Налазимо се у припремним седмицама пред долазећи Часни пост, најстрожи и најдужи по трајању. Они који посте трудиће се да постом и молитвом чисте своју душу, да делима милосрђа, вежбањем смирења и стрпљења, уз помоћ Божију учине себе бољима, како би привукли благодат Духа Светога, и радосно дочекали највећи празник Васкрс. Неко ће постити на води, неко на уљу, свако по благослову свога свештеника или духовника. Искуство говори да ће највећи број верника приступити светој тајни причешћа на крају прве, Чисте седмице поста. Иако свештеници непрестано подсећају да се након тога настави са постом, многи већ наредне седмице почињу да мрсе, губе почетни елан и настављају да живе по старим правилима, са укорењеним штетним навикама, остављајући бригу о души по страни. Невезано од тога како и колико посте, многи занемарују, други свесно избегавају, а неки чак сматрају и непотребном свету тајну покајања која би требало да претходи светој тајни причешћа. Није лако дати једноставан одговор на питање зашто је то тако, али је важно да свако од нас постави себи то питање.
Када се Светој Ксенији Петроградској изненада упокојио супруг Андреј Фјодорович Петров, појац дворског хора, Ксенија је толико била потресена његовим напуштањем овоземаљског света да је тај моменат био прекретница у животу будуће светитељке. Поуздано знамо да га је искрено волела по томе шта се десило потом. Наиме, Ксенији је било неприхватљиво да њен драги овај свет напусти без хришћанског покајања! Након тога, ова млада удовица је одлучила да се прави безумна, како би се, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Господ јој је касније даровао и дар прозорљивости, а народ је толико привукла снага њене океанске вере, да су многи журили да јој уделе по једну копејку. Пример Свете Ксеније и њеног супруга Андреја, довољно говори о томе колико је страшно напустити свет непокајан.
Као дугогодишњи исповедник, архимандрит Серафим Алексејев је често разговарао са верницима који нису осећали потребу да дођу на исповест. Памтио је и бележио њихове одговоре да би их касније класификовао у неколико категорија. Навешћемо три најчешћа и кратко прокоментарисати шта је код сваког од њих проблематично. Одговор/изговор једне групе верника добро описује следећа реченица: ,,Ја сам толико грешан! Може ли Бог да опрости моје грехе?“ Овакав одговор нам говори да тај човек не познаје довољно слабост људску, али и снагу милосрђа Божијег. Неко ко често греши требало би да чешће и призива име Божије, да призна своју немоћ и схвати да не може сам да се поправи и тражи помоћ Његову који ће свакако помоћи. Отац Милош Весин сматра да губљење наде услед ,,претеране“ грешности, а као плод посусталости у вери, колико год да је то реалан и често присутан проблем, не би требало да одбија, већ напротив – да привлачи душу молитви, покајању и исповести. Иза оваквог одговора може да се крије и неискреност према себи, у смислу да смо довољно свесни да можемо добити опроштај али се плашимо да учинимо напор и након исповести испољавамо труд у очишћењу душе. Можда нам је некада тешко што грешимо, али нам је још теже да се мењамо и тако заваравамо себе да смо много грешни, а заправо нисмо спремни да кренемо путем покајања и касније промене живота.
Друге одговоре које наводи архимандрит Серафим могу се свести на следећу реченицу: ,,Зашто да идем на исповест? Ја немам никаквих посебних грехова.“ За разлику од претходне, где особа признаје да је грешна, овде је могуће да је нечастиви умешао прсте и у особу уселио гордост која јој је толико замутила духовне очи. Када неко каже да нема посебне грехове, могуће је да мисли да није никога убио, није никада ништа украо, није никога преварио, није преварио супруга/супругу и сл. Међутим, немогуће је да никада није починио неки, условно речено, ситни грех. Вероватно је некада слагао, изговорио псовку, није учинио добро дело када је могао, или се прејео, хвалио или исмевао ближњег. Проблем није у тежини или ,,величини греха“, већ у нашој неосетљивости према греху. Свети Исак Сирин опомиње: ,,Чувај се малих ствари, да не би пао када су у питању веће.“ Особе које се често исповедају и које се труде да исповеђене грехе не понављају постају осетљивије за питања унутрашњег живота и примећују колико има тога што је могуће исправити. Другим речима, раде оно што је најпотребније – брину се за душу. Могуће је и да они које можемо сврстати у ову категорију сматрају како су други људи грешнији од њих, постављају се у позицију судије, и у поређењу са њима грешнима, они су исправни и добри.
Трећа, такође веома присутна категорија одговора, најбоље се описује наредном реченицом: ,,Све је то истина. Али зашто да било шта исповедам када знам да ћу сутра поново починити тај грех.“ Онима који се могу пронаћи у овој реченици Свети Јован Лествичник поручује: ,,Не треба да нас чуди ако се и после исповести нађемо у борби: боље је борити се с нечистотама, него са гордошћу.“ У позадини оваквог става се крије неспремност особе да уђе у борбу са грехом. Свети Оци наводе да чак и уколико се исповеђени грех понавља, уколико га особа више пута исповеда, али се труди да то више не чини, његова снага ће временом слабити. Ако човек изнова пада у пређашњи или неки други грех, то би баш требало да буде мотив за одлазак на исповест, а не за избегавање исповести. Што дуже чинимо грех постајемо роб греха, такво понашање претвара се у навику која може постати наша друга природа, а тек онда нас очекује велика и тешка борба.
Велики Пост, који се налази пред нама, је прилика да ступимо на бојно поље против сопственог греха, маловерја и неосетљивости. Требало би да сваку прилику користимо, јер, попут мужа Ксеније Петроградске, не знамо још колико прилика ћемо имати…
Психолог Милош Благојевић
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 10. фебруар 2023. године