Категорија: Издања

Реч захвалност или осећање захвалности, провлачи се као црвена нит кроз читаво Јеванђеље и све посланице. А када помислимо да оне који су писали ове поруке, писма и свете који после њих изнова понављају овај вапај захвалности Богу, треба да размислимо како је то могуће. Сваки од апостола је претрпео велике муке да би могао објављивати Јеванђеље. У два одломка своје посланице Коринћанима, апостол Павле описује шта је лично претрпео. Није било тренутка у животу апостола који није био пун опасности, бола и патње. Па ипак, ни једног тренутка, нису оклевали да певају Богу и да објављују своју захвалност Богу. Како су могли бити овакви? Јер, када погледамо у себе видимо колико се често жалимо на свој живот! Ипак, да ли се оно што нама смета икако може упоредити са околностима из живота апостола? Не! И још кривимо Бога за све што је болно у нашем животу, за све што је у њему горко, за све што недостаје. Једном ми се десило да након исповести кажем човеку: „Не могу ти прочитати разрешну молитву од греха јер је читава твоја исповест била оптужба против Бога: у свим гресима, у свим слабостима, Бог је крив за све што се догодило у твом животу.“ Чини ми се да би, пре него што осудимо Бога, требало да сагледамо шта је све Господ учинио за нас – и још увек чини, из дана у дан. Пре много година срео сам свештеника у Русији који је, због своје вере у Бога, провео двадесет шест година у концентрационим логорима. Седео је наспрам мене, бистрих, блиставих очију, пун захвалности и рекао: „Схватате ли како је чудесно Бог поступио са мном? У оним трагичним данима, када је свештеницима било забрањено да посећују затворенике, Он је мене изабрао, недостојног и неискусног свештеника, и послао ме у затвор да будем Његов сведок онима којима је то најпотребније.“ И ово је све што је изнео из логора: бескрајна захвалност Богу, јер га је изабрао да доноси утеху, да даје снагу, да чини да светлост сија тамо где је тама могла да победи. А ми живимо у свету који није потпуно мрачан, чак и када нам се чини да је сумрак, светлост у њему трепери. И пред нама се налази позив да одемо у свет, односно на сва она места у којима се одвија наш живот и да тамо доведемо Бога. Да свуда доносимо радост и наду. А то можемо учинити само ако се научимо захвалности, ако се научимо благодарности коју је показао тај свештеник. Када бисмо ово урадили – видели бисмо како људи који су били под сенком смрти почињу да виде да светлост сија у тами и да је не може обузети и угасити… И ми бисмо тада били спремни да певамо захвалну песму Богу, и наши животи би тада били испуњени радошћу и светлошћу, без обзира на невоље и патње. Митрополит Антоније Блум Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 19. мај 2023. године

Читали смо, слушали и чули дивне речи ових Васкршњих химни, речи које би требало да служе као образац за читав живот који је пред нама: „Васкрсења је дан – просијајмо светлошћу Празника“! Ово је дан Васкрсења не само због тога што је Христос Васкрсао, већ због тога што, уколико је Он заиста Васкрсао и уколико се истински радујемо услед чињенице да смрт није могла да однесе победу против Бога и против победне Љубави, онда и ми можемо живети, и притом живети не животе који су хладни и у којима смо незаинтересовани једни за друге, већ животе испуњене радошћу – можемо живети Божији живот који нам Он Сам дарује. И још је речено: „Загрлимо једни друге“! Ко год је постао део нашег живота прихватимо га као човека кога је Христос толико заволео да је и умро због њега и Васкрсао како би и он могао га учествује у Вечном Животу. „Рецимо једни другима: „Браћо“, и опростимо све Васкрсењем“! Опростимо све једни другима. Понижавамо једни друге, повређујемо једни друге, патимо једни од других, али ако истински схватамо да је Христос умро да би ми живели и да је Васкрсао да би имали удела у Његовом Вечном Животу, онда можемо опростити једни другима. И тада истински можемо рећи да је Христос Васкрсао из мртвих и да је Својом смрћу уништио смрт и да нам је даровао живот. Нека ово буде Божија заповест за нас у наставку ове године: 3агрлимо једни друге, опростимо једни другима, примимо опроштај од Христа и поделимо га са другима. Амин! На крају ове службе, свештеници ће изаћи да вас поздраве и да буду поздрављени најславнијим и најснажнијим речима људске историје – речима да је Христос заиста васкрсао и да људски грех и људско зло нису успели да осуде Њега на смрт у којој ће бити занавек, и да је Он победио. Нећу имати довољно снаге да будем један од оних који ће изаћи к вама и поздравити вас, али из све дубине мога срца и свом својом захвалношћу поздрављам свакога од вас овим славним речима и захваљујем вам на вашем бескрајном стрпљењу у погледу мене:   Христос Воскресе! Христос Васкрсе! Христос Анести! Митрополит Антоније Блум Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 21. април 2023. године

Благословом Епископа жичког Г. Јустина и нови број Жичког благовесника (април-јун 2023) представљен је верном народу и широј друштвеној јавности путем локалних телевизија широм територије Епархије жичке. Јеванђелску поуку и реч вере о разним темама које су заступљене у овом броју јавности су упутили свештеници, ђакони и вероучитељи из Епархије жичке.

У данима када смо све ближе Дану светлости који сваку таму разгони – Васкрсењу Христовом, на светлост књижевног дана изашао је нови број Жичког благовесника (април-јун 2023). Празнична рубрика је испуњена са четири текста. Први од њих потписује игуман студенички архимандрит др Тихон (Ракићевић). Текст је тумачење богословских и уметничких домета досегнутих на фресци Студеничко Распеће 1208/9. Указујући на важност натписа „Цар славе“ (Пс 23, 7–10) уместо историјског „Цар јудејски“ (Мк 15, 26; Лк 23, 38; Јн 19, 19), жртвеног карактера Литургије оличеног у Јагњету Божијем, улоге ликова пророка Исаије и Мојсија, као и евхаристијског и есхатолошког смисла страдања Христовог, игуман Тихон нас упућује на изванредне богословске и уметничке домете ове чувене средњовековне фреске. У тексту „Васкршња утеха при смрти ближњих“, јереј Младен Миливојевић, парох ивањички, спаја практично пастирско искуство и теолошке увиде који веру у Васкрсење Христово преносе на поље често трагичне људске егзистенције. Текст се тако може читати као помоћно штиво у пастирској служби давања утехе ожалошћенима, као и поука вернима који се суочавају са животним губицима. Јереј Михајло Живковић, парох у Коштунићима, нам предочава историјат и богослужбену улогу Литургије Светог Василија Великог. Време Васкршњег поста, недељни дани током првих пет седмица, Велики четвртак и Велика субота, постају нам кроз овај текст разумљивији као време појачаног молитвеног искуства које је прожето најдубљим догматским и песничким дометима великог литурга Цркве, који је по сведочењу Светог Амфилохија као писца његовог Житија, надахнуће за речи Анафоре добијао од самога Христа Господа. Новосадски катихета Бранислав Илић у тексту „Васкрсење Христово – чудесно пролеће душа наших“ истиче старозаветна и новозаветна места која нам појашњавају смисао Васкрсења Христовог. Посебно издваја Пасхални канон Светог Јована Дамаскина као врхунски домет богословља и химнографије у служби прослављања најрадосније вести о победи Живота над смрћу. У рубрици Богословље и култура, доносимо текст протојереја-ставрофора Милића Драговића на тему „Да буде воља Твоја“. Указујући на свакидашње проблеме и невоље са којима се као људи суочавамо, отац Милић са својственим му даром предочава колико је важно да покушамо да се у својим одлукама ослонимо на присуство Божије и тражење воље Његове. Монахиња Христина (Стојановић) у тексту „Свет потребује свете“ описује догађај који се десио након Октобарске револуције у Русији када се братство једног манастира под животном претњом одлучило да скине мантије и оде заједно на рад у обнови земље, али и даље живећи монашким духом у свету. Њихови радни резултати су били најбољи. Остали радници, склони псовкама и разузданом животу, препознали су их и оптужили да су свештена лица – јер се не понашају исто као они. Тако су разоткривени. Монахиња Христина у наставку развија тему на савремено стање, и поставља питање: Да ли људи у свету данас нас препознају као Христове само по оделу и спољашњем опредељењу или и по начину живота? Дамјан Станчић нас и у овом броју упућује на важност психосоматског разумевања човека, као и деловања и начина живота који ће ово јединство чувати као гарант здравља. У рубрици Мисија Цркве, доцент др Ведран Голијанин, са Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи нас упознаје са деловањем православне мисије на простору Индије. Упечатљивим детаљима о животу и деловању тамошњих мисионара буди у нама наду да апостолска времена и даље трају, са закључком: „Иако се у недостатку храмова богослужења врше у домовима верника и изнајмљеним објектима, Црква у Индији је и после читаве деценије свог постојања изузетно жива и благородна. Божија промисао, која је Поликарпа, Климента и њихове сународнике привела Православљу, води ову младу Цркву светлој будућности, у чему ће јој свакако бити потребна молитвена и свака друга врста подршке и помоћи сестринских Цркава.“ Проф. др Драгиша Бојовић, са Филозофског факултета у Нишу, у тексту „Кад је Сава био Растко“ укршта историјске увиде и даровиту имагинацију приближавајући нам одрастање Растково, као и утицај утисака из родитељског дома на будуће кораке светогорског монаха. Уз бројне драгоцене увиде, попут оног да име Растко вероватно поред везе са градом Расом има утемељење и у имену кнеза Растислава, даје нам и једну необичну епизоду која сведочи како о Растку, тако и о Сави: „ Имамо и пример када се у Сави, можда и мимо воље његове, буди и горди Србин, дакле Растко, који на двору мађарског краља, где више нема леда, не жели да пије топло вино, јер је вазда у свом отачаству научио да пије хладно вино. То Растко жели да покаже да потиче из земље у којој се знају ред и поредак. Сигурно би смерни Сава заћутао пред збуњеним Мађарима. Растко није желео. И тад је Сава био Растко. Онај што је тражио вино беше Растко, а онај што је измолио од Господа леденице са неба, да охлади то вино, беше Сава чудотворац.“ У Лирском благовеснику Драган Хамовић нас подесећа на стварлачке књижевне домете Рајка Петрова Нога, који нас је недавно напустио из овог живота. Уз вредне осврте на његове песничке доменете, закључује: „Последњи његов наслов, Са постеље боланог Дојчина (2022), био је последњи лирски продор за који је имао снаге, баш према слову приче о јунаку који се из самртне постеље диже да би сачувао образ себи и ближњима. „Стих је као платно боланом Дојчину“, написао је Ного давних дана, да би му овај стих послужио као стожер за његове последње дане, означене лирским подвигом, исповедним и борбеним.“ У саставу ове рубрике је избор из збирке песама Сољење речи, краљевачког поете Милоша Милишића. У рубрици Веронаука чачански вероучитељ Ђорђе Матијевић пише о чачанској Гимназији, као историјском и савременом просветном стубу града Чачка. Текст је испуњен представљањем личности чија су дела обележила историјат ове установе, а међу којима су и многи чачански свештеници. Ученици Сава Веселић и Јелена Ђорђевић из Љига нам у својим текстовима показују књижевно умеће и дубоко промишљање савремених тема попут отуђења и моралне посусталости. У рубрици Прикази доносимо два наслова. Први потписује Ђакон др Александар Милојков о књизи Тесла – духовни лик, аутора презвитера др Оливера Суботића, а други потписује др Немања Девићо књизи Време зла у краљевачком крају 1941. и после ослобођења 1944. године, аутора Драгана Драшковића. Садржај часописа се завршава Летописом богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који је сачинио ђакон Стефан Симић. Захваљујемо

Драга браћо и сестре, част нам је што можемо да се похвалимо лепом вешћу. Како је наведено у самом наслову, поносни смо што можемо да обележимо објављивање тристотог текста у оквиру рубрике ,,Жички благовесник“ у ,,Ибарским новостима“. Када смо започели свој мисионарски рад, нисмо знали да ли ћемо и колико истрајати на том путу. У времену када се све мање чита, када нам недостаје стрпљења и пажње, знали смо да је потребно уложити немали труд. Поред тога, били смо скептични да ли ће квалитет наших текстова успети да додирне срца читалаца, јер већина будућих аутора није имала искуства у овој врсти писања. Сада, ево, шест и по година од објављивања првог текста оца Ратка Хрваћанина, каснијег доктора богословских наука, видимо да је континуитет у раду донео резултате какве смо прижељкивали. Уз помоћ Божију, успели смо да сваког петка обрадујемо читаоце ,,Ибарских новости“, а касније и посетиоце сајта Епархије жичке, и све вас који нас пратите путем друштвених мрежа. Морамо признати да прија када нам неко од колега, пријатеља, рођака саопшти да је прочитао неки наш текст и уз то дода и коју реч хвале. Тада знамо да овакав вид мисионарења није узалудан и да постоје они који у нашим речима успевају да нађу ободрење, утеху или неку лепу поуку и још више узрасту у вери. Током ових година, многа лица су учествовала у преношењу хришћанских поука. Поред поменутог оца Ратка, свој допринос је дао и отац Миломир Радић, магистар богословских наука, као и др Милица Станковић. Овом приликом им се срдачно захваљујемо на уложеном труду и раду који се препознају у низу лепих текстова. Од самог почетка рубрике, ту је ђакон Храма Светога Саве у Краљеву, отац Стефан Милошевски, покретач, координатор и аутор највећег броја текстова и најзаслужнији што славимо овај, а уз помоћ Божију и неке наредне јубилеје. Сада свештеник у Коштунићима, а тада успешни вероучитељ краљевачких школа, отац Михајло Живковић такође је од почетка са нама. Касније су се раду придружили вероучитељи Клаудија Милошевски, Дејан Драмићанин и Филип Зеленовић, као и психолог Милош Благојевић. Поред тренутних шест аутора, када из оправданих разлога нисмо у стању да напишемо текст, у помоћ позивамо неког од значајних православних мислилаца попут Антонија Блума, Александра Шмемана, Андреја Ткачова, Светог Владике Николаја Велимировића који су на лепши начин преносили оно што ми не бисмо умели. Треба додати и то, да ево већ више од пола године, већина укључених у израду текстова учествује и у организацији ,,Краљевачких разговора о вери“ који се сваког петка у 19 часова одржавају у просторијама Храма Светог Саве. Снимци разговора доступни су и на Јутјуб каналу истоименог назива. Посебно бисмо се захвалили Епископу жичком Господину Јустину који је благословио наш рад, уређивачком одбору ,,Ибарских новости“ који нам све ове године указују поверење и омогућавају да се наше мисли нађу на страницама њиховог недељника, оцу Александру Јевтићу који води рачуна да сваки текст буде објављен на епархијском сајту, али и вама читаоцима који нас пратите и уливате наду да и данас има смисла проповедати Реч Божију. Психолог Милош Благојевић

Шеснаест угледних стручњака и истраживача српског средњег века одазвало се на позив Задужбине Светог манастира Хиландара да на свеобухватан и сликовит начин представе личност краља Стефана II Уроша Милутина, његову владавину и наслеђе. Прилози су посебно писани за ову прилику и ову књигу, осмишљену као зборник монографског типа, поводом 700 година од упокојења Светог краља. Темељном и мултидисциплинарном научном аргументацијом, у нечему и сучељених ставова, они граде јединствену синтезу која слојевито и детаљно осликава епоху златног доба српског средњег века. При томе пружају нам увид у сва актуелна сазнања савремене историографије и доносе свежину нових решења за многа отворена питања тог доба. На крају, пред читаоцем је могућност дубљег и истанчанијег разумевања личности и дела краља Милутина. Књига нам открива човека и владара који се на раскршћу светова—Истока и Запада, видљивог и невидљивог, личног и општег—храбро сучелио са бројним изазовима и променио зацртане парадигме великих сила. Предан наслеђу сопствених предака, он је пресудно утицао и на обликовање нашег бића. Ово дело из окриља издавачке радионице отаџбинске Задужбине древног Хиландара, наткриљује поздравно слово и благослов хиландарског игумана, прави „кључ“ савременом читаоцу за разумевање мистичне димензије речи да „прегаоцу Бог даје махове“. Радове употпуњује девет карата и чак 228 илустрација, које придоносе бољем сагледавању епохе. Зборник се завршава обимном библиографијом , док сваки ауторски текст прати резиме на енглеском језику. Топле препоруке рецензената, истакнутих светских византолога и историчара средњег века, додатно уверавају да је реч о незаобилазној књизи како за истраживаче, тако и за љубитеље и поштоваоце српског наслеђа и културе. Рецензенти: Миодраг Марковић, Гинтер Принцинг и Ђорђе Бубало. Аутори: Срђан Пириватрић, Смиља Марјановић-Душанић, Предраг Коматина, Небојша Порчић, Невен Исаиловић, Ивана Коматина, Милош Ивановић, Срђан Шаркић, Бранислав Тодић, Драган Војводић, Бојан Миљковић, Мирјана Живојиновић, Владимир Вукашиновић, Ирена Шпадијер, Даница Поповић и Љубомир Максимовић. Опширније на страници пројекта: https://www.hilandar.org/sveti-kralj-milutin/ Извор: СПЦ

Колико год да се о томе говорило (а не говори се довољно!), имам утисак да се не схвата или се олако схвата штета коју претерано гледање у екране мобилних телефона, таблета, телевизора и компјутера наноси деци. Почевши од тога да електромагнетно зрачење лакше пролази кроз тање дечије лобање, чиме може проузроковати бројна неуролошка оштећења, и знатно повећати шансе обољевања од рака мозга, па до изузетно штетних утицаја које на развој имају друштвене мреже, зависност од видео игрица или порнографских филмова. На њих се наслањају проблеми са кашњењем у развоју говора, учењем, концентрацијом, пажњом, све сиромашнијим речником. Уколико се у раном животном добу дете навикне на честу употребу ове врсте технолошких помагала, са великом сигурношћу се може рећи да ће касније, када одрасте, имати нижи школски успех, проблеме са одлагањем обавеза, слабије памћење, нижу емоционалну интелигенцију, ако не и неке озбиљније психолошке сметње. Неколико запажања архимандрита Рафаила Карелина на тему екрана доста верно и без икаквог претеривања упозоравају на опасности које вребају ,,из екрана“: ,,Екран је човеку узео душу, исцедио је из њега све снаге, а оно што је остало личи на комину од грожђа од којег је направљено вино. Он у кући игра улогу некадашњег супруга и оца.“ Покушаћемо да укратко протумачимо оно што би цењени архимандрит могао да нам поручи. На који то начин екран човеку узима душу? Навешћемо најочигледнији разлог. Претпостављам да је свако од нас био сведок, али и главни актер једне овакве ситуације. Седите и разговарате са пријатељем, и наравно, с обзиром да сте члан неколико вибер група, екран телефона засветли и чује се свима добро познати звук. Руке саме хитају ка телефону и ви истог тренутку одговарате на поруку. У том моменту, а такви моменти често знају да потрају, чак толико дуго да понекад збиља више гледамо у телефон него у лице пријатеља, без обзира да ли садржај поруке захтева хитан одговор, ми више нисмо ту. Мисли су сада на другој страни, очи више не гледају саговорника, а тело је повијено и јасно показује саговорнику да је њему намењена споредна улога. А преко пута вас је човек. Икона Божија. Бог по благодати. А ви сте га начинили мањим од црног екрана. Признаћете да је већина вас била у оваквој ситуацији. А ретки су они чији телефони током разговора са другима нису на столу и чији екран није окренут на горе. Посебно су деца склона да скоро и не разговарају већ је свако у свом микро свету, далеко од онога што се око њега дешава, загледан у ко зна какве садржаје. Тада се не чује цвркут птице, не види се процветало дрво поред пута или туга у оку пријатеља. Како то екран у кући игра некадашњег супруга и оца? Наш цењени дечији психијатар Светомир Бојанин у више наврата је наводио пример пријатеља који је ћерки од рецимо десетак година поклонио занимљиву књигу. Дете ту књигу никада није прочитало. Када ју је професор Бојанин касније упитао зашто, одговорила је да се дуго надала да ће тата сести поред ње, да ће са њом читати и да ће заједно уронити у занимљиви свет који је у њој приказан.  Уколико је дете немирно, уместо грдње оца, добиће телефон у руке, уколико не жели да једе, уместо ударца по задњици добиће таблет са видео игрицама, а у паузи играња, устима ће принети комад хране. Многи дечији психијатри су забринути због оваквих дечијих навика, али и пасивности очева и неспремности да одговорније схвате своју улогу, те наводе да већина психолошких проблема која ће многа деца имати касније у животу потичу од непостављања јасних граница у детињству и попустљивог васпитања! Један од њих чак наводи да се деца гуше од превише слободе и попуштања и да им је хитно потребан ауторитет како би увео ред у изградњи њиховог света. Како нас то екрани чине отуђенима и равнодушнима према најрођенијима? Велики број младих зависан је од видео игрица и порнографских филмова. Овакав вид ,,забаве“ изразито негативно утиче на рад префронталне коре великог мозга. То значи да млади који проводе више времена уз овакве садржаје постају безвољни, немотивисани, тешко способни да усмере пажњу на читање књиге, губе моћ моралног расуђивања. Поред тога, врло често су склони да оболе од социјалне анксиозности или депресије. Упијање насилних слика или сексуалног садржаја доводи до губитак емпатије, неспособности да се препознају осећања ближњег, објективизације особа супротног пола и до бројних других негативних појава. Не треба ни помињати огромну количину потрошеног времена. Ретки су домови у којима дете седи без телефона, слуша и дода по коју реч када у госте дођу рођаци или пријатељи. Оно што је посебно важно је да нас екрани у које све више забадамо главе удаљавају од молитве, а тиме и од себе самих. Тиме што постајемо скупљачи бројних неважних информација удаљавамо од себе благодат Божију и губимо мир. Чини се да нам је неопходна посебна врста дигиталног поста како бисмо се јасније загледали у своје душе. Црни екрани који нас окружују су нам највећи непријатељи у тој борби! Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 30. март 2023. године

Час веронауке са средњошколцима: Говорећи о Десет Божијих заповести дотакосмо се питања о убиству ,,из хуманости“ и чедоморству. Неколико девојака иступи са врло оштрим ставом у прилог чедоморству и предбрачним односима, док ме остали ђаци у глас обасуше потпитањима. Покушавао сам  да одговорим на свако од њих и да их својим одговорима наведем на ублажавање или промену става. Мислио сам да их тог часа приведем Христу. Али уместо тога, заузврат сам добио само подсмех. Данима након тога нисам могао да се смирим. Тражио сам своју грешку, поредећи себе са најблиставијим просветитељима из житија светих. Није ми пошло за руком. А онда сам се спустио на земљу. Уместо са светим просветитељима и учитељима, одлучио сам да се упоредим са својим ђацима: да се сетим себе и своје генерације у њиховим годинама, поготову зато што сам похађао исту школу као и они. Резултат је био позитиван:. Осврнувши се на тај тренутак сопственог живота, схватио сам да моја генерација и ја, не само да у њиховим годинама нисмо били охристовљени, већ смо са много већим ниподаштавањем гледали на Христову науку. И ми који смо касније поверовали у Њега нисмо то учинили одједном. Пре познања Бога и љубави Његове мора постојати човекова чежња за Њим. Пре богопознања мора ићи боготражење. А оно је процес. То нас учи и Велики Пост са својим припремним недељама. Прва недеља припреме пред Велики Пост посвећена је царинику Закхеју, који се из жеље да види и упозна Христа попео на смокву, пошто је био веома низак. Христос похваљује Закхејеву жељу и упорност да га упозна, те посећује његов дом. Тада је Закхеј ступио на пут спасења и светости, али још увек није био постао светитељ. Почетак боготражења и богопознања је свест о сопственој ограничености и ништавности. Ко високо мисли о себи неће до Бога доћи. Тако нас учи прва припремна недеља Великог поста. А четврта недеља Великога Поста иде корак даље. Посвећена знаменитом подвижнику из VI века, Св. Јовану Лествичнику, ова недеља нас учи да је богопознање процес узрастања. А као и сваки процес,н и оно се не дешава преко ноћи, већ захтева време. Св. Јован у својој књизи Лествица наводи укупно 30 степеника богопознања. Пишући о преласку на наредни ступањ, Свети Јован истиче да ,,ко се учврстио на овом ступњу нека се не осврће на оно што је за њим.“  Почетак лествице је добровољно одрицање од овога света, а крајњи степеник јој је љубав. Баш зато што описује како изгледа процес раста у вери и богопознању, Лествица није корисна само за монахе већ и за нас мирјане. Интересантно је да Јован, иако строги монах и подвижник, на том последњем ступњу пореди љубав човека према Богу са љубављу између мушкарца и жене: ,,Блажен је човек који воли Бога тако као што занесен љубавник воли своју драгану… Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревнстан онако како су ревносни мужеви, који ради својих супруга лишавају себе и сна“. Овакво поређење присутно је код многих отаца Цркве, као што је присутно и ово градирање богопознања на ступњеве. Поједини оци наводе три ступња, поједини осам, поједини десет, итд. Али без обзира на различите скале, суштина је иста: до Бога се долази временом, стрпљењем, подвигом, успињањем и узрастањем, а не одједном. Богопознање је динамика, а не статика. Оно није само дар Божанске благодати, већ захтева активно учешће васцелог човековог бића. ,,Од нас труд, од Бога благодат“- каже Св. владика Николај. Свети апостол Павле који у својој посланици пише о достизању ,,мере раста висине Христове“, био је најпре фарисеји и гонитељ хришћана, а апостол није постао у једном маху. Као и сви ми, и Савле је временом, након сусрета са Господом, својом слободном вољом, трпљењем, одрицањем и трудом постао то што јесте. Млади Растко је месецима пре него што се одлучио на свој спасоносни бег на Атонску Гору, водио духовне разговоре са руским монасима. Временом и напором принц Растко је постао Светитељ Сава, а не аутоматским ступањем на тло Свете Горе. Незнабожачки кнез Владимир Кијевски се питао која је вера најбоља и уложио новац, време и труд да дође до тог сазнања, а након крштења уложио труд и новац да јеванђеоске принципе спроведе на делу. И најзад: Пресвета Дјева се дванаест година учила Божјем Закону и усавршавала у врлинама у Соломоновом храму, па тек онда била од Бога изабрана да постане Богородица.  Оно што се дешава у магновењу је тренутак када се божанска благодат косне нашега срца и када као одговор добије наше судбоносно ,,да“. То је онај тренутак попут  Савловог пута за Дамаск, Владимировог крштења на Дњепру, Растковог пострига у Манастиру Св. Пантелејмона, посете архангела Гаврила Дјеви Марији у Назарету… Сетимо се себе и у том тренутку: били смо безбрижни, радосни и пуни снаге! Али, без обзира на то, ни тада нисмо били на истом психофизичком и духовном ступњу на којем смо сада. Почетничка благодат је темељ, али не и цела кућа. Бог се постарао за темељ, али за стубове, зидове и кров морамо и ми сами да се потрудимо. Почетничка благодат је оно јеванђеоско семе о којем Господ тако често говори својим ученицима. То семе је увек истог квалитета, но његов даљи раст и развој зависе од нашег третмана. Стога, не очекујмо од људи око нас да се, како каже Свети ава Јустин ,,оцркове и охристове“ преко ноћи. Тим пре што се ни једноме од нас то није десило одједном. Наше је да људима својим примером и речима сведочимо Христа, а остало је у Божјим рукама. Ми само треба нежно да посејемо јеванђеоско семе међу наше ближње, а ницање и развој да оставимо човековој слободи, времену и Божанској благодати. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 24. март 2023. године

Крстопоклона недеља је прекретница, од које зависи сама суштина нашег хришћанског живота. Управо на тој прекретници, ми се поклањамо Часном и Животворном Крсту Господа нашег Исуса Христа. Тема Крста, која доминира у црквеној химнографији ове недеље, није тема страдања, већ тема победе и радости коју нам је Господ донео. Управо из овог разлога је и сам канон ове недеље уствари парафразиран васкршњи канон. Значење овога је више него очигледно. Наиме, ми се налазимо на средини поста, и са једне стране осећамо физички и психички умор, тако да наш замор постаје све очигледнији. Са друге стране пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, ми полако почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса, који постају све светлији. Ове недеље, као треће недеље Великог поста, прослављајући и клањајући се Часном и Животворном Крсту, на известан начин и сами себе разапињемо и при том услед замора постом постајемо заједљивији, малодушнији и слабији. Но, баш у овом тренутку, пред нама се појављује Христов скиптар и царски символ, преко ког нам Господ даје освежење, одмор, утеху и подстиче наше самопоуздање, не би ли смо се ми тиме оснажили и наставили да ходимо ка Његовом славном Васкрсењу и тријумфу над нашим последњим непријатељем-смрћу. Такође, подстакнут Христовим речима: ,,Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и пође за мном“(Мк. 8, 34), и апостол Павле поучавајући Галате каже: ,,А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим Крстом нашега Господа Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету“ (Гал. 6, 14). Такође, наша света Црква данас пева: ,,Крсту твоме поклањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо“ – јер је Крст хранитељ васељене, красота Цркве, наша одбрана од сваког зла, па стога и не чуди што сваки верник не започиње никакав рад док се не прекрсти. У духу реченог, ми Крст можемо назвати и јединственим символом среће и напретка, којим се следујући павловском духу, увек хвалимо, радујемо и веселимо. Поклоњење часном и животворном Крсту је такође и сећање на Христово хитање ка Јерусалиму, ка страдању које се збило нас ради и ради нашег спасења. У догађају Крста, садржана је та бескрајна, предвечна љубав Божија према човеку, као Његовом најмилијем створењу. Бог је у знаку крста и створио човека, или како то каже свети владика Николај Велимировић, сва васиона је у знаку крста. Такође, и свети Иринеј Лионски, свештеномученик из другог века, нас подсећа да човек, када стане и рашири руке, представља живи и ходећи крст. О значају Крста сведочи целокупна библијска историја. Ако се вратимо уназад кроз исту, видећемо да су се људи вековима кретали ка тајни Крста, што се посебно односи на старозаветни народ Божији – Израиљ. Сваки праведни човек у свету пре Христа, био је у знаку тајне Крста и жртве, у знаку непрестане потраге за том тајном, која је ништа друго до темељ и смисао нашег живота. Таквих људи је хвала Богу, било пуно, довољно је се само сетити Авраама, Исака, Јакова, Мојсија, те мудрих царева Давида и Соломона, великих пророка Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила и многих других. Али, пре две хиљаде година, збио се догађај који је био од суштинског значаја за историју спасења света. Оваплоћењем Божијим, Његовим доласком у свет, чињеницом да је Бог из своје љубави постао стварни и потпуни човек, открила се једна нова, светла страница у нашем постојању. И заиста, целокупни Христов боравак на земљи, Његово рођење у Витлејемској пећини, проповед, Страдање, Васкрсење и Вазнесење, једном речју, целокупни Богочовечански живот, био је у знаку Крста и Страдања, чега се иначе, ми и молитвено сећамо на нашим светим богослужењима. Тешко је о Крсту говорити под Крстом, јер под Крстом, пре свега, треба молитвено ћутати. Не смемо под Крстом мудровати, јер нема те људске речи која би могла описати силу и дејство Часног и Животворног Крста Господњег. На Крсту се поновићемо, збила предвечна тајна Светотројичне и Богочовечанске љубави Божије. Господ наш – Исус Христос је ишао на Голготу носећи Крст Своја на плећима Својим, и био је разапет нас ради и нашега ради спасења. И заиста, нема веће љубави од Божије љубави, јер је Оваплоћени Бог положио живот Свој за ближње Своје – за све људе, за живот света (Јн. 6, 51). Оно што ми треба да радимо, јесте да се као хришћани, умиримо пред тајном Крста, јер једино тако можемо да појмимо и свесно примимо силу Часног и Животворног Крста, која је, на невидљив начин, непрекидно присутна у нашем животу. Љубав је увек жртва, али жртва радосна, као што је и пост по речима оца Александра Шмемана увек једна радосна туга. У духу тога, и Крст је тајна, не мучења, већ жртвене љубави Божије.   Крсту Твоме поклањамо се Владико и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Нека је Господу слава у све векова векова. Амин!                                                                                     Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 07. март 2023. године