Категорија: СПЦ

Представљање зборника радова „Искушана мисао Достојевског” у издању Епархије жичке, одржано је у Градској библиотеци Чачак у петак, 19. новембра. Публикација је објављена ове године, поводом два велика јубилеја – 200 година од рођења и 140 година од упокојења Фјодора Михаиловича Достојевског, једног од најзначајнијих руских писаца чије је дело постало образац светске књижевности.  О Зборнику су говорили мр Ана Гвозденовић и презвитер Александар Р. Јевтић, уредник издања. Зборник је резултат написаних текстова књижевних критичара, свештених лица, драмских уметника, историчара. Радове треба схватити као разговор јер су аутори на неки начин сабеседници великог књижевника. Рукописи су тако ткани да по садржају и форми представљају замишљени дијалог идеја и мисли које се међусобно сусрећу, претичу и укрштају. Предговор потписује драмски уметник Небојша Дугалић, док је лектуру и коректуру извршила мр Ана Гвозденовић.   Она је на промоцији  говорила из угла филолога и тумача књижевности, дајући кратак осврт на једанаест радова који су заступљени у Зборнику. Она је осветлила специфичност сваког рада и истакла да у овој публикацији аутори износе и неке нове погледе, промишљају о најразличитијим темама из живота који су чврсто увезани са темама који је обрађивао Достојевски, иако на први поглед не делује тако. Мр Ана Гвозденовић је указала и на важност истраживачког рада и ту сталну запитаност која кореспондира са делом Достојевског. Излагање је завршила стиховима песника Живорада Недељковића: „И од мене зависи да ли ће се / Свет избавити. Од мене, од Тебе, / Од свих живих. Од свих мртвих. / И мене и Тебе и све живе / Овај обавезује светˮ. Уредник издања, отац Александар Р. Јевтић се на почетку обраћања осврнуо на наслов зборника „Искушана мисао Достојевскогˮ. Он је између осталог казао: „Наслов је настао у тренутку созерцања о томе да се Достојевски не сме идеализовати као безгрешни писац и човек, што је чест случај код многих искрених љубитеља његовог узвишеног стваралаштва. Писац је у свом животу прошао кроз велика искушења, из којих је произишла Осана Христу.ˮ О. Јевтић је говорио и о великом књижевном и мисаоном наслеђу руског писца и о актуелности речи Достојевског у првим деценијама 21. века и нашој обавези да му се делимично одужимо читањем, промишљањем и писањем о његовом делу. Домишљатим питањима госте је кроз разговор водио библиотекар Никола Пеулић. Извор: cacak-dis.rs

Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. Дана 23. новембра другу годину како Хрaм Светог великомученика Георгија прославља своју храмовну славу, сећање на мучење Светог Георгија. Свету Литургију служио је Архијерејски намесник ужички Милош Босић уз саслуживање старешине Храма Светог апостола и јеванђелиста Марка протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Зорана Јанковића, старешине Храма Свветог Цара Константина и Јелене из Пожеге протојереја Боже Главоњића, старешине Храма Светог архангела Гаврила  у Севојну протонамесника Владимира Кораћа, старешине Храма Светог кнеза Лазара на Љубићу јереја Бојана Сујића, старешине Храма Преображења Господњег на Златибору јереја Ненада Ивановића, протонамесника Дејан Марковића, старешине Храма Светог великомученика Георгија протојереја Владимира Дуканца, ђакона из Пожеге Михајло Живковић и ђакона ужичког Милана Босића. Светој Литургији су присуствовали представници градских власти, ђаци Основне школе Душан Јерковић са својим вероучитељем Бојаном Михаиловићем, као и мноштво верног народа. Сабраном народу се обратио отац Милић Драговић, приповедајући о животу и мучеништву Светог Георгија за веру православну. Честитао је славу братству овога храма и свим парохијанима. Старешина храма отац Владимир је доделио захвалницу заменику градоначелника господину Драгољубу Стојадиновићу за неизмерну љубав и помоћ Цркви. После Свете Литургије братство храма је припремило трпезу љубави. Отац Владимир се захвалио званицама и пожелео да им се врати у здрављу и весељу. Ђакон ужички Милан Босић

У понедељак 22. новембра 2021. године из храма Светих апостола Петра и Павла у Сјеници молитвено је испраћен упокојени парох пожешки протојереј Војко Михајиловић. Свету заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење 12 свештеника и 2 ђакона из епархија  Жичке и Милешевске. Након Божанске Литургије Епископ Атанасије служио је опело почившем проти Војку, а саслуживало је преко 50 свештеника из више Епархија Српске Православне Цркве. Поред супруге и ћерки, родитеља, браће, многобројне родбине, ту су били његови школски другови из Призренске богословије, свештенослужитељи из Пријепоља, Пљеваља, Ариља и Пожеге као и многи његови парохијани из места у којима је служио Богу и своме роду.   Речима утехе Епископ се обратио ожалошћеној породици и свима присутнима: – Данас смо сви на губитку, сви који смо овде, а и многи други који са нама нису овде физички. На губитку су сви они који су упознали уснулога служитеља Божијег протојереја Војка, јер ми га испраћамо са ове позорнице живота. И нису на губитку само његове ћерке и његова часна супруга. На губитку су његови саслужитељи који су се њим учили у Призренској богословији а и ја који сам имао част да будем његов учитељ, тамо у Богословији. На губитку су сви парохијани, они из Милешевске епархије и они из Жичке епархије, где је служио протојереј Војко. – У овом тренутку бола ми се трудимо да разборито и реално сагледавамо ово што се догодило и кроз шта пролазимо. И кад реално сагледавамо долазе нам зраци радости и утехе. Јер, ево пре свега видимо да је протојереј Војко уснуо борећи се и трудећи се на њиви Господњој, као слуга Христов, служитељ Божији. И ми се одмах сећамо како је Господ наш Христос изабрао себи служитеље да проповедају Његову реч, да говоре о Њему и Његовом делу, најпре Апостоле а касније кроз сва времена, Господ је бирао себи служитеље, настављаче дела Светих Апостола. И сви су били задовољни зато што су на делу Божијем. Међу тим настављачима јесте и брат наш, саслужитељ, протојереј Војко. Радећи на Њиви Господњој исто то дело првих Христових ученика он је своју душу предао Богу. – Иако је наш брат Војко прерано отишао можемо рећи да је то један достојанствен, чак привилегован, начин одласка. Јер је уснуо радећи дело Господње, трудећи се да испуни оно на шта га је Бог изабрао. – Сви они који су познавали проту Војка имају само лепе речи о њему јер је живео достојно човека, хришћанина, служитеља Божијега. И сам овај скуп, који испраћа протојереја Војка, сведочи о Христовој победи, о победи Христове науке о љубави. Јер, овде видимо сабране школске другове протојереја Војка, служитеље, сатруднике, свештенике из много Епархија наше Свете Цркве, који су дошли да га испрате. – Господ наш Исус Христос има одговор за све ово што се догодило, за ово испраћање са животне позорнице уснулога. Господ је надјачао оно што поражава нас, надјачао све људске слабости, све тешкоће живота, надјачао и највећег човековог непријатеља – смрт. Васкрсао је и чини живим свакога ко је у животној заједници са Њиме, ко је у Његовој близини, ко живот проводи са Њиме. Господ наш, у данас прочитаном одељку из Светог Јеванђеља, каже да је дошао да испуни вољу Оца Свога Небескога овде на земљи, међу нама. А воља Оца Његовога јесте да све људе које му је Он дао и који верују у Њега сачува, да нико ко верује у Њега не пропадне него да има Живот Вечни. Господ нас чини јакима у овом животу и потпуним победницима о Васкрсењу мртвих када ће све дозвати поново у пуноћу Живота и вечно настанити у Царству Своме. – Поносни смо што смо познавали оца Војка. Жао нам је што тако рано одлази, али, испунио је своје дело на које га је Бог изабрао. Нека је вечан покој блаженоупокојеном брату и саслужитељу нашем протојереју Војку, додао је на крају Епископ Атанасије. У име Епископа жичког г. Јустина изјаву саучешћа породици уснулог протојереја Војка прочитао је архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић: – У тренуцима жалости за њим и губитком за његове ближње, утеха нам је то да смо сигурни да се достојно припремио за одлазак из овог привременог у вечни живот, достојанствено и часно послуживши Цркви Христовој, као истинити пастир словесног стада и оставивши за собом своје најмилије. Његовој породици изражавамо наше најдубље саучешће, са молитвом да га Господ настани тамо где нема болести ни жалости него где је бесконачни живот са свима светима. Протојереј Драган је потом кратко додао: – Драги оче Војко, нећемо те пуно задржавати јер ти журиш Господу твоме и нашем. После три дана туге и жалости, ове Свете Тајне и молитвословља нас отрежњују у казују нам да нема туге ни жалости. Из твоје Сјенице си пошао, преко Призрена, врлетног Јавора, до жупног Пријепоља, плаховите Таре, потом до најузвишенијих села ариљске општине и до питоме пожешке котлине. И опет, ево данас у твојој Сјеници телом, а надамо се, духом са Господом и Свима Светима. Моли се за нас а ми остајемо дужни, твоји многи пријатељи, парохијани, твоја браћа свештеници, да се свако на свој начин одужи теби према твојој породици која је остала иза тебе. Вечан ти спомен и Царство Божије. У име генерације Призренске богословије, са којом је отац Војко провео најлепше школске године живота, од свог школског друга опростио се протојереј Горан Стојановић: – Тежак и крстоносан је био пут оца Војка. То најбоље зна његова породица која је данас ожалошћена. Али исто тако његов пут је био и спасоносан јер је млад грабио блага на небу а не на земљи. Са својом породицом, браћом и родитељима, изграђивао је малу Цркву а сада је у Небеској Цркви заједно са анђелима. Радовао се доласку свога још нерођеног сина али је остао у уверењу да ће бити бољи и часнији од њега. Након опела и опроштаја, испред храма Светих Апостола формирана је колона у којој су земни остаци протојереја Војка Михајиловића пренети до сјеничког православног градског гробља. Ту на месту где је његово тело предато земљи, од свог љубљеног тате опростила се Војкова млађа ћерка Кристина речима пуним

Дана 22. новембра 2021. године на гробљу у Гучи је сахрањена новоупокојена слушкиња Господња, вероучитељица Марина Луковић. Читав свој живот посветила је Господу и Цркви Божијој, те се у складу са тим на самом опелу и спроводу осетила огромна благодат Духа Светога.  Опело су служили архимандрит Тимотеј – игуман Манастира Вазнесење, протонамесник Новица Благојевић – координатор за Верску наставу Епархије жичке, јереј Немања Матејић – парох вички и јереј Мирослав Миленковић – парох лучански. У својој беседи, отац Тимотеј је на потресан начин говорио о чистој вери и љубави коју је наша сестра Марина носила у срцу. Енергија којом је зрачила је свима нама била недостижна, те нам је и овај пут умакла, остављајући нас да промишљамо о путу ка Царству Небеском, са кога она никада није скренула. Отац Тимотеј је говорио и о свом познанству са нашом Марином, те је наводио примере манастира које је походила. Она је телесно живела у свету, али срце јој је припадало манастиру, те је у складу са тим и последње дане провела у својој вољеној Жичи. Отац Новица је пренео изразе саучешћа Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, након чега је говорио о Марининој неугасивој енергији приликом усађивања љубави својим ученицима према Богу и Цркви Његовој.  Била је омиљена међу ученицима, обављајући посао вероучитеља са пуно љубави и пажње. Вечан помен и Царство Божије нашој драгој Марини, уз наду да ће нас својим молитвама заступати пред Престолом Творца. Дарко Стевановић, дипл. теолог

Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. Тропар, глас 1. На дан кад наша Света Црква молитвено прославља Светог Нектарија Егинског-Чудотворца, обележена је и слава параклиса при Општој болници у Краљеву. Због специфичне ситуације, молитва је одржана у Светосавском храму. Светом Литургијом је началствовао протојереј Саша Ковачевић, Архијерејски намесник жички, уз саслужење протонамесника Мирољуба Попадића, старешине Светотројичног храма, протојереја Радоја Санда,  старешине Светосавског храма, и ђакона Стефана Симића.   После заамвоне молитве пререзан је славски колач, а домаћин славе је била докторка Татјана Брадић, интерниста-кардиолог, док се за следећу славу домаћинства  прихватио директор Опште болнице у Краљеву доктор Зоран Мрвић.   На самоме крају Литургије отац Саша је беседио о животу и чудима Светог Нектарија, нагласивши значај молитве светитељима као угодницима Божијим. Уследило је послужење за све присутне у парохијској сали, а старешина параклиса протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић се захвалио свештенству на Светоме Приносу, и свима присутнима који су увеличали овај дан и празник. Свети Нектарије, дивни Божији угодник, рођен је као Анастасије Кефалас 1. октобра 1864. у Тракији у сиромашној породици. Након основне школе, преселио се у Цариград.  Године 1866. одлази  у град Хиос, где је радио као учитељ. Након десет година службе се замонашио и добио име Лазар. Године 1877. примио је монашки постриг под именом Нектарије, и јерођаконски чин. Неколико година је живео у Атини, где је 1885. године дипломирао на Богословском факултету Универзитета у Атини. Године 1886. рукоположен је у чин свештеника. Исте године, добио је и чин архимандрита, и постао секретар Александријске патријаршије. Године 1889. изабран је за митрополита Пентапољског. Након тога 1892. године Нектарије је примио службу проповедника у Грчкој, а у периоду 1894−1908. водио је теолошку школу у Атини. Године 1904. док је још био директор Ризаријске школе свети Нектарије оснива женски манастир Свете Тројице на острву Егина. 1907. године он напушта дужност директора школе због здравственог стања и настањује се на острву Егина. Тамо у манастиру Свете Тројице проводи остатак свог земаљског живота у молитви, служећи Богу, пишући богословске радове, проповедајући, исповедајући, поучавајући, духовно снажећи људе до самог дана када га је 8. новембра 1920. године Господ призвао Себи. Са упокојеног скинуше кошуљу и ставише је поред, на кревет у којем је лежао парализован човек. Чим се одећа дотакла болесниковог тела он одмах устаде славећи Господа. Истог тренутка сва соба се испуни миомирисом. У априлу 1921. године због изградње мраморне гробнице гроб беше ископан и показа се да је тело усопшег било нетрулежно. Из њега се ширио предиван миомирис. Пренето је на 48 сати у игуманске одаје, а затим га обукоше у нове одоре и поново сахранише. Три године после упокојења поново се показало да је тело нетрулежно и да се из њега шири миомирис. Године 1927. на иницијативу Хризостома I, архиепископа Атинског, мошти су биле обретене по трећи пут. Тело свеца остало је нетрулежно и точило је миро. Дана 3. септембра 1953. године поново отворише гробницу. Овога пута, само Господ зна због чега, видело се да су мошти иструлиле. Коначно 5. новембра 1961. године у манастиру Егина празновало се због званичног прибројавања Нектарија Кефаласа, митрополита Пентапољског лику светих Православне Цркве. Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. Кондак, глас 8.                                                                                                               Јереј Ненад М. Јаковљевић  

Вечерњом службом у Светосавском храму у Краљеву отпочело је прослављање празника Сабора Светог архангела Михаила, који је и Крсна слава Епископа жичког Г. Јустина. У присуству Епископа Јустина који је благословио петохлебницу, богослужењем је началствовао архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслужење двојице ђакона, и појање краљевачког свештенства, а у присуству верног народа. Након службе уприличено је пригодно послужење.

На празник Света тридесет три мученика у Метилини и Светог Лазара, након Свете Литургије коју је служио у Храму Светих Цара Константина и Јелене, изненада у свом стану од последица срчаног удара у 11:40 ч. уснуо је у Господу парох трећи пожешки протојереј Војко Михајиловић. Рођен је 28. јула 1978. године у Сјеници од оца Драгише и мајке Десанке. По завршетку призренске Богословије ступа у брачну заједницу са својом изабраницом Зорицом са којом има две ћерке Анастасију и Кристину. Очекивао је и рођење трећег детета, свог сина кога није дочекао да узме у наручје. Године 1999. као редован војник учествовао је у одбрани своје земље и свог народа од НАТО агресије. Као клирик Епархије милешевске рукоположен је 2000. године и службовао је на следећим парохијама: Божетићи, Пријепоље, Вруља, одакле 2011. године долази у Епархију жичку и службује на парохији брековачкој, одакле по благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, 2018. године бива премештен на парохију трећу пожешку. На повереним парохијама оставља запажен пастирски труд и рад, где је све своје обавезе увек обављао ревносно и на време.   На празник Светог архангела Михаила биће служена Света Литургија у Храму Светих цара Константина и царице Јелене са почетком у 8 часова, где ће сви који желе моћи да се опросте од нашег драгог сабрата и оца Војка, све до 13 часова када ће молитвено бити испраћен у родну Сјеницу. У Сјеници у Храму Светих апостола Петра и Павла где је отац Војко крштен и венчан, тело почившег преноћиће до понедељка када ће у 8 часова бити служена заупокојена Света Литургија, а опело ће бити служено у 13 часова, након чега ће уследити погреб на сјеничком гробљу. Вечан ти спомен достоблажени брате и оче наш Војко. Братство Цркве у Пожеги

Дана 19. новембра 2021. године, на празник Светог Павла Исповедника и преподобног Варлаама Хутинског, упокојила се у Господу слушкиња Господња, вероучитељица Марина Луковић. Рођена је 28. фебруара 1969. године у Гучи, од оца Косте и мајке Љубице. Основну школу је завршила у родном мести, а гимназију у Чачку. Уписује се на Педагошки факултет, у Београду. По завршетку студија, запошљава се као педагог у основној школи у Горачићима. Љубав према Богу и Цркви Његовој, били су пресудни, да Марина свој стални и сигурни посао педагога замени и да почне да предаје веронауку. И, ето, пуних 20 година, Марина је предано радила, учећи и преносећи реч Божју деци у Гучи и околним селима. Била је вредна, пожртвована и предана своме послу. Великом пажњом и љубављу преносила је деци веру и љубав према, Богу, Цркви, али и свету у коме живимо. Једна од њених последњих замисли била је да са свештеником вичким Немањом организује на пролеће „Литургијски фестивал“ поводом 20 година од повратка веронауке у школски систем. Овај фестивал би садржао спортске сусрете ученика средње школе, ликовне радионице ученика основне школе, као и поклоничка путовања. Ова њена жеља остаје за нас, који смо је познавали, обавеза. За Марину, можемо слободно да кажемо да је телом била у свету, а душом и срцем у манастиру. Манастир Жича, за њу je била друга кућа. Радовала се кад год би могла да оде, а проводила је многе распусте у њој. У последњим данима свог овоземаљског живота, наша сестра Марина, оболела је од вируса корона, са којим није успела да се избори. Опело и сахрана наше драге Марине биће у понедељак 22. новембра са почетком у 14 ч. Вечан ти помен сестро наша Марина. Парох вички, јереј Немања Матејић.

Радост, мир и љубав унео нам је наш Преосвећени Владика Господин Јустин својим присуством и служењем Свете Литургије уз саслужење архимандрита Тимотеја (Манастир Вазнесење), јеромонаха Илариона (Манастир Преображење), протојереја-ставрофора Миленка Милованчевића, протонамесника Чедомира Дамјановића, ђакона Стефана и два чтеца. У присуству верног народа прослављена је храмовна слава Ђурђиц.   У беседи Преосвећени Владика је поучио све присутне да морамо бити спремни увек за страдање, ако оно стигне као што се десило у случају Светог великомученика Георгија. Морамо се припремати молитвом која треба да постоји макар и мала била. На крају је освећен славски колач који је за време славске трпезе љубави подељен свом верном народу. Својим домовима сви присутни су однели радост и благослов који су добили од свог духовног родитеља Преосвећеног Владике. Нека је благословен овај дан. Амин.                                       Сестринство Манастира Враћевшнице      

Благодат исцељења примивши, здравље дајете онима који су болесни, чудотворци Козмо и Дамјане, лекари преславни, вашом посетом победисте демонске подвале, свет исцељујући чудесима. (Кондак, гл. 2.) Празник Светих лекара Козме и Дамјана литургијска заједница Саборног храма у Краљеву обележила је Светом Архијерејском  Литургијом којом је началствовао Епископ жички Г. Јустин. Храм Светог Саве био је пун верника, колачара и свечара који Свете бесребренике славе као своје заступнике и молитвенике пред Богом.   Свети Козма и Дамјан, бесребреници и чудотворци браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама, колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ Св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу. (Охридски пролог за 1. новембар)  Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцелите немоћи наше, на дар сте добили, на дар и дајите. (Тропар, гл. 8.) Фото и текст: Душан Дуњић, студент теологије