Категорија: Издања

Шеснаест угледних стручњака и истраживача српског средњег века одазвало се на позив Задужбине Светог манастира Хиландара да на свеобухватан и сликовит начин представе личност краља Стефана II Уроша Милутина, његову владавину и наслеђе. Прилози су посебно писани за ову прилику и ову књигу, осмишљену као зборник монографског типа, поводом 700 година од упокојења Светог краља. Темељном и мултидисциплинарном научном аргументацијом, у нечему и сучељених ставова, они граде јединствену синтезу која слојевито и детаљно осликава епоху златног доба српског средњег века. При томе пружају нам увид у сва актуелна сазнања савремене историографије и доносе свежину нових решења за многа отворена питања тог доба. На крају, пред читаоцем је могућност дубљег и истанчанијег разумевања личности и дела краља Милутина. Књига нам открива човека и владара који се на раскршћу светова—Истока и Запада, видљивог и невидљивог, личног и општег—храбро сучелио са бројним изазовима и променио зацртане парадигме великих сила. Предан наслеђу сопствених предака, он је пресудно утицао и на обликовање нашег бића. Ово дело из окриља издавачке радионице отаџбинске Задужбине древног Хиландара, наткриљује поздравно слово и благослов хиландарског игумана, прави „кључ“ савременом читаоцу за разумевање мистичне димензије речи да „прегаоцу Бог даје махове“. Радове употпуњује девет карата и чак 228 илустрација, које придоносе бољем сагледавању епохе. Зборник се завршава обимном библиографијом , док сваки ауторски текст прати резиме на енглеском језику. Топле препоруке рецензената, истакнутих светских византолога и историчара средњег века, додатно уверавају да је реч о незаобилазној књизи како за истраживаче, тако и за љубитеље и поштоваоце српског наслеђа и културе. Рецензенти: Миодраг Марковић, Гинтер Принцинг и Ђорђе Бубало. Аутори: Срђан Пириватрић, Смиља Марјановић-Душанић, Предраг Коматина, Небојша Порчић, Невен Исаиловић, Ивана Коматина, Милош Ивановић, Срђан Шаркић, Бранислав Тодић, Драган Војводић, Бојан Миљковић, Мирјана Живојиновић, Владимир Вукашиновић, Ирена Шпадијер, Даница Поповић и Љубомир Максимовић. Опширније на страници пројекта: https://www.hilandar.org/sveti-kralj-milutin/ Извор: СПЦ

Колико год да се о томе говорило (а не говори се довољно!), имам утисак да се не схвата или се олако схвата штета коју претерано гледање у екране мобилних телефона, таблета, телевизора и компјутера наноси деци. Почевши од тога да електромагнетно зрачење лакше пролази кроз тање дечије лобање, чиме може проузроковати бројна неуролошка оштећења, и знатно повећати шансе обољевања од рака мозга, па до изузетно штетних утицаја које на развој имају друштвене мреже, зависност од видео игрица или порнографских филмова. На њих се наслањају проблеми са кашњењем у развоју говора, учењем, концентрацијом, пажњом, све сиромашнијим речником. Уколико се у раном животном добу дете навикне на честу употребу ове врсте технолошких помагала, са великом сигурношћу се може рећи да ће касније, када одрасте, имати нижи школски успех, проблеме са одлагањем обавеза, слабије памћење, нижу емоционалну интелигенцију, ако не и неке озбиљније психолошке сметње. Неколико запажања архимандрита Рафаила Карелина на тему екрана доста верно и без икаквог претеривања упозоравају на опасности које вребају ,,из екрана“: ,,Екран је човеку узео душу, исцедио је из њега све снаге, а оно што је остало личи на комину од грожђа од којег је направљено вино. Он у кући игра улогу некадашњег супруга и оца.“ Покушаћемо да укратко протумачимо оно што би цењени архимандрит могао да нам поручи. На који то начин екран човеку узима душу? Навешћемо најочигледнији разлог. Претпостављам да је свако од нас био сведок, али и главни актер једне овакве ситуације. Седите и разговарате са пријатељем, и наравно, с обзиром да сте члан неколико вибер група, екран телефона засветли и чује се свима добро познати звук. Руке саме хитају ка телефону и ви истог тренутку одговарате на поруку. У том моменту, а такви моменти често знају да потрају, чак толико дуго да понекад збиља више гледамо у телефон него у лице пријатеља, без обзира да ли садржај поруке захтева хитан одговор, ми више нисмо ту. Мисли су сада на другој страни, очи више не гледају саговорника, а тело је повијено и јасно показује саговорнику да је њему намењена споредна улога. А преко пута вас је човек. Икона Божија. Бог по благодати. А ви сте га начинили мањим од црног екрана. Признаћете да је већина вас била у оваквој ситуацији. А ретки су они чији телефони током разговора са другима нису на столу и чији екран није окренут на горе. Посебно су деца склона да скоро и не разговарају већ је свако у свом микро свету, далеко од онога што се око њега дешава, загледан у ко зна какве садржаје. Тада се не чује цвркут птице, не види се процветало дрво поред пута или туга у оку пријатеља. Како то екран у кући игра некадашњег супруга и оца? Наш цењени дечији психијатар Светомир Бојанин у више наврата је наводио пример пријатеља који је ћерки од рецимо десетак година поклонио занимљиву књигу. Дете ту књигу никада није прочитало. Када ју је професор Бојанин касније упитао зашто, одговорила је да се дуго надала да ће тата сести поред ње, да ће са њом читати и да ће заједно уронити у занимљиви свет који је у њој приказан.  Уколико је дете немирно, уместо грдње оца, добиће телефон у руке, уколико не жели да једе, уместо ударца по задњици добиће таблет са видео игрицама, а у паузи играња, устима ће принети комад хране. Многи дечији психијатри су забринути због оваквих дечијих навика, али и пасивности очева и неспремности да одговорније схвате своју улогу, те наводе да већина психолошких проблема која ће многа деца имати касније у животу потичу од непостављања јасних граница у детињству и попустљивог васпитања! Један од њих чак наводи да се деца гуше од превише слободе и попуштања и да им је хитно потребан ауторитет како би увео ред у изградњи њиховог света. Како нас то екрани чине отуђенима и равнодушнима према најрођенијима? Велики број младих зависан је од видео игрица и порнографских филмова. Овакав вид ,,забаве“ изразито негативно утиче на рад префронталне коре великог мозга. То значи да млади који проводе више времена уз овакве садржаје постају безвољни, немотивисани, тешко способни да усмере пажњу на читање књиге, губе моћ моралног расуђивања. Поред тога, врло често су склони да оболе од социјалне анксиозности или депресије. Упијање насилних слика или сексуалног садржаја доводи до губитак емпатије, неспособности да се препознају осећања ближњег, објективизације особа супротног пола и до бројних других негативних појава. Не треба ни помињати огромну количину потрошеног времена. Ретки су домови у којима дете седи без телефона, слуша и дода по коју реч када у госте дођу рођаци или пријатељи. Оно што је посебно важно је да нас екрани у које све више забадамо главе удаљавају од молитве, а тиме и од себе самих. Тиме што постајемо скупљачи бројних неважних информација удаљавамо од себе благодат Божију и губимо мир. Чини се да нам је неопходна посебна врста дигиталног поста како бисмо се јасније загледали у своје душе. Црни екрани који нас окружују су нам највећи непријатељи у тој борби! Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 30. март 2023. године

Час веронауке са средњошколцима: Говорећи о Десет Божијих заповести дотакосмо се питања о убиству ,,из хуманости“ и чедоморству. Неколико девојака иступи са врло оштрим ставом у прилог чедоморству и предбрачним односима, док ме остали ђаци у глас обасуше потпитањима. Покушавао сам  да одговорим на свако од њих и да их својим одговорима наведем на ублажавање или промену става. Мислио сам да их тог часа приведем Христу. Али уместо тога, заузврат сам добио само подсмех. Данима након тога нисам могао да се смирим. Тражио сам своју грешку, поредећи себе са најблиставијим просветитељима из житија светих. Није ми пошло за руком. А онда сам се спустио на земљу. Уместо са светим просветитељима и учитељима, одлучио сам да се упоредим са својим ђацима: да се сетим себе и своје генерације у њиховим годинама, поготову зато што сам похађао исту школу као и они. Резултат је био позитиван:. Осврнувши се на тај тренутак сопственог живота, схватио сам да моја генерација и ја, не само да у њиховим годинама нисмо били охристовљени, већ смо са много већим ниподаштавањем гледали на Христову науку. И ми који смо касније поверовали у Њега нисмо то учинили одједном. Пре познања Бога и љубави Његове мора постојати човекова чежња за Њим. Пре богопознања мора ићи боготражење. А оно је процес. То нас учи и Велики Пост са својим припремним недељама. Прва недеља припреме пред Велики Пост посвећена је царинику Закхеју, који се из жеље да види и упозна Христа попео на смокву, пошто је био веома низак. Христос похваљује Закхејеву жељу и упорност да га упозна, те посећује његов дом. Тада је Закхеј ступио на пут спасења и светости, али још увек није био постао светитељ. Почетак боготражења и богопознања је свест о сопственој ограничености и ништавности. Ко високо мисли о себи неће до Бога доћи. Тако нас учи прва припремна недеља Великог поста. А четврта недеља Великога Поста иде корак даље. Посвећена знаменитом подвижнику из VI века, Св. Јовану Лествичнику, ова недеља нас учи да је богопознање процес узрастања. А као и сваки процес,н и оно се не дешава преко ноћи, већ захтева време. Св. Јован у својој књизи Лествица наводи укупно 30 степеника богопознања. Пишући о преласку на наредни ступањ, Свети Јован истиче да ,,ко се учврстио на овом ступњу нека се не осврће на оно што је за њим.“  Почетак лествице је добровољно одрицање од овога света, а крајњи степеник јој је љубав. Баш зато што описује како изгледа процес раста у вери и богопознању, Лествица није корисна само за монахе већ и за нас мирјане. Интересантно је да Јован, иако строги монах и подвижник, на том последњем ступњу пореди љубав човека према Богу са љубављу између мушкарца и жене: ,,Блажен је човек који воли Бога тако као што занесен љубавник воли своју драгану… Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревнстан онако како су ревносни мужеви, који ради својих супруга лишавају себе и сна“. Овакво поређење присутно је код многих отаца Цркве, као што је присутно и ово градирање богопознања на ступњеве. Поједини оци наводе три ступња, поједини осам, поједини десет, итд. Али без обзира на различите скале, суштина је иста: до Бога се долази временом, стрпљењем, подвигом, успињањем и узрастањем, а не одједном. Богопознање је динамика, а не статика. Оно није само дар Божанске благодати, већ захтева активно учешће васцелог човековог бића. ,,Од нас труд, од Бога благодат“- каже Св. владика Николај. Свети апостол Павле који у својој посланици пише о достизању ,,мере раста висине Христове“, био је најпре фарисеји и гонитељ хришћана, а апостол није постао у једном маху. Као и сви ми, и Савле је временом, након сусрета са Господом, својом слободном вољом, трпљењем, одрицањем и трудом постао то што јесте. Млади Растко је месецима пре него што се одлучио на свој спасоносни бег на Атонску Гору, водио духовне разговоре са руским монасима. Временом и напором принц Растко је постао Светитељ Сава, а не аутоматским ступањем на тло Свете Горе. Незнабожачки кнез Владимир Кијевски се питао која је вера најбоља и уложио новац, време и труд да дође до тог сазнања, а након крштења уложио труд и новац да јеванђеоске принципе спроведе на делу. И најзад: Пресвета Дјева се дванаест година учила Божјем Закону и усавршавала у врлинама у Соломоновом храму, па тек онда била од Бога изабрана да постане Богородица.  Оно што се дешава у магновењу је тренутак када се божанска благодат косне нашега срца и када као одговор добије наше судбоносно ,,да“. То је онај тренутак попут  Савловог пута за Дамаск, Владимировог крштења на Дњепру, Растковог пострига у Манастиру Св. Пантелејмона, посете архангела Гаврила Дјеви Марији у Назарету… Сетимо се себе и у том тренутку: били смо безбрижни, радосни и пуни снаге! Али, без обзира на то, ни тада нисмо били на истом психофизичком и духовном ступњу на којем смо сада. Почетничка благодат је темељ, али не и цела кућа. Бог се постарао за темељ, али за стубове, зидове и кров морамо и ми сами да се потрудимо. Почетничка благодат је оно јеванђеоско семе о којем Господ тако често говори својим ученицима. То семе је увек истог квалитета, но његов даљи раст и развој зависе од нашег третмана. Стога, не очекујмо од људи око нас да се, како каже Свети ава Јустин ,,оцркове и охристове“ преко ноћи. Тим пре што се ни једноме од нас то није десило одједном. Наше је да људима својим примером и речима сведочимо Христа, а остало је у Божјим рукама. Ми само треба нежно да посејемо јеванђеоско семе међу наше ближње, а ницање и развој да оставимо човековој слободи, времену и Божанској благодати. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 24. март 2023. године

Крстопоклона недеља је прекретница, од које зависи сама суштина нашег хришћанског живота. Управо на тој прекретници, ми се поклањамо Часном и Животворном Крсту Господа нашег Исуса Христа. Тема Крста, која доминира у црквеној химнографији ове недеље, није тема страдања, већ тема победе и радости коју нам је Господ донео. Управо из овог разлога је и сам канон ове недеље уствари парафразиран васкршњи канон. Значење овога је више него очигледно. Наиме, ми се налазимо на средини поста, и са једне стране осећамо физички и психички умор, тако да наш замор постаје све очигледнији. Са друге стране пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, ми полако почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса, који постају све светлији. Ове недеље, као треће недеље Великог поста, прослављајући и клањајући се Часном и Животворном Крсту, на известан начин и сами себе разапињемо и при том услед замора постом постајемо заједљивији, малодушнији и слабији. Но, баш у овом тренутку, пред нама се појављује Христов скиптар и царски символ, преко ког нам Господ даје освежење, одмор, утеху и подстиче наше самопоуздање, не би ли смо се ми тиме оснажили и наставили да ходимо ка Његовом славном Васкрсењу и тријумфу над нашим последњим непријатељем-смрћу. Такође, подстакнут Христовим речима: ,,Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и пође за мном“(Мк. 8, 34), и апостол Павле поучавајући Галате каже: ,,А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим Крстом нашега Господа Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету“ (Гал. 6, 14). Такође, наша света Црква данас пева: ,,Крсту твоме поклањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо“ – јер је Крст хранитељ васељене, красота Цркве, наша одбрана од сваког зла, па стога и не чуди што сваки верник не започиње никакав рад док се не прекрсти. У духу реченог, ми Крст можемо назвати и јединственим символом среће и напретка, којим се следујући павловском духу, увек хвалимо, радујемо и веселимо. Поклоњење часном и животворном Крсту је такође и сећање на Христово хитање ка Јерусалиму, ка страдању које се збило нас ради и ради нашег спасења. У догађају Крста, садржана је та бескрајна, предвечна љубав Божија према човеку, као Његовом најмилијем створењу. Бог је у знаку крста и створио човека, или како то каже свети владика Николај Велимировић, сва васиона је у знаку крста. Такође, и свети Иринеј Лионски, свештеномученик из другог века, нас подсећа да човек, када стане и рашири руке, представља живи и ходећи крст. О значају Крста сведочи целокупна библијска историја. Ако се вратимо уназад кроз исту, видећемо да су се људи вековима кретали ка тајни Крста, што се посебно односи на старозаветни народ Божији – Израиљ. Сваки праведни човек у свету пре Христа, био је у знаку тајне Крста и жртве, у знаку непрестане потраге за том тајном, која је ништа друго до темељ и смисао нашег живота. Таквих људи је хвала Богу, било пуно, довољно је се само сетити Авраама, Исака, Јакова, Мојсија, те мудрих царева Давида и Соломона, великих пророка Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила и многих других. Али, пре две хиљаде година, збио се догађај који је био од суштинског значаја за историју спасења света. Оваплоћењем Божијим, Његовим доласком у свет, чињеницом да је Бог из своје љубави постао стварни и потпуни човек, открила се једна нова, светла страница у нашем постојању. И заиста, целокупни Христов боравак на земљи, Његово рођење у Витлејемској пећини, проповед, Страдање, Васкрсење и Вазнесење, једном речју, целокупни Богочовечански живот, био је у знаку Крста и Страдања, чега се иначе, ми и молитвено сећамо на нашим светим богослужењима. Тешко је о Крсту говорити под Крстом, јер под Крстом, пре свега, треба молитвено ћутати. Не смемо под Крстом мудровати, јер нема те људске речи која би могла описати силу и дејство Часног и Животворног Крста Господњег. На Крсту се поновићемо, збила предвечна тајна Светотројичне и Богочовечанске љубави Божије. Господ наш – Исус Христос је ишао на Голготу носећи Крст Своја на плећима Својим, и био је разапет нас ради и нашега ради спасења. И заиста, нема веће љубави од Божије љубави, јер је Оваплоћени Бог положио живот Свој за ближње Своје – за све људе, за живот света (Јн. 6, 51). Оно што ми треба да радимо, јесте да се као хришћани, умиримо пред тајном Крста, јер једино тако можемо да појмимо и свесно примимо силу Часног и Животворног Крста, која је, на невидљив начин, непрекидно присутна у нашем животу. Љубав је увек жртва, али жртва радосна, као што је и пост по речима оца Александра Шмемана увек једна радосна туга. У духу тога, и Крст је тајна, не мучења, већ жртвене љубави Божије.   Крсту Твоме поклањамо се Владико и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Нека је Господу слава у све векова векова. Амин!                                                                                     Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 07. март 2023. године

У данима почетка свештеног периода свете и Велике четрдесетнице, из штампе је изашао 389. број „Православног мисионараˮ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, који носи тему „Богопознање и богословљеˮ На насловној страни првог броја у 2023. години налази се фотографија блаженопочившег протођакона Владимира Јарамаза (1980-2023), сабрата Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици, који се на празник Сабора Светог Јована Крститеља, 20. јануара 2023. године, преселио из овог пролазног у живот вечни и непролазни. Презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, у свом уредничком уводнику под насловом „Од путника до песникаˮ, указује да је губитник само онај човек који изгуби вечност. Своје казивање о богопознању отац Оливер је утемељио на поуци преподобног Силуана Атонског који каже: Ако постоји светитељ, онда мора постојати и Онај који га је осветио. „Истином и покајањем мењамо своје животе, Истина је Христос, а покајање доноси Царство небескоˮ, поука је јеромонаха Макарија (Имамовића), игумана Светоуспенске обитељи манастира Савина у Херцег Новом. У јануарско-фебруарском броју у рубрици „Беседаˮ доносимо беседу нашег новог сарадника оца Макарија, коју је изговорио у двадесет и прву недељу по Педесетници. За рубрику „Хришћанска аскетикаˮ пише протопрезвитер др Никола Маројевић, парох при Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У свом ауторском тексту под насловом „Ако Бога знаш… (Мк 9, 14-32)ˮ, отац Никола указује да човек није створен да буде потркалиште демона и демонских сила. Поред тога, аутор поучава да хришћани имају велику одговорност пред Богом и човеком, јер нисмо дошли да будемо земљи мед, него со. У рубрици „Хришћанска етикаˮ објављен је ауторски текст катихете Бранислава Илића под насловом „У љубави нема довољних количина – љубав има својство бесконачностиˮ. Аутор подсећа да је љубав највиша и најдрагоценија врлина међу свим врлинама, те да је живот леп само када је прожет и осмишљен истинском јеванђелском љубављу. Своје слово о љубави аутор наведеног текста утемељио је на светитељске примере Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, који су речју и делима пројављивали љубав на коју је сваки човек призван. На биоетичка питања у светлости православног богословља разговарали смо са протонамесником Драганом Поповићем. Отац Драган је читаоцима указао на важна биоетичка питања и позвао све читаоце „Православног мисионараˮ да се укључе у биоетичку проблематику, свако на свој начин, пре свега да се на адекватан начин информишу о овим важним питањима. У рубрици „У дијалогу са атеизмомˮ објављен је текст др Александра Милојкова под насловом: „Псеудо либерализам – идеологија палог бићаˮ. Наставак текста биће објављен у следећем 390. броју „Православног мисионараˮ. Текстом под насловом „Богословље као искуство живога Богаˮ презвитер Владимир Пекић отвара тематски део овог броја. Отац Владимир поучава да је богословље увек плод богопознања, а да реч богопознање указује на непосредност Божјег присуства и човековог препознавања Бога. Протојереј Александар Јевтић у свом тексту који носи наслов „Везивање смртног са Бесмртним кроз богословље и богопознањеˮ, подсећа да су богословље и богопознање два плућна крила здравог духовног живота. Поред тога, парох краљевачки истиче да се на темељу смиреноумља као познања сопствене створености од Бога као Животодавца, рађа смирење као основни везивни елемент свих наших поступака који су усмерени према ближњима. У тематском делу објављен је и текст схиархимандрита Авраама Рејдмана под насловом „Богословске истине нису философија, већ пут ка спасењуˮ. Превод ове беседе која је изговорена у другу недељу свете Четрдесетнице, са руског језика доноси Небојша Ћосовић. Архијерејски намесник никшићки и парох при Саброном храму Светог Василија Острошког у Никшићу протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Бобан Јокић доноси нам текст под насловом „Задаци савременог богословља на путу богопознањаˮ. Према речима проте Бобана богослов не сме да буде жртва свога гледишта јер он није појединац, он сведочи и учи друге да су удови једнога тела, чланови једне заједнице, где је сваки члан понаособ не само део масе, већ да сваки возглављује целину и целина је неотуђиви део свакога. Поред тога, отац Слободан Јокић подсећа да богословље мора постати и живљење и делање, те да оно мора бити одговор на жеђ за пуноћом знања, истине, светлости, радости, среће, слободе, покајања и смерности. Тематски део 389. броја закључен је текстом наше сараднице Маријане Пилиповић која пише на тему: „Говорити о Богу и(ли) говорити са Богом. Наша сарадница Радмила Грујић у рубрици „Вишедетне хришћанске породицеˮ доноси репортажу о породици Дринчић из Жаркова. Наведена породица у разговору за „Православни мисионарˮ поручује: Породичној срећи доприноси љубав и слога, смирење, заједнички моменти, да разговарамо једни са другима и поделимо сваки тренутак, било радости, али и туге. Ненад Бадовинац пише о свом духовном оцу блаженопочившем игуману лепавинском Гаврилу. Ово је други део текста поводом пете годишњице од упокојења оца Гаврила који је био неуморни мисионар и проповедник благе вести Јеванђеља Христова. У рубрици „Разговорˮ објављен је разговор са мр Смиљом Влаовић, нашом новом сарадницом која ће од следећег броја „Православног мисионараˮ водити рубрику „Трагом старих светињаˮ. У разговору који је водио катихета Бранислав Илић, мр Смиља Влаовић је говорила о свом досадашњем раду, са посебним освртом на до сада објављене књиге. У свом казивању наша сестра Смиља се присетила лика и дела незаборавног блаженопочившег проф. Предрага – Пеђе Вукића, који се пре неколико година упокојио у Господу у манастиру Острогу, где је и сахрањен на манастирском гробљу. Смиља је нашим читаоцима представила рубрику коју ће водити и кроз коју ће читалачку публику упознавати са древним и мање познатим светињама. Рубрика „Из историје Српске Православне Црквеˮ доноси нам текст др Ђорђа Вуковића који пише о Стефану Душану и властелину Рудлу. Јелена Јонић кроз рубрику „Света Земљаˮ приближава значај манастира Светог Пророка Илије који је и данас живи мушки манастир који припада Јерусалимској Патријаршији. Према предању на месту где се налази манастир зауставио је Пророк Илија бежећи од царице Језавеље на путу за Хорив. У рубрици „Света Гораˮ др Немања Јонић пише о Светогорској области Провата, где се налазе најпознатије Светогорске келије Светог Артемија и келија Часног Крста. Садржај овог 389. број „Православног мисионараˮ закључен је садржајним некрологом из пера катихете Бранислава Илића, а у спомен на новопрестављеног протођакона Владимира Јарамаза (1980-2023). Уз текст сећања на протођакона ангелског гласа, широког срца и дивне душе, објављена је у

У овом броју наше рубрике, са вама ћу поделити две врло необичне ситуације које је приредио овај страшан земљотрес у Турској и Сирији. Уверен сам да би се о свакој од њих могла написати књига или снимити филм, јер ни по чему нису свакидашње и очекиване. Прва ситуација: Ископавајући тела у срушеној згради, спасиоци су пронашли торбу у којој се налазило милион евра. Врло је необично и то што новац није пронађен у нечијој скупој „вили“ које су се налазиле изван града, већ у стамбеној згради у којој су живели припадници средњег економског сталежа. Још увек се нису јавили власници овог новца, и вероватно се неће ни јавити, јер је велика већина станара те зграде свој земни живот завршила под рушевинама. Дакле, не знају се никакве околности везане за овај новац. Међутим, за потребе овог текста замислићемо да је новац припадао породици која се ни по чему није издвајала од својих комшија. Можда су се комшије свакодневно сретале са њима, не могући ни да претпоставе да су ови људи власници толиког богатства. Можда су ти људи све своје време проводили, борећи се да стекну богатство, чврсто посвећени овоме циљу. Можда су жртвовали своја пријатељства, своје породичне односе, зарађујући, згрћући новац, не знајући ни за предах, ни за живот који није испуњен бројкама. Ко зна колике године одрицања и напора су се скриле у ову торбу са парама? Међутим, наишла је страшна ноћ земљотреса и, за свега неколико минута, ови људи су све изгубили – и живот и новац који је зарађен крвавом муком, не окусивши плодове свога рада. Друга ситуација: Услед инфлације и неконтролисаног раста цена, власник десет станова је подигао висину станарине својим подстанарима. Једна породица није била у стању да исплаћује нову висину кирије, и отац те породице је молио власника стана да им изађе у сусрет. Власник је то одбио, знајући да је велика потражња за становима, и рекао им је да напусте стан уколико га не могу плаћати. Немајући друго решење, породица подстанара се иселила из стана. Међутим, следеће ноћи је „наишао“ земљотрес и неповратно разорио свих десет станова овог човека. Подигнуте су десетине хиљада шатора у којима сада бораве људи који су остали без крова над главом. Испоставило се, готово невероватно, да су ове две породице (породица подстанара и породица власника станова) привремено смештене у шаторима, који се налазе један до другог. Сада су „на истом“ у погледу места становања – но власник станова се ипак налази у незавиднијој позицији – њему треба живети крај људи које је истерао „на улицу“. Околности описане у обе ситуације, снажно иду у прилог основном светописамском доживљају о човеку – човек није само биће земно, и није створен само за земљу, за имовину и за богаћење земним добрима, већ за Светлост Вечног Царства Божијег. Господ у Јеванђељу јасно каже: „Јер, каква је корист човеку, ако човек сав свет задобије, а души својој науди?“. Обе ситуације, овде приказане, сведоче да су Господње речи сушта истина.  Жртве оне прве породице, њихова невероватна посвећеност стицању новца (који су на крају крајева и стекли), њихова одрицања од свега што се треба платити новцем како би додатно уштедело су се испоставиле као сасвим бесмислена жртва. Новац су сматрали нечим што је најзначајније и нечим чему све треба подредити, а у трену су остали и без новца и без живота. Њихово живљење се показало као потпуни промашај. Другим речима, каква им је корист од стечених милион евра, које ће сада ко зна ко трошити? Но истинитост наведених јеванђелских речи ће постати сасвим очигледна тек када Господ, по други пут, дође међу нас и када наступи Дан Суђења. На Суду Божијем, Господ нас неће питати да ли смо били богати или сиромашни (тамо ће то бити сасвим небитно, што би псалми рекли „на истом су и богат и сиромах“), већ ће нас питати за љубав, доброту, милосрђе, човекољубље, опраштање, радост и веру. Уколико уместо радости, љубави и доброте, наши животи процветају плодове егоизма, мржње, презира, оговарања, сплеткарења, и томе слично, све и да смо највећи милијардери света, нећемо ући у Светлост Царства Божијега и у славу појања са анђелима, већ ћемо отићи тамо где је, према јеванђелским речима, „тама најкрајња, плач и шкргут зуба и огањ неугасиви“. Из перспективе Вечности обасјане лицем Божијим, свима ће бити сасвим јасно да је током земног живљења првенствено требало да узгајамо плодове јеванђелких врлина. Колико је тек онда страшно, уколико су ови људи, згрћући тај милион, живели као да Бога нема? Осим што су изгубили ове животе, изгубиће и Вишње Царство, а зарадиће таму, плач и шкргут зуба, на сву Вечност. Слично ће бити, осим уколико се покаје, и оном власнику десет станова који је истерао људе на улицу. Тамо ће бити упитан за свој однос према људима који су га окруживали – приликом одговорања, власништво над десет станова му неће бити од помоћи… Дакле, човек који се труди да живи јеванђелском добротом ће бити на двоструком добитку. И овде ће бити оплемењен радошћу, љубављу, добротом и вером (наравно, невоље овде никога не мимоиолазе, па неће њега) и Господ ће му пружати обилну утеху, и тамо ће наследити Царство Небеско. Није требало да се деси земљотрес да би ово схватили, али сам уверен да ни након ове страшне катастрофе, опет многи људи неће схватити како треба живети… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 24. фебруар 2023. године

Из штампе је изашла пета свеска Николајевих студија, међународног часописа за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића. Београд: Хришћански културни центар „др Радован Биговић“, 2023. 176 стр. У петој свесци Николајевих студија објављен је преглед увида Светог Владике Николаја о друштвено–политичким темама, који је кроз истраживање Охридског пролога припремио крстоносни прота Џон Дејвид Финли, продекан Академије Светог Атанасија из Сан Инеза у Калифорнији и руководилац Одељења за мисију и евангелизацију Антиохијске Православне Архиепископије за Северну Америку. Чланак др Немање Радуловића, професора Филолошког факултета Универзитета у Београду, на основу архивске грађе Фондације Нова Атлантида показује како је круг панхуманиста из двадесетих година прошлог века суштински био српски огранак мреже Димитрија Митриновића (1887–1953); Николај Велимировић, који се током свог боравка у Лондону са њима повезао, после 1. светског рата од ове групе се дистанцирао — на разочарење Митриновићевих следбеника, како показује њихова преписка из треће деценије 20. века. Чиме се Владика Николај бавио почетком двадесетих година 20. века показује његово писмо проти Стевану Димитријевићу (1866–1953) од 12. децембра 1921. године, које је уводним текстом и коментаром растумачио Немања Андријашевић, докторанд Православног богословског факултета БУ. Из Владикиног дописа сазнају се поједини подаци о Богомољачком покрету, стању у Епархији охридској, као и о односу српске војске према држави Албанији. Ово писмо пронађено је у Архиву проте Димитријевића у Покрајинском државном архиву Косова и Метохије у Приштини, и објављује се први пут. Ђакон Будимир Кокотовић из Библиотеке Српске Патријаршије у свом чланку доноси краћи преглед живота и деловања проте Алексе Тодоровића (1899–1990), дугогодишњег сарадника Епископа Николаја Велимировића. Под непосредним руководством проте Тодоровића излазила су после 2. светског рата издања Библиотеке „Свечаник“, а међу њима објављено је и неколико дела Епископа Николаја. Преглед живота и рада Николаја Велимировића прилаже Љупка Катана, докторанд на Факулету политичких наука Универзитета у Београду. Овај кратки животопис Вл. Николаја, у ком се посебна пажња поклања његовим дипломатским вештинама, написан је на основу литературе и истраживања претходних аутора и засебних истраживања ауторке у англоамеричким државама. Презвитер Душан Ђаковић, докторанд на Православном богословском факултету Каподистријског националног универзитета у Атини, пише о једном новом издању — диптиху др Снежане Адамовић објављеном под двојним насловом као Созерцање Беседа под гором и Петар II Петровић Његош у критичкој мисли Николаја Велимировића. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу. Пета свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2023/III/5. Наредна свеска Николајевих студија требало би да буде објављена у јулу 2023. године, ако Бог да. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу. Пета свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2023/III/5. Наредна свеска Николајевих студија требало би да буде објављена у јулу 2023. године, ако Бог да. Часопис Николајеве студије додат је у doiSerbia Репозиторијум — http://www.doiserbia.nb.rs/, као и у DOAJ: https://doaj.org/toc/2738-1072. Недавно је часопис укључен у базу ЕРИХ ПЛУС — http://kanalregister.hkdir.no/publiseringskanaler/erihplus/periodical/info?id=504200. Часопис Николајеве студије укључен је и у AtlaSerials PLUS® (Atlas PLUS®) збирку часописа Америчког богословског библиотечког удружења [American Theological Library Association] (https://www.atla.com/research-tool/atlas-plus/), а доступан је и преко платформе ЕБСКО / EBSCOhost Research Platform (https://www.ebsco.com/). Николајеве студије

Налазимо се у припремним седмицама пред долазећи Часни пост, најстрожи и најдужи по трајању. Они који посте трудиће се да постом и молитвом чисте своју душу, да делима милосрђа, вежбањем смирења и стрпљења, уз помоћ Божију учине себе бољима, како би привукли благодат Духа Светога, и радосно дочекали највећи празник Васкрс. Неко ће постити на води, неко на уљу, свако по благослову свога свештеника или духовника. Искуство говори да ће највећи број верника приступити светој тајни причешћа на крају прве, Чисте седмице поста. Иако свештеници непрестано подсећају да се након тога настави са постом, многи већ наредне седмице почињу да мрсе, губе почетни елан и настављају да живе по старим правилима, са укорењеним штетним навикама, остављајући бригу о души по страни. Невезано од тога како и колико посте, многи занемарују, други свесно избегавају, а неки чак сматрају и непотребном свету тајну покајања која би требало да претходи светој тајни причешћа. Није лако дати једноставан одговор на питање зашто је то тако, али је важно да свако од нас постави себи то питање. Када се Светој Ксенији Петроградској изненада упокојио супруг Андреј Фјодорович Петров, појац дворског хора, Ксенија је толико била потресена његовим напуштањем овоземаљског света да је тај моменат био прекретница у животу будуће светитељке. Поуздано знамо да га је искрено волела по томе шта се десило потом. Наиме, Ксенији је било неприхватљиво да њен драги овај свет напусти без хришћанског покајања! Након тога, ова млада удовица је одлучила да се прави безумна, како би се, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Господ јој је касније даровао и дар прозорљивости, а народ је толико привукла снага њене океанске вере, да су многи журили да јој уделе по једну копејку. Пример Свете Ксеније и њеног супруга Андреја, довољно говори о томе колико је страшно напустити свет непокајан. Као дугогодишњи исповедник, архимандрит Серафим Алексејев је често разговарао са верницима који нису осећали потребу да дођу на исповест. Памтио је и бележио њихове одговоре да би их касније класификовао у неколико категорија. Навешћемо три најчешћа и кратко прокоментарисати шта је код сваког од њих проблематично. Одговор/изговор једне групе верника добро описује следећа реченица: ,,Ја сам толико грешан! Може ли Бог да опрости моје грехе?“ Овакав одговор нам говори да тај човек не познаје довољно слабост људску, али и снагу милосрђа Божијег. Неко ко често греши требало би да чешће и призива име Божије, да призна своју немоћ и схвати да не може сам да се поправи и тражи помоћ Његову који ће свакако помоћи. Отац Милош Весин сматра да губљење наде услед ,,претеране“ грешности, а као плод посусталости у вери, колико год да је то реалан и често присутан проблем, не би требало да одбија, већ напротив – да привлачи душу молитви, покајању и исповести. Иза оваквог одговора може да се крије и неискреност према себи, у смислу да смо довољно свесни да можемо добити опроштај али се плашимо да учинимо напор и након исповести испољавамо труд у очишћењу душе. Можда нам је некада тешко што грешимо, али нам је још теже да се мењамо и тако заваравамо себе да смо много грешни, а заправо нисмо спремни да кренемо путем покајања и касније промене живота. Друге одговоре које наводи архимандрит Серафим могу се свести на следећу реченицу: ,,Зашто да идем на исповест? Ја немам никаквих посебних грехова.“ За разлику од претходне, где особа признаје да је грешна, овде је могуће да је нечастиви умешао прсте и у особу уселио гордост која јој је толико замутила духовне очи. Када неко каже да нема посебне грехове, могуће је да мисли да није никога убио, није никада ништа украо, није никога преварио, није преварио супруга/супругу и сл. Међутим, немогуће је да никада није починио неки, условно речено, ситни грех. Вероватно је некада слагао, изговорио псовку, није учинио добро дело када је могао, или се прејео, хвалио или исмевао ближњег. Проблем није у тежини или ,,величини греха“, већ у нашој неосетљивости према греху. Свети Исак Сирин опомиње: ,,Чувај се малих ствари, да не би пао када су у питању веће.“ Особе које се често исповедају и које се труде да исповеђене грехе не понављају постају осетљивије за питања унутрашњег живота и примећују колико има тога што је могуће исправити. Другим речима, раде оно што је најпотребније – брину се за душу. Могуће је и да они које можемо сврстати у ову категорију сматрају како су други људи грешнији од њих, постављају се у позицију судије, и у поређењу са њима грешнима, они су исправни и добри. Трећа, такође веома присутна категорија одговора, најбоље се описује наредном реченицом: ,,Све је то истина. Али зашто да било шта исповедам када знам да ћу сутра поново починити тај грех.“ Онима који се могу пронаћи у овој реченици Свети Јован Лествичник поручује: ,,Не треба да нас чуди ако се и после исповести нађемо у борби: боље је борити се с нечистотама, него са гордошћу.“ У позадини оваквог става се крије неспремност особе да уђе у борбу са грехом. Свети Оци наводе да чак и уколико се исповеђени грех понавља, уколико га особа више пута исповеда, али се труди да то више не чини, његова снага ће временом слабити. Ако човек изнова пада у пређашњи или неки други грех, то би баш требало да буде мотив за одлазак на исповест, а не за избегавање исповести.  Што дуже чинимо грех постајемо роб греха, такво понашање претвара се у навику која може постати наша друга природа, а тек онда нас очекује велика и тешка борба. Велики Пост, који се налази пред нама, је прилика да ступимо на бојно поље против сопственог греха, маловерја и неосетљивости. Требало би да сваку прилику користимо, јер, попут мужа Ксеније Петроградске, не знамо још колико прилика ћемо имати… Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 10. фебруар 2023. године

Наслов овога текста је почетни стих једне древне песме, која је написана пре готово три хиљаде година. Као што можемо видети, почетне речи 41. Псалма су, својеврсна, изјава љубави, упућена Богу. Писац овим речима вели да је његова жудња за Богом, силна попут жеђи јелена за водом – као што ова животиња не може живети без воде, тако ни душа песника не може без напојености Богом. Ово су речи човека чије срце пламти љубављу према Богу. Најчешће, постоје два момента која у срцу распламсавају љубав. То су: лепота (не само телесна), и величина доброчинства, тј. љубав, показана према нама. Срце песника је, сазерцавајући сваки од ових момената, певало о љубави према Богу као о силној жудњи. Најпре: лепота. Како можемо говорити о лепоти Божијој? Пророк Исаија, је приликом своје молитве, у заносу, имао визију Престола Господњег. Видео је Небеса отворена, и сјај, красоту, величанственост и дивоту Бога који седи на Престолу. Још је видео тзв. серафиме који, задивљени величанственошћу и лепотом Божијом, окружују Престо, и који даноноћно славослове Бога, певајући: Свет, Свет, Свет је Господ над војскама“. Већина људи међу нама, претпостављам, неће имати прилику да током земног живота види овакву величанствену слику, али о лепоти Божијој можемо судити и посматрајући величанствена дела Божија: небо, месец, звезде, мора, реке, језера, смењивање годишњих доба… Једно дете је, док је очарано посматрало борову шуму, прекривену снегом, ускликнуло: „Погледајте, каква уметност. Ово ниједан човек не би могао да наслика!“. Уметник, који је осликао тај величанствени призор је Сâми Бог. Гледајући у лепоту творевине можемо слутити неисказиву лепоту Творца. Затим: величина доброчинства и љубав. Погледајмо чиме нас је све Бог обдарио. Даровао нам је живот, могућност да говоримо, да гледамо, да ходамо (колико су велики ови дарови, најбоље знају они људи који су за неки од њих, нажалост, ускраћени), да будемо слободни и да волимо. Но, Његовој доброти овде није крај. Када смо отпали из раја, није нас препустио смрти и ђаволу, већ је послао Сина Свога Јединороднога, да свима који верују у Њега, дарује живот Вечни. Свето Писмо, у књизи пророка Исаије, наводи следеће речи које Бог упућује човеку: „Хоће ли мајка заборавити изданак утробе своје? (Питање је хипотетичко. Наравно да неће.) Али, чак и ако мајка заборави своје дете, ја тебе (ово се Бог обраћа лично нама) заборавити нећу“. Овим речима Бог показује колика је Његова љубав према нама – она је већа чак и од љубави мајке према своме детету – чак и ако мајка остави и заборави своје дете, Бог нас оставити неће. И ова реченица је својеврсна изјава љубави, овога пута, упућена нама. На крају крајева, свакодневно, што свесно, што несвесно, грешимо. Да ли нас Бог свакога часа кажњава? Или: свакодневно пролазимо покрај зграда и кућа, па, да ли се дешава да по нашим главама падају цигле или делови крова? Све ово су показатељи величине љубави Божије према нама. Све ово је имао „на уму“ писац овог Псалма. Услед тога је његово срце могло горети овако силном љубављу према Богу. У наставку своје песме, песник вели: „Жедна је душа моја за Богом живим: кад ли ћу доћи, и јавити се, лицу Божијем?“. Према Светом Јовану Златоустом, писац ове песме је цар Давид. Он је био славан, моћан, успешан у ратовима, богат. Па, опет, као да све то сматра ништавним, јер једино за чим жуди је да прође све ово привремено и да, коначно, стане пред лице Божије. За њега је гледање лица Божијег, једино истинско блаженство. На самом крају треба рећи: Благо души која гори оваквом љубављу према Богу. Јер, у овом животу, у којем су патње и болови неминовност, она ће ходити гледајући само у Свога Доброчинитеља који нас обасипа Својом богатом милошћу. Она ће, као и сви други, пролазити кроз невоље, искушења, неправде, презире, болести, али је ништа од тога неће дотицати, већ ће све бити преображено утехом у Богу. Дај, Боже, и нама срце које гори оваквом љубављу према Теби. Амин! Ово је, готово у целости написано према тумачењу Светог Јована Златоустог. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 03. фебруар 2023. године