Час веронауке са средњошколцима: Говорећи о Десет Божијих заповести дотакосмо се питања о убиству ,,из хуманости“ и чедоморству. Неколико девојака иступи са врло оштрим ставом у прилог чедоморству и предбрачним односима, док ме остали ђаци у глас обасуше потпитањима. Покушавао сам да одговорим на свако од њих и да их својим одговорима наведем на ублажавање или промену става. Мислио сам да их тог часа приведем Христу. Али уместо тога, заузврат сам добио само подсмех. Данима након тога нисам могао да се смирим. Тражио сам своју грешку, поредећи себе са најблиставијим просветитељима из житија светих. Није ми пошло за руком.
А онда сам се спустио на земљу. Уместо са светим просветитељима и учитељима, одлучио сам да се упоредим са својим ђацима: да се сетим себе и своје генерације у њиховим годинама, поготову зато што сам похађао исту школу као и они. Резултат је био позитиван:. Осврнувши се на тај тренутак сопственог живота, схватио сам да моја генерација и ја, не само да у њиховим годинама нисмо били охристовљени, већ смо са много већим ниподаштавањем гледали на Христову науку. И ми који смо касније поверовали у Њега нисмо то учинили одједном.
Пре познања Бога и љубави Његове мора постојати човекова чежња за Њим. Пре богопознања мора ићи боготражење. А оно је процес. То нас учи и Велики Пост са својим припремним недељама. Прва недеља припреме пред Велики Пост посвећена је царинику Закхеју, који се из жеље да види и упозна Христа попео на смокву, пошто је био веома низак. Христос похваљује Закхејеву жељу и упорност да га упозна, те посећује његов дом. Тада је Закхеј ступио на пут спасења и светости, али још увек није био постао светитељ. Почетак боготражења и богопознања је свест о сопственој ограничености и ништавности. Ко високо мисли о себи неће до Бога доћи.
Тако нас учи прва припремна недеља Великог поста. А четврта недеља Великога Поста иде корак даље. Посвећена знаменитом подвижнику из VI века, Св. Јовану Лествичнику, ова недеља нас учи да је богопознање процес узрастања. А као и сваки процес,н и оно се не дешава преко ноћи, већ захтева време. Св. Јован у својој књизи Лествица наводи укупно 30 степеника богопознања. Пишући о преласку на наредни ступањ, Свети Јован истиче да ,,ко се учврстио на овом ступњу нека се не осврће на оно што је за њим.“ Почетак лествице је добровољно одрицање од овога света, а крајњи степеник јој је љубав. Баш зато што описује како изгледа процес раста у вери и богопознању, Лествица није корисна само за монахе већ и за нас мирјане. Интересантно је да Јован, иако строги монах и подвижник, на том последњем ступњу пореди љубав човека према Богу са љубављу између мушкарца и жене: ,,Блажен је човек који воли Бога тако као што занесен љубавник воли своју драгану… Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревнстан онако како су ревносни мужеви, који ради својих супруга лишавају себе и сна“.
Овакво поређење присутно је код многих отаца Цркве, као што је присутно и ово градирање богопознања на ступњеве. Поједини оци наводе три ступња, поједини осам, поједини десет, итд. Али без обзира на различите скале, суштина је иста: до Бога се долази временом, стрпљењем, подвигом, успињањем и узрастањем, а не одједном. Богопознање је динамика, а не статика. Оно није само дар Божанске благодати, већ захтева активно учешће васцелог човековог бића. ,,Од нас труд, од Бога благодат“- каже Св. владика Николај.
Свети апостол Павле који у својој посланици пише о достизању ,,мере раста висине Христове“, био је најпре фарисеји и гонитељ хришћана, а апостол није постао у једном маху. Као и сви ми, и Савле је временом, након сусрета са Господом, својом слободном вољом, трпљењем, одрицањем и трудом постао то што јесте. Млади Растко је месецима пре него што се одлучио на свој спасоносни бег на Атонску Гору, водио духовне разговоре са руским монасима. Временом и напором принц Растко је постао Светитељ Сава, а не аутоматским ступањем на тло Свете Горе. Незнабожачки кнез Владимир Кијевски се питао која је вера најбоља и уложио новац, време и труд да дође до тог сазнања, а након крштења уложио труд и новац да јеванђеоске принципе спроведе на делу. И најзад: Пресвета Дјева се дванаест година учила Божјем Закону и усавршавала у врлинама у Соломоновом храму, па тек онда била од Бога изабрана да постане Богородица.
Оно што се дешава у магновењу је тренутак када се божанска благодат косне нашега срца и када као одговор добије наше судбоносно ,,да“. То је онај тренутак попут Савловог пута за Дамаск, Владимировог крштења на Дњепру, Растковог пострига у Манастиру Св. Пантелејмона, посете архангела Гаврила Дјеви Марији у Назарету… Сетимо се себе и у том тренутку: били смо безбрижни, радосни и пуни снаге! Али, без обзира на то, ни тада нисмо били на истом психофизичком и духовном ступњу на којем смо сада. Почетничка благодат је темељ, али не и цела кућа. Бог се постарао за темељ, али за стубове, зидове и кров морамо и ми сами да се потрудимо. Почетничка благодат је оно јеванђеоско семе о којем Господ тако често говори својим ученицима. То семе је увек истог квалитета, но његов даљи раст и развој зависе од нашег третмана.
Стога, не очекујмо од људи око нас да се, како каже Свети ава Јустин ,,оцркове и охристове“ преко ноћи. Тим пре што се ни једноме од нас то није десило одједном. Наше је да људима својим примером и речима сведочимо Христа, а остало је у Божјим рукама. Ми само треба нежно да посејемо јеванђеоско семе међу наше ближње, а ницање и развој да оставимо човековој слободи, времену и Божанској благодати.
Вероучитељ Филип Зеленовић
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 24. март 2023. године