиховом животу. Вероучитељу смо дали наш цртеж Христовог рођења на Северном полу и како Ескими виде божићни приказ. Сазнали смо доста тога и тако најбоље разумели како Бог својим моћима проговара и у најудаљенијим деловима планете Земље. Петар Станков, ученик 3. разреда ОШ „Доситеј Обрадовић“ Врба
Сирча: Угледни час о Рођењу Христовом
У среду 28. децембра 2022. у ОШ “Јован Цвијић“ у Сирчи одржан је угледни час на тему ,,Божић“. Час су у холу школе у присуству директора школе, колега, родитеља и ученика свих разреда, реализовили ученици 3. и 4. разреда са својим учитељицама Данијелом Девеџић и Татјаном Терзић и вероучитељем Филипом Зеленовићем. Овај час интегративне наставе обухватио је предмете верска настава, музичка култура и пројектна настава. Циљ заједничког часа био је схватање суштине самога празника Христовог Рођења, као и упознавање са народним обичајима и традицијом обележавања овог празника. Ученици су кроз разне активности били веома мотивисани за рад. Најпре су уз адекватну костимографију и сценографију усклађену са временским периодом, извели драмски текст о Христовом Рођењу, казујући одломке из песме Божићна прича, познатог дечјег песника Дејана Алексића. Улоге су биле као из библијске повести: Марија са лутком детета у рукама, Јосиф, анђели, пастири, мудраци. Ученице са улогом анђела отпевале су песму Светог Николаја Жичког Звезда се засја. Након ове песме, уследио је драмски текст у којем су представљени традиционални обичаји из краја везани за обележавање Бадње вечери: Уношење и дочекивање бадњака у кућу, џарање огњишта бадњаком, постављање трпезе уз молитву. Сви учесници су хорски отпевали народну песму Ој бадњаче, бадњаче. Евалуацију часа колеге и ученици су извршили на занимљив начин: колеге којима се допао час даривали су малога Исуса и Марију чоколадним дукатом, док су ученици самоевалуацију вршили тако што су дукатима и бомбонама окитили бадњак. На крају, сви присутни су се послужили са богате посне трпезе коју су припремили учитељице и родитељи ученика 3. и 4. разреда. Главне поруке упућене ученицима кроз овај угледни час јесу: не заборавите традицију и обичаје свога народа, поштујте своје и обичаје других народа, и кончно, славите на висинама Бога, градите мир на земљи, а међу собом имајте добру вољу, јер је Син Божији постао човек да би нас учинио бољима него што јесмо. Вероучитељ Филип Зеленовић
Рибашевина: Промоција књиге “Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, у суботу 10. децембра, у парохијском дому Цркве Светог Василија Острошког у Рибашевини, одржана је промоција књиге „Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића из Ужица, која је у издању Историјског архива Ужице недавно изашла из штампе. Књига говори о дешавањима на територији тадашњег Ужичког среза за време Другог светског рата, ратном путу Ужичана у јединицама Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), а уједно представља и споменицу свим њеним настрадалим припадницима. У књизи је дат и до сада најдетаљнији попис настрадалих у ратном вихору, како припадника свих војних формација тако и цивилног становништва. Промоцију су молитвом започели о. Марко Ерић, парох карански, као и старешина храма о. Томислав Гајић. Он се потом обратио присутнима стављајући акценат на богословско и хришћанско тумачење историје, а затим и најавио Милојка Милићевића, председника удружења гуслара „Михаило Миловановић“. Као погодну за ову прилику, као и тематику која је у књизи описана, гуслар је изабрао и презентовао песму: „Под крстом – Следујући Богу и прецима“. Историчар Милутин Велисављевић причао је о свим проблемима кроз које је српска историографија пролазила, како за време турске окупације, тако и за време окупације током оба светска рата, па и после оног Другог: Српска историја је попут леопардове коже – неки догађаји из њене повести су светле и јарке тачке, али између њих су црне мрље. Зато је драгоцена свака књига која осветљава те делове наше прошлости. Нарочит допринос чувању сећања на људе и догађаје српској историографији дала је књига „Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића. Нарочито дирљив говор одржао је пензионисани пуковник Драган Крсмановић, у коме се, између осталог, осврнуо и на страдање ђенерала Михаиловића и његових сабораца, истакао потребу за њиховом рехабилитацијуом у колективном сећању српског народа и нагласио да је ова књига допринела да сећања не те људе не избледе под наслагама нашег заборава. Он је потом похвалио напоран, темељан и упоран рад аутора истичући га као пример историчарима, па и целим историјским институтима, настављајући: Књига Дејана Ђерића нам потврђује да су документа окосница сваког историографског рада. Али не само она објављена већ и она занемарена, прећутана или намерно прескочена. А када се на богату документарну основу надогреде дневнички записи и сведочанства учесника и њихових сродника, на светлост дана излази Ужице какво нисмо познавали нити веровали да је икада постојало. Ужице домаћина, предузимљивих и вредних људи привржених властитој традицији и дубоко укорењених у православној вери која је обликовала етос и систем вредности који се одржао вековима. Гробови оних који су се борили за то Ужице, и који су понели тешки крст верности заклетви, расути су широм српских земаља а они преживели осетили су горчину прогонства на далеким континентима. Галерија биографија и сачувани ликови страдалника мали је допринос да им се одужимо али и велика нада да можемо постати достојни њихове жртве. Завршну реч дао је аутор, испричао ратне приче и трагичне судбине угледних људи овога краја и напоменуо да је српском народу потребно помирење, али не помирење на ћутању, лажима и обманама већ помирење по символима вере – помирење у истини и љубави. Помирење крај подигнутих споменика онима који до сада нису имали прилику да о њима историја пише, судија да им суди а свештеник да им очита опело. Аутор се захвалио Његовом Преосвештенству, старешини храма, издавачу, окупљенима, као и свима који су помогли да књига угледа светлост дана. Гуслар Милићевић ставио завршну тачку на промоцију изводећи део песме Светог Владике Николаја „Небеска литургија“. Сутрадан, 11. децембра промоција је одржана и у просторијама ОШ у суседном селу Каран и на њој су о књизи и страдању српског народа говорили: о. Марко Ерић, историчар Милутин Велисављевић и аутор. Дејан Ђерић
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, Јеванђеље по Марку
Свети апостол Марко био је један од седамдесеторице малих апостола. Сходно обичајима тог времена имао је два имена, једно јеврејско и друго грчко-римско, па вас не треба чудити ако негде прочитате да се звао и Јован Марко. Пореклом је био Јеврејин, син богате жене Марије из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Марко је рођен у Јерусалиму, био је нећак апостола Варнаве – вршњак и пријатељ апостола Павла. Након Спаситељевог Вазнесења, кућа мајке Светог Марка је постала место молитвених сусрета првих хришћана у Јерусалиму и уточиште за апостоле. На молбу римских хришћана, Марко је написао Јеванђеље о Христу, на основу својег памћења, али и на основу сведочења апостола Петра са којим је био веома близак. Познато је да је Јеванђеље по Марку, по својем обиму, најкраће од свих Јеванђеља, али није мање лепо и мање утешно од остала три Јеванђеља. Навешћу догађај са покојним митрополитом Антонијем (Блумом) са којим сте се као читаоци наше рубрике већ претходно срели. Наиме, он је још као младић донео одлуку да не верује у Бога. Међутим, након школског предавања једног свештеника решио је да нешто прочита о Христу, па се определио да то буде најкраће Јеванђеље. Пре читања Јеванђеља, обећао је себи да ће засвагда раскрстити са вером, уколико му се оно не допадне. Послушајте његове речи: „И тада сам сусрео Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам – лагано читајући текст од прве до треће главе изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисам осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј. Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља: да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре. Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави… Сутрадан, када сам изашао на улицу и угледао гомилу људи која се запутила на станицу (тада смо становали у предграђу), помислио сам: „Бог је све њих створио, Он све њих воли, и ја ћу све њих волети…“ Kao што видите, читајући Јеванђеље, потоњи митрополит је срео Самога Христа и научио да је Бог љубав, јер Он сунцем обасјава и зле и добре. Касније, све до краја свог земног живота, овај младић је био ватрени проповедник Јеванђеља и доброте Божије. Драги читаоци, у овом времену хитрине и јурњаве, усудите се да прочитате макар најкраће Јеванђеље – можда и вас током читања тог Јеванђеља обасја доброта љубави Божије, због које вреди трпети и највеће патње и неправде које живот носи са собом. На самом крају: још неколико речи о Светом апостолу Марку. Он се упокојио у Господу као Епископ Александрије Египатске 63 или 68 године. Наша Црква га молитвено прославља 8. маја. Нека нам Господ, његовим молитвама, отвори очи да нас обасја утеха која се скрива у речима јеванђелске повести о Христу. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 30. децембар 2022. године
Најава: Љиг, 01.01.2023. у 10.30, др Биљана Пиргић, “Ми, наша деца, савремено доба“
Недеља Праотаца у Светосавском храму у Краљеву
У Недељу Праотаца, 25. децембра 2022. године, на дан када Света Црква прославља и празник Светог Спиридона Тримитунског, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, уз саслужење свештенства. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени Владика Јустин је поучио сабрани народ о домаћину који је позвао госте на зготовљену вечеру, поредећи је са Господњим Царством Небеским у које нас Господ непрестано позива. Отац наш Небески шаље Сина свога, да свему да живот вечни, а живот вечни је да сви познамо Оца Небескога. Постојаност Царства Божијег је непобитна чињеница, а да ли ћемо се ми наћи у њему, искључиво од нас самих зависи. Преосвећени је позвао на припрему за Царство Божије које већ сада морамо да оприсутнимо и препознамо, како би очекујући Царство Божије били на вечној гозби коју је Отац наш Небески уготовио за све нас. Да би живели у таквој непролазној светлости, наша тама мора бити непрестано осветљена молитвом, постом и Даровима Господњим на Светој Литургији, како би задобили ум Христов. Епископ је свим мајкама честитао празник материца. Напојивши се речима Епископове беседе, молитвом, а надасве принесеним и освећеним Даровима, народ је приступио Чаши спасења са Трпезе Господње. Владикину беседу у целости можете послушати: ОВДЕ. Ђакон Стефан Симић
Најава: Ужице, 30.12.2022. у 19.00, “Славите Господа јер је добар“
Празник Светих Пајсија и Авакума у Манастиру Трнави
„Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, Свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. децембра 2022. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Благовести Пресвете Богородице у Трнави крај Чачка. Саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а, протојереј Мирослав Петров, Архијерејски намесник трнавски, протојереј Небојша Дабић, парох вазнесењски, протојереј Радиша Сеочанац, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, протојереј Александар Грујовић, парох атенички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, ђакони Стефан Симић и Стефан Медар. Епископ Јустин се беседом обратио сабраном народу подсетивши нас на значај овог Светог места за нас и на житије преподобномученика Пајсија и Авакума, на жељу за слободу од тираније агарјанске, јер нас је Господ ослободио и ми не желимо ни један други јарам до Његовог благог јарма и бремена које је лагано. Он тражи наше срце, ум и вољу и практично тиме губимо свој живот, јер нам је живот Он даровао и само у Њему га задобијамо. Агарјани су тражили од ових преподобномученика да се Христа одрекну, али они знајући да је живот само у Христу нису се Господа одрекли, иако су знали које их муке чекају. Ово је порука нашем народу да се не плаше невоља које долазе, и да је једино важно шта ћемо ми као појединци у тешка времена изабрати, живот или смрт, да будемо увек постојани у Господу Богу, Спаситељу нашем (целу беседу можете послушати ОВДЕ). Након заамвоне молитве Владика је пререзао славки колач и честитао славу овогодишњим свечарима, а свештеник Милан Тодорић, парох трнавски, је са верним народом уготовио трпезу љубави за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Приредба ученика ОШ “Академик Миленко Шушић“ у Гучи
Дана 29. децембра 2022. у сали Културног центра у Гучи, одржана је приредба ученика ОШ ,,Академик Миленко Шушић“ посвећена предстојећим божићним и новогодишњим празницима. Приредбу су припремили ученици млађих разреда, чланови музичке, литерарне, плесне и литургијске секције. Учитељице Зорица Обрадовић и Драгана Митровић припремиле су новогодишњи рецитал, док су вероучитељ Дарко Стевановић и учитељица Марица Станишић са ученицима осмислили Божићни игроказ. Концепт игроказа је подразумевао приказ приче о Христовом рођењу у Витлејему, а пропраћен је извођењем пригодних песмица од стране хора чији чланови су све време били на сцени. У игроказу су учествовали ученици другог и четвртог разреда, док чланови хора похађају други и трећи разред ове школе. Циљ игроказа био је да се прикаже значај оваплоћења Христовог за људски род, као и суштина Његове поруке човечанству. Приредба је закључена речима наратора Вишње Марковић, ученице 4. разреда: ,,После овог догађаја, више ништа није било исто. Читав ток историје се променио. Исус Христос, Син Божији, победио је грех и смрт и учио је људе да буду добри. Говорио је о љубави. Рекао је да је најважније да волимо једни друге и да волимо Бога. Зли људи су га убили, јер га нису разумели. Али он је оживео, васкрсао и тако је поново победио! Ускоро ће Божић, празник када се сећамо Христовог рођења. Радујмо се, јер је Бог дошао међу људе, радујмо се, јер: Христос се роди!“ Узносимо молитве Оваплоћеном Богомладенцу да наши ученици наставе ходити стопама праведности, у складу са светосавским завештањима наших предака, како бисмо сви били Једно у Христу Исусу. Вероучитељ Дарко Стевановић
Подгорица: Архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница одржао предавање на тему “Богомладенац Стефана Немање и Нови Израиљ“
У четвртак, 29. децембра 2022. године, архимандрит Тихон, игуман Манастира Студеница одржао предавање на тему: “Богомладенац Стефана Немање и Нови Израиљ” са почетком у 19 часова. Овим предавањем завршио се циклус предавања у току Божићног поста у крипти подгоричког Саборног храма који се одржавао по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија. Многобројни аудиторијум у крипти подгоричког Саборног храма поздравио је протојереј Никола Пејовић заблагодаривши свима на присуству нагласивши да са овим предавањем које затвара циклус предавања у току Божићног поста се заправо затвара један круг из којег се могло на прави начин окријепити и поучити како дочекати најрадоснији празник Богомладенца Христа: ,,Вечерас завршавамо циклус предавања у сусрет Богомладенцу Христу у коме смо имали прилику да чујемо много духовних, корисних предавања и да се на прави начин окријепимо духовно и поучимо како и на који начин да дочекамо најрадоснији празник рођења Богомладенца Христа”. Прота Никола је указао на чињеницу да је ово вече кулминација радости будући да се у лику и дјелу игумана Тихона спајају рођење и кончина светог Симеона Мироточивога, мјесто гдје је рођен – Рибница, као и мјесто гдје почивају његове свете мошти: Свако од ових предавања био је велики благослов и радост прије свега у сусрету са тим драгим људима. Вечерас је врхунац тих радости јер у лику игумана манастира Студеница као да спајамо рођење и кончину светог Симеона Мироточивога, мјесто гдје је рођен – Рибница, мјесто гдје почивају његове свете мошти – Манастир Студеница и све оно што се за вријеме тог богатог живота и овдје на земљи а и вјековима послије тога изливало на српски народ, данас и вечерас доласком архимандрита Тихона ми примамо као велики благослов”. Након уводних ријечи проте Николе, ријеч је узео предавач, архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница.У почетном дијелу излагања он је подсјетио да само рођење Христово представља једну вјечиту тему, вјековну тему којом се баве хришћани: ,,Само рођење Христово једна је лепа и вечита тема, вековна тема којом се хришћани баве. Онај ко не може да схвати Оваплоћење Бога Христа Логоса, он не може да доживи веру нашу на прави начин. Каже тропар у Недјељу Православља, који је направљен у спомен победе праве вере каже овако: ,,Неописиви Логос оче, из тебе се Богородице описа оваплоћен, и упрљану икону нашу преобразивши исконску лепоту присаједини је Божанској прволепоти, стога проповедајући наше спасење делом и речју га сликопишемо”. Тј. сликамо и представљамо у нашим уметничким делима”. Он притом акцентовао значај иконе и осликавања Бога што не представља како он акцентује клањање материји већ заправо Творцу материје: ,,У старини Бог као бестелесан и као Онај који се не може представити није се сликао. А сада, када се Бог јавио у телу са људима поживео сликамо на икони оно што је Богу видљиво, клањамо се и поштујемо Његову икону, не клањам се материји, него се клањам Творцу материје, који је ради мене постао материја и прихватио да се у материји настани и кроз материју моје спасење извршио и нећу престати да поштујем материју кроз коју је моје спасење извршено. Не поштујем икону као Бога, нипошто! Мада је тело Божије оваплоћењем постало Бог због ипостасног сједињења са божанством непромењиво поставши оно што је Бог Логос који га је помазао и оставши опет оно што је било по природи тело са душом, разумом и умом, створено а не нестворено”. ,,Ово су велике Богословске истине Цркве, а ја их управо сада говорим не ради пуке веронауке, већ зато што је то у вези и са самим Светим Савом и са Преподобним Симеоном.“ – указао је архимандрит Тихон. Он се потом осврнуо на само виђење Господа Бога које је у икони есхатолошко, подвлачећи да је поред иконе Господње, најважниа и икона Његове Мајке – Пресвете Богородице: ,,Исправна теологија у односу на икону Христа који је оваплоћен и Његове Мајке је залог и услов виђења Њега у есхатону, у вечности. У вези са иконом Христовом, оваплоћеног и рођеног Христа је најважнија икона Његове Мајке – Богородице. По речима Светог Григорија Паламе она је почетак прославњања Цркве. Много текстова и химни слави Богородицу, одаје јој част, њену улогу у оваплоћењу Христа. У Византији, беседништво је повезује са дверима, то поистовећење има везе са виђењем пророка Језекиља који је видео затворена источна врата храма јудејског кроз која треба да прође сам Господ. У акатисту Богородици каже се ,,Радуј се, јер се тобом рај отвори, радуј се врата величанствене тајне, радуј се врата спасења!”. ,,Када ово све знамо, онда можемо више пажње да обратимо на једно место које је писао Свети Сава у Студеници а тиче се упокојења Преподобног Симеона Немање. Свети Сава је око 1208. – 1209. – 1210. У току те три године написао Студенички типик у коме је прво слово, прва глава житије Преподобног Симеона Немање. Сава је писао његово житије за Хиландарски типик, али, тамо је житије врло кратко и даје само основне податке о Немањи, док је у Студеници житије веома опширно и даје многе податке. Између осталог даје многе податке о Немањином упокојењу у Хиландару”. – подсјетио је архимандрит Тихон. Он је у наставку предавања повукао дубоку паралелу између Преподобног Симеона Мироточивог и Светог Симеона Богопримца: ,,Поређење Преподобног Стефана Симеона Немање са Светим Симеоном Богопримцем код Светог Саве у житију имамо не само на једном месту, већ имамо три пута. На једном месту Симеон Немања каже: ,,Зато чеда љубљена, пустите ме брзо да идем да видим утехе Израиљеве”. А Свето Писмо каже: ,,И гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан који чекаше утеху Израиљеву и Дух Свети беше на њему”. Дакле, слажу се места из Светог Писма са местима где се помиње Њеманино размишљање и његова предаја власти. Заправо повезивање ова два места показује да је Немања духом вођен и да му Свети Сава овде у некој мери даје неки пророчки дар”. Напослијетку архимандрит Тихон је подсјетио да је још једна сличност између ова два светитеља и дар пророштва, указујући на постојаност метода и пута животног и дјелатног у разним аспектима којим је ходио Стефан Немања доцнији Симеон Мироточиви: ,,Није исто када вам неко нешто каже и то је
Божићна поставка у Врби: “Божић на Северном полу“
Нисам могао ни замислити да у нашој школи ове године имамо необичну божићну причу и то ону у вечитом леду испод поларне светлости. Као идеја сасвим случајно се јавила у нашем одељењу на часу веронауке. Када смо са наставником Миланом имали кратко обнављање пређеног градива, наставник је час завршио са посебним закључком. Он нам је објаснио да се Божија љубав и Божије дело у стварању врста огледа у томе што је и на најдаљим крајевима земље, где су услови за живот немогући, Бог ипак прилагодио неке врсте па и ту постоји живот. Ми смо заједно навели неке примере. Другарица из одељења је описала живот у Сахари, друг живот у најтамнијим дубинама океана. Неко се сетио и примера Северног и Јужног пола као и вечите зиме која тамо траје. Онда смо се сетили да ту живе и људи које називамо Ескими. Вероучитељ нам је испричао како на Аљасци већ више векова постоји православна црква и да су Ескими већином православни. Сазнали смо да је њихов Епископ Николај српског порекла. Потом смо имали много питања о томе како они воде верски живот. Дошли смо до теме о божићном приказу који би ове године поставили и приказали у школи. Тада смо добили идеју да прикажемо љубав природе, Бога и човека баш на Северном полу. У одељењу смо имали неколико радионица, а помогла нам је и учитељица. Сваки ученик добио је задатак да напише о одређеној врсти животиња Северног пола и да кроз истраживање наведе нешто о Ескимима и њиховом животу. Вероучитељу смо дали наш цртеж Христовог рођења на Северном полу и како Ескими виде божићни приказ. Сазнали смо доста тога и тако најбоље разумели како Бог својим моћима проговара и у најудаљенијим деловима планете Земље. Петар Станков, ученик 3. разреда ОШ „Доситеј Обрадовић“ Врба
Сирча: Угледни час о Рођењу Христовом
У среду 28. децембра 2022. у ОШ “Јован Цвијић“ у Сирчи одржан је угледни час на тему ,,Божић“. Час су у холу школе у присуству директора школе, колега, родитеља и ученика свих разреда, реализовили ученици 3. и 4. разреда са својим учитељицама Данијелом Девеџић и Татјаном Терзић и вероучитељем Филипом Зеленовићем. Овај час интегративне наставе обухватио је предмете верска настава, музичка култура и пројектна настава. Циљ заједничког часа био је схватање суштине самога празника Христовог Рођења, као и упознавање са народним обичајима и традицијом обележавања овог празника. Ученици су кроз разне активности били веома мотивисани за рад. Најпре су уз адекватну костимографију и сценографију усклађену са временским периодом, извели драмски текст о Христовом Рођењу, казујући одломке из песме Божићна прича, познатог дечјег песника Дејана Алексића. Улоге су биле као из библијске повести: Марија са лутком детета у рукама, Јосиф, анђели, пастири, мудраци. Ученице са улогом анђела отпевале су песму Светог Николаја Жичког Звезда се засја. Након ове песме, уследио је драмски текст у којем су представљени традиционални обичаји из краја везани за обележавање Бадње вечери: Уношење и дочекивање бадњака у кућу, џарање огњишта бадњаком, постављање трпезе уз молитву. Сви учесници су хорски отпевали народну песму Ој бадњаче, бадњаче. Евалуацију часа колеге и ученици су извршили на занимљив начин: колеге којима се допао час даривали су малога Исуса и Марију чоколадним дукатом, док су ученици самоевалуацију вршили тако што су дукатима и бомбонама окитили бадњак. На крају, сви присутни су се послужили са богате посне трпезе коју су припремили учитељице и родитељи ученика 3. и 4. разреда. Главне поруке упућене ученицима кроз овај угледни час јесу: не заборавите традицију и обичаје свога народа, поштујте своје и обичаје других народа, и кончно, славите на висинама Бога, градите мир на земљи, а међу собом имајте добру вољу, јер је Син Божији постао човек да би нас учинио бољима него што јесмо. Вероучитељ Филип Зеленовић
Рибашевина: Промоција књиге “Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, у суботу 10. децембра, у парохијском дому Цркве Светог Василија Острошког у Рибашевини, одржана је промоција књиге „Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића из Ужица, која је у издању Историјског архива Ужице недавно изашла из штампе. Књига говори о дешавањима на територији тадашњег Ужичког среза за време Другог светског рата, ратном путу Ужичана у јединицама Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), а уједно представља и споменицу свим њеним настрадалим припадницима. У књизи је дат и до сада најдетаљнији попис настрадалих у ратном вихору, како припадника свих војних формација тако и цивилног становништва. Промоцију су молитвом започели о. Марко Ерић, парох карански, као и старешина храма о. Томислав Гајић. Он се потом обратио присутнима стављајући акценат на богословско и хришћанско тумачење историје, а затим и најавио Милојка Милићевића, председника удружења гуслара „Михаило Миловановић“. Као погодну за ову прилику, као и тематику која је у књизи описана, гуслар је изабрао и презентовао песму: „Под крстом – Следујући Богу и прецима“. Историчар Милутин Велисављевић причао је о свим проблемима кроз које је српска историографија пролазила, како за време турске окупације, тако и за време окупације током оба светска рата, па и после оног Другог: Српска историја је попут леопардове коже – неки догађаји из њене повести су светле и јарке тачке, али између њих су црне мрље. Зато је драгоцена свака књига која осветљава те делове наше прошлости. Нарочит допринос чувању сећања на људе и догађаје српској историографији дала је књига „Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића. Нарочито дирљив говор одржао је пензионисани пуковник Драган Крсмановић, у коме се, између осталог, осврнуо и на страдање ђенерала Михаиловића и његових сабораца, истакао потребу за њиховом рехабилитацијуом у колективном сећању српског народа и нагласио да је ова књига допринела да сећања не те људе не избледе под наслагама нашег заборава. Он је потом похвалио напоран, темељан и упоран рад аутора истичући га као пример историчарима, па и целим историјским институтима, настављајући: Књига Дејана Ђерића нам потврђује да су документа окосница сваког историографског рада. Али не само она објављена већ и она занемарена, прећутана или намерно прескочена. А када се на богату документарну основу надогреде дневнички записи и сведочанства учесника и њихових сродника, на светлост дана излази Ужице какво нисмо познавали нити веровали да је икада постојало. Ужице домаћина, предузимљивих и вредних људи привржених властитој традицији и дубоко укорењених у православној вери која је обликовала етос и систем вредности који се одржао вековима. Гробови оних који су се борили за то Ужице, и који су понели тешки крст верности заклетви, расути су широм српских земаља а они преживели осетили су горчину прогонства на далеким континентима. Галерија биографија и сачувани ликови страдалника мали је допринос да им се одужимо али и велика нада да можемо постати достојни њихове жртве. Завршну реч дао је аутор, испричао ратне приче и трагичне судбине угледних људи овога краја и напоменуо да је српском народу потребно помирење, али не помирење на ћутању, лажима и обманама већ помирење по символима вере – помирење у истини и љубави. Помирење крај подигнутих споменика онима који до сада нису имали прилику да о њима историја пише, судија да им суди а свештеник да им очита опело. Аутор се захвалио Његовом Преосвештенству, старешини храма, издавачу, окупљенима, као и свима који су помогли да књига угледа светлост дана. Гуслар Милићевић ставио завршну тачку на промоцију изводећи део песме Светог Владике Николаја „Небеска литургија“. Сутрадан, 11. децембра промоција је одржана и у просторијама ОШ у суседном селу Каран и на њој су о књизи и страдању српског народа говорили: о. Марко Ерић, историчар Милутин Велисављевић и аутор. Дејан Ђерић
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, Јеванђеље по Марку
Свети апостол Марко био је један од седамдесеторице малих апостола. Сходно обичајима тог времена имао је два имена, једно јеврејско и друго грчко-римско, па вас не треба чудити ако негде прочитате да се звао и Јован Марко. Пореклом је био Јеврејин, син богате жене Марије из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Марко је рођен у Јерусалиму, био је нећак апостола Варнаве – вршњак и пријатељ апостола Павла. Након Спаситељевог Вазнесења, кућа мајке Светог Марка је постала место молитвених сусрета првих хришћана у Јерусалиму и уточиште за апостоле. На молбу римских хришћана, Марко је написао Јеванђеље о Христу, на основу својег памћења, али и на основу сведочења апостола Петра са којим је био веома близак. Познато је да је Јеванђеље по Марку, по својем обиму, најкраће од свих Јеванђеља, али није мање лепо и мање утешно од остала три Јеванђеља. Навешћу догађај са покојним митрополитом Антонијем (Блумом) са којим сте се као читаоци наше рубрике већ претходно срели. Наиме, он је још као младић донео одлуку да не верује у Бога. Међутим, након школског предавања једног свештеника решио је да нешто прочита о Христу, па се определио да то буде најкраће Јеванђеље. Пре читања Јеванђеља, обећао је себи да ће засвагда раскрстити са вером, уколико му се оно не допадне. Послушајте његове речи: „И тада сам сусрео Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам – лагано читајући текст од прве до треће главе изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисам осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј. Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља: да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре. Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави… Сутрадан, када сам изашао на улицу и угледао гомилу људи која се запутила на станицу (тада смо становали у предграђу), помислио сам: „Бог је све њих створио, Он све њих воли, и ја ћу све њих волети…“ Kao што видите, читајући Јеванђеље, потоњи митрополит је срео Самога Христа и научио да је Бог љубав, јер Он сунцем обасјава и зле и добре. Касније, све до краја свог земног живота, овај младић је био ватрени проповедник Јеванђеља и доброте Божије. Драги читаоци, у овом времену хитрине и јурњаве, усудите се да прочитате макар најкраће Јеванђеље – можда и вас током читања тог Јеванђеља обасја доброта љубави Божије, због које вреди трпети и највеће патње и неправде које живот носи са собом. На самом крају: још неколико речи о Светом апостолу Марку. Он се упокојио у Господу као Епископ Александрије Египатске 63 или 68 године. Наша Црква га молитвено прославља 8. маја. Нека нам Господ, његовим молитвама, отвори очи да нас обасја утеха која се скрива у речима јеванђелске повести о Христу. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 30. децембар 2022. године
Најава: Љиг, 01.01.2023. у 10.30, др Биљана Пиргић, “Ми, наша деца, савремено доба“
Недеља Праотаца у Светосавском храму у Краљеву
У Недељу Праотаца, 25. децембра 2022. године, на дан када Света Црква прославља и празник Светог Спиридона Тримитунског, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, уз саслужење свештенства. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени Владика Јустин је поучио сабрани народ о домаћину који је позвао госте на зготовљену вечеру, поредећи је са Господњим Царством Небеским у које нас Господ непрестано позива. Отац наш Небески шаље Сина свога, да свему да живот вечни, а живот вечни је да сви познамо Оца Небескога. Постојаност Царства Божијег је непобитна чињеница, а да ли ћемо се ми наћи у њему, искључиво од нас самих зависи. Преосвећени је позвао на припрему за Царство Божије које већ сада морамо да оприсутнимо и препознамо, како би очекујући Царство Божије били на вечној гозби коју је Отац наш Небески уготовио за све нас. Да би живели у таквој непролазној светлости, наша тама мора бити непрестано осветљена молитвом, постом и Даровима Господњим на Светој Литургији, како би задобили ум Христов. Епископ је свим мајкама честитао празник материца. Напојивши се речима Епископове беседе, молитвом, а надасве принесеним и освећеним Даровима, народ је приступио Чаши спасења са Трпезе Господње. Владикину беседу у целости можете послушати: ОВДЕ. Ђакон Стефан Симић