У двадесет прву недељу по Духовима, када се наша Света Саборна и Апостолска Црква молитвено сећа Отаца Седмог Васељенског сабора, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Каменици.
На прагу живописне Шумадије, која својим природним лепотама и добрима поносно стоји пред многим светским лепотама, налази се село Каменица са својим украсом Црквом Вазнесења Господњег, као ктиторског дара и рада породице Пљакић и других добротвора овога села. Радиша Пљакић, заједно са својим сином Миомиром, подарио је поменутом селу храм који је овековечио њихову хришћанску љубав и дарежљивост и чија ће звона вековима надаље оглашавати славу Васкрслог и Вазнесеног Господа.
Његово Преосвештенство благоизволео је да посети овај храм и да у њега унесе посебну радост која се огледала у литургијској Чаши, као сабору целокупне локалне заједнице и шире. На Литургији Преосвештеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Милосав Живановић, архијерејски намесник гружански, протојереј-ставрофор Миленко Милованчевић, парох горњемилановачки, протојереј Крстивоје Милуновић, парох чачански, јереј Драган Милованчевић, парох рамаћанско-каменички и протођакон Александар Грујовић.
Литургијско славље било је праћено велелепним пјенијем појца Ивана Трајковића и Ђорђа Радојковића, вероучитеља из Чачка.
Након прочитане јеванђелске перикопе, Преосвећени Владика се обратио сабранима у надахнутој пастирској беседи. Преосвећени је напоменуо да се Православна Црква данас молитвено сећа Отаца Седмог Васељенског сабора, као утврдитеља вере и истине. Они су својим примерима и животима показивали да је вера без дела апсолутно мртва, односно да није довољна. Апостолска Црква је путем следбеника Христових показала начин како би човек требао да се вежба у врлини, чинећи добро. Налазећи се у овом свету човек је усмерен према Богу. Наш пост, молитве, сузе, Њему нису потребни, будући да је Он: „Господар господара и Цар царева.“ Ипак, нама су преко потребне да бисмо њима сведочили хришћанска дела. Јеванђелска перикопа износи слику о Царству небеском кроз причу „о сејачу и семену“, односно о сејачу који сеје реч Божију кроз Сина свог Духом Светим. На овом месту Преосвећени је сабранима изнео веру и учење у Тројичног Бога: Оца, Сина и Светога Духа, три посебне Личности, међусобно једнаке у својој природи/суштини. Тумачећи литургијску перикопу из Јеванђеља Владика се задржао на речима Премудрог Соломона и његовом погледу на светска/земаљска добра, где крунише своју мисао речима „таштина, све је таштина“, односно да је све у свету пролазног карактера и да једино човеково стремљење треба да буде усмерено небу, тј. самоме Богу. У том стремљењу човек треба да се усавршава врлинским животом и добрим делима, како би показао свој раст у „висину раста Христова“. Људи често прихватају чињеницу смрти, као реалности човековог живота, што заиста и јесте. Међутим, смрт представља само границу како грех не би живео вечно. Човек који је у литургијској и молитвеној заједници са Богом не умире, будући да је у Њему, као Богу живих вечни живот, а као потврду тога имамо примере светих као сведока Васкрсења.
У својој надахнутој беседи Владика је напоменуо да постземаљски живот не треба замишљати као место у коме је човек ослобођен труда и рада, већ да стање раја стичемо овде, на земљи градећи рај у својој души. Господ од нас тражи да се у овоземаљском животу вежбамо у добру, у врлини, а да се клонимо греха и зла, и то представља упутство које је оставио свима. Одлажући време за Господа, човек прави велику грешку. Наиме, многи се данас труде да стекну земаљска добра/блага, да обезбеде своју децу за миран и спокојан живот, док време молитве одлажу за касну животну доб. Међутим, човек ни за један наредни дан који је пред њим не зна да ли ће осванути. Владика је сабранима напоменуо да је преко потребно одвојити време за Господа мимо сваке дневне обавезе, а то време бисмо требали да посветимо молитви и читању светописамских одељака.
Након евхаристијског сабрања уследило је освећење иконе Господа Исуса Христа, дараодавца свих добара и Светог архангела Михаила. Освећени мозаици настали су из вредних руку живописаца Љиљане Рувић и Славка Крунића, који су израђујући мозаике уградили део себе у овај велелепни Храм Христовог Вазнесења.
Породица Пљакић приредила је ручак, којим су послужени сви присутни, сабрани око Епископа, као иконе самога Христа. На трпези љубави присутнима се обратио отац Драган Милованчевић, као домаћин локалне литургијске заједнице топлим речима, у којима је изнео благодарност Епископу као круни Литургије и саборној личности, која у себи као икони Христа Спаса сабира у вечној заједници љубави. Отац Драган је поред благодарности упућене Епископу, који је изволео да их увек и изнова обрадује својим доласком и принесеном бескрвном Жртвом, заблагодарио и породици Пљакић, која својим неуморним радом уноси и даје себе у храм, остављајући тако велико ктиторско дело, које им се пред Господом и људима неће заборавити.
Чтец Душан Арсенијевић