Митрополит пафоски Георгије – нови кипарски Архиепископ
Кипарска црква званично улази у нову еру. Митрополит пафоски Георгије изабран је за новог архиепископа кипарског. Гласање је обављено по завршетку свете Литургије у параклису Апостола Варнаве у резиденцији свештене Кипарске архиепископије. По завршетку гласања и избора Архиепископа радосно звоне звона старе катедрале Светог Јована. Његово Блаженство, новоизабрани архиепископ кипарски Георгије рођен је 25. маја 1949. године у Атијану. Уз стипендију Кипарске државне фондације за стипендије, студирао је хемију на Универзитету у Атини између 1968. и 1972. године. После дипломирања студирао је богословље на истом универзитету, након чега су уследиле даље студије у Енглеској и хемије и богословља. Године 1984. рукоположен је у јерођакона, а 1985. године, у време кипарског архиепископа Хризостома I, рукоположен је за игумана и архимандрита. Године 1994. преузео је дужност секретара Светог синода. У међувремену је радио и као наставник хемије у средњим школама. Хиротонисан је за епископа 26. маја 1996. године, а изабран је за митрополита Пафоса 29. децембра 2006. Представљао је Кипарску цркву на свеправославним конференцијама и у дијалогу са римокатолицима, а председавао је биоетичком и просветном комисијом Светог синода. Председник Кипра Никос Анастасијадис упутио је на честитку новом Архиепископу: „Уверен сам да ће под надахнутим руковођењем новог Архиепископа Кипарска црква наставити свој велики духовни рад на добро народа.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
Завршетак првог циклуса “Краљевачких разговора о вери“
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, и залагањем старешине Храма Светог Саве, протојереја Радоје Санда, од 21. септембра 2022. године започета је серија разговора о вери у просторијама парохијског дома храма Светог Саве у Краљеву. Први циклус наших сусрета је био посвећен старозаветним темама. У оквиру овог библијског циклуса одржано је шеснаест сусрета на којима смо покушали да макар мало приближимо ширем аудиторијуму основне истине и поруке вере које су уткане у светописамски текст. Као предавачи учествовали су краљевачко свештенство, вероучитељи као и други предавачи из области своје струке и интересовања. Наши Разговори се снимају и објављују на нашем Youtube каналу под насловом ,,Краљевачки разговори о вери“. Сам канал је покренут са надом да ће ове речи евентуално допрети до људи који нису у могућности да присуствују нашим сусретима, а који су жељни речи истине. Наслов нашег канала је Краљевачки разговори о вери, а истом можете приступити кликом на следећи линк: ОВДЕ. Старозаветне теме о којима је било речи у првом циклусу су између осталог: непоколебљиво поверење праоца и патријарха Аврама у Бога, израиљско освајање Ханана, прича о праведном Јову, доживљаји пророка Јоне, милост и покајање код цара Давида, поетика Песме над Песмама, молитвослов три младића у књизи пророка Данила, псалтир као прототип молитве, шетње кроз тематике старозаветног законодавства, кратак пресек историје пророчке мисли као и повезаност Старог и Новог Завета. Од 14. јануара креће нови циклус Разговора посвећен тумачењу Новог Завета. Надамо се да ће овај проповеднички труд уродити плодом. Такође, користимо прилику да упутимо позив свим добронамерним и заинтересованим људима да посете просторије нашег парохијског дома и буду судеоници заједничких разговора и промишљања о стварима вере. Наша окупљања се одржавају петком од 19 часова након акатиста Пресветој Мајци Божијој. Вероучитељ Дејан Драмићанин
Ликовна радионица у Манастиру Вујан
У суботу 17.12.2022 године, ученици ОШ „Прељина“ су посетили Манастир Вујан са својим вероучитељем Бојаном Кнежевић, узимајући учешће у Светој Литургији, након чега је реализована ликовна радионица. На литургијском сабрању су присуствовали ученици од петог до осмог разреда, који су, припремајући се постом, приступили Светој Тајни Причешћа. Након тога, љубазношћу вујанских монаха, на челу са настојатељем манастира архимандритом Савом (Илићем), ученици су имали прилику да учествују у ликовној радионици. Идеја је била да се ураде цртежи икона, који би могли да користе у школској приредби поводом прославе Светог Саве. У консултацији вероучитеља са наставницима српског језика и ликовне културе, ученици су цртали по моделу иконе Пресвете Богородице. У том подухвату их је усмеравао о. Сава, наводећи их да уоче благост боја и покрета којим је иконописана Богородица, изражавајући Њен лик док у наручју држи Господа Исуса Христа. На овај начин је тематизован Божићни пост, Богородичини празници и ишчекивање рођења Христовог- Божић, што је и била тема школских часова. Сву атмосферу је употпунио амбијент манастира и послужење које је братство припремило. На овај начин ученици су могли искуствено да доживе евхаристијску заједницу радости, јединство труда и лепоте у самом раду, као и да науче значај и смисао иконе. На крају нашег боравка, ученици су од о. Саве добили на дар крстиће. Надамо се да ће овај боравак ученицима бити водиља и у осталим животним трудовима, те да ће се сједињујући се са Телом и Крвљу Христовим благодат излити и на сваки њихов животни труд. Вероучитељ Бојан Кнежевић
Комеморација академику Миловану Данојлићу: Како је живео, тако је писао
Комеморација великом писцу и академику Миловану Данојлићу одржана је јуче, 22. децембра 2022. године. године, у Српској књижевној задрузи (СКЗ), чији је председник био пуних девет година (од 2013. до 2022). Отварајући скуп, Мило Ломпар, председник СКЗ, рекао је да је Данојлић уложио огроман труд да се СКЗ одржи у тешким временима. – Померајући се, током тмурних новембарских дана, из поља актуелног књижевног живота у сферу књижевне историје, сферу у којој прави писци започињу свој вечни живот, Милован Данојлић нас је, још једном, довео у прилику да видимо и сву разноликост и богатство његовог опуса и разлоге због којих је тај опус у самом врху српске књижевности друге половине 20. и прве половине 21. века – рекао је др Радивоје Микић. – Још од књиге “Урођенички псалми”, објављене сада тако далеке 1957. године, било је јасно да је у књижевност ушао велики песник који ће, врло брзо, да покаже једну ретку способност за неосетно прелажење граница између књижевних родова и врста, способност коју су имали само највећи наши писци модерног доба. Као и они, и Милован Данојлић је из херметичког песничког израза најпре закорачио у сферу јасности и једноставности, а потом је, укрштајући поезију и прозу, почео да пише своје “лирске расправе” из којих се, временом, изродила једна врста романа у коме се са много топлине слика и заувек потонули свет детињства и покушаји да се, уз много мука, стигне у тзв. велики свет, стигне на ону позорницу на којој се одиграва сама драма нашег времена. Одлазећи од онога што му је било почетак и основа, Данојлић је умео и да се враћа, истакао је Микић и додао: – У књигама, какве су “Змијин свлак” и “Година пролази кроз авлију”, у прозном облику а уз један баладични тон испева велику похвалу једноставности оног облика живота који је себе везао уз природу. Све време учећи, све време се укључујући у један сложени дијалог са европском и светском културом, Данојлић је показао да за правог ствараоца нема граница, да његов дух постаје посуда у коју се сливају сви плодови. И баш то је, нема сумње, допринело и постепеном а врло видљивом увећавању језичког и стилског мајсторства, мајсторства које је у српској књижевности и култури сасвим ретко. У беседи, академик Матија Бећковић присетио се како је пре више од 60 година у Француској улици, код Народног позоришта, рекао Бранку Миљковићу: “Најталентованији је Мића Данојлић.” – Бранко се сагласио и у прилог мојој речи додао неколико реченица које сам заборавио. То му је било још лакше признати, јер Бранко није словио као најталентованији него као најобразованији. Мића је грунуо првом књигом и изазвао ерупцију као нови млади вулкан који је прорадио у послератној српској поезији… Рецитовао на трговима: “Идиоте мој животе што си тако црн/ Киша пада биће града процветаће трн”, урлао је продавајући новине, носио катанац закључан кроз две рупице на француској беретки. Постао је и главна звезда дочекивана овацијама на фестивалима поезије. Бећковић је подсетио и на Данојлићеве речи: – Наша снага је у енергији коју преци сабише у речи. Кад су живи, Срби су живи у језику. То је наше свето наслеђе, то је све што имамо. Академик се присетио и како је Данојлић описивао своје песничке почетке: – Чупао сам се из помрчине постојања, трзао сам се без икаквог плана, срљао сам грлом у јагоде. Врло мало сам знао, оно најважније сам слутио, и, чини ми се, у суштини се нисам варао. Како сам живео, тако сам и писао: у стању збрканог узбуђења. Опијао сам се речима, узбуђивао ритмовима, и нисам се питао колико то што записујем може друге узбудити. И опет, без обзира на вредност раних песама, рекао бих да сам, са стиховима и у стиховима, понајмање грешио. Кад бих могао одрекао бих се понечег из чланака, из прозе, из практичног деловања, од поступака према другима. А песма, песма је увек у праву. Своју беседу Бећковић је завршио речима: – Ко га буде замишљао по његовој реченици, замишљаће га мирног као мрамор, а не као јасику која трепери и кад друго дрвеће мирује. Нахватао се страхова које је крио и од којих је бежао. Извор који је затрпавао свакојаким знањима и другим језицима избијао је на другом месту и није могао пресушити до последњег даха, као ни Савина вода на врху Дурмитора. Слава Миловану Данојлићу, метеориту који је пао у Ивановце 1937, а вратио се на небо 2022. године. Данојлићеве песме читала је глумица Јана Саламандић, а сликар Драган Бушић поклонио је Задрузи портрет великог писца. ДУГО ТРАГАО ЗА СОБОМ Бећковић каже да није ни слутио “колико се различитих дарова крило у живом извору који је прорадио под именом Милован Данојлић”: – И он је свој извор обогаћивао, проширивао и продубљивао и готово да нема књижевне форме у којој се није потврђивао. Није га развалио, али је себе као песника померао у страну и постајао и прозни писац и ненадмашни преводилац, и врстан есејист и језички зналац и чистунац и књижевни фељтонист без премца, а опет од његове лирске прозе, попут оне у “Години која пролази кроз авлију”, тешко да имамо чистије лирике. Не знам ниједног песника који се одмах нашао а да је потом дуже трагао за собом… Извор: Вечерње новости
Ибарске новости: Протојереј-ставрофор Милош Весин, “Православље – вера радости и радост вере“
Пре 18 година, једно поподне, таман сам се спремао за бденије, кад се на вратима наше цркве, старе цркве, сада већ у Јужном Чикагу, појавише два монаха. И, први опис који сам ја тада самоме себи могао да дам, јесте: један – изузетно висок и крупан, а други – не баш изузетно низак, али осетно нижи. Пришли су, затражили благослов и рекли: „Ми смо монаси једног малог руског манастира, у коме смо само нас двојица. Вероватно нисте ни знали за нас, а иначе смо, у географском смислу, на територији ваше парохије. Прошле недеље, наша црква је морала да буде продата јер ми више верника немамо. Да ли бисмо могли да долазимо код вас на богослужења? Ми смо обојица само монаси, нисмо у чину, дакле, нисмо јеромонаси, јерођакони, него обични монаси. Иначе смо Американци. И, пре 12 година, значи, 1980-те, ми смо прешли у Православље“. „Како да не, изволите!“ И од тада, они су постали редовни на нашим богослужењима, ја сам постао њихов исповедник и, заиста, родило се једно велико и дубоко пријатељство. 1997. године, обојица су били у нашој поклоничкој групи јужночикашких поклоника по манастирима Србије, Црне Горе, наравно, били смо и на Косову и Метохији, док се још могло – а могло се увек за оне који су заиста хтели. И тада је тај виши, отац Борис, крупан – нико никад не би рекао да је Немац пореклом, осим по презимену – Милер, почео да побољева. И то је трајало доста дуго, све до 2008. године. И те, 2008. године, у фебруару месецу је и умро. Последњи његов боравак у болници је био шест месеци непрестано. Често сам одлазио, био је у болници за америчке ветеране јер је својевремено, у младости, био у америчкој војсци. Имао је свега 56 година. Исповедао сам га, причешћивао… И, када сам последњи пут, почетком фебруара 2008. године, отишао да га причестим, не знајући, а претпостављајући на неки начин, да ће то бити последњи пут, када сам припремио прибор за Свето Причешће, који носим са собом по болницама и старачким домовима, и када је све већ било спремно, и када сам подигао мали путир, који је заиста минијатуран, али путир, он је рекао: „Оче, дозволите ми нешто да урадим…“ У међувремену су се рукоположили обојица, отац Борис је био јерођакон, отац Јован јеромонах, прешли су у Московску патријаршију. И онда се прекрстио, у страховитим боловима је био свих шест месеци – рак костију, између осталог, 16 операција. И у тим боловима, у несносним мукама, када је заиста, буквално врискао од болова, све време, он се прекрстио, дохватио својим крупним прстима тај путир и рекао: „Христе, радости моја! Оче, причестите ме, да радостан умрем…“ И три дана после тога је издахнуо. Тај и многи други примери, мотивисали су ме да вечерас ово наше заједничко промишљање насловим: „Православље – радост вере и вера радости“. Радост је фундаментална одлика хришћанства, али се радост, на жалост, често не повезује са хришћанством, односно, ми хришћани нисмо ти који емитујемо радост. И неко ко нас са стране гледа, ко нас слуша, ко посматра како живимо, као мислимо – не мислимо, како волимо – не волимо, како праштамо – чешће не праштамо, заиста не би могао да добије утисак да нас испуњава вера радости. А у ствари, православно хришћанство и није ништа друго него вера радости. Вера – да ли је то само поверење? Да ли је само надање у нешто што сада не видимо, а у шта верујемо, или би то требало да буде нешто много дубље и много јаче? Замислите, с обзиром да смо још увек загрљени васкршњом радошћу, замислите каква је то морала бити радост оне прве генерације хришћана, који и нису знали да су хришћани, али су живели Христом! Оне прве генерације, дакле, оних људи, жена и деце који су имали прилике да виде Христа, да Га чују, неки од њих да буду и исцељени Христом. Да ли су и они веровали у нешто? Не, они нису веровали, они нису били верници, они су били сведоци. Зато апостоли и јесу најјачи сведоци Васкрслог Христа и управо зато у Символу вере и кажемо да верујемо „у једну Свету, саборну и апостолску Цркву“. Зато је Црква апостолска јер су апостоли били најделотворнији сведоци Васкрслог Христа. И та и следећа генерација није апсолутно имала потребе за вером – не, они су знали. И са сваком следећом генерацијом, то знање, тај искуствени доживљај се полако разводњавао, осим у оним случајевима када су људи заиста доживљавали сусрет са Богом Живим. А и дан-данас нам се тај сусрет у Светим Тајнама Цркве нуди. Православље, вера, радост. Шта је радост? Да ли је то наше задовољство, наша испуњеност, наше весеље, наш смех? Не. Радост је нешто сасвим, сасвим друго, У грчком језику, и реч радост и реч благодат истога су основа – хара. Видите како је интересантно: повезаност благодати, милости Божије и радости. Зато је Св. Серафим Саровски могао, не само 40 дана од Васкрса до Спасовдана, него током свих 365 дана у години, да свакога, али буквално свакога, да поздравља са: „Христос воскресе, радости моја!“ Када и ми доживимо то исто, дакле, стање у коме ћемо сваку особу доживети као радост, сваки сусрет као радосни сусрет – јер ћемо препознати носиоце истог Божијег лика, онда ће та радост бити једноставно стање, непрестано пребивање у радости, без обзира шта нам се дешава, без обзира какве да су околности око нас. Погледајте, за разлику од Св. Серафима Саровског, и од других светих, којима је, заправо, тако мало било потребно да буду радосни, али искрено, непатворено радосни, погледајте нас. Замислите вас, мене, некога кога познајете, како идете улицама овог нашег Краљева, или било другог града из кога сте, није вам све потаман, нисте расположени. И онда вам иде у сусрет неко коме се баш, искрено говорећи, не радујете. И онда у себи помислите – а видите да је сусрет неизбежан – и онда помислите: „Само си ми још ти у животу требао…“ Али се ипак осмехнете, питате: како си, како сте, и тако даље. Не своди ли се, на жалост, већина наших сусрета управо на то?
Никољдан у Светосавском храму у Краљеву
Прохладно децембарско јутро и миомирисна црква испуњена тамјаном са резидбе славских колача, наговештавали су почетак Свете Архијерејске Литургије. И управо тако, на дан празновања Светог Николе, Архиепископа Мире Ликијске, светосавска заједница огрејана је благодаћу Духа Светога у заједничкој чаши Крви и Тела Господњег. Приносом за наше спасење и живот вечни предстојао о је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са свештенослужитељима овог храма који су се данас по речима Светих Отаца „купали у благодати“. Повод за ту вишеструку радост било је рукопроизвођење протонамесникâ Дејана, Марковића, Александра Јевтића и Новице Благојевића у чин протојереја. На Епископове речи „Достојан“, сабрање је узвратило потврдним троструким клицањем „Достојан“. Данашња радост и празник Светог Николе полако су наговестили да се празник Рођења Христовог приближава. Владика Јустин је у својој беседи пожелео да сви свечари и присутни у својим домовима доживе празничну пријатност коју су данас доживели наши свештеници. Честитавши славу свим колачарима, владика се обратио и речима благодарности да нас Господ молитвама Светог Николе чува и руководи до Царства Небеског. Беседу Епископа Јустина можете послушати: ОВДЕ. Душан Дуњић, дипл. теолог
Најава: Краљево, 22.12.2022. проф. емеритус Драган Стојановић, “Достојевски“
Љуби ближњега свога: Приказ 388. броја Православног мисионара
У радости празника Светог оца Николаја чудотворца, архиепископа Мирликијског, из штампе је изашао 388. број „Православног мисионараˮ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, који носи тему „Љуби ближњега свогˮ. Насловну страну наведеног броја краси фотографија Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија са особљем и корисницима народне кухиње која делује при Верском Добротворном Старатељству Архиепископије београдско-карловачке. У свом уредничком уводнику под насловом „Од љубави према најближима до љубави према свимаˮ, презвитер др Оливер Суботић указује на наше призвање да својим животом сведочимо заповест о љубави према Богу и ближњима. Уредник нашег часописа у свом тексту подсећа да права и здрава љубав у исто време треба бити расудљива и жртвена. У оквиру првог (уводног) дела овога броја, редакција „Православног мисионараˮ доноси трећи део беседе Светог Јована Златоуста о Првосвештеничкој молитви. Превод са руског потписује наш сарадник Небојша Ћосовић. У рубрици „Материкˮ, у овом броју објављен је текст Митрополита антинопољског Пантелејмона, о празнику Ваведења Пресвете Богородице. Превод са јелинског сачинила је наша сарадница Михаела Панковић. Први део новембарско-децембарског броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, доноси нам и интервју са господином Рајком Каришићем, ликовним уметником фотографије, са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. На једну од болних тема која је, нажалост, распрострањена и све присутнија у нашем времену, пише др Александар Милојков за рубрику „У дијалогу са атеизмомˮ. Наслов првог дела текста је: Индивидуализам као логика „права на абортус“. Наставак ће бити објављен у наредном, 389. броју „Православног мисионараˮ. Тематски део часописа својим ауторским текстом под насловом „Љубав према ближњемˮ отвара презвитер Владимир Пекић. Своје казивање отац Владимир је утемељио на јеванђелској причи о Милостивом Самарјанину. На тему броја пише и протонамесник Александар Јевтић у свом тексту на тему „Изазов љубави према себи и ближњимаˮ. Протопрезвитер Слободан Лукић доноси текст под насловом „Заповијест и љубави према ближњем у доба велике отуђеностиˮ, у којем, поред осталог, истиче да је човек данашњице Христолику жртвену љубав заменио сурогатом љубави. „Сви су они Цркваˮ, наслов је текста протопрезвитера-ставрофора мр Слободана Бобана Јокића, архијерејског намесника никшићког. Као личност ти постојиш док волиш и док си вољен, поучава у свом тексту никшићки прота Бобан. Своје место у тематском делу часописа нашла је и беседа архимандрита Аваама (Рејдмана) која носи наслов „Шта је истинска љубав према ближњимаˮ. Превод наведене беседе са руског језика доноси наш сарадник Небојша Ћосовић. О љубави као мери хришћанског живота пише Маријана Пилиповић, уз подсећање да нико не каже да је волети ближњег лако, јер љубав тражи одрицање и жртву. О значају црквеног појања и хорске музике, са госпођом Јеленом Тонић, диригентом хора који делује при београдском храму Светог Александра Невског разговарао је катихета Бранислав Илић. Др Ђорђе Вуковић пише о необичној српској Цркви на Крфу из 1916. године. Аутор истиче да се у наведеном војном храму света Литургија служила на два језика – српском и грчком. У рубрици „Библијски хербаријумˮ објављен је текст Милене Стефановић под насловом „Цимет и касијаˮ. Поред осталог, ауторка у свом тексту подсећа да цимет у Песми над песмама симбол вољене прекрасног мириса. Садржај овог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе крунисан је сећањем на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија, некадашњег уредника нашег часописа. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима Извор: misionar.spc.rs
Најава: Ужице, 23.12.2022. Проф. др Љубивоје Стојановић, “Савремени човек пред Богочовеком и надчовеком“
Света Архијерејска Литургија у Мачкату
У недељу 27. по Духовима када наша Црква прославља Светог Саву Освећеног и Преподобног Нектарија Битољског Епископ жички Г. Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Мачкату. Епископу су саслуживали архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, старешина Храма Светог Илије протојереј Мирослав Неђић, старешина Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу протојереј Владимир Дуканац, протојереј Жарко Барац, умировљени свештеник, протонамесник Милан Мијаиловић, као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. За време Малог входа Епископ је рукопроизвео оца Мирослава Неђића у чин протојереја. Епископ је уручио грамате за несебичну љубав и помоћ у обнављању храма свим приложницима. После Свете Литургије у сали парохијског дома уприличена је трпеза љубави. У току ручка отац Мирослав се захвалио Епископу на доласку и на указаном поверењу. Захвалио се и свим добротворима у нади да ће и даље наставити да помажу својој Цркви. Беседу Епископа Јустина можете послушати: ОВДЕ Ђакон Милан Босић
Митрополит пафоски Георгије – нови кипарски Архиепископ
Кипарска црква званично улази у нову еру. Митрополит пафоски Георгије изабран је за новог архиепископа кипарског. Гласање је обављено по завршетку свете Литургије у параклису Апостола Варнаве у резиденцији свештене Кипарске архиепископије. По завршетку гласања и избора Архиепископа радосно звоне звона старе катедрале Светог Јована. Његово Блаженство, новоизабрани архиепископ кипарски Георгије рођен је 25. маја 1949. године у Атијану. Уз стипендију Кипарске државне фондације за стипендије, студирао је хемију на Универзитету у Атини између 1968. и 1972. године. После дипломирања студирао је богословље на истом универзитету, након чега су уследиле даље студије у Енглеској и хемије и богословља. Године 1984. рукоположен је у јерођакона, а 1985. године, у време кипарског архиепископа Хризостома I, рукоположен је за игумана и архимандрита. Године 1994. преузео је дужност секретара Светог синода. У међувремену је радио и као наставник хемије у средњим школама. Хиротонисан је за епископа 26. маја 1996. године, а изабран је за митрополита Пафоса 29. децембра 2006. Представљао је Кипарску цркву на свеправославним конференцијама и у дијалогу са римокатолицима, а председавао је биоетичком и просветном комисијом Светог синода. Председник Кипра Никос Анастасијадис упутио је на честитку новом Архиепископу: „Уверен сам да ће под надахнутим руковођењем новог Архиепископа Кипарска црква наставити свој велики духовни рад на добро народа.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
Завршетак првог циклуса “Краљевачких разговора о вери“
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, и залагањем старешине Храма Светог Саве, протојереја Радоје Санда, од 21. септембра 2022. године започета је серија разговора о вери у просторијама парохијског дома храма Светог Саве у Краљеву. Први циклус наших сусрета је био посвећен старозаветним темама. У оквиру овог библијског циклуса одржано је шеснаест сусрета на којима смо покушали да макар мало приближимо ширем аудиторијуму основне истине и поруке вере које су уткане у светописамски текст. Као предавачи учествовали су краљевачко свештенство, вероучитељи као и други предавачи из области своје струке и интересовања. Наши Разговори се снимају и објављују на нашем Youtube каналу под насловом ,,Краљевачки разговори о вери“. Сам канал је покренут са надом да ће ове речи евентуално допрети до људи који нису у могућности да присуствују нашим сусретима, а који су жељни речи истине. Наслов нашег канала је Краљевачки разговори о вери, а истом можете приступити кликом на следећи линк: ОВДЕ. Старозаветне теме о којима је било речи у првом циклусу су између осталог: непоколебљиво поверење праоца и патријарха Аврама у Бога, израиљско освајање Ханана, прича о праведном Јову, доживљаји пророка Јоне, милост и покајање код цара Давида, поетика Песме над Песмама, молитвослов три младића у књизи пророка Данила, псалтир као прототип молитве, шетње кроз тематике старозаветног законодавства, кратак пресек историје пророчке мисли као и повезаност Старог и Новог Завета. Од 14. јануара креће нови циклус Разговора посвећен тумачењу Новог Завета. Надамо се да ће овај проповеднички труд уродити плодом. Такође, користимо прилику да упутимо позив свим добронамерним и заинтересованим људима да посете просторије нашег парохијског дома и буду судеоници заједничких разговора и промишљања о стварима вере. Наша окупљања се одржавају петком од 19 часова након акатиста Пресветој Мајци Божијој. Вероучитељ Дејан Драмићанин
Ликовна радионица у Манастиру Вујан
У суботу 17.12.2022 године, ученици ОШ „Прељина“ су посетили Манастир Вујан са својим вероучитељем Бојаном Кнежевић, узимајући учешће у Светој Литургији, након чега је реализована ликовна радионица. На литургијском сабрању су присуствовали ученици од петог до осмог разреда, који су, припремајући се постом, приступили Светој Тајни Причешћа. Након тога, љубазношћу вујанских монаха, на челу са настојатељем манастира архимандритом Савом (Илићем), ученици су имали прилику да учествују у ликовној радионици. Идеја је била да се ураде цртежи икона, који би могли да користе у школској приредби поводом прославе Светог Саве. У консултацији вероучитеља са наставницима српског језика и ликовне културе, ученици су цртали по моделу иконе Пресвете Богородице. У том подухвату их је усмеравао о. Сава, наводећи их да уоче благост боја и покрета којим је иконописана Богородица, изражавајући Њен лик док у наручју држи Господа Исуса Христа. На овај начин је тематизован Божићни пост, Богородичини празници и ишчекивање рођења Христовог- Божић, што је и била тема школских часова. Сву атмосферу је употпунио амбијент манастира и послужење које је братство припремило. На овај начин ученици су могли искуствено да доживе евхаристијску заједницу радости, јединство труда и лепоте у самом раду, као и да науче значај и смисао иконе. На крају нашег боравка, ученици су од о. Саве добили на дар крстиће. Надамо се да ће овај боравак ученицима бити водиља и у осталим животним трудовима, те да ће се сједињујући се са Телом и Крвљу Христовим благодат излити и на сваки њихов животни труд. Вероучитељ Бојан Кнежевић
Комеморација академику Миловану Данојлићу: Како је живео, тако је писао
Комеморација великом писцу и академику Миловану Данојлићу одржана је јуче, 22. децембра 2022. године. године, у Српској књижевној задрузи (СКЗ), чији је председник био пуних девет година (од 2013. до 2022). Отварајући скуп, Мило Ломпар, председник СКЗ, рекао је да је Данојлић уложио огроман труд да се СКЗ одржи у тешким временима. – Померајући се, током тмурних новембарских дана, из поља актуелног књижевног живота у сферу књижевне историје, сферу у којој прави писци започињу свој вечни живот, Милован Данојлић нас је, још једном, довео у прилику да видимо и сву разноликост и богатство његовог опуса и разлоге због којих је тај опус у самом врху српске књижевности друге половине 20. и прве половине 21. века – рекао је др Радивоје Микић. – Још од књиге “Урођенички псалми”, објављене сада тако далеке 1957. године, било је јасно да је у књижевност ушао велики песник који ће, врло брзо, да покаже једну ретку способност за неосетно прелажење граница између књижевних родова и врста, способност коју су имали само највећи наши писци модерног доба. Као и они, и Милован Данојлић је из херметичког песничког израза најпре закорачио у сферу јасности и једноставности, а потом је, укрштајући поезију и прозу, почео да пише своје “лирске расправе” из којих се, временом, изродила једна врста романа у коме се са много топлине слика и заувек потонули свет детињства и покушаји да се, уз много мука, стигне у тзв. велики свет, стигне на ону позорницу на којој се одиграва сама драма нашег времена. Одлазећи од онога што му је било почетак и основа, Данојлић је умео и да се враћа, истакао је Микић и додао: – У књигама, какве су “Змијин свлак” и “Година пролази кроз авлију”, у прозном облику а уз један баладични тон испева велику похвалу једноставности оног облика живота који је себе везао уз природу. Све време учећи, све време се укључујући у један сложени дијалог са европском и светском културом, Данојлић је показао да за правог ствараоца нема граница, да његов дух постаје посуда у коју се сливају сви плодови. И баш то је, нема сумње, допринело и постепеном а врло видљивом увећавању језичког и стилског мајсторства, мајсторства које је у српској књижевности и култури сасвим ретко. У беседи, академик Матија Бећковић присетио се како је пре више од 60 година у Француској улици, код Народног позоришта, рекао Бранку Миљковићу: “Најталентованији је Мића Данојлић.” – Бранко се сагласио и у прилог мојој речи додао неколико реченица које сам заборавио. То му је било још лакше признати, јер Бранко није словио као најталентованији него као најобразованији. Мића је грунуо првом књигом и изазвао ерупцију као нови млади вулкан који је прорадио у послератној српској поезији… Рецитовао на трговима: “Идиоте мој животе што си тако црн/ Киша пада биће града процветаће трн”, урлао је продавајући новине, носио катанац закључан кроз две рупице на француској беретки. Постао је и главна звезда дочекивана овацијама на фестивалима поезије. Бећковић је подсетио и на Данојлићеве речи: – Наша снага је у енергији коју преци сабише у речи. Кад су живи, Срби су живи у језику. То је наше свето наслеђе, то је све што имамо. Академик се присетио и како је Данојлић описивао своје песничке почетке: – Чупао сам се из помрчине постојања, трзао сам се без икаквог плана, срљао сам грлом у јагоде. Врло мало сам знао, оно најважније сам слутио, и, чини ми се, у суштини се нисам варао. Како сам живео, тако сам и писао: у стању збрканог узбуђења. Опијао сам се речима, узбуђивао ритмовима, и нисам се питао колико то што записујем може друге узбудити. И опет, без обзира на вредност раних песама, рекао бих да сам, са стиховима и у стиховима, понајмање грешио. Кад бих могао одрекао бих се понечег из чланака, из прозе, из практичног деловања, од поступака према другима. А песма, песма је увек у праву. Своју беседу Бећковић је завршио речима: – Ко га буде замишљао по његовој реченици, замишљаће га мирног као мрамор, а не као јасику која трепери и кад друго дрвеће мирује. Нахватао се страхова које је крио и од којих је бежао. Извор који је затрпавао свакојаким знањима и другим језицима избијао је на другом месту и није могао пресушити до последњег даха, као ни Савина вода на врху Дурмитора. Слава Миловану Данојлићу, метеориту који је пао у Ивановце 1937, а вратио се на небо 2022. године. Данојлићеве песме читала је глумица Јана Саламандић, а сликар Драган Бушић поклонио је Задрузи портрет великог писца. ДУГО ТРАГАО ЗА СОБОМ Бећковић каже да није ни слутио “колико се различитих дарова крило у живом извору који је прорадио под именом Милован Данојлић”: – И он је свој извор обогаћивао, проширивао и продубљивао и готово да нема књижевне форме у којој се није потврђивао. Није га развалио, али је себе као песника померао у страну и постајао и прозни писац и ненадмашни преводилац, и врстан есејист и језички зналац и чистунац и књижевни фељтонист без премца, а опет од његове лирске прозе, попут оне у “Години која пролази кроз авлију”, тешко да имамо чистије лирике. Не знам ниједног песника који се одмах нашао а да је потом дуже трагао за собом… Извор: Вечерње новости
Ибарске новости: Протојереј-ставрофор Милош Весин, “Православље – вера радости и радост вере“
Пре 18 година, једно поподне, таман сам се спремао за бденије, кад се на вратима наше цркве, старе цркве, сада већ у Јужном Чикагу, појавише два монаха. И, први опис који сам ја тада самоме себи могао да дам, јесте: један – изузетно висок и крупан, а други – не баш изузетно низак, али осетно нижи. Пришли су, затражили благослов и рекли: „Ми смо монаси једног малог руског манастира, у коме смо само нас двојица. Вероватно нисте ни знали за нас, а иначе смо, у географском смислу, на територији ваше парохије. Прошле недеље, наша црква је морала да буде продата јер ми више верника немамо. Да ли бисмо могли да долазимо код вас на богослужења? Ми смо обојица само монаси, нисмо у чину, дакле, нисмо јеромонаси, јерођакони, него обични монаси. Иначе смо Американци. И, пре 12 година, значи, 1980-те, ми смо прешли у Православље“. „Како да не, изволите!“ И од тада, они су постали редовни на нашим богослужењима, ја сам постао њихов исповедник и, заиста, родило се једно велико и дубоко пријатељство. 1997. године, обојица су били у нашој поклоничкој групи јужночикашких поклоника по манастирима Србије, Црне Горе, наравно, били смо и на Косову и Метохији, док се још могло – а могло се увек за оне који су заиста хтели. И тада је тај виши, отац Борис, крупан – нико никад не би рекао да је Немац пореклом, осим по презимену – Милер, почео да побољева. И то је трајало доста дуго, све до 2008. године. И те, 2008. године, у фебруару месецу је и умро. Последњи његов боравак у болници је био шест месеци непрестано. Често сам одлазио, био је у болници за америчке ветеране јер је својевремено, у младости, био у америчкој војсци. Имао је свега 56 година. Исповедао сам га, причешћивао… И, када сам последњи пут, почетком фебруара 2008. године, отишао да га причестим, не знајући, а претпостављајући на неки начин, да ће то бити последњи пут, када сам припремио прибор за Свето Причешће, који носим са собом по болницама и старачким домовима, и када је све већ било спремно, и када сам подигао мали путир, који је заиста минијатуран, али путир, он је рекао: „Оче, дозволите ми нешто да урадим…“ У међувремену су се рукоположили обојица, отац Борис је био јерођакон, отац Јован јеромонах, прешли су у Московску патријаршију. И онда се прекрстио, у страховитим боловима је био свих шест месеци – рак костију, између осталог, 16 операција. И у тим боловима, у несносним мукама, када је заиста, буквално врискао од болова, све време, он се прекрстио, дохватио својим крупним прстима тај путир и рекао: „Христе, радости моја! Оче, причестите ме, да радостан умрем…“ И три дана после тога је издахнуо. Тај и многи други примери, мотивисали су ме да вечерас ово наше заједничко промишљање насловим: „Православље – радост вере и вера радости“. Радост је фундаментална одлика хришћанства, али се радост, на жалост, често не повезује са хришћанством, односно, ми хришћани нисмо ти који емитујемо радост. И неко ко нас са стране гледа, ко нас слуша, ко посматра како живимо, као мислимо – не мислимо, како волимо – не волимо, како праштамо – чешће не праштамо, заиста не би могао да добије утисак да нас испуњава вера радости. А у ствари, православно хришћанство и није ништа друго него вера радости. Вера – да ли је то само поверење? Да ли је само надање у нешто што сада не видимо, а у шта верујемо, или би то требало да буде нешто много дубље и много јаче? Замислите, с обзиром да смо још увек загрљени васкршњом радошћу, замислите каква је то морала бити радост оне прве генерације хришћана, који и нису знали да су хришћани, али су живели Христом! Оне прве генерације, дакле, оних људи, жена и деце који су имали прилике да виде Христа, да Га чују, неки од њих да буду и исцељени Христом. Да ли су и они веровали у нешто? Не, они нису веровали, они нису били верници, они су били сведоци. Зато апостоли и јесу најјачи сведоци Васкрслог Христа и управо зато у Символу вере и кажемо да верујемо „у једну Свету, саборну и апостолску Цркву“. Зато је Црква апостолска јер су апостоли били најделотворнији сведоци Васкрслог Христа. И та и следећа генерација није апсолутно имала потребе за вером – не, они су знали. И са сваком следећом генерацијом, то знање, тај искуствени доживљај се полако разводњавао, осим у оним случајевима када су људи заиста доживљавали сусрет са Богом Живим. А и дан-данас нам се тај сусрет у Светим Тајнама Цркве нуди. Православље, вера, радост. Шта је радост? Да ли је то наше задовољство, наша испуњеност, наше весеље, наш смех? Не. Радост је нешто сасвим, сасвим друго, У грчком језику, и реч радост и реч благодат истога су основа – хара. Видите како је интересантно: повезаност благодати, милости Божије и радости. Зато је Св. Серафим Саровски могао, не само 40 дана од Васкрса до Спасовдана, него током свих 365 дана у години, да свакога, али буквално свакога, да поздравља са: „Христос воскресе, радости моја!“ Када и ми доживимо то исто, дакле, стање у коме ћемо сваку особу доживети као радост, сваки сусрет као радосни сусрет – јер ћемо препознати носиоце истог Божијег лика, онда ће та радост бити једноставно стање, непрестано пребивање у радости, без обзира шта нам се дешава, без обзира какве да су околности око нас. Погледајте, за разлику од Св. Серафима Саровског, и од других светих, којима је, заправо, тако мало било потребно да буду радосни, али искрено, непатворено радосни, погледајте нас. Замислите вас, мене, некога кога познајете, како идете улицама овог нашег Краљева, или било другог града из кога сте, није вам све потаман, нисте расположени. И онда вам иде у сусрет неко коме се баш, искрено говорећи, не радујете. И онда у себи помислите – а видите да је сусрет неизбежан – и онда помислите: „Само си ми још ти у животу требао…“ Али се ипак осмехнете, питате: како си, како сте, и тако даље. Не своди ли се, на жалост, већина наших сусрета управо на то?
Никољдан у Светосавском храму у Краљеву
Прохладно децембарско јутро и миомирисна црква испуњена тамјаном са резидбе славских колача, наговештавали су почетак Свете Архијерејске Литургије. И управо тако, на дан празновања Светог Николе, Архиепископа Мире Ликијске, светосавска заједница огрејана је благодаћу Духа Светога у заједничкој чаши Крви и Тела Господњег. Приносом за наше спасење и живот вечни предстојао о је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са свештенослужитељима овог храма који су се данас по речима Светих Отаца „купали у благодати“. Повод за ту вишеструку радост било је рукопроизвођење протонамесникâ Дејана, Марковића, Александра Јевтића и Новице Благојевића у чин протојереја. На Епископове речи „Достојан“, сабрање је узвратило потврдним троструким клицањем „Достојан“. Данашња радост и празник Светог Николе полако су наговестили да се празник Рођења Христовог приближава. Владика Јустин је у својој беседи пожелео да сви свечари и присутни у својим домовима доживе празничну пријатност коју су данас доживели наши свештеници. Честитавши славу свим колачарима, владика се обратио и речима благодарности да нас Господ молитвама Светог Николе чува и руководи до Царства Небеског. Беседу Епископа Јустина можете послушати: ОВДЕ. Душан Дуњић, дипл. теолог
Најава: Краљево, 22.12.2022. проф. емеритус Драган Стојановић, “Достојевски“
Љуби ближњега свога: Приказ 388. броја Православног мисионара
У радости празника Светог оца Николаја чудотворца, архиепископа Мирликијског, из штампе је изашао 388. број „Православног мисионараˮ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, који носи тему „Љуби ближњега свогˮ. Насловну страну наведеног броја краси фотографија Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија са особљем и корисницима народне кухиње која делује при Верском Добротворном Старатељству Архиепископије београдско-карловачке. У свом уредничком уводнику под насловом „Од љубави према најближима до љубави према свимаˮ, презвитер др Оливер Суботић указује на наше призвање да својим животом сведочимо заповест о љубави према Богу и ближњима. Уредник нашег часописа у свом тексту подсећа да права и здрава љубав у исто време треба бити расудљива и жртвена. У оквиру првог (уводног) дела овога броја, редакција „Православног мисионараˮ доноси трећи део беседе Светог Јована Златоуста о Првосвештеничкој молитви. Превод са руског потписује наш сарадник Небојша Ћосовић. У рубрици „Материкˮ, у овом броју објављен је текст Митрополита антинопољског Пантелејмона, о празнику Ваведења Пресвете Богородице. Превод са јелинског сачинила је наша сарадница Михаела Панковић. Први део новембарско-децембарског броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, доноси нам и интервју са господином Рајком Каришићем, ликовним уметником фотографије, са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. На једну од болних тема која је, нажалост, распрострањена и све присутнија у нашем времену, пише др Александар Милојков за рубрику „У дијалогу са атеизмомˮ. Наслов првог дела текста је: Индивидуализам као логика „права на абортус“. Наставак ће бити објављен у наредном, 389. броју „Православног мисионараˮ. Тематски део часописа својим ауторским текстом под насловом „Љубав према ближњемˮ отвара презвитер Владимир Пекић. Своје казивање отац Владимир је утемељио на јеванђелској причи о Милостивом Самарјанину. На тему броја пише и протонамесник Александар Јевтић у свом тексту на тему „Изазов љубави према себи и ближњимаˮ. Протопрезвитер Слободан Лукић доноси текст под насловом „Заповијест и љубави према ближњем у доба велике отуђеностиˮ, у којем, поред осталог, истиче да је човек данашњице Христолику жртвену љубав заменио сурогатом љубави. „Сви су они Цркваˮ, наслов је текста протопрезвитера-ставрофора мр Слободана Бобана Јокића, архијерејског намесника никшићког. Као личност ти постојиш док волиш и док си вољен, поучава у свом тексту никшићки прота Бобан. Своје место у тематском делу часописа нашла је и беседа архимандрита Аваама (Рејдмана) која носи наслов „Шта је истинска љубав према ближњимаˮ. Превод наведене беседе са руског језика доноси наш сарадник Небојша Ћосовић. О љубави као мери хришћанског живота пише Маријана Пилиповић, уз подсећање да нико не каже да је волети ближњег лако, јер љубав тражи одрицање и жртву. О значају црквеног појања и хорске музике, са госпођом Јеленом Тонић, диригентом хора који делује при београдском храму Светог Александра Невског разговарао је катихета Бранислав Илић. Др Ђорђе Вуковић пише о необичној српској Цркви на Крфу из 1916. године. Аутор истиче да се у наведеном војном храму света Литургија служила на два језика – српском и грчком. У рубрици „Библијски хербаријумˮ објављен је текст Милене Стефановић под насловом „Цимет и касијаˮ. Поред осталог, ауторка у свом тексту подсећа да цимет у Песми над песмама симбол вољене прекрасног мириса. Садржај овог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе крунисан је сећањем на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија, некадашњег уредника нашег часописа. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима Извор: misionar.spc.rs
Најава: Ужице, 23.12.2022. Проф. др Љубивоје Стојановић, “Савремени човек пред Богочовеком и надчовеком“
Света Архијерејска Литургија у Мачкату
У недељу 27. по Духовима када наша Црква прославља Светог Саву Освећеног и Преподобног Нектарија Битољског Епископ жички Г. Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Мачкату. Епископу су саслуживали архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, старешина Храма Светог Илије протојереј Мирослав Неђић, старешина Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу протојереј Владимир Дуканац, протојереј Жарко Барац, умировљени свештеник, протонамесник Милан Мијаиловић, као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. За време Малог входа Епископ је рукопроизвео оца Мирослава Неђића у чин протојереја. Епископ је уручио грамате за несебичну љубав и помоћ у обнављању храма свим приложницима. После Свете Литургије у сали парохијског дома уприличена је трпеза љубави. У току ручка отац Мирослав се захвалио Епископу на доласку и на указаном поверењу. Захвалио се и свим добротворима у нади да ће и даље наставити да помажу својој Цркви. Беседу Епископа Јустина можете послушати: ОВДЕ Ђакон Милан Босић