Прве недеље Часнога поста, многобројним људима који су се окупили ради Причешћа Часним Даровима, обратио се Владика Јустин покушавајући да у нама разгори жар вере у то да Бог брине о нама и жар поверења у то да нас Он неће оставити без Своје помоћи у животним недаћама.
Између осталог Владика је рекао и следеће: „Сви видимо да, иако смо хришћани, крштени и миропомазани, постимо и причешћујемо се, ипак много пута застранимо, много пута изгубимо веру и много пута нам се дешава оно што се често дешава у данашње време – долази безизлаз, депресија, губимо смисао овога живота и плашимо се. Неизвесност убија свакога човека који је маловеран. А толико пута смо и ми маловерни – сумњамо да ће нам Господ помоћи и сумњамо да ће све на добро изаћи. То је зато што смо се силе Божије одрекли, а сила Божија је у призивању Имена Христова. Колико људи прибегава разним лековима за смирење? Многи одлазе код психијатара на лечење и они чине оно што могу да чине… Преко тога и изнад тога само Бог може да заиста нешто и учини! Знате ли шта је у свему томе заправо потребно? Ево открићу вам тајну. Тајну где се налази благо и новац нико неће да открије, а ово ћу вам открити зато што је Господ Бог рекао да се проповеда име Његово и да се именом Његовим исцељују људи. Ево шта је потребно. Само једно – били ми у великој невољи, у великом искушењу или у великим животним изазовима потребно је да говоримо: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног (или грешну)“! И то тако да чинимо колико можемо. У почетку то траје један минут, два минута и заборавимо. Бриге овога живота помрсе наше рачуне и почнемо да мислимо и да размишљамо шта да чинимо данас. Како да се избавимо? А онда када легнемо да спавамо – исто тако: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног или грешну“. И да се тако успавамо. Знате колико можемо да помињемо – ни пет минута… Али када почнемо да упражњавамо да прибегавамо Једином Прибежишту и Једином Уточишту за спасење наше психе, нашег ума, срца и воље, онда вежбањем можемо да постигнемо да чак и пола сата обитавамо у Безграничном.
То је говорио Свети Григорије Палама, томе је научио монахе до дана данашњег. И зашто ми не бисмо користили, ми који у свету живимо, зашто не бисмо користили успешно оружје које користе монаси који живе далеко од света борећи се са невидљивим непријатељима. И ми се често боримо са невидљивим непријатељима – наш непријатељ је невидљиви непријатељ. Када упознамо себе, своје слабости, своје страсти и призовемо Бога да нас Он утврди да нам Он покаже пут онда се нећемо бојати ничега што нас чека овде у овоме свету. Јер никада нису била мирна времена. Никада хришћани нису живели у миру и благостању. Наше благостање је помињање и сећање Господа Спаситеља. Наша радост је у Духу Светоме. Све ово што сада причам некима може да буде страно, некима може да буде далеко, али пробајте ништа вас не кошта. Пробајте, помињите то спасоносно Име Господа Исуса Христа и видећете како ће вам живот бити лакши. То већ хиљадама година опстаје као истина, као сила, али многи то не проналазе зато што се баве вером као спољашњим фактором живота нашег, а она је суштина нашега бића“.
Након поуке да сав свој живот, са свим изазовима пред којима се налазимо, поверавамо на старање нашем Господу изговарањем ове кратке молитве јер Господ није глув за наше мољење и доћи ће к нама и јавиће нам се, Владика нас је подсетио да је наше да градимо мир са свима „колико до нас стоји“ и да не дајемо повода за свађе и расправе јер волећи наше ближње које видимо заправо волимо Бога кога не видимо.
Осим ових животних поука Владика је говорио и о победи Православља над иконоборачком јереси – победи која је дошла у време Свете царице Теодоре после стотину и двадесет година страдања и патње.
Као потписник ових редова и ђакон литургијске заједнице при Храму Светог Саве у Краљеву, желео бих да укажем на једну лепу слику данашњег сабрања. Наиме, премда се окупио велики број људи који не тако често узимају учешће у животу Цркве, ипак није било ни гурања, ни комешања ни нервозе. Многи су, можда и не знајући у колико часова почиње Света Литургија, стигли на јутрење, и у миру чекали све до Причешћа, а ни тада није наступио неред. Претходних година слика је умела да буде другачија…
Ђакон Стефан Милошевски
