Категорија: СПЦ

Прве недеље Часнога поста, многобројним људима који су се окупили ради Причешћа Часним Даровима, обратио се Владика Јустин покушавајући да у нама разгори жар вере у то да Бог брине о нама и жар поверења у то да нас Он неће оставити без Своје помоћи у животним недаћама. Између осталог Владика је рекао и следеће: „Сви видимо да, иако смо хришћани, крштени и миропомазани, постимо и причешћујемо се, ипак много пута застранимо, много пута изгубимо веру и много пута нам се дешава оно што се често дешава у данашње време – долази безизлаз, депресија, губимо смисао овога живота и плашимо се. Неизвесност убија свакога човека који је маловеран. А толико пута смо и ми маловерни – сумњамо да ће нам Господ помоћи и сумњамо да ће све на добро изаћи. То је зато што смо се силе Божије одрекли, а сила Божија је у призивању Имена Христова. Колико људи прибегава разним лековима за смирење? Многи одлазе код психијатара на лечење и они чине оно што могу да чине… Преко тога и изнад тога само Бог може да заиста нешто и учини! Знате ли шта је у свему томе заправо потребно? Ево открићу вам тајну. Тајну где се налази благо и новац нико неће да открије, а ово ћу вам открити зато што је Господ Бог рекао да се проповеда име Његово и да се именом Његовим исцељују људи. Ево шта је потребно. Само једно – били ми у великој невољи, у великом искушењу или у великим животним изазовима потребно је да говоримо: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног (или грешну)“!  И то тако да чинимо колико можемо. У почетку то траје један минут, два минута и заборавимо. Бриге овога живота помрсе наше рачуне и почнемо да мислимо и да размишљамо шта да чинимо данас. Како да се избавимо? А онда када легнемо да спавамо – исто тако: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног или грешну“. И да се тако успавамо. Знате колико можемо да помињемо – ни пет минута… Али када почнемо да упражњавамо да прибегавамо Једином Прибежишту и Једином Уточишту за спасење наше психе, нашег ума, срца и воље, онда вежбањем можемо да постигнемо да чак и пола сата обитавамо у Безграничном. То је говорио Свети Григорије Палама, томе је научио монахе до дана данашњег. И зашто ми не бисмо користили, ми који у свету живимо, зашто не бисмо користили успешно оружје које користе монаси који живе далеко од света борећи се са невидљивим непријатељима. И ми се често боримо са невидљивим непријатељима – наш непријатељ је невидљиви непријатељ. Када упознамо себе, своје слабости, своје страсти и призовемо Бога да нас Он утврди да нам Он покаже пут онда се нећемо бојати ничега што нас чека овде у овоме свету. Јер никада нису била мирна времена. Никада хришћани нису живели у миру и благостању. Наше благостање је помињање и сећање Господа Спаситеља. Наша радост је у Духу Светоме. Све ово што сада причам некима може да буде страно, некима може да буде далеко, али пробајте ништа вас не кошта. Пробајте, помињите то спасоносно Име Господа Исуса Христа и видећете како ће вам живот бити лакши. То већ хиљадама година опстаје као истина, као сила, али многи то не проналазе зато што се баве вером као спољашњим фактором живота нашег, а она је суштина нашега бића“. Након поуке да сав свој живот, са свим изазовима пред којима се налазимо, поверавамо на старање нашем Господу изговарањем ове кратке молитве јер Господ није глув за наше мољење и доћи ће к нама и јавиће нам се, Владика нас је подсетио да је наше да градимо мир са свима „колико до нас стоји“ и да не дајемо повода за свађе и расправе јер волећи наше ближње које видимо заправо волимо Бога кога не видимо. Осим ових животних поука Владика је говорио и о победи Православља над иконоборачком јереси – победи која је дошла у време Свете царице Теодоре после стотину и двадесет година страдања и патње. Као потписник ових редова и ђакон литургијске заједнице при Храму Светог Саве у Краљеву, желео бих да укажем на једну лепу слику данашњег сабрања. Наиме, премда се окупио велики број људи који не тако често узимају учешће у животу Цркве, ипак није било ни гурања, ни комешања ни нервозе. Многи су, можда и не знајући у колико часова почиње Света Литургија, стигли на јутрење, и у миру чекали све до Причешћа, а ни тада није наступио неред. Претходних година слика је умела да буде другачија…                                                                                     Ђакон Стефан Милошевски

У великој и Светој Четрдесетници када у првој недељи Часнога поста, коју називамо и недеља Чиста – Православља, служена је Литургија Пређеосвећених Дарова у Саборном храму првог српског архиепископа светитеља Саве у Краљеву. Служио је Његово Преосвештенство Еписког жички Господин Јустин по јерејском чину, а саслуживао је протођакон Александар Грујовић. Литургија Пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као “Литургија Четрдесетнице“. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену. Према томе, она се разликује од Литругија Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог у којима се савршава Евхаристија – приношење и освећење Дарова. У току Литургије Пређеосвећених Дарова приносимо пређеосвећене дарове тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији која се служила у недељни дан. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо, како и возглас на овој Литургији гласи: “Пређеосвећене светиње Светима!“ Важно је напоменути да Литургија Пређеосвећених Дарова има корен у раној пракси Цркве. Изговара се великопосна молитва Светог Јефрема Сирина, када се метанише три пута. После читања ове молитве, одмах почиње припрема за свето Причешће.     Тако је било и овога пута у Храму Светог Саве, када је уследило причешћивање свештенства и верујућег народа који је у покајничком духу приступио Телу и Крви Господњој. Света Литургија Пређеосвећених Дарова једна је од најлепших и најдирљивијх служби Православне Цркве. Истовремено, то је важан позив на чешће причешћивање Светим Христовим Даровима. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, ако се не причешћују Телом и Крвљу нашег Господа, како бисмо стигли до самог Светлог Васкрсења Христовог. Чтец Петар Ђерковић

У задњу недељу пред почетак Великог поста – Недељу Сиропусну, овога радосног јутра 10. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у царској лаври Манастиру Жичи, уз саслужење: архимандрита Јакова (Лазовића), секретара Епископа жичког архимандрита Саве (Илића), Архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја Радоша Младеновића, протонамесника Милоша Станисављевића, протонамесника Драгана Глигића и протођакона Александра Грујовића. Као и сваке недеље, а посебно ове, када нас је посетио Архипастир Епархије жичке, велики број верног народа сабрао се у прелепој Жичи и узео учешћа у Светој Литургији и Светој Чаши. После прочитане јеванђелске приче, Епископ се обратио сабранима речима поуке и утехе, рекавши да смо претходних дана кроз богослужење слушали вапаје и покајне молитве, чежњу и ридање за изгубљеним рајем. Нама се од сутра пружа прилика, да постом и љубављу и постојаношћу, поново задобијемо рај. Епископ је истакао да нам је Господ дао пост, као бању препорода, да размишљамо о своме животу, да видимо где смо то погрешили и где смо били слаби, али и да упознамо своје врлине, јер сваки човек има и врлине. Има много људи који осуђују једни друге, али у Химни љубави нам се износи поука да је најважнија љубав. У Отачнику постоји записана једна истинита прича, која говори да је један брат живео доста немарно. Када је дошло време да се представи од овога живота, био је миран, па су му браћа прилазила и питала га: Како си тако спокојан, а треба да идеш пред Суд Божији? Он им је одговорио да у Светом Писму пише: “Не судите да Вам се не суди“. Због тога се није плашио – јер није осуђивао. То нам поручује и Јеванђеље. Епископ је, такође, поучио присутне да све што имамо и добијамо долази од Господа. Пример праведног Јова нам сведочи како је овај слуга Божији благодарио чак и на великим невољама које су га снашле. Није хулио на Бога већ је говорио: “Господ даде – Господ узе, нека је благословено Име Господње.“ То Име Господње у току попришта Часног поста треба да буде и нама на уму, у срцу, у души, и да говоримо молитву Светог Јефрема Сирина:   “Господе, Владару живота мога, духа лености, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смирења, трпљења и љубави даруј мени слуги своме. О, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у све векове векова. Амин“. Епископ је у наставку благословио почетак Великог поста, да га у молитви, смирењу и љубави завршимо и да дочекамо велики дан спасења – Васкрсење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Након Свете Литургије, трпеза љубави и послужење уприличено је у просторијама Манастира Жиче. Протонамесник Драган Глигић  

Упућујемо позив дипломираним теолозима Епархије жичке, кандидатима за рукоположење, а који нису полагали испит, да дођу у понедељак 18. марта у 11 сати, у просторије Епархије жичке при Храму Свете Тројице, Трг Светог Саве 4 у Краљеву, ради испита из Црквеног појања са познавањем типика. Из: Канцеларије Епископа жичког

Када дођеш Боже на Земљу са славом, и када све задрхти, и река огњена пред судиштем кад потече, књиге се отворе, и тајне сазнају: Тада ме избави од огња неугасивог и удостој ме да станем са десне стране Тебе, Праведног Судије. Кондак у Месопусну Недељу Дана 3. марта (18. фебруара по старом календару), када наша Света Црква молитвено прославља Светог Лава Римског и Флавијана Цариградског, те трећу припремну недељу пред почетак Часног поста – Недељу Месопусну, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у Новом храму у Врњачкој Бањи – Живоносни Источник. Његовом Преосвештенству саслуживали су секретар Епископа жичког архимандрит Сава (Илић), Архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, старешина храма протојереј Часлав Јовановић, протојереј Саша Ковачевић, протојереј Жарко Дончић, протојереј Радош Младеновић, протонамесник Радован Ђорђевић, јереј Слободан Глишовић, парох ужички протојереј Миливој Илић, протођакон Александар Грујовић и ђакон врњачки Саво Величковић. Мноштво верног народа овог краја се сабрало да својим присуством узме учешће у Светој Литургији и увелича свештено славље данашњег дана. Радујући се доласку нашег Архипастира, верни народ је испунио Цркву до последњег места, уз присуство мноштва деце, и тиме истински потврдио речи Светог Игњатија Богоносца да је Црква тамо где је Епископ и где су сви сабрани на једном месту у име Божије са Епископом на челу. У Светој Литургији учествовао је и председник Општине Врњачка Бања господин Бобан Ђуровић. После прочитане јеванђелске приче Епископ се обратио сабранима речима поуке и утехе, износећи важност периода у ком се сада налазимо. Произносећи беседу на причу из данашње јеванђелске перикопе Епископ је истакао: Господ сведочи оно што често заборављамо – ми хоћемо однос са Богом и тражимо да нам помогне а често не видимо ближњега који поред нас живи. Свети Божији су говорили да када видимо ближњег ми онда видимо Бога. Како ћемо служити Богу ако не служимо брату своме? Стога у овом Јеванђељу Господ говори сурову истину. Многи дају прилог Цркви, мислећи да је само то довољно, а често ближњему, који поред нас живи, желимо пропаст. Насупрот томе Господ нас пита где смо били када је Он био жедан и гладан и у тамници – нисмо га напојили, нахранили нити посетили. Јер чинећи једном од најмање браће који пати ми Господу чинимо, јер у лицу сваког се налази аутентичан Лик Божији. Ова седмица нас учи и о крају овог света. Неки ће много жалити за овим светом јер мисле да су овде, у свету стекли нешто што их испуњава. Ако у овоме свету човек у ближњему није видео и препознао Бога и своје друго ја тешко да ће се спасти, али ипак суд Божије милости је познат само њему. Наше је да чинимо оно што Господ од нас тражи. Зато нам је Црква, као брижна Мајка, одредила четири припремне седмице пред почетак Великог васкршњег поста. То је својеврсна прилика да извршимо смотру над самима собом и преиспитамо свој живот и одлуке у години за нама. Она нас учи да када дође време уздржања од телесне хране то само по себи није довољно – већ да уз телесни пост присајединимо молитву, милосрђе, трпљење, љубав. Овај скуп врлина баштинимо и налазимо у ризници свих Тајни – Цркви Божијој. Да будемо милостиви и човекољубиви, да са смирењем дочекујемо Други долазак Христов. Да будемо припремљени колико год можемо, да дамо од себе по мери коју нам је Господ одредио. Подсећајући нас на претходне две припремне седмице, Епископ је нагласио да смирено мислимо о себи као што је то чинио цариник а не да се гордимо као фарисеј. Такође да схватимо дубину покајања и љубави Божије којом нас прихвата када му се вратимо као блудни син Оцу своме, јер ћемо, насупрот умртвљености дубином греха, оживети светлошћу покајања.   Мноштво народа приступило је Светој Чаши и причестило се Телом и Крвљу Господњом. Најмлађима су као благослов подељене иконице и бомбоне. Након Литургије, Трпеза љубави је уприличена у оближњем ресторану где је настављено заједничарење. Саво Величковић, ђакон врњачки

Дана 03. марта 2019. у Недељу месопусну, у 13 часова у славу Свете, Једносуштне и Животворне Тројице и славу Светог пророка Илије у Раванском Пољу код Ужица (парохија сирогојнска) положен је камен темељац и освештани су темељи нове богомоље посвећене Светом пророку Илији. Освештање темеља извршио је, по благослову Епископа жичког Г. Г. Јустина, Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић уз саслуживање јеромонаха Уроша, игумана Манастира Увца, протојереја-ставрофора Драгољуба Костића, јереја Михаила Вуковића, јереја Драгана Тимотијевића, јереја Бојана Сујића и ђакона Александра Тимотијевића. Освећењу је присуствовао Члан Градског већа задужен за област рада месних заједница Града Ужица г. Владимир Синђелић као представник градских власти, генерал ВЈ у пензији и почасни председник Удружења равањаца из Београда г. Драгољуб Ојданић, председник удружења  г. Бориша Томић са члановима удружења, председник МЗ Равни г. Бране Јанковић, уважени гости и људи који су помагали од почетка градње са својим породицама и мештани села Равни и околних села. Након освећења темеља и полагања повеље, сабрању се обратио о. Милош Босић надахнутом беседом. Он је сабранима честитао почетак радова и освећење темеља нове богомоље и пожелео успешан завршетак радова на храму. Нагласивши да је положен камен темељац за још једну богомољу на мапи српске земље, онако као што су и Немањићи у своје време међили и печатили места где су живели, позвао је да се око будућег храма окупљају Равањци из села, али и они који су родом из Равни и да га сви заједно доживљавају као место заједничарења. Будући да је сеоско гробље у непосредној близини црквене парцеле, о. Милош је опоменуо присутне кроз дивне стихове о прецима да њих никако не смеју заборављати, те да гробове својих предака уредно одржавају и да се на њима молитвено сећају својих ближњих који су упокојени. Након освештања постављена је трпеза љубави у капели и испред ње за све присутне. Захвални Богу Живоме, Једноме у Тројици са надом на успешан завршетак овог светог и свечаног задатка да се и на освећењу и служењу у овом храму сабирамо. Парох сирогојнски јереј Бојан Сујић

Дана 03. марта 2019. године, у Недељу месопусну, када наша Света Црква подсећа на Други долазак Господа Исуса Христа, у парохијском дому Цркве Свете Тројице у Горњем Милановцу одржано је предавање на тему: „Света Литургија – лек бесмртности“. Предавање је одржао вероучитељ Горан Вучковић. На почетку све присутне поздравио је старешина храма протонамесник Драган Ђорем, који је представио предавача и уводним речима најавио предавање.   Предавач је говорио о значају Литургије, њеном есхатолошком карактеру, затим о вези између Цркве и Литургије, из разлога што постоји уверење по коме се Црква схвата као институција, организација, док је најбоље објашњење управо упућивање на Литургију. По речима А. Хомјакова: „Само онај схвата Цркву који разуме Литургију.“ Како истиче свети Григорије Нисијски: „Већ стварање света је – прављење Цркве“, тако се у Цркви интензивно остварује првобитно назначење човека – заједница са Богом. Оваплоћењем Господа Исуса Христа настала је Црква, богочовечанска заједница. Међутим, да би смо се сјединии са Господом потребно је учешће у литургијском сабрању о чему нам говоре речи Јеванђеља „који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јов. 6, 54). Како у новозаветним списима, тако и у делима Светих отаца, Света Евхаристија је схваћена као суштина саме Цркве и нашег спасења, јер је она уједно пуноћа нашег сједињења са Богом у Христу, али и нашег међусобног сједињења и предокушај Царства небеског. Пре почетка предавања за све присутне припремљено је послужење. Ђакон Александар Пејовић  

Дана 02. марта 2019. године Света Црква прославља свештени спомен Светог великомученика Теодора Тирона, а молитвено се сећа свих преминулих православних хришћана. У краљевачком Светосавском храму литургијским сабрањем началствовао је Епископ жички Г. Јустин. Саслуживало је братство храма, а учешће у заједничком приношењу узели су парохијани овога светога храма.   У наставку је служен парастос. Уз пламен свећа и молитву у срцу поменута су многа имена наших предака и ближњих са надом на Васкрсење и Живот вечни. Овом приликом, на поуку посетиоцима нашег епархијског сајта, доносимо писмо Светог Николаја Жичког које у многоме објашњава важност молитве за упокојене и начин њене примене.                                                    Мајци која није могла да нађе гроб погинулог сина                       Тражила си га, велиш, по свима војничким гробљима. Путовала си од Златибора до Крфа, до Солуна. Дизала си се на Кајмакчалан, на Мачков Камен. Спуштала си се у долине мртвих. Гдегод си сазнала за војничко гробље, тамо си хитала. Молила си, да ти читају спискове погребених ту и ту. Срицала си и сама имена на крстачама. Нема па нема. Не тугуј, мајко драга. Грешна је велика туга. Божија је земља и све што је на њој. Ма где да је гроб твога сина, на Божијој је земљи. Кад додирнеш црну земљу пред прагом куће, додирнула си ивицу гроба сина твога. А свевидеће Божије око шета по земљи и гледа мртве као и живе. Ако се син твој сакрио од тебе, није се сакрио од Бога. Сам га је Бог сакрио од тебе, да очисти срце твоје тугом и да ти припреми радосно изненађење, радостан састанак са сином у вечним дворовима Његовим. Не знају се ни гробови многих великих и светих људи. Непознат је остао гроб пророка Мојсеја; па гробови многих апостола и мученика Христових; па гробови многих пустињака и испосника. Њихова су имена црвена слова у календару. Њихов спомен славимо, цркве им зидамо, молитве им уздижемо. Али за гробове њихове не знамо. Немој, дакле, туговати што ће и гроб твога сина остати знан само свевидећем Оку као и гробови толиких светитеља и светитељки. Једној мајци у Дебру сахрањен је син војник негде у далекој земљи. Због старости она му није могла на гроб отићи. Па се досетила стара душа како да прелије гроб сина свога. Сваке суботе она одлази на војничко гробље у Дебру. Ту леже помрли војници, чије ће мајке мучно доћи на гробове њихове. И на тим гробовима она пали свеће и шапће молитве. И моли свештеника да прелије и да спомене име, исписано на крсту, и уз то и име њеног Атанаса. И ти можеш тако чинити. И бол ће ти уминути. Но још је важније да мислиш о души свога детета него ли о гробу његову. Гле, душа његова није ни у једноме гробу на земљи. Она је ближа теби него гробу. Била тако друга једна мајка, која је у време рата путовала на бојно поље, да посети гроб сина. Гроб је био под бојном ватром, те је нису пустили. Неутешна вратила се дома. Наједном, по Божијем Промислу, јави јој се син њен у соби. Скочи мајка и узвикне: – Где си, сине мој! – Путовао сам с тобом, мајко, и вратио се. Још јој је рекао да је њему добро и да она треба да престане с плачем. Престани и ти с плачем, а почни са милостињом за покој душе сина свога. Сузама си довољно омекшала земљу срца, време је сад да пустиш да род никне. А најзлатнији род, што из суза ниче јесте молитва, милостиња и преданост вољи Божијој. Нека ти молитва буде једна крсна дашчица, а милостиња друга. Од њих направи крст сину своме. Молитва се диже у висину а милостиња се шири у ширину. Кротка преданост вољи Божијој пак нека ти је као гвожђе, којим се крст прикива. Не раздвајај молитву од милостиње. И блага утеха с неба лагано ће сићи у срце твоје као роса у жедну траву. Мир ти од Бога и благослов. Свети Николај Жички, Мисионарска писма Приредио: протонамесник Александар Р. Јевтић

Данас је у Лаври Преподобног Симеона – Манастиру Студеници обележена ктиторска Слава. Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, а саслуживали су: архимандрит студеничке лавре Тихон (Ракићевић), архимандрит Сава (Илић), протојереј-ставрофор Љубинко Костић, јеромонах Андреј (Сајц) из Манастира Дечани, јеромонах Виталије (Милошевић), јеромонах Орсисије (Ивановић), јеромонах Иларион из Манастира Преображење, протојереј Иван Радовановић, протојереј Радоја Сандо, протонамесник Здравко Николић, протонамесник Дејан Марковић, јерођакони Паладије Вукшић и Агапије Радојевић, као и протођакон Александар Грујовић. Присуствовао је велики број монаха, свештеника из Епархије и око 400 верника. Монаштво жичке Епархије је имало сабрање на коме је најпре говорио Владика Јустин, док су монаси и монахиње најпре саслушали Владику а после постављали питања и укључили се у разговор.   Наша Света Црква ове године слави јубилеј – Осам векова од добијања аутокефалности. Манастир Студеница ове године, поред овог заједничког за сву нашу Цркву, обележава још три јубилеја. Осамсто двадесет година од престављења Преподобног Симеона, осамсто десет година од када је Свети Сава завршио Студенички типик. Последње редакторске измене Игуман Студенице Свети Сава унео је у типик пре него што је Преподобни Симеон обнародован као нови мироточац. Пре тога је Свети Сава комплетно завршио прво слово Студеничког типика, тј. Симеоново житије. Још један јубилеј који Студеница обележава је четиристо година од када је монах Аверкије Хиландарац преписао Студенички типик у Горњој испосници студеничкој 1619. године. Овај препис је једини који је преживео кроз сву нашу тешку историју. Аверкије је на крају преписа типика написао: Овај типик, то јест образник, Светога Саве Српског преписа се године 1619. у пећини Светог Саве испосници, јер би пре нас написан руком Светога Саве године, рече, када се престави господин Симеон. И тако да нико не отежава и преокреће, јер многе су речи обичне у овом номоканону, али веома корисне. Због тога заповеди Свети [Сава] да се прочита на почетку сваког месеца, јасно, као да се постављају служитељи. И ми сви не заборављајмо љубав Светог, знајући да он ће нам судити, као и апостоли дванаестом колену Израиљевом, а другим народима неће судити. А овоме је сведок Свети Никон, јер је и овај Свети наш апостол. Господе, стога молитвама обаспи нас, јер се и он моли за нас!При игуману кир Теофилу написано. Студенички типик у својој 35. глави одређује како треба прослављати успомену ктитора – Преподобног Симеона. Монах Силуан (Грујовић)

У другу припремну недељу пред Велики пост, Недељу о блудном сину, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог архангела Гаврила у селу Катрзи, уз саслужење Архијерејског намесника љубићког јереја Николе Вучетића, протојереја Саше Станишића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Јована Тимотијевића. Лепоти богослужења допринели су и ипођакон Дејан Камиџорац, чтец Бојан Милошевић и појац Иван Трајковић. Епископ Јустин се након прочитаног одломка Светог Јеванђеља по Луки обратио сабраном народу истакавши важност Свете тајне покајања. Прича о блудном сину у себи скрива читаво Јеванђеље. Јеванђеље значи блага вест, а једина блага вест јесте да је Господ постао човек да бисмо се ми обожили. Ова прича нам казује да иако грешимо, ако смо заиста Божији и кајемо се због грехова, имамо наду у вечно спасење. Данас читамо да је један човек имао два сина, од којих је млађи по својој слободној вољи затражио део имања и отац му је то и дао. Није желео више да живи са њим, него је нашао нешто по њему боље, занимљивије. Благи отац је попут Господа који нам ништа не ускраћује, зато што нам је дао слободу вољу. Добили смо слободну вољу и тиме показали да нисмо везани светом послушношћу и страхом према Богу, него из љубави према Богу чинимо све. И тако онај син оде од оца, удаљи се и потроши сву благодат и силу што је имао од Оца свога, преведено од Бога нашег. Човек који се удаљи од Бога и не сабира са Богом он расипа благодат. Друга важна поука из ове приче јесте да се син отрезнио и помислио колико је слугу код његовог оца и имају хране у изобиљу, а он једе оно што једу свиње. И рече: Устаћу и отићићу оцу своме и рећи: оче, сагреших небу и земљи и нисам више достојан да се назовем сином твојим, прими ме као једног од најамника својих. То је најсветије што човек има у себи, да ако погреши искрено се покаје. Противник људског рода има велику моћ и силу, али само једно нема: не може да се покаје, јер је он вечити противник Божји. Ми људи имамо ту могућност искреног покајања и данашња прича јесте предваскршња прича, да се покајањем припремимо за телесно уздржавање. И то време до Васкрса ми треба да постимо, да се Богу молимо и у покајању да се потрудимо да сагледамо и исправимо живот наш. Отац који је очекивао да му се син врати показује колико је милосрдан, а такав је и Бог наш. Отац када је видео сина како му долази у сусрет рекао је да овај син његов беше изгубљен и нађе се, беше мртав и оживе. Овај син је оживео управо покајањем. Бог нам је дао живот, али живот изван заједнице са Богом је тиха смрт. Стога само живот у Творцу јесте истински живот и наше вечно битије и када умремо не можемо вечно умрети зато што тамо где је Господ нема смрти. Бесмртност осигуравамо само када смо утеловљени у Господа Исуса Христа Победитеља смрти који је васкрсао и дао нам живот вечни. Ова прича треба да нам је увек на уму, како би се подсетили милостивости Творца који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Покајање обнавља и васпоставља човека да поново буде син Светлости и бог по благодати. Када се занесемо и заборавимо на Господа и почнемо да живимо како Господ не жели и како Господу није угодно и мило, треба да се покајемо и вратимо Богу и на нама ће бити оно што псалмопојац Давид каже: Бог грешнике милује, а праведнике љуби. У наставку Литургије сабрање је приступило Светињама Тела и Крви Христове.                                                                                                                                 Ђакон Јован Тимотијевић