У другу припремну недељу пред Велики пост, Недељу о блудном сину, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог архангела Гаврила у селу Катрзи, уз саслужење Архијерејског намесника љубићког јереја Николе Вучетића, протојереја Саше Станишића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Јована Тимотијевића. Лепоти богослужења допринели су и ипођакон Дејан Камиџорац, чтец Бојан Милошевић и појац Иван Трајковић.
Епископ Јустин се након прочитаног одломка Светог Јеванђеља по Луки обратио сабраном народу истакавши важност Свете тајне покајања. Прича о блудном сину у себи скрива читаво Јеванђеље. Јеванђеље значи блага вест, а једина блага вест јесте да је Господ постао човек да бисмо се ми обожили. Ова прича нам казује да иако грешимо, ако смо заиста Божији и кајемо се због грехова, имамо наду у вечно спасење. Данас читамо да је један човек имао два сина, од којих је млађи по својој слободној вољи затражио део имања и отац му је то и дао. Није желео више да живи са њим, него је нашао нешто по њему боље, занимљивије. Благи отац је попут Господа који нам ништа не ускраћује, зато што нам је дао слободу вољу. Добили смо слободну вољу и тиме показали да нисмо везани светом послушношћу и страхом према Богу, него из љубави према Богу чинимо све. И тако онај син оде од оца, удаљи се и потроши сву благодат и силу што је имао од Оца свога, преведено од Бога нашег. Човек који се удаљи од Бога и не сабира са Богом он расипа благодат.
Друга важна поука из ове приче јесте да се син отрезнио и помислио колико је слугу код његовог оца и имају хране у изобиљу, а он једе оно што једу свиње. И рече: Устаћу и отићићу оцу своме и рећи: оче, сагреших небу и земљи и нисам више достојан да се назовем сином твојим, прими ме као једног од најамника својих. То је најсветије што човек има у себи, да ако погреши искрено се покаје.
Противник људског рода има велику моћ и силу, али само једно нема: не може да се покаје, јер је он вечити противник Божји. Ми људи имамо ту могућност искреног покајања и данашња прича јесте предваскршња прича, да се покајањем припремимо за телесно уздржавање. И то време до Васкрса ми треба да постимо, да се Богу молимо и у покајању да се потрудимо да сагледамо и исправимо живот наш. Отац који је очекивао да му се син врати показује колико је милосрдан, а такав је и Бог наш. Отац када је видео сина како му долази у сусрет рекао је да овај син његов беше изгубљен и нађе се, беше мртав и оживе. Овај син је оживео управо покајањем.
Бог нам је дао живот, али живот изван заједнице са Богом је тиха смрт. Стога само живот у Творцу јесте истински живот и наше вечно битије и када умремо не можемо вечно умрети зато што тамо где је Господ нема смрти. Бесмртност осигуравамо само када смо утеловљени у Господа Исуса Христа Победитеља смрти који је васкрсао и дао нам живот вечни. Ова прича треба да нам је увек на уму, како би се подсетили милостивости Творца који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине.
Покајање обнавља и васпоставља човека да поново буде син Светлости и бог по благодати. Када се занесемо и заборавимо на Господа и почнемо да живимо како Господ не жели и како Господу није угодно и мило, треба да се покајемо и вратимо Богу и на нама ће бити оно што псалмопојац Давид каже: Бог грешнике милује, а праведнике љуби.
У наставку Литургије сабрање је приступило Светињама Тела и Крви Христове.
Ђакон Јован Тимотијевић
