Крстопоклона недеља је прекретница, од које зависи сама суштина нашег хришћанског живота. Управо на тој прекретници, ми се поклањамо Часном и Животворном Крсту Господа нашег Исуса Христа. Тема Крста, која доминира у црквеној химнографији ове недеље, није тема страдања, већ тема победе и радости коју нам је Господ донео. Управо из овог разлога је и сам канон ове недеље уствари парафразиран васкршњи канон. Значење овога је више него очигледно. Наиме, ми се налазимо на средини поста, и са једне стране осећамо физички и психички умор, тако да наш замор постаје све очигледнији. Са друге стране пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, ми полако почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса, који постају све светлији.
Ове недеље, као треће недеље Великог поста, прослављајући и клањајући се Часном и Животворном Крсту, на известан начин и сами себе разапињемо и при том услед замора постом постајемо заједљивији, малодушнији и слабији. Но, баш у овом тренутку, пред нама се појављује Христов скиптар и царски символ, преко ког нам Господ даје освежење, одмор, утеху и подстиче наше самопоуздање, не би ли смо се ми тиме оснажили и наставили да ходимо ка Његовом славном Васкрсењу и тријумфу над нашим последњим непријатељем-смрћу.
Такође, подстакнут Христовим речима: ,,Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и пође за мном“(Мк. 8, 34), и апостол Павле поучавајући Галате каже: ,,А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим Крстом нашега Господа Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету“ (Гал. 6, 14). Такође, наша света Црква данас пева: ,,Крсту твоме поклањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо“ – јер је Крст хранитељ васељене, красота Цркве, наша одбрана од сваког зла, па стога и не чуди што сваки верник не започиње никакав рад док се не прекрсти. У духу реченог, ми Крст можемо назвати и јединственим символом среће и напретка, којим се следујући павловском духу, увек хвалимо, радујемо и веселимо.
Поклоњење часном и животворном Крсту је такође и сећање на Христово хитање ка Јерусалиму, ка страдању које се збило нас ради и ради нашег спасења. У догађају Крста, садржана је та бескрајна, предвечна љубав Божија према човеку, као Његовом најмилијем створењу. Бог је у знаку крста и створио човека, или како то каже свети владика Николај Велимировић, сва васиона је у знаку крста. Такође, и свети Иринеј Лионски, свештеномученик из другог века, нас подсећа да човек, када стане и рашири руке, представља живи и ходећи крст.
О значају Крста сведочи целокупна библијска историја. Ако се вратимо уназад кроз исту, видећемо да су се људи вековима кретали ка тајни Крста, што се посебно односи на старозаветни народ Божији – Израиљ. Сваки праведни човек у свету пре Христа, био је у знаку тајне Крста и жртве, у знаку непрестане потраге за том тајном, која је ништа друго до темељ и смисао нашег живота. Таквих људи је хвала Богу, било пуно, довољно је се само сетити Авраама, Исака, Јакова, Мојсија, те мудрих царева Давида и Соломона, великих пророка Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила и многих других. Али, пре две хиљаде година, збио се догађај који је био од суштинског значаја за историју спасења света. Оваплоћењем Божијим, Његовим доласком у свет, чињеницом да је Бог из своје љубави постао стварни и потпуни човек, открила се једна нова, светла страница у нашем постојању. И заиста, целокупни Христов боравак на земљи, Његово рођење у Витлејемској пећини, проповед, Страдање, Васкрсење и Вазнесење, једном речју, целокупни Богочовечански живот, био је у знаку Крста и Страдања, чега се иначе, ми и молитвено сећамо на нашим светим богослужењима.
Тешко је о Крсту говорити под Крстом, јер под Крстом, пре свега, треба молитвено ћутати. Не смемо под Крстом мудровати, јер нема те људске речи која би могла описати силу и дејство Часног и Животворног Крста Господњег. На Крсту се поновићемо, збила предвечна тајна Светотројичне и Богочовечанске љубави Божије. Господ наш – Исус Христос је ишао на Голготу носећи Крст Своја на плећима Својим, и био је разапет нас ради и нашега ради спасења. И заиста, нема веће љубави од Божије љубави, јер је Оваплоћени Бог положио живот Свој за ближње Своје – за све људе, за живот света (Јн. 6, 51). Оно што ми треба да радимо, јесте да се као хришћани, умиримо пред тајном Крста, јер једино тако можемо да појмимо и свесно примимо силу Часног и Животворног Крста, која је, на невидљив начин, непрекидно присутна у нашем животу.
Љубав је увек жртва, али жртва радосна, као што је и пост по речима оца Александра Шмемана увек једна радосна туга. У духу тога, и Крст је тајна, не мучења, већ жртвене љубави Божије.
Крсту Твоме поклањамо се Владико и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Нека је Господу слава у све векова векова. Амин!
Вероучитељ Дејан Драмићанин
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 07. март 2023. године