Категорија: СПЦ

Рађањем си девство сачувала, а по смрти свет ниси оставила, Пресвета Богородице, прешла си у живот, Мати правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. Дана 28. августа 2022. године, кад наша Света Црква прославља Успење Пресвете Богородице, Успењски храм у Чачку прославио је своју храмовну славу. Прослава је почела вечерњим богослужењем којим је началствовао протојереј Небојша Дабић, парох при Вазнесењском храму, а за певницом је било братство овога Светога храма, старешина јереј Никола Вукобрат и јереј Живко Дамјановић. Светом Литургијом је началствовао архијерејски намесник трнавски, протојереј Мирослав Петров, уз саслуживање: старешине Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереја Радише Сеочанца, пароха вазнесењског јереја Слободана Јаковљевића, старешине храма Светог Великомученика Лазара на Љубићу, јереја Бојана Сујића, пароха другог успењског, јереја Живка Дамјановића и ђакона чачанског Стефана Медара. У својој беседи отац Мирослав је поучио верни народ о данашњој јеванђелској перикопи, да је Марија изабрала онај део да саслуша реч Господњу, док се Марта заузела да услужи Господа и све који су се задесили у њиховом дому. Тако и ми у животу, колико год били честити и верујући, често се понашамо као Марта, заборавимо да застанемо од свих наших послова, брига, проблема и да саслушамо реч Господњу. Прота Мирослав је истакао како се овај храм све више украшава, а тако и ми требамо да узрастамо и у духовном смислу. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач. Братство овог храма је заједно са верним народом уготовило послужење за све присутне. Чтец Филип Нешковић

Дана 28. августа 2022. године, на дан када наша Света Црква слави Успење Пресвете Богородице, нови храм у Лучанима посвећен овом празнику прославио је своју славу. Свету Литургију је служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић) – игуман Манастира Вазнесења, уз саслужење јереја Саве Величковића, пароха пожешког, и јереја Рада Марића, пароха лучанског. Литургији је присуствовао велики број верника, а скоро сви су приступили Чаши Господњој, укључујући и велики број деце – полазника верске наставе ОШ ,,Милан Благојевић“. Након Литургије, уприличена је трпеза љубави за све присутне.  У својој надахнутој беседи, отац Тимотеј говорио је прво о значају празника и молитава које упућујемо Мајци Божијој, а потом је описао сам догађај представљења Пресвете Богородице. Након тога је говорио о важности поштовања хришћанских вредности – пре свега основних заповести о љубави.  Дарко Стевановић, вероучитељ

Свету Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Кушићима служиo је јереј Зоран Стевлић, парох миланџански и парохијски свештеник у селу Кушићима, уз саслужење ђакона ивањичког Тихомира Костића. У обраћању после читања Светог Јеванђеља, ђакон Тихомир честитао је верном народу завршетак поста, који учвршћује и даје моћ нашим молитвама, и поздравио све који су дошли да приме плату за труд, благослов Богородице на њен велики празник. Још је упутио народ да у икони Успења Пресвете Богородице може да се види сва тајна спасења људског рода и сагледа лично спасење, али и кончина живота, за коју Црква непрестано моли да буде хришћанска, без бола, непостидна, мирна, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду. Иза заамвоне молитве уследило је сечење колача, на којем се молило за Преосвештеног Епископа нашега Јустина, верни народ и ову парохију. После причешћа народа и завршетка Свете Литургије, свечано сабрање је настављено ручком у храмовној порти. Ову свечану прилику парохијски свештеник Зоран Стевлић је искористио да би указао нарочиту захвалност и почаст парохијанима и приложницима који су уложили свој труд, средства, а пре свега љубав према овоме храму и празнику. Њима је отац Зоран поделио захвалнице, пожелевши свима да им Господ подари сваког добра, и изразивши уверење да ће храмовна слава села Кушићи догодине бити још многољуднија и свечанија. Ђакон ивањички Тихомир Костић

Света земља-дан пети (ноћ суботе на недељу) почео је јутрењем и поноћном Литургијом на Гробу Господњем, причешћем Светим Тајнама… Драга моја Звончица је записала: „Поноћна литургија, субота на недељу на Гробу Господњем. Саслужују наши …нестварно лепо и близу Господа.“ Док још траје јутрење 1:30 дешава се терористички напад код Зида плача. Ништа нисмо чули. Под кровом цркве у којој је мала црква са Гробом налази се ризница (неко рече највећа) где су мошти многих светитеља. Била је отворена те ноћи. А ево и једне анегдоте: Једна жена снима читаву Литургију. Видно озарена и поносна. Ми је не знамо. На крају она се обраћа некоме од наших и каже да је српског порекла, живи у Бечу. Овде је на пословном путовању. Неко јој је рекао да ће те ноћи бити служба на Гробу. Она гласно размишља и каже: „Како ћу сама?“ Кажу јој можеш сама, није опасно. И она дође и затекне све нас из Србије тамо. Срели смо је и јуче пред полазак на Сион… Света земља-наставак дана петог. Звончица нам је са групом кренула пут Сиона. Хоћемо ли са њом? Знам да хоћете, зато кренимо одмах. У својим записима, које нам шаље, Звончица каже: „Сион је брдо које је саставни део Јерусалима. Дом Зеведејев – Горња соба. Место где се одржала Тајна вечера, као и Силазак Светог Духа на Апостоле. Свети Сава када је посетио била је џамија. Хтео је да откупи од Сарацена. „Простри златом овај под тако да не падне зрак сунца на под“, рекао је Сарацен. Откупио је горњу собу и читав Сион и предао све то Јерусалимском патријарху. Само је задржао малу цркву Св. Сион за Србе. Крсташи је 1267. одузимају. Касније, муслимани је претварају у џамију. Данас само римокатолици једном у години имају право да врше службу. Православни не. Иначе у граду Јерусалиму важи правни документ под називом „Status quo“. Издала га је Отоманска Порта 1757. г. а касније је потврђен на Берлинском конгресу 1878. г. и њиме је регулисано место и време богослужења између Православних, Римокатолика и Јермена. Кивот цара Давида је у доњој соби, дакле Тајна вечера је била над Давидовим гробом. Следе фотографије уласка у простор одакле се иде ка кивоту цара Давида. Ту се не смеш крстити. Овај простор држе Јевреји, љути на хришћане. Иначе, мушки и женски се деле и не улазе заједно. Покушали смо, затим да посетимо цркву Св. Сион коју је Св. Сава наменио свом народу, али врата су била закључана. Даље идемо кроз Јерусалим. Крећемо се ка Зиду плача, тада још не знајући да је претходне ноћи био терористички напад. Зид плача је подељен у мушки – леви део и женски – десни део. Постоји библиотека на отвореном коју користе верници док су тамо. „Знаш ли колико само прескачем и опет не могу да стигнем ни пола дана да пошаљем.“, каже ми Звончица. „Звонце наше драго“, поручујем јој, „знам да не можеш стићи ни половину да напишеш, али ти хвала и на оволиком труду.“ Дошли смо и до дана шестог ходочашћа у Свету земљу. Тај дан је био јуче, али је због умора, Звончица делове записа послала данас. Ми и даље затварамо очи и летимо до ње. „Витанија – дом сиромашних (вит-аниа). Прошли смо поред места где је била кућа Марте и Марије. Сада је ту лепа црква. Нисмо свраћали. У близини у једној стрмој улици је Гроб Лазарев. До гроба у пећини у коју је било положено тело Лазарево спуштамо се са нивоа улице стрмим каменим степеницама кроз уски ходник-тунел. На самом дну су четири најужа последња степеника непосредно испред хоризонталне камене плоче испод које се треба провући- ,,заронити”, да би се ,, изронило” у пећини Лазаревог погребења. Јерихонска пустиња, права пустиња, али другачија од Јудејске. Црвенија је и пут до манастира се спушта ка кањону чије стране ту и тамо праве сенке и блаже нам пут. Манастир Св. Јована и Георгија Хозевита направљен над пећином у којој се молио Св. пророк Илија и касније Св. Јоаким, који је ту измолио од Бога да Св. Ана затрудни. У дубини пећине је олтар, а сама пећина има облик црквице. Манастир је прелеп, у стенама, са великом пажњом изграђен и одржаван. Имали смо прилику да видимо два висока млада монаха. О светитељима који су се овде подвизавали не знам ништа до сада, али им се молим за све нас. Затим поподне одлазимо на Гроб Мајке Божије. Док се крећемо ка месту где је гробница породице Маријине и Јосифове, а били су имућни судећи по величини гробнице, сазнајемо о још пуно важних чињеница, а то све захваљујући нашем монаху из манастира Успења Пресвете Богородице. Господ је живео са апостолима последње године пред Распеће у Гетсиманијском врту, јер је Мајка Божија ту имала неколико породичних гробница. Богородица је сахрањена по јеврејским обичајима. Из манастира се види место где је каменован Свети Првомученик и Архиђакон Стефан. Каменован и остављен да га звери растргну. Богородица га два месеца касније преноси у једну од пећина која је била породична гробница. Касније га односе негде на запад. Богородица Јерусалимска се налази у овом манастиру. Нерукотворена икона Пресвете Богородице: монахиња Татијана је сликала икону, али није могла лице. У сну је видела Богородицу како слика своје лице. Ујутру је икона била цела насликала. Икона је стара само 120 година. Чудотворна је. Старац Пајсије је неколико пута имао виђење Богородице и каже да највише личи на Богородицу Јерусалимску. У овој гробници која је заиста велика док силазимо низ степенице прво на половини дубине наилазимо са десне стране на гробницу светих родитеља Јоакима и Ане, а са леве стране степеништа је гробница Јосифова. Овде испред народа је улаз у Богородичину гробницу, а иза гробнице је простор у коме је икона Богородице Јерусалимске. Стена на којој се Господ молио 40 дана и ноћи у врту у Гетсиманији, наткриљена је католичким храмом. У дворишту је маслина за коју се оправдано верује да је сведок ових догађаја. Одлазак у руски манастир Св. Марије Магдалине у којој су кивоти са моштима Св. Јелисавете и Св. Варваре. Црква је на много лепом месту. Узвишење наспрам града Јерусалима. Док смо напуштали

„А анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде, јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ.“ Мт. 28, 5-6 У уторак, 9. августа 2022. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, 52 ходочасника кренуло је пут Јерусалима да виде „место где је лежао Господ“. Међу поклоницима се налазило и 18 монаха и монахиња и два свештеника. Морамо напоменути да је за 17 монаха и монахиња цео пут платио брачни пар Радован и Зорица Маринковић из Краљева/Сиднеја, на чему им благодаримо. До сада укупно у четири наврата они су о свом трошку водили у Свету Земљу 34 монаха и монахиња. Господ да им дарује Царство небеско. Посебну захвалност и препоруку упућујемо агенцији „Халотравел“ из Ниша и водичу хаџи Миодрагу, који су се здушно бринули о свему и учинили ово поклоничко путовање непоновљивим. Опис поклоничког путовања које следи је из пера наше сестре из Чачка Неле Мечанин, која није била у Светој Земљи. Њој је сваки дан слат извештај где смо били и која смо света места походили, а она је све то са нама проживљавала и стављала на папир. Дан први-Софија – Тел Авив. Јутрос су неки моји красотни људи стигли у Свету земљу. А летели су у два различита авиона и у два различита термина. Али у истом правцу. А кад су слетели, једна од њих,  налик Звончици, послала ми је фотографије из авиона, са аеродрома и из Манастира Светог Георгија, који је заштитник моје породице, фотографије његовог гроба, иконе на којој је он са својим Светим родитељима. А ја све то гледам са одушевљењем и размишљам о томе како је човеку мало потребно да му буде лепо. Довољно је да има пријатеље које воли, да ужива у сваком њиховом дивном тренутку и да му се чини као да се све то њему догађа. И када на трен затворим очи, имам утисак да сам и ја заједно са њима у Светој земљи. А ја са нестрпљењем чекам нове фотографије у наредних шест дана.   Дан други-Јерусалим. Звончица ми је и овог пута послала фотографије, снимке, запажања. А ми само да затворимо очи и кренемо ка њима исто као јуче. Група је имала благослов и част да их прими јерусалимски Патријарх, а Звончицу овога пута цитирам: „Патријарх нам је поклонио и пажњу и време и себе. Говорио је о суштини наше вере, о месту најважнијих догађаја у човековом постојању. Рекао је како би сви да буду ту: и Јевреји, и Арапи, и Хришћани, али да је то потпуно природно и да сви и треба да буду ту, као прави истинољубитељи. Захвалио се што смо дошли и рекао како дајемо велики подстрек православнима у Светој земљи и све нас благословио понаособ.“ Након тога, кренули су ка  Гробу Господњем и ка Голготи. На првој фотографији се види мала црква за коју Звончица каже: „Ово је та мала црква. Унутра је један невелики предпростор у коме се налази део камена на месту престоне иконе, који је затварао Христов гроб пре Васкрсења. Из те назови припрате на коленима се улази у још мањи простор у коме је десно Гроб, а лево исто толики простор као за гроб у који упуже човек који ако се скупи може да направи место за још једну или две душе. Сада када ово пишем схватам да можда звучи тесно, али се то апсолутно не осећа, јер када прођеш кроз тај ниски отвор на коленима, перспектива се обрне и ти си у безграничном простору у који је стао читав Бог и сви твоји греси. Ту не можеш остати ни приближно колико би желео. Свештеник који дежура као да броји откуцаје наших срца… и каже: готово, следећи…“. Даље се нижу фотографије Голготе, плоче Миропомазања… И за крај данашњег ходочашћа, снимак наших који певају Ирмос Васкрсења: „Ангел вопијаше, Благодатњеј…. Свјетисја, Свјетисја, Нови Јерусалиме…“ Дан трећи. Вечерас нам се Звончица много, много уморила. Без обзира на то, захваљујући својој великој љубави, успела је да нам пошаље још један део јучерашњег путописа и делић данашњег.  А ми, опет и опет сви заједно затворимо очи и ослушнимо шта нам прича. „Наспрам мале цркве која чува Гроб Христов, налази се велики православни храм у коме се служе православне службе. Дакле, на десет корака од уласка у малу цркву. Овај православни храм који је грчки има централно место, док се са сваке његове стране налазе јерменски и коптски храмови. Тамо даље постоји и мали католички храм. Затим ту су и места на којима су се одиграли кључни догађаји на Велики Петак, па су сва та места наткриљена капелама посвећеним Мироносицама, капетану Лонгину (капетан који је пробио копљем Христова ребра, како би се уверио да је заиста мртав, да би потом био први официр који је скинуо војну униформу и удаљио се од света Христа ради и који за новац није желео да слаже и каже да Христос није васкрсао. Крстио се и живот провео у посту и молитви). Испод овог места Голготе је капела која обележава место на коме је била Адамова лобања. Сматра се да је кости Адамове Господ сакрио да се не би скрнавиле за врачање. И све ово и још понешто је под истим кровом. Повезано степеништем ту и тамо. Један верски лавиринт. Лепо се ту изгубиш у метрици, трајању, поимању…“ Јутрос смо кренули за Галилеју, до Галилејског језера. Света земља – дан четврти. Синоћ, наша преуморна Звончица, вечерас се баш расписала. Враћамо се са њом у јучерашњи дан, да га допунимо, јер је остао недовршен, а онда ћемо наставити данашњи, четврти дан. Па, кренимо… „Манастир Свадба у Кани Галилејској се налази недалеко од Цркве Благовести. Уласком у црквени ,,круг” доживљава се нека специфична лепота. Црква слави Св. Георгија. У цркви су два преостала крчага у којима се налазила вода коју је Христос чудом претворио у вино. Обишли смо Гору Тавор. Пут до тамо је јединствен. Постепено, пењући се видимо борове, али и медитеранско јарко обојено биље. Неко рече личи на Херцеговину. Има и тога, а има и онога из нашег замишљања Тавора. Ваљда нема душе која

У недељу 10. по Духовима када прослављамо туманске светитеље Зосима и Јакова, евхаристијска заједница Светосавског храма сабрала се око свога Епископа Јустина у заједничкој благодарности Богу и Чаши спасења и живота вечног. Епископу је саслуживало братство храма, као и протојереј Владимир Дуканац, старешина Храма Светог Георгија у Ужицу. Велики број верника сабрао се у данима Госпојинског поста око свог Епископа који се свима обратио речима поуке износећи широку лепезу начина човековог богопознања и општења са Богом. Преосвећени Владика осврнуо се и на огроман значај Светог Писма и његовог деловања на човека. У вези са данашњом причом из Светог Јеванђеља, Владика Јустин је говорио о значају вере, о њеном снажењу и превазилажењу искушења. Нагласио је да како нам вера расте, тако су нам и искушења већа. Ипак, захваљујући Ономе који нам је рекао: „Не бојте се, јер Ја победих свет“, имамо наду да јачањем своје вере победимо сва искушења. Имајући вере као зрна горушичиног, моћи ћемо и чуда да чинимо. Епископ Јустин је беседу завршио речима благослова: „Најважније је да упознамо себе, да упознамо Бога, а онда Он зна како ће да нас води и руководи до Царства Небескога. Амин.“ Беседу Епископа Јустина преносимо у целости:  Душан Дуњић, дипл. теолог  

У недељу 10. по Педесетници, на дан када наша Света Црква прославља Преподобне Зосима Туманског и Јакова Новог Туманског, у селу Кушићи код Ивањице, родном месту преподобног Јакова, свечаним литургијским сабрањем је обележен овај радостан празник.  Свету Литургију су у Храму Успења Пресвете Богородице у Кушићима служили протојереј Ненад Бајић, старешина храма у Ивањици, јереј Зоран Стевлић, парохијски свештеник у селу Кушићима, протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић, некадашњи парох ивањички, као и ђакон ивањички Тихомир Костић. У беседи упућеној верном народу након читања Светог Јеванђеља, ђакон Тихомир говорио је о домостроју Божијем и о вери која помера горе и кроз простор и време, и тако приближила Србима гору Синај преко дивних светитеља, нарочито Светог Саве и Светих Немањића. Преподобни Зосима и Јаков су наша спона и заступници, па треба долично да их прославимо и „зрном горушичиним“ наше вере и Светим причешћем на данашњи дан. После сечења колача, свечано сабрање је настављено ручком у храмовној порти, где се парохијски свештеник Зоран Стевлић захвалио свештеницима и присутном народу, пожелевши да Преподобни Јаков Тумански измолио од Господа благослов на све. Позвао је свештенство и верни народ да за седам дана присуствују у још већем броју на храмовној слави села Кушића. Ђакон Тихомир Костић

У божанској радости осењеној благодаћу Преображења дочекасмо овај Господњи празник. Прослава храмовне славе Цркве Преображења Господњег на Златибору отпочела је празничном вечерњом са петохлебницом, коју је служио о. Милан Мијаиловић уз саслуживање о. Петра Лазића из Чајетине. Своју пуноћу празнично славље доживело је сабрањем у Цркви Божијој на Светој Архијерејској Литургији, коју је служио Епископ жички Г. Јустин, а саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протојереји-ставрофори Милорад Јовановић из Нирнберга, и Милун Костић, пензионисани свештеник из Лондона, протојереји Жарко Барац, Драган Глигић из Жиче, Миодраг Тодоровић из Коњевића, Давид Селаковић и Дејан Војисављевић са Златибора, протонамесници Петар Лазић из Чајетине и Владимир Стефановић из Ужица, као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Током Свете Литургије, Владика је старешину Храма Светог Преображења Господњег протонамесника Дејана Војисављевића одликовао чином протојереја. Сви верни су једнодушно и у несвакидашњој радости узвикнули „Аксиос“. Велики број присутних је узео учешћа у Светом Причешћу. У склопу Евхаристије је освештан славски колач и жито , а након тога приступило се и освећењу грожђа.   Епископ жички Јустин обратио се присутнима надахнутом беседом у којој је поручио да је данас велики дан за све људе који се труде да задобију благодат Божију, рекавши: „Господ заиста хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Сами знамо колико је тешко бити човек, а видели смо колико је тек тешко бити човек Божији. Господ премудри и предобри дао нам је средства помоћу којих можемо да се изборимо и превазиђемо људско, да се уздигнемо педаљ изнад земље. И баш зато данас Господ узима своја три ученика Петра, Јакова и Јована и на гори Тавор се преображава пред њима, као што пишу јеванђелисти: ‘Хаљине Његове постадоше светлије од сунца.’ Тиме их је охрабрио за све оно што ће их чекати приликом Његовог страдања.“ Евхаристијско сабрање је употпуњено богатим културно-уметничким програмом у порти цркве, а након тога и трпезом љубави. Никола Николић, студент теологије

На дан откривања и Преноса чесних моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Жичи, где се овај празник традиционално обележава нарочито свечано, будући да је параклис жичког храма посвећен овом првомученику Христовом. И ове године мноштво верног народа се сабрало да, заједно са својим Архијерејем, прославе дан када су 415. године мошти Светог Стефана свечано пренете на Сион и ту чесно сахрањене, при чему су се од Светих моштију догодила многа исцељења. Владика се сабраном народу у својој беседи обратио речима о значају поста и о томе да је период који је пред нама време за испит и смотру савести, време да преиспитамо свој живот, да увидимо какав је наш задатак и наше назначење на земљи. Створени за Небо и обдарени слободном вољом, рањени смо прародитељским грехом, а та рана се исцељује само повратком Богу и животом по Његовим заповестима, смирењем, спознајом својих слабости и искреним и дубоким покајањем, а пре свега учествовањем у Светим Тајнама Цркве. Владика је бројним верницима пожелео срећан и благословен ток поста, да, њиме умивени и очишћени, достојно дочекамо празник Успења Оне Која је натприродно родила Спаситеља душа наших. По окончању Свете Литургије, за све присутне припремљено је угошћење. Сестринство манастира