Реч захвалност или осећање захвалности, провлачи се као црвена нит кроз читаво Јеванђеље и све посланице. А када помислимо да оне који су писали ове поруке, писма и свете који после њих изнова понављају овај вапај захвалности Богу, треба да размислимо како је то могуће. Сваки од апостола је претрпео велике муке да би могао објављивати Јеванђеље. У два одломка своје посланице Коринћанима, апостол Павле описује шта је лично претрпео. Није било тренутка у животу апостола који није био пун опасности, бола и патње. Па ипак, ни једног тренутка, нису оклевали да певају Богу и да објављују своју захвалност Богу. Како су могли бити овакви?
Јер, када погледамо у себе видимо колико се често жалимо на свој живот! Ипак, да ли се оно што нама смета икако може упоредити са околностима из живота апостола? Не! И још кривимо Бога за све што је болно у нашем животу, за све што је у њему горко, за све што недостаје. Једном ми се десило да након исповести кажем човеку: „Не могу ти прочитати разрешну молитву од греха јер је читава твоја исповест била оптужба против Бога: у свим гресима, у свим слабостима, Бог је крив за све што се догодило у твом животу.“ Чини ми се да би, пре него што осудимо Бога, требало да сагледамо шта је све Господ учинио за нас – и још увек чини, из дана у дан. Пре много година срео сам свештеника у Русији који је, због своје вере у Бога, провео двадесет шест година у концентрационим логорима. Седео је наспрам мене, бистрих, блиставих очију, пун захвалности и рекао: „Схватате ли како је чудесно Бог поступио са мном? У оним трагичним данима, када је свештеницима било забрањено да посећују затворенике, Он је мене изабрао, недостојног и неискусног свештеника, и послао ме у затвор да будем Његов сведок онима којима је то најпотребније.“
И ово је све што је изнео из логора: бескрајна захвалност Богу, јер га је изабрао да доноси утеху, да даје снагу, да чини да светлост сија тамо где је тама могла да победи. А ми живимо у свету који није потпуно мрачан, чак и када нам се чини да је сумрак, светлост у њему трепери. И пред нама се налази позив да одемо у свет, односно на сва она места у којима се одвија наш живот и да тамо доведемо Бога. Да свуда доносимо радост и наду. А то можемо учинити само ако се научимо захвалности, ако се научимо благодарности коју је показао тај свештеник. Када бисмо ово урадили – видели бисмо како људи који су били под сенком смрти почињу да виде да светлост сија у тами и да је не може обузети и угасити… И ми бисмо тада били спремни да певамо захвалну песму Богу, и наши животи би тада били испуњени радошћу и светлошћу, без обзира на невоље и патње.
Митрополит Антоније Блум
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 19. мај 2023. године