Категорија: СПЦ

У дану када се наша Света Црква молитвено сећа Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског 31/18. октобра текуће године, село Ратину надомак Краљева посетио је наш Владика жички Господин Јустин. Епископ Јустин је у Цркви Рођења Светог Јована Крститеља у Ратини служио Свету Архијерејску Литургију уз присуство великог броја верног народа и деце. По народном предању у селу Ратини било је седам цркава, којима се данас не зна трага, сем да се поједина места у селу називају црквине, односно црквишта. Данашња Црква Рођења Светог Јована Крститеља, почела је да се гради деведесетих година прошлог века, а у богослужбеној је употреби од освештавања 2002. године. Црква је грађена у Рашко-моравском стилу, као умањена копија Манастира Грачанице, са пет купола које величају цео храм. Њену унутрашњост краси доста светла, мноштво стубова, мермерни иконостас са богатом декорацијом. Живопис још није завршен и налази се у фази даљег осликавања. Преосвећеном Владики саслуживали су: Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Лазар Васиљевић, протосинђел Сава (Илић), парох ратински протојереј Драган Туба и протођакон Александар Грујовић. Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио присутном свештенству и верном народу. Говорио је о животу и делу Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског. Истакавши да иако их деле векови једног од другог, они су ипак једно пред Створитељем васељене. Светог апостола Луку у 84. години живота, злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Свети Петар Цетињски према себи је био суров, а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, иако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. године. Ова два дивна светитеља треба да нам буду узори у нашем личном узрастању ка Христу, да би нам имена заувек била записана у Књизи живих на небесима, истакао је Владика. У Светој Литургији мноштво верног народа, а посебно деце, узело је учешће у Светој тајни Причешћа. Свети апостоле и јеванђелисте Лука, моли милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим. Трипо Спахић, историчар

Историја хора “Свети архиђакон Стефан“ започиње периодом између два светска рата, када је у Краљеву постојао црквени хор, који је пратио Светог Владику Николаја Велимировића на готово свим путовањима и литургијским сабрањима све до доласка комуниста на власт, када хор престаје са радом. Од 1980.године наставља се хорска традиција учешћа у богослужењима и у културном животу града Краљева под руководством проф. Александра Шаце Путника.   Године 1994. доласком проф. Оливере и проф. Братиславе Барац, хор окупља искључиво младе и образоване музичаре и мења назив у Омладински мешовити хор Свети Сава, који учествује на бројним културним манифестацијама у Краљеву, међу којима су најзначајнија учешћа на духовним академијама са истакнутим уметницима. У том периоду хор бележи и бројна гостовања и путовања у нашој земљи, као и учешће на летњим духовним академијама у Студеници. Од 2001. до 2011. године  хором руководи проф. виолине Дуња Милосављевић, када хор поново враћа назив Свети архиђакон Стефан и проширује свој репертоар духовне и традиционалне музике, учествује сваке недеље на Литургији, проширује број чланова, одлази на путовања и држи концерте у земљи и иностранству (Чешка и Словенија). У тадашњем хору су певали музичари, који су временом постали професори, диригенти и истакнути уметници. У периоду од 2011. до 2016. године рад са хором обавља проф. виолине Сенка Мијаиловић. Хор наставља са учешћима на литургијским сабрањима недељом и поводом великих празника, учествује у појању на крштењима и венчањима верника, учествује на Фестивалу хорова у Дому Војске у Краљеву, прима нове чланове и проширује своје делатности у културном животу града. Године 2017. на место руководиоца хора долази проф. мр Александар Јаковљевић, професор виолончела на Факултету музичких уметности у Нишу, који је посебно заслужан за даљу афирмацију хора Свети архиђакон Стефан. Проф. Александар вредно ради на обнављању и прикупљању нове литературе за хорско извођење, интензивира учешће хора на бројним културним манифестацијама у граду Краљеву, а посебно се истиче освојена друга наградa на Фестивалу хорова у Ваљеву, када је хор у укупном пласману заузео треће место у конкуренцији од 27 хорова. У овом периоду је хор учествовао у снимању серије ,,Немањићи”, певао на бројним црквеним и манастирским славама, учествовао у Светим литургијским сабрањима и гостовао у многим градовима Србије на пригодним манифестацијама. Године 2018. уметничко руководство хором преузима проф. хармонике Милена Стојановић. Хор наставља са учешћем и појањем на Светим Литургијама, венчањима верника, манастирским и црквеним славама, Архијерејским Литургијама Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина, на културним манифестацијама (Имендан града Краљева, Видовданско виђење поводом обележавања Видовдана, на Данима Преображења, на обележавању и парастосу поводом 14. октобра), промоцијама књига у сарадњи са библиотеком Стефан Првовенчани, на увеличавању богослужења приликом Дочека иконе Пресвете Богородице Тројеручице и на другим пригодним манифестацијама. Црквени хор Свети архиђакон Стефан окупља пре свега вернике при Храму Свете Тројице и при Храму Светог Саве у Краљеву, који су љубављу и својим даром појања привржени духовној и традиционалној музици. Хор је током своје богате историје и промене стручних руководилаца истовремено и обнављао своје редове новим појцима, а као примарну активност је увек имао учешће на Светој Литургији, а затим и приближавање људи духовном животу, неговању духовне музике и саборности у оквиру заједничког појања, која не делује само у кругу његових чланова, већ и свих људи који заједно са хором учествују у животу Цркве.    

На дан када наша Света Црква прославља Светог свештеномученика Лукијана и Преподобног Јевтимија Новог, Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Усековања главе Светог Јована Крститеља у Каони. Том приликом је напрсним крстом одликовао дугогодишњег пароха каонског протојереја Љубинка Корићанца. Владики Јустину су на Светој Литургији саслуживали: протојереј-ставрофор Милун Ивановић, архијерејски намесник драгачевски, протојереј-ставрофор Љубинко Корићанац, старешина храма у Каони, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Јаћовић. Служби је заједно са верним народом присуствовала госпођа Весна Стамболић, председница Општине Лучани, као и народни посланик у Влади Србије Бошко Обрадовић. Преосвећени Владика се у својој беседи осврнуо на Јеванђење које је читано на Светој Литургији. Господ је испричао причу из свакодневног живота, причу која крије највеће тајне неба и земље. Он није дошао само образованима и богатима него је, као премудри Творац, прилагодио своју реч свима да је разумеју и схвате. Реч која падне на чисто срце даће добар и велики плод. Како каже Свето Писмо, био је човек који се облачио у скупоцене хаљине, а поред њега живео је убоги Лазар који је тражио мрве да се нахрани. Богаташ је и то презрео, и није хтео ни да погледа на њега. Дошло је време, које ће свакоме од нас доћи, време када се завршава позорница овог живота. Умро је Лазар, а умро је и богаташ и видео Лазара у наручју Авраама. Да не би и браћа његова доспела као и он на место мучења, обратио се Аврааму са молбом да пошаље Лазара да их упозори. Мислио је да ако им неко дође из мртвих повероваће. Авраам му је одговорио да су имали Мојсеја и пророке и нису им веровали. Све је више оних који су у беди и сиромаштву. Све је више оних који владају овим светом тврда срца и без осећаја према ближњима. Само је Господ Бог тај који може да избави човека из беде, слабости и тешкоћа. Људи који су огрезли у греху толико су далеко удаљили свој ум од светлости да виде само оно у чему јесу.То су греси, сласти, среброљубље и грабеж. Господ жели да се сви спасу и да препознају Његове спасоносне речи. Оваплоћен од Пресвете Богородице и рођен као истинити Бог и Човек, Христос је наше начело, светлост и извор нашег живота, наша сладост и наша радост. Након Свете Литургије сабрање је настављено у црквеној сали, где су се верни још једном окупили око свог Пастира благодарећи му на посети и благословима.   Ђакон Александар Јаћовић

Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин началствовао је, 27. октобра 2018. године на празник Преподобне мати Параскеве, Светом Архијерејском Литургијом у  Манастиру Вољавчи, уз саслужење свештенства љубићког намесништва и пензионисаних свештеника гостију овога храма. У току Свете Литургије Епископ Јустин је рукопроизвео у чин игуманије монахињу Теодору, настојатељицу Манастира Вољавче. Епископ Јустин се после пререзаног славског колача обратио великом броју присутних верника који су дошли да узму учешћа у заједничкој молитви и слави Манастира Вољавче. Подсетио је на живот Преподобне мати Параскеве, познате у нашем народу као Света Петка, која је после Светог Василија Острошког најпоштованија код нас православних Срба. Живела је у XI веку, рођена је у граду Епивату близу Цариграда од побожних и знаменитих родитеља. Њен рођени брат Јевтимије замонашио се и касније постао епископ. Након смрти родитеља одлучила је да свој живот посвети Господу и оде у Јорданску пустињу. Сабирајући духовне дарове Господ је позвао да пође у град и тамо спасава људе. Тако је и учинила. Живот њен био је саздан од врлина, зато је Господ одредио да буде носилац благодати и силе Божје. Света Петка није била знаменита зато што су јој родитељи били знаменити или због тога што је била имућна, већ због светости свог живота. Мошти њене почивале су једно време у Београду у Цркви Ружици за време владавине царице Милице. Управо ту се налази и извор свете воде, где многи долазе молећи исцељење и задобијајући га.   Епископ Јустин је затим указао на значење и поуку јеванђелске приче о десет девојака које су чекале женика. Управо у овој причи Господ приказује какво је Царство небеско и на шта оно личи. Царство небеско је као када се сабере десет девојака које излазе да дочекају женика свог. Женик је сам Господ, а девојке које дочекују женика смо сви ми. Међутим, овде је реч о пет мудрих и пет немудрих девојака. Мудре девојке су имале светиљке и довољно уља неопходног како би светлиле, а немудре нису имале довољно уља за своје светиљке. Те немудре девојке су се одушевиле и брзо пошле да дочекају женика тј. Господа, али нису имале довољно уља тј. добрих дела. А знамо да наша вера без дела је мртва. Видимо на примеру Свете Петке да је она поред вере имала и добра дела, јер је живот проводила у подвигу и помажући свима невољнима. Немудре девојке поред своје вере нису имале добра дела да принесу, а мудре поред својих светиљки понесоше још и судове са уљем да би ако женик одоцни имале довољно уља да им светиљке горе. У једном тренутку немудре девојке видећи да неће имати довољно уља затражише од мудрих да им  дају, а мудре им рекоше да не би и оне остале без уља да је боље да оду код трговаца и купе. То им је поука да се потруде у овом свету да би имале са чим да изађу пред Господа. И затворише се врата и немудре осташе ван Царства небеског, а мудре уђоше у радост са жеником својим. Ето такво је Царство небеско – сви желе ући у Њега али је узан пут и уска су врата која воде у Царство небеско. Царство небеско задобијају они који се труде да превазиђу људске слабости, примајући благодат Божју да би се изборили са искушењима овога света. Овај свет је пун занимљивих ствари, али оне често не испуњавају душу нашу. Оно што је вечно је вечна Реч Божја. Ко себе испуњава Њом он је син светлости и Бог по благодати. Епископ Јустин је подсетио на важан догађај за овај манастир а то је рукопроизвођење нове игуманије монахиње Теодоре којој је пожелео да и она иде путем ка женику као мудре девојке, и да следи пример покојне игуманије Аквилине која је водила ово сестринство. Свима сабранима у светој обитељи овој пожелео је да добију оно што је најпотребније од истинитог Господа, и да им Он буде светлост живота у овом свету који по речима апостола Павла сав у злу лежи.                                                                                     Ђакон Јован Тимотијевић

Протојереј Миломир Радић, парох при Храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Краљеву, одбранио је магистарску тезу на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо извод из Реферата поднетог Наставно-научном већу истог факултета од стеране комисије за преглед и оцену рада у саставу: др Ненад Милошевић, ментор,  др Владимир Вукашиновић и др Драган Војводић. Када је реч о самој структури тезе, треба истаћи да је рад подељен на два дела. Кандидат је најпре у уводу аргументовано предочио предмет истраживања и изложио план израде тезе, да би у наставку представио досадашње научне резултате проучавања олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века. Први део рада подељен је у пет целина. У првој целини овога дела рада истраживачка пажња посвећена је олтарском простору као централном делу хришћанског храма, при чему кандидат сагледава функцију и смисао олтарског простора из перспективе служења Свете Литургије. Тим поводом узети су у обзир време настанка првих храмова, као и формирање основне троделне концепције хришћанскога храма – олтара, наоса и нартекса, директно наслеђене из архитектуре Јерусалимског храма из доба цара Соломона. Олтар је наиме централни део богослужбеног живота хришћана јер у њему бива савршавана Света Литургија. Та чињеница ће утицати и на све оце Цркве који су тумачили храм, а који овај део упоређују са самим небом. У томе су предњачили свети Герман Цариградски, Максим Исповедник, Симеон Солунски и други. Наш кандидат је овом приликом правилно указао и на важност усмерења храма и олтарског простора ка Истоку, образлажући есхатолошки контекст таквог приступа. У оквиру ове целине су анализирани и најважнији делови олтарског простора попут Свете трпезе и Горњег места. Изузев претходно описане садржине овога дела рада, нарочити истраживачки простор посвећен је визуелном и уметничком украшавању олтарскога простора. Треба нагласити да је тим поводом сажето обрађен развој хришћанске уметности, са посебним освртом на иконоборачку кризу и развој теологије икона кроз векове.  Кандидат је такође проучавао и распоред композиција у олтарским просторима из периода краја XII и прве половине XIII века. Недостатак сликарства пре студеничких представа, ускратио је релевантне податке о узорима и распореду сцена у олтарском простору са краја XII века. Развој олтарског сликарства ће се касније наћи под директним утицајем идејних решења првога српскога архиепископа, реализованих ангажовањем најбољих тадашњих мајстора из престонице Ромејске империје. Приликом осликавања наведених простора неизоставна је и доминатна присутност есхатолошке перспективе. Овоме у прилог треба додати и формирање олтарских преграда изграђиваних у проучаваним храмовима, а које такође настају као одраз богословских и историјских промена. У другом делу магистарске тезе аутор прати и сагледава литургијске утицаје који доводе до проширења олтарских простора у Србији на преласку из дванаестога у тринаести век, при чему је утицај Светога Саве од пресуднога значаја. Управо због тога, прво поглавље другога дела рада посвећено је тематици организовања помесне Цркве у Србији, то јест на територији тадашње Рашке жупаније и осталих српских земаља. Том приликом су разматране политичке прилике у Србији, али и крсташко освајање Цариграда 1204. године које ће у потпуности променити политичку и друштвену слику тадашњег света, самим тим и Србије. У следећем поглављу проучаван је изглед олтарских простора у катедралним храмовима наше помесне Цркве у доба Светога Саве и његових наследника. С обзиром да Србија у дотичном периоду није имала развијене градске центре, епископска седишта су била смештена у манастирским срединама. Приметно је да су тим поводом за катедралне цркве бирани храмови са развијеним олтарским простором или су пак, исти проширивани у веома кратком временском року. То је сигурно урађено на примеру олтара будућег седишта архиепископије у Жичи, али врло вероватно и у храмовима у Хвосну и Ариљу, и тако даље.  Упоредо са тим, неки олтарски простори су били преуређивани у складу са 7. каноном Седмог Васељенског сабора и каснијим тумачењем Теодора Валсамона. Наредно поглавље другога дела тезе посвећено је развоју богослужбеног живота и одговарајућег типика на просторима Србије. Сажето је изложен процес формирања  богослужбених образаца на Истоку, поготову парохијског (азматског) и манастирског типика и њихових међусобних утицаја, при чему ће једна од фаза описаног развоја доживети своје коначно усаглашавање управо у време Светог Саве. Падом Цариграда у руке Латина 1204. године, доћи ће до замирања азматског типика и превладавања утицаја монашког типика, што ће сасвим извесно оставити последице на богослужење Православне Цркве и у Србији. Каснија путовања Светога Саве у Свету Земљу и посете древним патријаршијама и боравак на Светој Гори још више ће допринети учвршћивању Типика Лавре Преподобног Саве Освећеног у Србији. Последње поглавље магистарске тезе нашег кандидата подразумева проучавање литургијског искуства Светог Саве које се тиче служења божанствене Евхаристије, али и учествовања православних хришћана у Светој Литургији. Говорећи о литургијском опиту Светога Саве истраживачка пажња је усмерена на чин предложења, који ће и утицати на архитектонске промене у олтарским просторима у Србији током прве половине ХIII века. Следствено, консултовани су најстарији словенски литургијски извори у којима је садржан чин проскомидије. Најпре је проучен текст из најстаријег словенског Служебника Варлаама Хутинског из девете деценије ХII века, где је предложење изложено уз текст Литургије Светог Јована Златоустог, а који се налази после Литургије Светог Василија Великог. На почетку рукописа, где се налази Литургија Светог Василија Великог, стоји да је Чин уписан у Јовановој Служби, при чему само предложење врши ђакон, а што је пракса из предиконоборачког периода. Други текст који је консултован том приликом јесте 54 поглавље Законоправила Светог Саве, где је дато упутство како треба вршити предложење. Упоредно истраживање задате тематике потпомогнуто је консултовањем још једног рукописног извора из овог периода из манастира Светог Саве Освећеног у Палестини, објављеног у трећем тому Описа литургијских рукописа А. А. Дмитријевског. Три горенаведена рукописа наиме сведоче о једној врло шареноликој пракси чина предложења из проучаваног времена, што је иницирало и озбиљну анализу. Осим чињенице да је овај рад урађен квалитетно, не само у методолошком смислу већ и у погледу садржаја, треба истаћи и то да је наш кандидат успео да материју изложи на оригиналан начин. Овим радом он исправно уочава и квалитативно тумачи са литургиолошке тачке гледишта све особености развоја олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века, допуњујући досадашње резултате истраживања

По историјским изворима у селу Заблаћу постоји храм од 1720. године. Тај храм је био брвнара и он је паљен више пута. Градња данашњег храма је започета 1869. године, а завршена је 1875. године када је освештан и посвећен Светом архангелу Гаврилу. При храму је сачувана архива од 1936. године, а део архиве је страдао у току Првог светског рата 1915. године и Другог светског рата 1941. године када је овај храм претворен у коњушницу, а иконе са старог иконостаса су спаљене.   Данас је овај храм заједно са својом црквеном заједницом имао велику радост јер је торжественом Светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, старешине храма Светог архангела Гаврила у Заблаћу протојереја Милољуба Мирковића, протојереја Чедомира Ћурчића, пароха жичког протонамесника Милоша Станисављевића, пароха заблаћког јереја Богдана Митровића, старешине Храма Вазнесења Господњег у Чачку јереја Марка Мирковића, протођакона Александра Грујовића, ђакона пожешког Станимира Мирковића и ђакона чачанског Немање Тимотијевића. Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање протопсалта Ивана Трајковића са свештенством и теолозима чачанског краја. Мноштво православних хришћана из села Заблаћа у долини Западног Поморавља и околних места су дошли да узму благослов од свог Епископа Јустина, наследника трона Светог Саве, и да заједно са Њим да своје учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. Молитвено учешће у Светој Евхаристији узели су и градоначелник општине Чачак г. Милун Тодоровић са својим сарадницима, представници Министарства одбране, Министарства унутрашњих послова и потомци породица настрадалих у ратовима.   После прочитаног Јеванђеља, Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио свом свештенству и верном народу. Епископ је истакао да данас чинимо помен свих оних војсковођа и војника који су пали на бранику отаџбине за крст часни и слободу златну. У данашње време имамо пред нама књиге Светог Писма, али није довољно само да их читамо, већ је потребно да чинимо оно што у њима пише. Господ жели заједницу са нама, тражи нашу душу, вољу, труд, веру и љубав. Све што имамо на овом свету је од Бога, а највећи дар нам је да верујемо у нашег Спаситеља и да будемо у заједници са Њим. Зато нам Бог не тражи ништа друго осим нас самих. Свакодневно кроз сва наша дела која слободно чинимо изражавамо своју слободну вољу према Богу, да ли смо у заједници са Њим или нисмо. Он се даје свима јер хоће да се сви људи спасу од обмане, греха, ђавола и смрти. То спасење и Царство небеско можемо добити за једно исповедање као што је добио покајани разбојник на крсту, а можемо га и изгубити ако не исповедамо истину и живот. Епископ је нагласио да је наш Створитељ чудесно створио свет у коме је све што се не види вредније од онога што се види телесним очима. Оно што видимо је пролазно и краткотрајно, а не видимо Царство небеско које је Господ припремио за оне који се боре против зла, лукавости и свезлога сатане. То су они који истински љубе Господа. Сатана има ограничену власт и прилази нам само колико му дозволимо, односно колико се удаљимо од Бога. У Светом Писму пише: „Покорите се Богу, а успротивите се ђаволу и побећи ће од вас“ (Јак 4, 7). А то можемо учинити само постом, молитвом и причешћивањем Телом и Крвљу Христовом. Тако ћемо се припремити за Царство небеско. Умолићемо Бога да нам да у срце Дух Његове мудрости, силе у истини да благодаћу Духа Светога превазиђемо све тешкоће живота и да наследимо Царство небеско. Тамо ћемо да славимо Оца, Сина и Светога Духа са апостолима, мученицима, преподобнима и свим сведоцима Божијим који су угодили Господу. Након Свете Литургије Преосвештени Епископ је освештао источник подигнут у спомен и сећање Миљку Танасијевићу и свим палим војсковођама и војницима у Првом светском рату који су страдали за крст часни и слободу златну. Затим је извршен помен свим страдалим у рату. Том приликом је уприличен пригодан културно-уметнички програм, где су се пригодним речима обратили градоначелник општине Чачак г. Милун Тодоровић, најмлађи потомак страдалог Миљка Танасијевића и многи други.   Затим је у просторијама при ЦО Заблаће отворена изложба о Првом светском рату. На њој је дечијим рецитовањем и прикладним говором изложена историја о рату и војводи Петру Бојовићу. По отварању изложбе је настављено празнично славље на трпези љубави, на којој се присутнима обратио писац Антоније Ђурић који нас је поучио речима из свог богатог искуства, а онда се старешина Храма Светог архангела Гаврила у Заблаћу Милољуб Мирковић захвалио Епископу на труду и љубави коју показује према верном народу и свештенству. ђакон чачански Немања Тимотијевић

У рану зору 23.10.2018. године, ка Сунцу Правде кренула је наша сестра са свим својим жељама, мислима, делима и речима, које су сачињавале крст њенога живота. Чедо фамилије Милинковић, која је Цркви дала неколико свештеника и монахиња, дете Милоја и Радмиле, рођена је на Велики Петак 1956. године. Као да је сам дан њеног рођења наговештавао страдални живот. Вучена љубављу према Христу, кроз примере својих старијих, као петнаестогодишња девојчица, често одлазећи у посету манастирима и осетивши пажњу и љубав сестара, заветује се на службу Богу. Њени трудови су превазилазили њене могућности. Њена љубав је била као љубав малог детета према најмилијима. Кад би нека сестра одсуствовала из манастира, она би се до касно у ноћ извиривала на капију. Немајући редовно послушање бринула је о пословима других. Да дрвца за потпалу има довољно, да воде у кухињи не нестане – доносила је са бунара, а стадо на паши је уживало поред ње. Чим би чула да се неко упокојио журила је да запали свећу и листала је 17-у катизму, а прва би израчунала четрдесети дан. Овчице Христова-христоименитаја, нека би се сви који те нису познавали придружили молитвама оних који су те волели и ту љубав у Вечност пренели, да венац од молитве који не може увенути приложимо твојим добрим делима, које си понела пред Милостивог Судију. Њен одар је био окружен свештенослужитељима, бројним монаштвом и свештеницима. Опело су служили протосинђел Герман (Авакумовић), јеромонах Иларион из Манастира Преображења, отац Давид из Манастира Никоља, протојереј-ставрофор Милорад Цицовић, јереј Радоња Мирковић, надлежни свештеник, који је прочитао утешну реч Епископа Јустина. Хвала вам свима за све.   Да Господ свима који су присуствовали, као и онима који су хтели доћи, а били су спречени, врати сваком радошћу и утехом. Амин.                                                                    Сестринство Манастира Ваведења

Поводом 100 годишњице пробоја Солунског фронта, Команда 98. вбр на челу са Командантом пуковником Дејаном Васиљевићем, замеником Команданта пуковником Зораном Продановићем и многим припадницима, посетила је Солун – прелепу Цркву Светог Димитрија и Српско војничко гробље, Зејтинлик, 20. октобра 2018. У цркви припадници су узели учешће у Светој Литургији у којој је саслуживао и војни свештеник Владимир Благојевић. На Зејтинлику, дочекани од стране Ђорђа Михајловића и г. Предрага, чувара војничког гробља, помолили смо се за душе пострадалих сународника за ослобођење Србије, али упутивши и њима молитве да се моле Богу за нас, да њихова жртва не буде узалудна и да живот проведемо у међусобној љубави и покајању. Непуних недељу дана раније 15 – 17. октобра, група припадника 98. вбр и других јединица је посетила Манастир Хиландар и Кареју са свим значајним местима основаним од стране српских предака, светитеља. Помоливши се Богу и Богородици пред величанственим иконама, Тројеручицом и Млекопитатељницом, затим помоливши се нашим Светим прецима, Симеону, Сави и свима, а посебно заштитнику параклиса 98. вбр, великом ктитору Хиландара, Светом краљу Милутину, ходочасници су се напојили благодаћу Светога Духа, вративши се препуни лепих утисака и богонадахнутости. Нека би величина јединствености наших предака Христу посвећених и Христом просвећених, од Светог Симеона и Саве па све српских Светаца и храбрих јунака до дан данас, свима нама била непрекидна молитва и залог вечног живота. Амин! Војни свештеник потпоручник Владимир Благојевић

Благословом Епископа Јустина ариљска литургијска заједница имала је велики духовни дар да дочека мошти руских светитеља.  У суботу 20. октобра у пратњи протојереја Синише Раденковића и монаха Валентина, на улицама нашег града велики број верника се окупио да целива светињу. Протојереј Драган Стевић у пригодној беседи заблагодарио је Богу, што можемо да се духовно окрепимо и принесемо молитве Божијим угодницима. Благословени су народи из којих Бог пројављује своје свете, благословени смо ми јер у наше време Ариље дочекује велику светињу из Русије. Позвао је све вернике из овог краја да се наредних дана сабирају на богослужењима и измоле заштиту Божијих светитеља. Сваког дана свештеници су служили Свету Литургију, читали молитве за здравље и бдили око светих моштију, а читање Акатиста руским светитељима било је посебно посећено. У уторак, у вечерњим часовима служена је Света тајна Јелеосвећења, они који су имали потребе дошли су да затраже исцељење и молитвену заштиту руских светитеља.   У среду Свету Литургију служио је архијерејски намесник пожешко-ариљски прота Ненад Величковић са братством храма. Заједно смо се још једном поклонили светињи и испратили је у Бајину Башту. Бранко Росић, ђакон

У двадесет прву недељу по Духовима, када се наша Света Саборна и Апостолска Црква молитвено сећа Отаца Седмог Васељенског сабора, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Каменици. На прагу живописне Шумадије, која својим природним лепотама и добрима поносно стоји пред многим светским лепотама, налази се село Каменица са својим украсом Црквом Вазнесења Господњег, као ктиторског дара и рада породице Пљакић и других добротвора овога села. Радиша Пљакић, заједно са својим сином Миомиром, подарио је поменутом селу храм који је овековечио њихову хришћанску љубав и дарежљивост и чија ће звона вековима надаље оглашавати славу Васкрслог и Вазнесеног Господа.   Његово Преосвештенство благоизволео је да посети овај храм и да у њега унесе посебну радост која се огледала у литургијској Чаши, као сабору целокупне локалне заједнице и шире. На Литургији Преосвештеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Милосав Живановић, архијерејски намесник гружански, протојереј-ставрофор Миленко Милованчевић, парох горњемилановачки, протојереј Крстивоје Милуновић, парох чачански, јереј Драган Милованчевић, парох рамаћанско-каменички и протођакон Александар Грујовић. Литургијско славље било је праћено велелепним пјенијем појца Ивана Трајковића и Ђорђа Радојковића, вероучитеља из Чачка. Након прочитане јеванђелске перикопе, Преосвећени Владика се обратио сабранима у надахнутој пастирској беседи. Преосвећени је напоменуо да се Православна Црква данас молитвено сећа Отаца Седмог Васељенског сабора, као утврдитеља вере и истине. Они су својим примерима и животима показивали да је вера без дела апсолутно мртва, односно да није довољна. Апостолска Црква је путем следбеника Христових показала начин како би човек требао да се вежба у врлини, чинећи добро. Налазећи се у овом свету човек је усмерен према Богу. Наш пост, молитве, сузе, Њему нису потребни, будући да је Он: „Господар господара и Цар царева.“ Ипак, нама су преко потребне да бисмо њима сведочили  хришћанска дела. Јеванђелска перикопа износи слику о Царству небеском кроз причу „о сејачу и семену“, односно о сејачу који сеје реч Божију кроз Сина свог Духом Светим. На овом месту Преосвећени је сабранима изнео веру и учење у Тројичног Бога: Оца, Сина и Светога Духа, три посебне Личности, међусобно једнаке у својој природи/суштини. Тумачећи литургијску перикопу из Јеванђеља Владика се задржао на речима Премудрог Соломона и његовом погледу на светска/земаљска добра, где крунише своју мисао речима „таштина, све је таштина“, односно да је све у свету пролазног карактера и да једино човеково стремљење треба да буде усмерено небу, тј. самоме Богу. У том стремљењу човек треба да се усавршава врлинским животом и добрим делима, како би показао свој раст у „висину раста Христова“. Људи често прихватају чињеницу смрти, као реалности човековог живота, што заиста и јесте. Међутим, смрт представља само границу како грех не би живео вечно. Човек који је у литургијској и молитвеној заједници са Богом не умире, будући да је у Њему, као Богу живих вечни живот, а као потврду тога имамо примере светих као сведока Васкрсења. У својој надахнутој беседи Владика је напоменуо да постземаљски живот не треба замишљати као место у коме је човек ослобођен труда и рада, већ да стање раја стичемо овде, на земљи градећи рај у својој души. Господ од нас тражи да се у овоземаљском животу вежбамо у добру, у врлини, а да се клонимо греха и зла, и то представља упутство које је оставио свима. Одлажући време за Господа, човек прави велику грешку. Наиме, многи се данас труде да стекну земаљска добра/блага, да обезбеде своју децу за миран и спокојан живот, док време молитве одлажу за касну животну доб. Међутим, човек ни за један наредни дан који је пред њим не зна да ли ће осванути. Владика је сабранима напоменуо да је преко потребно одвојити време за Господа мимо сваке дневне обавезе, а то време бисмо требали да посветимо молитви и читању светописамских одељака.   Након евхаристијског сабрања уследило је освећење иконе Господа Исуса Христа, дараодавца свих добара и Светог архангела Михаила. Освећени мозаици настали су из вредних руку живописаца Љиљане Рувић и Славка Крунића, који су израђујући мозаике уградили део себе у овај велелепни Храм Христовог Вазнесења. Породица Пљакић приредила је ручак, којим су послужени сви присутни, сабрани око Епископа, као иконе самога Христа. На трпези љубави присутнима се обратио отац Драган Милованчевић, као домаћин локалне литургијске заједнице топлим речима, у којима је изнео благодарност Епископу као круни Литургије и саборној личности, која у себи као икони Христа Спаса сабира у вечној заједници љубави. Отац Драган је поред благодарности упућене Епископу, који је изволео да их увек и изнова обрадује својим доласком и принесеном бескрвном Жртвом, заблагодарио и породици Пљакић, која својим неуморним радом уноси и даје себе у храм, остављајући тако велико ктиторско дело, које им се пред Господом и људима неће заборавити. Чтец Душан Арсенијевић